Претражи Живе Речи Утехе

Уздигнимо се духом и започнемо добар хришћански живот. За то је, са једне стране, потребан наш сопствени труд, марљивост, а са друге, помоћ благодати. Наш труд се мора манифестовати у уздржању, у трудољубивом животу, у пажњи према нашим срцима, а благодатна помоћ је увек спремна за нас. Даје нам се у молитви и Светим Тајнама, а посебно на Исповести и Светом Причешћу. Честа Исповест и Свето Причешће су моћни и најважнији покретачи нашег духовног живота, али ове Тајне морамо правилно користити. На пример, Исповест, да би била делотворна, захтева да неко призна своје грехе са скрушеношћу, са чистим покајањем, без икаквог прикривања, са непоколебљивом намером да се не понављају у будућности. А да би нам Свето Причешће било спасоносно, морамо са вером и љубављу према Господу приступити Светој Чаши, тражећи божанску помоћ у свом несавршеном, грешном животу. Слаби смо, нејаки, мучени смо од страсти, болесни смо, туговали смо, несрећни смо: куда да идемо по помоћ, коме да припаднемо, ако не Господу, Спаситељу нашем, и како да не тежимо сједињењу са Њим у Светом Причешћу? Господ је живео на земљи, страдао и био погребен,– а по Вазнесењу Своме Господ је увек са нама као и Његови Свети Дарови Тела и Крви. Кажу, међутим - да би се често причешћивало, мора се и добро живети. Да ли је хришћанима дозвољено да живе и да не буду свети? Уосталом, цео наш задатак је да тежимо светом и богоугодном животу. Други кажу: тешко је често се исповедати и причешћивати, тешко је наћи доброг духовника. На ово морамо рећи: „Тражите, и наћи ћете“ ( Матеј 7:7 ). Нека постоји само добра, искрена жеља, а Господ ће ти увек помоћи да нађеш пастира или духовника у свом духу. Има и оних који не препоручују често причешћивање, да се не би привикли и охладили према овој Тајни. Духовно вођство је потребно свуда и увек. Али, да ли нам је заповеђено да бежимо од добра из страха да га нећемо постићи? Ево закона: добар је твој циљ, и свом снагом душе га тражи. Исто важи и за Свето Причешће. Ово је непроцењив и неопходан благослов за хришћанина. А ако је тако, онда се увек трудите да то постигнете и не одступајте од тога. Ревнујмо за добар хришћански живот и Свето Причешће. Наш живот нам често не пружа утеху, тежак је и тужан. Затражимо духовну утеху у Господу нашем Исусу Христу. Епископ Арсеније (Жадановски) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Господ је од праха створио човека, али нас воли као рођену децу и жељно очекује. Господ нас је толико заволео да је ради нас примио обличје човека и пролио Своју крв за нас и њоме нас напојио и дао нам Своје пречисто тело, тако да смо постали деца Његова, од тела и крви Његове. Постали смо телом слични Господу као што и земаљска деца личе на свога оца. Дух Божји сведочи нашем духу да ћемо вечито бити са њим. Господ нас непрестано зове себи. Он живи у нама и у светим тајнама Цркве, кроз које нас уводи тамо где ћемо видети славу Његову. Свако од нас учествовати у тој слави по мери љубави коју је имао. Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. Онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами. До суза ми је жао људи који не знају Бога и Његову милост. Нама је Господ показао Себе Духом Светим иако живимо у свету. Чудна је то ствар. Благодат ми је дала да разумем да су сви људи који воле Господа и чувају заповести Његове, испуњени светлошћу и слични Господу. Они који су против Бога, испуњени су мраком и слични су ђаволу. Ово је природно, јер је Господ светлост и Он просвећује Своје слуге, а они који служе ђаволу добијају од њега таму. * * * Познавао сам једног малишана. Изгледао је као анђелче. Био је смирен, поштен и кротак, лице му је било бело са руменим обрашчићима; очи светле, плаве, добре и спокојне. Када је поодрастао, одао се рђавом животу и изгубио благодат Божју. Када је имао 30 година, сасвим му се изменио изглед. Почео је да личи на звер, на разбојника. Знао сам и једну лепу девојку коју је касније грех унаказио. Видео сам и супротно: видео сам људе који су ступили у манастир лица поружнелог од греха и страсти, али који су покајањем и исправним животом стекли необично пријатан изглед. Господ ми је још дао да у манастиру Стари Русик, за време исповести, видим исповедника у обличју Христа. Стајао је у исповедаоници у неисказаној светлости и мада је имао сасвим седу косу, његово лице је било свеже и лепо као у младића. Овако исто сам видео и једног епископа за време свете литургије. Видео сам тако и оца Јована Кронштатског, који је по природи био човек обичног изгледа, али од благодати Божје његово лице је постајало као у анђела и човеку је било милина погледати га. * * * Човек је створен од земље, али Бог га је толико заволео да га је украсио Својом благодаћу и постао је сличан Богу. Жао ми је што мало ко зна ово, а све је то због гордости наше… Кад бисмо се смирили, Господ би нам открио ту тајну, јер нас много воли. Једном су људи рекли Господу: „Ево мати Твоја и браћа дошли су да Те виде“. Он је тад одговорио: „Ко извршује вољу Оца мога Који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати“ (Мт 12,47-50). * * * Има људи који говоре да нема Бога. Они тако говоре јер у њиховом срцу живи горди дух, који им убацује у мисли лаж о Истини и Цркви Божјој. Они мисле да су мудри, а не знају да те мисли не долазе од њих, већ од злог духа. Ко прихвати те мисли и заволи их, орођује се са злим духом. Нека Бог никоме не да да га смрт затекне у таквом стању. У срцима светих људи живи благодат Светог Духа, која их зближује с Богом и они јасно осећају да су по души деца Оца небеског и стога и говоре: Оче наш… (Рим 8,15-16; Гал 4,6-7). Душа се радује и весели од ових речи. Духом Светим она зна да је Господ наш Отац. Иако смо начињени од земље, Дух Свети живи у нама и чини нас сличним Господу нашем Исусу Христу, као што и земаљска деца личе на свог земаљског оца… Ко је Духом Светим познао љубав Божју, тај не зна за одмор ни дању ни ноћу. Кад умори тело и прилегне, његова душа и на постељи је ненасита и свом снагом тежи Богу, Оцу своме. Господ нас је ородио са Собом. „Ти си, Оче, у мени и ја у теби, нека и они буду једно са нама“ (Јн 17,21). Тако Господ Духом Светим од нас чини јединствену породицу са Богом Оцем. Из књиге „Поуке старца Силуана“

Од многих вољени и уважавани проф. Андреј Тарасјев (1933-2024), потомак руских избеглица које су после Октобарске револуције у Београду пронашле свој нови дом, уснуо је у Господу 13. новембра 2024. године. У суботу, 16. новембра 2024. године, са почетком у 9 часова у руском храму Свете Тројице на Ташмајдану биће служена света заупокојена Литургија са опелом новопрестављеном ипођакону Андреју. Вјечнаја памјат! Ипођакон Анреј Тарасјев је рођен 1933. године у Београду. У Србију и нашу престоницу породица Тарасјев је пристигла током егзодуса руског народа који је уследио током и после Октобарске револуције. Андреј је дете руских емиграната који су у претходним генерацима изнедрили бројне угледне свештенике и официре, међу којима и више генерала. Он је по свему једна сасвим особита, драгоцена и изузетно важна личност просветно-духовног живота у Србији двадесетог и двадесет првог века. Основну школу је завршио у Београду, у Руском дому цара Николаја Другог, док је матурирао у Другој мушкој гимназији. Студирао је историју уметности и архитектуру, а дипломирао руски језик на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. Његов живот је обележио педагошки рад са младима, ученицима и студентима, а аутор је десетак уџбеника руског језика и више научних студија из области руске књижевности. До одласка у пензију био је дугогодишњи професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског храма Свете Тројице и ипођакон у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу. Иначе, имао је „прекид у каријери“ када је за време комунистичке диктатуре, јануара 1962. године, удаљен са катедре за руски језк „зато што пева и диригује у цркви“! Био је један од наших највећих стручњака за руски језик и књижевност, посебно за класичну руску књижевност, као и за област црквеног појања. Деценијама је водио више црквених и грађанских хорова. Као дугогодишњи стручни консултант Патријаршије српске за руски језик радио је на преводима црквених књига и најсложенијих текстова. Са патријархом Павлом, тадашњим Епископом рашко-призренским, успоставио је трајно пријатељство током заједничког рада у Комисији за превод Новог завета. Аутор је преко педесет научних и стручних радова из области филологије, посебно руског језика, књижевности и историје. Нарочито су драгоцени његови записи и књиге из области историје Руске Православне Заграничне Цркве у периоду од 1918. до 1937. године. Посебно је драгоцена његова књига о руским монасима и мохињама као обновитељима српских манастира. Занимљиво је да је, између бројних руских и српских архијереја и првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве митрополит Антоније (Храповицки) за време својих боравака у Београду био чест гост у стану Андрејевог оца, крстоносног проте Виталија Тарасјева, који је био старешина Подворја Руске Православне Цркве и храма Свете Тројице у Београду. Андрејев старији брат Василије био је парох при руској Светотројичкој цркви на Ташмајдану, а његов братанац, протојереј-ставрофор Виталије Тарасјев, данас је старешина тог храма. Извор: Радио Слово љубве

Лука 7, 11-16. Зач. 30. Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти? Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт? Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје? Лука 7, 11-16. Зач. 30. Многи су се људи називали спаситељима човечанства, но ко од њих икад помисли да спасава човека од смрти? Много је у историји било победилаца, но ко од њих победи смрт? Много је било царева на земљи, који су рачунали милионе живих људи у своје поданике, но ко од њих икад урачуна и мртве као живе поданике своје? Нико, осим једнога и ни с ким несравњивога Господа Исуса Христа. Он није само нов човек, Он је нов свет, а Творац новог света. Он је разорао подједнако и њиву живих и њиву мртвих и посејао ново семе живота. Мртви су за Њега били као и живи, а живи као и мртви. Смрт није била граница Његовог царства. Он је ту границу прегазио, и пружио царство Своје уназад до Адама и Еве и унапред до последњег рођеног човека на земљи. И смрт и живот људи Он је гледао друкчије него икад ма који смртни човек. Он је гледао и видео, да се живот није свршавао смрћу тела, али и да је права смрт умртвљавала неке људе и пре телесне смрти. Он је видео многе живе у гробовима, и многе мртве у живим телима. Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити, рекао је Он Својим апостолима (Мат. 10, 28). Са смрћу тела, дакле, не наступа и смрт душе; ова може наступити од и због смртних грехова, пре или после, без обзира на смрт телесну. Својим духовним взором Господ Исус је парао време као муња облаке, и пред Њим су се показивале живе душе, како оних који су давно умрли, тако и оних који се још нису ни родили. Пророк Језекиљ гледао је у визији поље пуно мртвачких костију, и није могао знати, док му Бог није открио, да ли ће те кости оживети. Сине човечји, хоће ли оживети ове кости! упита га Господ. А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш (Јез. 37, 10). Христос није гледао на мртвачке кости, него на живе душе које су становале и које ће становати у тим костима. Тело људско и кости људске само су одећа и оруђа душе. Та одећа стари и распада се као овештала хаљина. Но ту одећу Бог ће обновити и душе упокојених поново у њу обући. Христос је дошао да растера један прастари страх људи, но и да донесе један нови страх за оне који греше. Стари страх људи јесте страх од телесне смрти; нови страх треба да буде страх од душевне смрти; и овај страх Христос је обновио и појачао. У страху од телесне смрти људи призивају сав овај свет у помоћ; утврђују се у овоме свету, шире се у овоме свету; грабе овај свет, да би само осигурали што дужи опстанак свога тела, што дужи и што безболнији. Безумниче, рећи ће Бог телесном богаташу а духовном сиромаху, ову ноћ узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити (Лк. 12, 20)? Безумником, дакле, назива Господ онога ко има страх за тело а нема страха за душу. И још је Господ рекао: нико не живи оним што је сувише богат (Лк. 12, 15). Него чиме живи? Живи Богом, који Својом речју оживљава душу, а душом тело. Својом речју Господ Исус је васкрсавао и васкрсава грешне душе, умрле душе још пре телесне смрти. И уз то је још обећао да ће васкрснути и мртва тела умрлих људи. Опраштањем греха, Својом животворном науком, и Својим пречистим телом и крвљу Он је васкрсавао и васкрсава мртве душе. А да ће на крају времена васкрснути и мртва тела, Он је то потврдио како Својим речима, тако и делом васкрсавања неких мртвих још за Свога живота на земљи, као и Својим сопственим васкрсењем. Заиста, заиста вам кажем, рекао је Господ, иде час, и већ је настао, када ће мртви чути глас сина Божјега, и чувши оживети (Јов. 5, 25). Многи тешки грешници и грешнице чули су глас Сина Божјега, и душом су оживели. Но и многи телесни мртваци чули су глас Сина Божјега и поново су устали у живот. Један такав случај описује се у данашњем Јеванђељу. У време оно иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. То је било ускоро после чудесног исцељења сина римског капетана у Капернауму. Журећи да што више добра учини, и тиме да дивни пример свима Својим верним, Господ се упутио био из Капернаума попут горе Тавора. Ту за гором, а на обронку Ермона, и данас постоји село Наин, негда град ограђен зидовима. Господ је ишао у великој пратњи од ученика и народа. Сви су они видели многобројна чудеса Христова у Капернауму, но сви су били жељни да виде још и чују још. Јер су чудеса Христова била нешто што се дотле није ни чуло ни видело у Израиљу, а речи су Његове биле као реке меда и млека. Као се приближише вратима градским, и гле изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. Тек што је Господ стигао пред капију града са пратњом која је пратила Њега, Живога, у сусрет им изађе из града пратња која је пратила једнога мртвога. И тако се сретоше Господар и слуга, Животодавац и смрт. Умрли је био дечко, што се види из речи којим га је Христос ословио: момче! и још из тога што га Он даде матери, пошто га оживе. Мајка умрлога морала је бити из богатије и познатије куће, што показује многобројност учесника у пратњи, и народа из града много иђаше с њом. И видевши је Господ сажали му се за њом, и рече јој: не плачи. Због мајке је и била тако велика пратња, једно због тога што је она била из угледније куће, а друго због великог удара који јој је нанет губитком јединца сина. Жалост је морала бити велика код свих присутних, и та жалост је још више повећавана очајним плачем и нарицањем мајке. Јер и ако ми сви очекујемо учешће у жалости нашој, када нам смрт уграби некога најмилијега, ипак једва што може све то учешће смањити наш јад и чемер. Кад немоћ немоћи доноси утеху, онда је то слаба утеха. Има једно тајно осећање, које обузима све оне који стоје око мртваца, једно осећање које се ретко објављује; то је стид људи од смрти. Не само да се људи страше смрти, него се и стиде смрти. Овај стид је доказ, још јачи доказ него страх, да је смрт последица греха људскога. Као што се болесник стиди да покаже лекару своју тајну рану, тако се и сви савесни људи стиде да покажу своју смртност. Тај стид од смрти доказује наше бесмртно порекло и бесмртну намену. И животиње се крију кад умиру; као да и оне осећају стид од своје смртности. А колики је тек стид код високо просвећених духовних људи! Шта помаже сва наша вика и галама, сва сујета, сва част и слава у часу када осетимо да се разбија земљани суд у коме је становао наш живот? Стид нас обузима како због слабости тог суда, тако и због безумне сујете којом смо целога века тај суд пунили. Нашто крити: стид нас обузима због смрада којим смо напунили суд наш телесни и који ће по смрти истећи из њега не само попут земље него и попут неба? Јер садржина нашега духа даје или мирис или смрад и души и телу људском, како је ко и како чим пунио свој дух за живота – мирисом неба или смрадом греха. Господу Исусу сажали се над очајним људима. Он се често сажаљевао над немоћи људском. А гледајући људе сажали му се, јер бејаху сметени и расејани као овце без пастира (Мат. 9, 36). Кад овце виде пастира, нити су сметене нити су расејане. Кад би сви људи непрестано имали пред очима живога Бога, не би били сметени ни расејани. Но једни Га виде, други Га траже да виде, трећи Га никако не виде, а четврти се ругају онима који Га виде и који Га траже. Зато су људи пометени, и зато су расејани, то јест свак себи постаје пастир и свак иде својим путем. Кад би људи имали упола онолики страх од свеприсутнога Бога колики страх имају од смрти, не би се страшили смрти; о, још више него то – не би се ни знало за смрт у свету! – Нарочито се сажали Господ у овом случају на бедну мајку, и рече јој: не плачи! Он је прозрео у душу њену и прочитао све што има у њеној души. Умро јој муж, она се осетила осамљена; сада јој умро и јединац син, и она се осетила савршено осамљена. А где је Живи Бог? Зар може неко бити осамљен будући у друштву Бога? И зар прави човек може уопште имати неко друштво тако блиско као што је друштво Бога? Није ли нам Бог ближи него отац и мајка, и браћа и сестре, и синови и кћери? Он нам додаје и одузима сроднике, но Он се од нас не одмиче, нити стари Његово око над нама, нити се мења Његова љубав према нама. Сви убоди смрти срачунати су на то, да се што више припијемо уз Бога свога, Бога живога. Не плачи, теши Господ ожалошћену мајку. То говори Онај који не мисли као многи од нас, да је душа умрлога дечка отишла у гроб пре одласка тела, Онај који зна где је душа умрлога; Онај који управо држи душу ту под Својом влашћу. И ми тешимо ожалошћене са тим истим речима: Не плачи! ма да је и наше срце испуњено плачем. Но сем тога и сажаљења ми се осећамо немоћни, да ишта друго понудимо ожалошћеноме. Толико је сила смрти надрасла нашу снагу, да ми милимо као инсекти у њеној сенци; и затрпавајући мртваца земљом осећамо увек да један део себе затрпавамо у гробни мрак смрти. Не говори Господ жени: не плачи зато, да покаже, да уопште не треба плакати за мртвим. Гле, и Он је плакао над мртвим Лазаром (Јов. 11, 35); и плакао је унапред над многима који ће доцније имати да пострадају са пропашћу Јерусалима (Лк. 19, 41), и најзад похвалио је као блажене оне који плачу – јер ће се утешити (Мат. 5, 4)! Ништа тако човека не смирава и не чисти као плач. У православној методици спасења плач долази мећу прва средства очишћења душе, срца и ума. Не само да ми треба да плачемо над умрлима, него и над живима, а нарочито сами над собом, као што је и Господ препоручио женама Јерусалимским: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23, 28). Само постоји разлика измећу плача и плача. Апостол Павле наређује Солуњанима да не тугују као они који немају наде (1. Сол. 4, 13), тј. као незнабошци или безбожници. Јер ови тугују за умрлим као за потпуно изгубљеним. Хришћани пак треба да тугују за умрлим не као за изгубљеним, него као за грешним, због чега њихова туга треба да је увек спојена с молитвом Богу, да би Бог опростио грехе умрлога и увео га по милости Својој у царство небеско. Због својих греха хришћани треба да тугују и плачу и над самим собом, и то што више то боље; али ипак не као они који немају вере и наде него, напротив, баш зато што имају веру у Живога Бога и наду у Божју милост и у вечни живот. Па кад је плач тако користан, у хришћанском смислу, зашто онда Господ говори мајци умрлога детета: не плачи? То је опет један сасвим различит случај. Ова жена плакала је као она која нема наду; и уз то она није плакала за гресима свога детета нити за својим сопственим гресима, него за телесним губитком свога детета, за његовим тобожњим уништењем, и за вечним растанком с њим. Међутим ту је био присутан Син Божји, властитељ живих и умрлих. У Његовом присуству није требало плакати, као што се у Његовом присуству није морало постити. Кад су фарисеји пребацивали Господу, како Његови ученици не посте као што чине Јованови ученици, Господ је одговорио: можете ли сватове натерати да посте док је женик с њима (Лк. 5, 33-34)? Исто тако: зар треба неко да плаче у присуству Животворца, у чијем царству не постоје мртви него само живи? Али ожалошћена удовица не познаје Христа нити силу Божју. Она тугује за својим јединцем безнадежним туговањем, каквим су туговали у то време сви остали Јевреји као и Јелини, који или нису ни имали или су изгубили веру у васкрсење мртвих. На ту њену безумну тугу из незнања ражали се милосрдни Господ, и рече јој: не плачи! Не рече јој Он да не плаче у оном смислу у ком многи и данас говоре ке плачи, ожалошћенима за својим умрлим, то јест: не плачи, јер га плачем не можеш повратити! таква је судба! сви ћемо ми тим путем! То је неутешна утеха, коју ми дајемо другима, но која ни нас не теши кад нам долази од других. Друго мисли Христос кад каже жени: не плачи! Он мисли, не плачи, јер Ја сам ту! А Ја сам пастир свију оваца, и ниједна се овца не може сакрити од Мене, а да Ја не знам где је. Твој син није умро онако како ти замишљаш, него му се само душа раставила од тела. Ја имам власт над његовом душом као и над телом. И због твоје жалости и из незнања и неверовања, као и због незнања и неверовања свега овога око тебе, Ја ћу поново саставити душу детињу са његовим телом, и повратити га поново у живот, не толико због њега колико због тебе и због овога народа. Да би ви сви веровали, да Живи Бог бди над људима, и да сам Ја Онај који је требао доћи као Месија и Спаситељ света. – У томе смислу, дакле, Господ говори мајци: не плачи! И пошто је изрекао ову реч, тада је приступио делу. И приступивши прихвати се за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче! теби говорим, устани! Прихватити се до мртваца или до мртвачких ствари сматрало се код Јевреја нечистим, и било је забрањено. Та је забрана имала свога смисла док се Бог у Израиљу поштовао и живот људски ценио изнад свега на земљи. Но кад се смањило право богопоштовање као и поштовање живота људског, тада су многе заповести, па и ова међу њима, постале као сујеверице, и протрчале су на прво место мимо главне заповести Божје. Тако је било, на пример, и са обрезањем тела и нерадом у Суботу. Дух ових заповести био се сасвим изгубио, и место духа остало је обожавање форми или слова заповести. Христос је повраћао дух и живот тих заповести, но срце народних старешина, чувара закона Божјега, толико је било потамнело и одрвенило, да су они хтели убити Христа зато што је у Суботу лечио болеснике (Јов. 5, 16)! Њима је Субота била важнија него човек, чак важнија него ли и сам Син Божји. Но Господ се није освртао на срдњу старешина; Он је продужавао истицати сваком приликом, да је живот и спасење човечје душе важније од старих умртвљених предања и обичаја. То је Он хтео намерно истаћи и овом приликом, прихвативши се противзаконо за сандук мртваца. Но чудо васкрсења, које је Господ овом приликом извео, тако је било поражавајуће, да немоћне старешине јеврејске нису смеле овом приликом отворити уста да учине свој приговор. Момче, теби говорим, устани! Господ Исус заповеда мртвацу од Свог имена, а не као пророци Илија и Јелисеј, који су се молили Богу да Бог васкрсне мртве. Оно су биле слуге Бога Живога, а ово је Његов Син Јединородни. Својом божанском влашћу, дакле, заповеда Господ дечку да оживи и да се дигне. Теби говорим! Тим речима – које Господ није употребио ни при једном другом васкрсењу мртваца – хоће Он да покаже и нагласи да Он ово дело чини искључиво по Својој божанској моћи. Хоће тиме да покаже да он има власт над мртвима као и над живима. Јер ово чудо није се десило по вери мајке тога момчета, као у случају васкрсења кћери кнеза Јаира; нити је пак ико из те поворке за мртвацем очекивао овако моћно чудо, као што је био случај са васкрсењем Лазара. Не; нити је се ово чудо десило по нечијој вери, нити по нечијем ишчекивању, него искључиво по моћној речи Господа Исуса. И седе мртвац, и стаде говорити; и даде га матери његовој. Чу твар свога Создатеља и послуша заповест. Она иста божанска моћ, која је првобитно духнула животворни дах у прашину и од прашине створила човека, дејствовала је и сада, да мртав прах оживи: да крв проради и очи прогледају, и уши прочују, и језик проговори, и кости са месом ставе се у покрет. Где је да је била тада душа умрлога дечка, она је чула глас свога Старешине, и на мах се вратила у тело, да заједно са телом изврши заповест Његову. Позна поданик глас Цара свога, и одазва се. Дечко се исправи и седе у сандук, и стаде говорити. Зашто одмах отпоче говорити? Да не мисле људи да је то нека волшебна опсена, да не мисле да је то нека авет ушла у његово тело и исправила га у сандуку. Треба сви да чују глас и речи оживљенога, да не би ни најмање сумње било, да је то он, а не неко други у њему. Из истог тог разлога Господ узима дечка из сандука и предаје га матери његовој – и даде га матери његовој. Када га мајка позна и прими, и загрли, онда ће ишчезнути страх и сумња и код осталих присутних. Још га Господ узима Својим рукама и предаје мајци зато да би јој показао, да јој га даје као дар, и сада као и онда када га је она родила. Живот је дар Божји. Живот сваког човека дарује Бог из Своје руке. И не гнуша се Бог ниједног створеног човека, да га узме за руку и упути у овај земаљски, времени живот. Још и зато узима Господ васкрсло дете и предаје га мајци, да јој покаже, да јој Он није узалуд рекао: не плачи! Кад јој је то рекао, Он је већ мислио да јој пружи утеху не само тим речима, које је жалосна мајка могла чути тога дана од многих познаника, него једним делом које представља неочекивану и савршену утеху. И најзад, још и зато Господ чини то тако, да би нас поучио, да кад чинимо неко добро дело треба да га чинимо по могућству лично, пажљиво и благодушно; а не преко других, и не небрижљиво, и не с досадом, колико само да се што пре отресемо онога коме чинимо дело милосрђа. Посмотрите, колико има красоте и љубави у свакој речи и у сваком покрету Господа и Спаса нашега! Он и овом приликом, као и увек пре и после овога, показује, да је не само савршен сваки дар Божји, него је савршен и начин на који Бог дар дарује. А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк уста међу нама, и Бог походи народ свој. Христос је успео Својим пажљивим поступањем са дететом и мајком да отклони страх од немани и волшебства, али је зато ипак остао страх. Но тај страх је био добар, пошто је то био страх од Бога и изазивао је хваљење и слављење Бога. Народ говори о Христу као о великом пророку. Народ је очекивао великог пророка, кога је Бог још Мојсеју обећао послати народу Израиљском (5. Мој. 18, 18). Овај народ још се није могао уздићи до појма о Христу као Сину Божјем. Но добро се могао дух овога народа, дух толико помрачен и згњечен од стране народних старешина, уздићи и до схватања Христа Господа као великог пророка. Да су се народне старешине из Јерусалима, које су исто овако гледале чудеса Христова, и то многобројна, могле уздићи бар до овог схватања простога народа, они би се уздржали од страшног злочина осуде и убиства Сина Божјега. Но свак је чинио чуда свога рода према своме духу и срцу: Христос је мртвима повраћао живот, а старешине јеврејске су и живима одузимали живот. Оно је био Човекољубац, а ово човекоубице и – богоубице. Оно је био Чудотворац добра; а ови су били чудотворци зла. Но на крају крајева ове опаке старешине нису ником могли одузети живот до себи самима. И сви пророци, које су они побили, остали су вавек живи и код Бога и код људи, док су остали скривени као змије у сенци тих пророка, да путују из покољења у покољење и да од сваког покољења примају осуду и проклетство. Исто тако, убивши Христа они нису убили Њега но себе. Онај који је тако лако васкрсавао друге, васкрсао је и самога Себе, и појавио се на небу и на земљи као највећа светлост, која што се више гаси све се више разбуктава и све јасније светли. Том светлошћу ми сви живимо и дишемо и радујемо се. Та ће Светлост над светлостима још једном, и то ускоро, објавити се земљи и свима живим и мртвим. То ће бити онда када Господ Исус дође да закључи историју људску, да васкрсне мртве из гробова, и да суди свима људским бићима, која су живела на земљи, почев од Адама па све до закључка времена. Тада ће се још једном, и то у највећој мери, обистинити речи Спаситељеве. заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је дошао, кад ће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети. Чудо васкрсења сина удовице у Наину и десило се колико из милосрћа према ожалошћеној мајци толико још и да помогне нашој вери у последње и свеопште васкрсење, чудо над свима чудима, у правду над сваком правдом, и у радост над сваком радошћу. Господу Исусу слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Св. Николај Охридски и Жички https://mitropolija.com/2024/11/09/jevandjelje-o-gospodu-vaskrsitelju/

У Недјељу 17. по Педесетници, одслужена је Света Литургија у Саборном храму христовог Васкрсења у Подгорици којом је предстојао протојереј Предраг Шћепановић. Проти Предрагу саслуживали су протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и Никола Пејовић, као и ђакон Ведран Грмуша. Током евхаристијског сабрања свима сабранима у овоме светоме Храму обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, који је у уводном дијелу бесједе истакао да је једина истинска помоћ и једино истинско прибјежиште у свим приликама наших живота Господ Исус Христос који је истина и љубав, за разлику од многих превараната попут врачара, гатара и видовњака који обмаањују људе и зарађују на људској муци: ,,Господ је Закон, Он је љубав, Он је тај Нови Завјет и Он је поука и порука упућена свим народима од истока до запада и од сјевера до југа. Данас људи често кад имају муку обиђу гатаре, врачаре, видовњаке и кажу оче, нисмо ми ишли да гатамо другима, него да помогнемо своме дјетету. Само Бог може помоћи човјеку и којима то Бог хоће да дарује“. ,,Наш лијек је у Цркви и када смо болесни, када имамо муку, не одлазимо код гатара, врачара и видовњака, јер сам Бог је то забранио прије толико хиљада година, него пођимо у Цркву, покажимо Господу своје ране и са смирењем неведеним које је показала ова жена Хананејка из јеванђелске приче, завапимо и добићемо помоћ, јер Господ је близу, Господ чује, али Господ куца на вратима наших срдаца и жели да му их отворимо добровољно, јер Он не улази на силу, Он не разваљује врата наших срдаца“. – бесједио је он. Прота Предраг је потом поручио да је спасоносна вијест, Јеванђеље које благовијести да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета без обзира на припадности, посебно наглашавајући да људи који имају истинског поуздања и вјере у Господа, од Господа и добијају помоћ: ,,Само они људи који имају вјеру у Господа добиће од Господа помоћ. Нека је благословен Бог који нам показује да око нас живе људи различитих нација, различитих опредијељења, али да је Његова спасоносна вијест, Његово Јеванђеље – Блага Вијест да ће Бог постати човјек, упућена свим народима овога свијета“. Протојереј Предраг Шћепановић је у наставку пастирске бесједе истакао да је од изузетне важности како живимо и кога Бога бирамо, јер бирајући Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, сваки човјек задобија на тај начин истински благослов, мир и у својој души и љубав која је свеза савршенства: ,,Само је потребно покајање, смирење и љубав. Зато браћо и сестре није свеједно како живимо, кога Бога изаберемо. Ако изаберемо чудесног Господа Исуса Христа, Његово Јеванђеље, пост и молитву и свете тајне којима Црква живи, имаћемо благослов, имаћемо мир, имаћемо у својој души љубав која је свеза савршенства. Зато нека би нам свима Господ дао да имамо праву вјеру, не вјеру у слијепи случај, не вјеру у видовњаке, гатаре и врачаре који нажалост пазаре са муком овога народа, него да имамо праву истинску вјеру у Њега као јединог човјекољупца, јединог новог под сунцем који нам нуди свој конопац да се пењемо на Небо, јер само са Његовим спуштеним конопцем човјек се пење на Небо“. ,,Јеванђелске врлине, пост, молитва и Свето Причешће је знак да смо на том Христовом путу. Господе благи који си презрео све обичаје старе (паганске) и који си донио нови Закон, закон љубави према свим народима и позвао све у заједницу Оца и Сина и Светога Духа, Теби који си љубав, Теби који помажеш, Теби који си истински љекар душа и тијела, нека је слава у вјекове вјекова. Амин!“ – рекао је на крају свог обраћања протојереј Предраг Шћепановић. https://mitropolija.com/2024/10/20/prota-predrag-scepanovic-ako-smo-neutjesni-i-bolni-pokazimo-nase-rane-gospodu/

Обавештавамо сав верни народ да се у среду, 26. јуна 2024. године, у нишком Клиничком центру у Господу упокојио схимонах Симеон Крајиновић, сабрат Велике лавре и каруљски испосник. Пореклом из Причевића код Ваљева, рођен је 7. јула 1943. године као Милан Крајиновић. Младост проводи у родном крају, а касније одлази у Француску, у Париз, где за живот зарађује радећи као механичар. Сада већ давне 1971. године, тадашњи Милан, а потоњи Симеон решава да за собом остави земни живот и повлачи се у Богородичин врт, на Свету Гору, где у монашком подвигу проводи више од пола века. Заупокојена Литургија биће служена у петак, 28. јуна, у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани, са почетком у 9 часова. Опело новопрестављеном схимонаху Симеону служиће се у наставку, од 11 часова. Извор: Епархија нишка

''Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и родити'' – Његош Овом реченицом препуњеном смислом и поруком, велики ловћенски Тајновидац ознаменовао је све оне који су, по речима светог апостола Павла, добар рат ратовали, трку свршили и венце славе задобили. Није их је мали број у Роду српском, но колико год их имало увек се на Небесима отворе врата да на њих уђе неки нови житељ Царства Христова. На та врата у земљу Светлости ушао је и Марко Сандаљ, прибројивши се хоровима прегаоца за име и љубав Христову. Овај ватрени заљубљеник у лик Христов постао је својим животом проносилац тог лика међу људе рода сроскога и образац стваралаштва надахнутог Христовом добротом и лепотом. Попут магарета које је Господа на леђима својим унело у Јерусалим, Марко је на леђима и у срцу носио јеванђелску реч кроз градове и села широм Србије и српских земаља, али и тамо далеко преко мора где год Срби живе, хранећи сликом и речју душе гладне и жене Бога живога. Основавши Фондацију ''Пријатељ Божији'' овај христољубиви муж све своје, како духовно тако и материјално, богатство ставио је у службу Богу и Роду. За скоро деценију и по стваралаштва документарне филмске Продукције изнедрено је на десетине документарних филмова који су не само означили или анализирали стварност у којој постојимо и живимо, већ и понудили јеванђелске лекове за рањене и духовно промрзле душе. Својим животом и духовном зрелошћу Марко Сандаљ је задужио премноге наше људе, како оне који живе у Канади, тако и народ наш у Отаџбини. Нека би му свако од нас узвратио макар по једним уздахом пред Богом, поменувши име његово охристовљено. Блажен ти пут, љубљени брате наш Марко. Нека би Царство Небеско у теби добило још једног путовођу нама, у овој долини плача оставшима. Зри са Небеса погледом Христовим и моли Га да макар не залутамо у пустињи и прашуми постојања, но да одолимо свим искушењима која наваљују и која ће тек наваљивати на нас извана али и оних која из нас самих извиру од наше несаврешености, лењости и неодговорности. Господе Исусе Христе, љубави наша и животе и дисање наше, упокој са Светима Твојим и брата нашега Марка и учини му вечни помен у Царству Твоме. Амин. У знак сећања на његово животно дело и љубав коју је за живота гајио према Христу и Роду, емитујемо његов наступ у емисији "Духовни портрети" Телевизије Храм из 2017. године. https://prijateljboziji.com/usnuo-u-gospodu-marko-sandalj/

Размишљања митрополита Антонија о томе како се можемо одужити Господу за све Његове дарове. Како се свако од нас може одужити Господу? Смирењем. Оно је најдрагоценије у Божјим очима. Како да схватимо смисао смирења? Приближавање неумољиве старости може нам у томе помоћи. Како старите, постепено се успокојавате и смирујете. Када се осврнете на године које су прошле схватате: све је пролазно, само су Божја милост и љубав вечни. Док сте млади довољно сте дрски да се борите против целог света, горите, око вас кипе страсти, унутра све кипи. Када остарите, страсти се смирују, мисли разбистравају, ум се смирује. Осећајући се слабо и беспомоћно, ви… се смирујете. Старост нам је Господ дао према Свом Промислу. Старост нам даје прилику да платимо највишу цену проживљеног живота – смирење. Како старимо, спремни смо да дајемо више, потребно нам је мање, спремни смо да се усредсредимо на најважније ствари, јер олуја младалачких страсти не пустоши више наше душе. Ценимо сваки тренутак, сваки дах новог дана, радујемо се у животу и захваљујемо на свему. „У младом човеку гори ватра, у старцу светли светлост. Морамо горети док ватра гори, али након што се угаси, морамо наћи начина да светлимо. Морамо бити застрашујућа сила у неком тренутку свог живота, а у другом се научити вештини мировања“, примећује митрополит Антоније Сурошки. Смирење, такође, може бити дар од Бога човеку за његово храбро срце. Много је славних примера из живота Светих, где су младићи и девојке показали непоколебљивост у својој вери и храбрости, и који су били награђени венцима кротости и смирења, постајући праведници у напону живота и снаге. Говорећи о томе како се можемо одужити Господу за све Његове благослове, не могу а да не наведем једну епизоду из живота Светог Патрика Ирског (крај IV века-V век), којег је Бог изабрао да проповеда Јеванђеље незнабошцима у Ирској. Већи део свог живота провео је „на крају света“, како је сам Свети описао, приводећи многе људе Христу. Једном, током своје јеванђелске мисије, Свети Патрик крстио је Ангуса, сина краља Манстера. Током обреда крштења, Свети Патрик је оштрим врхом свог штапа случајно пробио принчеву ногу и, не приметивши шта је урадио, наставио обред, све време се наслањајући на штап по навици. Током читаве церемоније Свети Патрик се наслањао на штап, а за то време Ангус је, не мичући се, трпео несносан бол. Када је на крају церемоније Светитељ приметио крв која тече из принчеве ноге, уклонио је штап и узаснуто узвикнуо: „Зашто ми одмах нисте рекли, већ сте трпели толико дуго?“ Ангус је одговорио да је мислио да је то неопходан део церемоније, цена коју је морао платити како би стекао Вечни Живот. Потпуно импресиониран принчевим смирењем и храброшћу, Свети Патрик је узео Ангусов штит и крвавим врхом штапа на њему нацртао крст, обећавајући да ће овај штит бити сведок многих световних и духовних дела. Само су истински неустрашива срца способна за смирење. Хришћанство је, генерално, пуно јаких и храбрих људи. Сетимо се овога и замолимо Свемилостивог Бога да нам подари храброст и постојаност у вери. А ми ћемо се одужити Господу за Његове дарове искреним смирењем. Митрополит АНТОНИЈЕ бориспољски и броварски https://svetosavlje.org/cena-vere-kako-se-svako-od-nas-moze-oduziti-gospodu/

