"Господе, твоја деца умиру..."

Христе мој, како можемо тражити да идемо у рај када смо од твоје земље направили пакао? 

Господе, на месту званом „свето“, Твоја деца умиру. Не од болести или старости. Не, јер још није дошло време. Умиру од бомби, од мржње, од равнодушности. Они умиру зато што су неки одрасли одлучили да је живот другог препрека њиховим интересима. 

У дугострадалној Гази, детињство нема глас. Гуше га експлозије, прекривено је прашином из рушевина. Ћутање моћних га уништава. Деца спавају без сутра, деца дрхте ноћу, деца се не буде у зору. Мајке сакупљају тела своје деце, а не њихове играчке. А ми? Ми, они „Христови“, они који смо крштени у име Љубави? Ми затварамо очи. Али Христос је рекао: „Што год учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ А ако су ова деца „најмања“, где смо онда били, Христе мој, када су умирала? 

Како да тражимо да видимо Бога када смо заборавили на човека?? Како да тражимо рај, када смо се навикли на пакао? 

Хришћанска теологија је ништа ако се не спроведе у практичну љубав. Вера без дела је мртва. И ми смо испунили своју веру речима — а дозволили да се дела изгубе под рушевинама равнодушности. 

Христос је био избеглица. Био је дете које је прогонила моћ. У сваком делу појаса Газе, Он се изнова разапиње. И више му нису потребне речи, већ руке које подижу ближњег, гласови који бране мир, очи и савест који одбијају да се навикну на зло. 

Немојмо више бити „пролазници“ који виде повређену особу и пролазе поред ње. Будимо Самарјани, који нису питали рањеног човека у шта верује, већ су га подигли. Јер, Бог је са том децом. А Рај ће припадати онима који то нису заборавили. 

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор