Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина:

1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти.

2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве.

3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности.

4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину.

Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“:

1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве.

2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог.

3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми,  или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф.

4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази).

Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да:

1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс)

2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион)

3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи).

4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу)

5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије)

6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи)

7) Био је творац опасног учења (Тацит)

Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве.

Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском.

На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио.

У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.