Обавештавамо јавност и верни народ да се 11. марта 2024. године у Москви упокојио Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Царство му небеско и вечан спомен! Датум и време сахране биће накнадно објављени. Епископ Антоније је рођен 23. јула 1970. године, на празник Преподобног Антонија Кијево-печерског, у Ваљеву од оца Радована и мајке Јелке (рођ. Милићевић). Основну школу је завршио у Причевићу код Ваљева, после чега уписује Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године. Као ученика богословије 23. септембра 1989. године у манастиру Крки у чин мале схиме замонашио га је Епископ жички Стефан, који га је и рукополжио у чин јерођакона 10. децембра 1989. године у манастиру Жичи, а чин јеромонаха 5. јануара 1991. године такође у манастиру Жичи. На предлог Епископа жичког Стефана, а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је 1992. године уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент у генерацији био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије 31. маја 1996. године јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета. По повратку из Русије 1996. године, унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна. На предлог Митрополита дабробосанског Николаја, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија 2000. године за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи. Исте године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела на Божић 2001. године. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао 2002. године протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Православне Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај 17. марта 2002. године у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита. На предлог Патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 2006. године изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа Патријарха српског са титулом Епископ моравички. Хитортонија је обављена 23. јула 2006. Године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду од стране Патријарха српског Павла и уз саслужење осамнаест архијереја. Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской Православной Церкви“. Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије. Од 2003. године, епископ Антоније је предавао на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је до избора у звање декана 2018. године био и управник Kатедре за литургијско богословље. Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова 2018. године, епископ Антоније је постављен за декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета у Москви. На поменутој фукцији се налазио све до 1. јула 2022. године. Докторску дисертацију под називом „Односи Српске Православне Цркве и Руске Православне Цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске Православне Цркве” успешно је одбранио 2019. године на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка). Носилац је високих црквених и државнох одликовања. Аутор је следећих књига и монографија: Господи посети виноград сей, Православна Москва (водич кроз православне светиње руске престонице), Отношения Сербской и Русской Православных Церквей на основании документов российских архивов, Святые земли сербской, У загрљају Богородичиног града и Свидетель истории и живой голос традиции. Превео је следеће књиге: Померање граница срца Митрополија тверског и кашинског Амвросија (Јермакова), У шта верују православни хришћани Митрополита будимпештанског и мађарског Илариона (Алфејева), Запитајмо се о будућности човечанства Патријарха московског и све Русије Кирила и Тајна предивних дела Митрополита тверског и кашинског Амвросија. Био је аутор чланака и радова објављених у руском издању Православне енциклопедије, као и у раду Поклоничке агенције Пут вере и Издавачке установе Подворја Српске Православне Цркве у Москви. Извор: СПЦ

Софија Ињац више није са нама. Главни и одговорни уредник интернет портала и часописа Чудо се упокојила у Господу у раним јутарњим часовима. Након краће и тешке болести, закорачила је у вечност. Господ да је прими у Царство своје. Вечан помен.

Ове недеље следуј страдалном Господу Христу у стопу, и буди стално на Његовој страни насупрот судијама и мучитељима Његовим. И љуби Га свим срцем својим. Духовно се пренеси у оне дане и догађаје, и љуби Му скуте и рукаве, не удаљуј срца свога од Њега. Кад чујеш да гонитељи Његови шапну: "Крив је", ти им викни у уши: "Прав је!" Љуби Љубитеља свога свим срцем својим! Кад Га Јевреји шамарају, ти пружи руку своју у одбрану и прими шамар место Њега. Кад Га пљују, ти реци: "Упљувци, шта ћете бацити један другом у лице, ако на Њему истрошите све пљувачке своје, сву садржину своју?" Кад Пилат пита Ћутљивог Господа: "Шта је истина?", ти исповеди и реци: "Ево, Он је жива ваплоћена Божја Истина." Кад Га војници римски шибају, ти стој уз Њега и реци зверовима: "Синови вучице, вечити смротносци, немојте шибати Јагње Божје Живоносно, Које нуди живот вашем царству смрти." Иди за Њим улицом Бола, и придржавај Крст Његов, заједно са Симоном Киринејцем; и заједно са блаженом Вероником бриши лице Његово од прашине и крви; и заједно са мироносицама плачи и принеси Му чашу хладне воде засушеним устима, и расхлади Му врело чело. Предај Му цело срце своје и љуби Га свим срцем својим у часовима понижења Његовог. Кад чујеш звек чекића на пречистим рукама Његовим, ти викни: "Јаој!" Кад укивају ексере у пречисте ноге Његове, ти опет јаукни, као да се гвожђе укива у твоје тело. Поклони се Пресветој Матери Његовој и пољуби јој скуте и рукаве. Не говори Јој ништа; не питај Је ништа. Поклони се још једном Њеном Светом болу. И још једном - Њеном Светом ћутању. У себи реци: "Мајко Пречиста и ја Га љубим сви срцем својим." Извади срце своје и стави га у Његово тело, и буди као да те нема. Буди у Њему и подноси оно што Он подноси и умри у себи потпуно. Умри пре Њега. Кад Га Јосиф и Никодим положе у гроб, ти сматрај да си са Њим у гробу. Сматрај да те нема живог у свету. Као сенка стој где год у близини гроба, а живот свој гледај у гробу. И биће ти слатка, веома слатка смрт са Њим и у Њему. Колико ће ти тек бити слађе васкрсење с Њим и у Њему, кад те трећег дана засијају Анђели на Гробу! Војници Цареви иду пред Царем; лице им као муње огњене, а одело им као снег бело.. Па кад заблистају Ангели Божји у тами Голготе и у таме твоје душе, тада ћеш се ти осетити као нов човек. И кад у трепету будеш гледао чудо чудеса, у недоумици да ли да се сакријеш или да побегнеш или да Му се јавиш, гле, Он ће први прићи теби и, као Марији, ословиће те по имену. А кад те Он ослови, кроз Његов глас као кроз електричну жицу, ући ће у тебе нова струја, нов живот, нова снага. И Он ће ти повратити твоје срце, даће ти и - Своје. И ти ћеш у трепету пасти пред ноге Његове и грцајући узвикнућеш као и Тома: "Господ мој и Бог мој, Слава Теби!" - Свети Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/pra17

Данас, 2. фебруара 2023. године, у 92. години живота упокојио се у Господу Митрополит пергамски Јован Зизјулас (Ιωάννης Ζηζιούλας), преноси Romfea.gr. Блаженопочивши Митрополит пергамски Јован, рођен 10. јануара 1931. године, важио је за једног од најзначајнијих и најутицајнијих православних богослова. Студије је отпочео на Солунском универзитету док је богословско образовање стекао на Универзитету у Атини 1955. године. Своје студије је наставио на Харварду где је стекао звање магистра, а докторирао је у Атини 1965. године. Пуних 14 година је био професор теологије на универзитетима у Глазгову и Единбургу, независни професор на универзитетима у Женеви, Грегоријанског универзитета и Краљевског колеџа у Лондону. У епископски чин је хиротонисан 22. јуна 1986. године. Митрополит је својом теолошком мишљу отворио могућности за поновни почетак екуменског дијалога, који се не своди само на третирање конкретних спорних питања, већ започиње много дубље и тиме се дотиче и питања црквене ерминевтике. Митрополит Јован се увек изнова залагао за наставак дијалога са Римокатоличком црквом, наглашано је својевремено приликом доделе титуле почасног доктора Вестфалског Вилхелмовог универзитета у Минстеру. Митрополит Јован је од 2006. био копредседник Мешовите међународне комисије за дијалог Православне и Римокатоличке цркве. Уједно, био је представник Васељенске патријаршије у Атини. Дуги низ година био је председник Атинске академије. https://mitropolija.com/2023/02/02/upokojio-se-u-gospodu-mitropolit-pergamski-jovan-zizjulas-1931-2023/

Јуче ујутру рано се упокојио у Господу старац Данило Катунакијски, један од најпоштованијих светогорских стараца нашег времена. Старац је био духовни унук и имењак Светог Данила Катунакијског, кога је Цариградска Патријаршија прогласила светим у марту 2020. године. Старац Данило је рођен у Палеохорију, Кавала, Грчка, 1931. године. Придружио се Атонском братству Светог Данила, у малом скиту Свете Ане 1949. године, а замонашио се 1952. Учио је византијско појање од своје сабраће стараца и често су певали на великим славама широм Свете Горе и шире. Био је и врсни иконописац и лекар. Нека му је вечан спомен! https://mitropolija.com/2022/10/22/starac-danilo-katunakijski-se-upokojio-u-gospodu/

Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“ Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији? Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве. Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“ Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас. Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2) У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере. Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички. Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог. Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква. Кад човек пита старокалендарце: — Да ли верујете у Благодатни Огањ? — Наравно. — Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика? — Не. 5) — Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве. Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу. Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који? Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15). На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже... Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски. Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове. Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву. Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене. — Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила? — Јесам. — Све си чуо? — Да, све. Хвала. — Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је. Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја... Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада. Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже. Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви. Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама. И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши. Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу. Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом. На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву. Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих. Митрополит лимасолски Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html

Из Ормилија Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/

У недељу 20. фебруара 2022. године, у својој 82. години живота, упокојио се у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац. Рођен је 20. јула 1940. године као Јошо Булатовић у селу Смрчје код Колашина. Већ на почетку рата остаје без оца Милете, па је њега и браћу кроз искушења рата сама чувала и подизала мајка Марија. Непосредно након рата породицу је задесила трагедија која је оставила снажан печат на његов даљи живот - у једном дану су од нађене бомбе погинула три његова брата, а преживио је само један његов брат - Јанко. Након завршетка основне школе у Колашину, матурирао је у беранској гимназији, након чега завршава Педагошку академију на Цетињу. Запослио се као наставник хемије у Основној школи "Вуко Јововић" у Даниловграду, гдје проводи петнаестак година радног стажа до инвалидске пензије. Од ране младости показивао је занимање за духовност и за Цркву. У недостатку искусних духовника у Црној Гори, тада духовно разореној од безбожног режима, за руковођење у црквеном животу одабрао је чувеног витовничког старца Тадеја, који је дуго година био његов духовни савјетник. Након неколико посјета Светој земљи крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, одлучује да се посвети подвижничком животу, живећи у свијету по правилима монашког аскетизма и потпуне посвећености духовности. Крајем осамдесетих година постаје активни члан духовне заједнице која се у манастиру Ћелија Пиперска формирала око блаженог спомена архимандрита Лазара, који доноси свјежину светогорског монашког опита у учмалу средину овдашње црквености, будећи је за предстојеће духовно прољеће. Доласком на на цетињски трон митрополита Амфилохија, Јошо, његовим благословом, одлази најприје у манастир Ждребаоник, а потом у манастир Острог, гдје бива замонашен, добивши име старозавјетног пророка Јоила и убрзо рукоположен за јеромонаха. Девет година је непрекидно носио послушање у Горњем манастиру Острогу, као чувар ћивота светог Василија Острошког, неуморно служећи свете службе, крштавајући, исповиједајући и дајући духовну подршку хиљадама људи који су погодили ову светињу, али и опомињући оне који су били упорни у гријеху на последице таквог духовног стања. Од средине деведесетих започиње градњу своје задужбине - манастира Ћириловац на свом имању код Колашина. Манастир је освећен у септембру 1999. године и тада је постављен за игумана манастира. Већ наредне године се формира манастирско сестринство. Иако се манастир налази забачен у планинама и до њега води макадамски пут, стотине људи је сваког дана долазило у манастир за савјет, молитву и исповијест. Године 2005. митрополит Амфилохије је са још три архијереја осветио црквицу коју је отац Јоил подигао на врху Бјеласице по имену Кључки Тавор и посветио ју Преображењу Господњем, а која је рађена као вјерна копија срушене ловћенске цркве. Већ 2007. године освећен је и мушки манастир посвећен Богородици Јерусалимској у непосредној близини манастира Ћириловца. Свој монашки живот заокружио је примањем велике монашке схиме 2016. године, од када је примао мање народа за исповијест и савјет, а више се посвећивао молитви. Упокојио се након краће болести у својој задужбини Манастиру Ћириловцу, гдје ће бити и сахрањен. Извор: Етос

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића: Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла. Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео. Патријарх српски г. Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Са вером и надом у Васкрсење, Епархија шабачка је саопштила да се у недељу по Богојављењу, на празник Светог Григорија Ниског, 23. јануара 2022. године, у Господу упокојио Епископ шабачки Лаврентије (1935-2022). Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Лаврентије! Животопис блаженопочившег Епископа шабачког Лаврентија (Трифуновића) Блаженопочивши Епископ Лаврентије рођен је на Светог Саву 1935. у Богоштици код Крупња. У родном месту завршава осмолетку, гимназију у Лозници, а након Богословије Светог Саве у Београду завршава и Православни богословски факултет, одслужио је војни рок у Скопљу. Епископ Лаврентије замонашио се 12. августа 1958. у манастиру Крушедол а на Преoбражење, 19. августа исте године од стране блаженопочившег Епископа сремског Макарија у Саборној Цркви у Сремским Карловцима рукоположен је у чин јерођакона. У чин јеромонаха Епископ Лаврентије бива рукоположен у Цркви Ружици на Калемегдану, на Малу Госпојину 1961. године. Тада је постављен за економа Богословије Светог Саве у Београду и за духовника Цркве Ружице. На позив блажене успомене Митрополита сарајевског Нектарија 1962. године одлази за мисионара на Купрешку висораван, где обнавља верски живот и стару цркву у Вуковску. Године 1964. постављен је за наставника у новооснованој Богословији у манастиру Крка, те истовремено опслужује две парохије, а у Ивошевцима обнавља цркву Св. Јована Крститеља. На Светом Архијерејском Сабору 1967. године изабран је за викарног Епископа, а 16. јуна хиротонисан у Саборној Цркви у Београду, са титулом „Епископ моравички“. С благословом блаженопочившег Патријарха Германа 1967. године покреће лист „Православље“, новине СПЦ и бива његов први уредник. Организује Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско-карловачкој и неуморно ради на формирању хорова, фолклорних група, драмске секције, бесплатне допунске наставе ученицима нижих и виших школа, учење страних језика. Седмично се одржавају предавања из религиозног моралног живота и приказују пригодни филмови у сали Патријаршије. По београдским црквама почињу приватни часови веронауке. У јулу 1968. предводи српску делегацију на Четвртој скупштини Светског Савета цркава у Упсали, у Краљевини Шведској. На овој скупштини изабран је за члана Централног комитета ове организације, коју је обављао седам година. На ванредном заседању Светог Архијерејског Сабора 30. марта 1969. године изабран је за Епископа западноевропског и аустралијско-новозеландског. Пун идеала, вере и родољубља, крајње одан Господу и свом народу, одлази на огромну новоосновану Eпархију, коју тек треба да организује, без средстава црквених објеката, а верници: емиграција подељена на четнике, љотићевце и недићевце с једне стране, и гастарбајтере из комунистичке Југославије са друге стране, све је то требало окупити под један кров. Неуморан, пун оптимизма и љубави према сваком Божјем створу, путује уздуж и попреко, пешице, возом, бродом, колима од Глазгова до Трста и од Штокхолма до Мадрида и све до далеке Аустралије и Новог Зеланда. У оскудици наших храмова (јер су постојали само у Бечу, Паризу, Бирмингему и Лидсу), служи по протестантским и католичким црквама, пре или после њихових богослужења. По већим центрима почињу постепено да се формирају парохије, хорови, кола српских сестара, фолклорне групе, а понегде наши верници купују или граде цркве у Берлину, Билефелду, Лондону, Дарбију, Корбију, Лидсу, Нирнбергу, Минхену, Дизелдорфу, где 1971. набавља скромну штампарију „Острог“, у којој се поред календара и пригодне верске литературе, штампају и Сабрана дела Светог Владике Николаја Велимировића. Почетком 1970. године блаженопочивши Епископ Лаврентије одлази у посету Аустралији - другом делу своје Eпархије. Тамо је обишао и упознао овај најудаљенији континент. Он је био први српски Архијереј чија је нога крочила на тло Аустралије. У току своје мисије за три године, створио је услове да се у те крајеве пошаље нови епископ, а он да се посвети само европском делу Епархије. Купује велико имање у немачком граду Химелстиру 1978. године, у коме смешта Епархијски центар за Западну Европу, преноси штампарију из Дизелдорфа и допуњује је савременим штампарским машинама, те увелико умножава издавачку делатност Епархије. У овом Центру окупља се српска омладина; лекари почињу да славе своју лекарску славу, одржавају се седнице Епархијског савета и међуцрквени сусрети: Синдесмос свеправославна омладина, Филоксенија, разни одбори Европског и Светског савета цркава и бројне друге активности, а 1989. године поводом обележавања 600 година од Косовске битке, овде је одржан вишедневни симпозијум на тему „Косовска битка и њене последице“. Химелстир је постао место ходочашћа за наше вернике у Западној Европи, па и даљој дијаспори. Да би сачували везу са коренима, а ради духовног освежења, за све веће празнике и скупове, блажене успомене Епископ Лаврентије је позивао из Отаџбине: хорове, предаваче, познате духовнике, фолклорне групе, монахе и монахиње. Епископов неуморни, несебични и мукотрпни рад на њиви Господњој добро је запажен, јер је пажљиво праћен и у дијаспори и у земљи, како од верујућих, тако и од неверујућих. Европски комитет Цркава за помоћ страним радницима у Западној Европи, 1973. изабрао је Епископа Лаврентија за свог потпредседника. Био је дугогодишњи члан Европског и блискоисточног Библијског друштва и председник Библијског друштва Србије, такође и дугогодишњи Председник српско-немачког друштва за сарадњу. На молбу Светог Архијерејског Синода, 1984. године Епископ Лавреније одлази у Америку, ради преговора са блаженопочившим Митрополитом Иринејем, представником наше „одељене браће“, да по први пут разговара о могућности превазилажења раскола у Српској Цркви, што је велики допринос коначном измирењу. После двадесет две године проведене у Западној Европи, Епископ Лаврентије оставља иза себе готово у сваком већем граду цркву или капелу са потребним објектима, организовани верски и духовни живот и уређен епархијски центар у Химелстиру. Међутим, пре свега оставља љубав међу својим верницима и странцима у чијим је земљама мисионарио. За то време није изгубио ни једног свог верника, а многи су упознали и заволели наше лепо православље у Шпанији, Холандији, Шведској и другим земљама у којима је службовао. У Гифхорну, код Хановера, господин Хорст Вробел је, уз савете и благослов Епископа Лаврентија, подигао на територији свога Интернационалног музеја прелепу цркву, коју је посетио и сам руски блаженопочивши Патријарх Алексеј, а осветио Патријарх Кирил, са осам православних епископа 1995. године . Од тада у њој, православни редовно врше своја богослужења, а до данас је крштено близу три хиљаде деце и одраслих, већином Руса под јурисдикцијом Московске Патријаршије. Епископ Лаврентије је 25. јуна 1989. изабран за епископа шабачко-ваљевског, с тим да још администрира Западном Европом. Од 1989. до 2012. године под његовом управом подигнуте су нове и обновљене старе богомоље и парохијски домови, а заживело је тринаест нових манастира: три у садашњој ваљевској епархији (Лелић, Докмир и Јовање), шабачкој: Бјеле Воде, Читлук, Рожањ, Рујевац, Липнички Шор, Добрић, Илиње, Стрмово, Богоштица и Соко. У свим овим новим светињама гори кандило и поје се света литургија. У Соколу, код Љубовије 13. октобра 1990. године је купио 19 хектара земље и у годинама које ће уследити подигао манастир посвећен Светом Владици Николају, познат као манастир Соко. Најпре у тешко приступачном простору гради четири километра дуг пут од Грачанице до Сокола, а 1991. године увози 2.000 томова делâ Владике Николаја, одштампаних у епархијској штампарији у Химелстиру. Потом 1992. у још врло смутним временима, врло мудро, организује пренос моштију Светог Владике Николаја из Америке у родни Лелић. Нажалост, у земљи почињу све већи немири и невоље, а Епископ Лаврентије тешко подноси и дели са својим народом горку судбину деведесетих, од рата преко Дрине, до бомбардовања Србије. Колоне избеглица из Босне и Херцеговине прелазе Дрину. У већини црквених порти у Подрињу, блаженопочивши Епископ са свештенством организује храну за гладне. На дан своје Крсне славе - Светог Јована Крститеља, 1993. отвара у Шапцу кухињу за сиротињу. Два месеца касније придружује му се и Црвени крст. Организује сакупљање преко двадесет шлепера хуманитарне помоћи по Немачкој за болнице у Шапцу, Крупњу, Љубовији, Лозници, Београду. Манастир Соко Епископ Лаврентије је одвојио од осталих манастира, јер има специфичну мисију; прилагођен је потребама богоискатеља двадесет првог века. Овде се одржавају семинари свештеника, вероучитеља, хорова, фолклорних трупа, просветних радника, спортиста, планинара. Од 2000. године организују се тронедељни летњи скупови српске омладине из дијаспоре, под именом „Моба“ у манастиру под Соколом. Омладина посећује богослужења, учи језик, историју и културу својих предака. Деца дијабетичари из Босне и Херцеговине, сваке године организовано проводе по пар недеља у манастиру. О многим групама ходочасника прича утабана путања поред десет капела до крста изнад манастирског комплекса. Овај крст, тежак скоро три тоне, а висок 12 метара, постављен је 24. новембра 2000. године. Донатор је Хорст Вробел из Немачке. Свесно је то учинио, у знак жаљења што после 50 година поново падају бомбе по невином српском народу. Манастир Соко поседује богату библиотеку; сале за предавања, скроман музеј. Има три цркве: Светог Владике Николаја Српског, Светог Јована Крститеља и Сабор Срба Светитеља. У пролеће 2000. почиње градњу метоха манастира Соко у Богоштици. Данас је тамо лепа црква, копија Његошеве капеле са Ловћена, посвећена Богородици Тројеручици. Поред ње је зграда „Дом Десанке Максимовић“, са жељом да то буде оаза младих песника и уметника. Држећи се правила да двојица могу учинити више него један, Епископ Лаврентије је 2006.године предложио Светом Архијерејском Сабору да се шабачко-ваљевска Епархија подели на шабачку и ваљевску, што је и учињено. У Епархији постоји информативни центар „Глас Цркве“, који све време врло активно врши мисију, емитује програме, беседе и поуке преко радија; штампа се духовна литература и одржавају се разна предавања. По годинама епископске службе, Епископ Лаврентије је био најстарији у Српској Православној Цркви. Поводом 50 година архијерејске службе, Свети Архијерејски Сабор доделио је Епископу Лаврентију Орден Светог Саве првог степена. Република Српска одликовала га је орденом „Његоша“. Добио је 1995. године „Велики златни почасни крст“, орден Председника Републике Аустрије за ширење хришћанских и међуљудских односа између наша два народа, као и за исказану бригу за наше вернике у тој земљи. Од 1984. године Почасни је грађанин немачког града Хилдесхајма. Поводом 40 година епископске службе и 50 година монашког живота, свештенство Епархије шабачке поклонило је манастиру Соко велико црквено звоно и издало две књиге Епископа Лаврентија: „Трагови у песку“ и „Руковети“,у оквиру којих су и чланци, који су годинама излазили у „Мисионару“ и „Православљу“. Блаженопочивши Епископ Лаврентије говорио је енглески, немачки и руски језик. Био је члан Светог Архијерејског Синода од 2002. до 2004. године. Као представник и изасланик Српске Православне Цркве учествовао је на многим међуцрквеним састанцима и држао предавања и реферате. Епископ Лаврентије упокојио се у Господу, у 87. години живота, у недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године. * * * Поводом упокојења предстојатеља Цркве Божје у Епархији шабачкој, из архиве доносимо видео прилоге и фотогалерију у спомен на епископа шабачког Лаврентија који је неуморно делао и духовно обрађивао Виноград Господњи, те дубоко заорао благословену мисионарску, архипастирску и молитвену бразду: Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.

На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко!