Претражи Живе Речи Утехе

Иако храм сведочи на свој начин о присуству Бога или божанства на земљи, ниједна религија се не испуњава својом храмовношћу. Свака религија носи много замисли које су пре храмова које зида, испод и изнад њих. Храм сажима основне елементе религије коју заступа, али је истовремено и једна антрополошка чињеница: човек има неки општи нагон да прави света здања, као што прави надгробна обележја, приноси жртве, или устоличује оно што највише поштује. Где год се нашли распознаћемо храм од секуларне грађевине, али поређење храмовних типова између себе, рецимо хришћанских и хиндуистичких, мислим да не води ничему. Може ли се поредити ватра која гори у Бенаресу на обали Ганга са ватром запаљеном у Олимпији или пред храмом весталки у Риму? Елемент је исти, али симболика је друга, а једно и друго се дешава на разним светилиштима: сагоревање материје, успостављање или препознавање симбола. Хришћански храмови у поређењу са хиндуистичким имају разрађенији унутарњи простор. Унутрашњост хиндуистичког храма као да је предвиђена за пролажење, а не за остајање. Остаје се на плочницима, по балустрадама, око вештачких, лустралних језера поред храмова, око њих стоје људи, као у двориштима намењеним истовремено људима, сведоцима природе, подземља и небеса. Али готска црква са својим каменим, скулптуралним призорима, или румунске цркве у Молдавији осликане по спољној страни зидова, окренуте су онима који су остали напољу, људима, облацима, води која протиче, трави која расте, диму који се диже у небо. Тако мислим да сви храмови имају двојну природу: споља су споменик, доказ могућности једног метафизичког догађаја усред природе, унутра – откривање наше најдубље умности која омогућава сусрет са божанским, преко оног што је и у нама самима запретено, уписано у склопљену књигу значења, и садржано у клици надања и хтења. Ту равнотежу космичког и душевно-духовног, највећу могућност да се са телом и духом цркве изједначим као оно што јесам, дакле као појединац, садрже мале цркве попут оних моравске школе: Љубостиња, Каленић, Лазарица, Наупара, или касно-византијске цркве у последњој престоници царства, у Мистри. С њима напоредо стоје ране јерменске и грузијске цркве које су и створиле прототип хришћанске цркве распрострањене од Закавказја и Мале Азије до малих романских цркава у француским покрајинама (Поату, Сентонж) на Атлантском прибрежју. Улазак у храмовни простор одговара несвесним потребама наше маште, или их осујећује. За наше очи може да буде сметња премного белих површина, као на пример у иначе привлачној баварској касно-барокној цркви Вис (Wies), или је унутрашњост цркве превучена тамом, као у иначе достојној цркви светог Андреје у Мантови. Белина унутрашњости цркве Сан Ђорђо Мађоре у Венецији ублажена је великим зеленкасто-модрим зидним сликама Тинторетовим. Али и несвесни захтеви за покретањем нашег тела утичу на то како ћемо се осећати у њеном унутрашњем простору. У црквама са кружно описаним централним простором имам осећање да нећу моћи да раширим руке. Ниске таванице спречавају да се усправимо оном невидљивом вертикалношћу нашег тела која нас у цркви обично подсети на себе. Неке цркве са много преграда стварају на нама нелагодност, као да у њима можемо да залутамо (I Frari у Венецији, катедрала у Кремони, Свети Петар у Риму). У Риму сам се најбоље осећао у цркви Санта Марија Мађоре: имао сам осећање да број корака које треба да учиним од улаза до олтара тачно одговара мојој потреби за кретањем кад уђем у црквени простор ове цркве, налик уосталом на базилику светог Димитрија у Солуну. Боје на њеним побочним мозаицима, као и умерена висина њиховог покровља, давали су хармонију са златастим резимеом, која је тачно одговарала физиологији мога чула вида. Има, разуме се, цркава које волимо и у којима се добро осећамо због уметничких дела које садрже, али то је сасвим друга тема и захтева друкчији прилаз. Неретко је црква један музеални простор, али да би деловала као целина, да би била место на којем желимо да будемо, простор у којем желимо да се задржимо, она мора да делује на наша чула као и на наше несвесне импулсе, да покренемо неки део нашег тела – лагодно. У великој цркви Светог Марка у Венецији увек ми је било тесно. У Санта Марија дел Фиоре у Фиренци нисам знао у ком правцу треба да пођем, црква Сан Миниато изнад Фиренце као да се састоји само од засењујуће мермерне фасаде и мрака иза ње. Стајао сам као скамењен међу стубовима Партенона, изложен његовом сунцу чији сјај је још једном стизао из Фалерског залива. У храм Басаи (Vasé) на врху срца Пелопонеза стигао сам као да сам затекао богове на логоровању. Било ми је резервисано свештено место те вечери када су одсјаји вечерњег сунца стизали са Јонског мора чак на овај врх. Знао сам како би требало чинодејствовати. У рушевине храма на острву Егина ушао сам као да сам ја открио тај простор. У тесном ходнику његове унутрашњости осећао сам се као да сам ушао у утробу нечег живог. По његовој галерији (једини хеленски храм са надзиданим спратом) мотали су се духови не само Грчке, него и Египта. У Ротонди светог Ђорђа у Солуну било ми је као да ти зидови немају спољну страну: све постојање те вечери се свело на те мозаике у куполи где су међу стубовима стајали равноправни византијски аристократи и царски пауни, непомични и гостопримљиви у исти мах. https://teologija.net/hramovni-prostor/?fbclid=IwAR3hyd2iSEYutqH2gg_qux86iXcLZsOvc07ve_8GYWUvCRQ59Fj8nOhqe4U

Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав, говорио је Веља Павловић, чувени београдски новинар који се упокојио у сриједу, 2. фебруара. Повезана вест: Уснуо у Господу Веља Павловић (1953-2022) Вијест о смрти познатог новинара Веље Павловића, аутора култних и утицајних емисија Ниво 23 и Духовници погодила је регионалну јавност, првенствено оне који су годинама пратили садржај који је Веља са посебном посвећеношћу стварао. Студију Б, на ком је почео да ради давне 1978. године, остао је вјеран до краја живота. Тихим гласом умио је далеко да се чује. To су препознавали и гледаоци којима су Вељине емисије доносиле смирење, али и едукацију. Био је и први уредник телевизијског програма Студија Б, ког је полиција забранила након само 45 минута емитовања, 28. марта 1990. године. Сарађивао је са културном рубриком дневног листа Политика. Био је уредник културног програма Телевизије Политика (1995-1996). Писао је за Илустровану политику, НИН, Време, Монитор, Рок, Политикин забавник, Православље и друге часописе. Посљедњих година сарађивао је и са ТВ продукцијом Епархије бачке и Верским програмом Србије који ствара емисије Верски мозаик, Верски календар и Верски недељник. Веља Павловић – стручњак за књижевност, Бога и рокенрол Довољно је било рећи „стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“ и сви би знали о коме се ради, јер био је новинар каквих данас нема много – ненаметљив, образован, начитан. Емисије о духовности, из којих је потекла и емисија „Духовници“, почео је да ради по сопственој идеји. То су биле и прве емисије које изнутра говоре о монашком животу. Крајем осамдесетих, Веља Павловић отишао је на Свету гору. На њој је доживио, говорио је, прави културни шок, због ког је и одлучио да зађе у свијет посвећеника. О смислу монашког живота, али и православља уопште, са Вељом су говорили између осталих и Епископ јегарски, а сада патријарх Порфирије, епископ бачки Иринеј, Старац Тадеј (са којим је Веља направио посљедњи интервју), мати Иларија… Од Веље Павловића опростио се и Патријарх српски Порфирије. Он је навео да је ”са болом у срцу, али и са чврстом надом на Господа Васкрслог” примио вијест да је уснуо ”култни телевизијски новинар и дугогодишњи пријатељ”. Колико је Веља значио колективу Студија Б и колегама, најбоље је посвједочила дугогодишња новинарка овог медија Јелена Гајшек која је написала: „Каква је сад небеска Студио Б екипа, недостижна и на највишем нивоу – Нивоу 23“. Гајшекова је подсјетила и да је „у какофонији агресивних, површних, често и вулгарних појава које промичу по бројним телевизијама Веља Павловић “стручњак за књижевност, Бога и рокенрол“, био јединствена појава, као образован, посвећен новинар који је имао „стила, укуса, одмерености и поштовања за особе са којима разговара“. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам Двије књиге са разговорима из Нивоа 23 објављене су након што су навршене двије деценије емитовања те емисије. Међу Павловићевим бројним саговорницима били су Владета Јеротић, Раша Ливада, Драган Николић, Милан Ст. Протић, Предраг Ејдус, Никола Милошевић, Светислав Басара, Драгослав Михаиловић, Ирфан Менсур, Небојша Ђукелић и Пеца Поповић. Заљубљен у рокенрол, позивао је домаће музичаре да се кроз разговор представе гледаоцима у нешто другачијем свјетлу, а давао је и шансу младим умјетницима чије вријеме је тек долазило. Одговарајући на питање млађих колега новинара, колико учи кроз своје емисије, имао је интересантан одговор: „Слабо ја учим, а лекција ми је некако пежоративан појам. Углавном терам по свом, а у манастирима осећам. Постајем срећан што сам жив, и задовољан што нисам савршен и безгрешан, јер ко је такав“, био је Вељин одговор. Невена Максимовић

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића: Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла. Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео. Патријарх српски г. Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић за 40 година свештеничке службе прошао је пут од сеоског свештеника у Горњој Трешњици, Бачевцима, Паунама до пароха и намесника ваљевског, да би последњих 11 година службовао у Београду где је директор Патријаршијске управне канцеларије и свештенослужитељ при Храму Светог Саве. Подигао је и обновио више храмова, од којих издвајамо дивчибарску цркву јер је то прва богомоља у неком туристичком месту. Приредио је више публикација, монографија, књига од којих посебно место заузимају фотомонографија и документарни филм о десетогодишњици патријарашке службе блаженопочившег Патријарха Иринеја. Реализовао је више радијских и телевизијских емисија, написао велики број чланака и колумни, али и основао прву црквену телевизију у Србији. Каже да су његов живот обележили успеси и неуспеси, али и да би опет кренуо свештеничким путем. Енергичан, делатан и пун идеја, жели да га здравље послужи и да уме да препозна опасност и зло. Извор: Радио Источник

У смирај дана 28. октобра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и треће издање емисије "Живе речи". Специјални гошће емисије биле су Љубица Гојковић, новинар Српске ТВ из Подгорице, као и Кристина Павловић Рајић, проф. српског језика и песникиња из Београда. Са драгим гошћама разговарао је катихета Бранислав Илић. Протопрезвитер Дејан Крстић, професор црквеног појања у Богословији светих Кирила и Методија у Нишу, прочитао је акатист Светом Петру Цетињском и све гледаоце поучио наханутим речима пастирске поруке. Отац Дејан је указао на велики и благословени значај Светог Петра Цетињског као светитеља чији пример сви требају да следе. Са нашом гошћом Љубицом Гојковић разговарали смо о њеном раду уз посебан нагласак на емисију "Огледало" у оквиру које се поред осталих тема посебна пажња посвећује Цркви и светињама Митрополије црногорско-приморске. За мене је велика радост што у оквиру моје емисије могу да угостим епископе и угледне свештенике, те да тако допринесем да се реч Божија и глас Цркве чује, истакла је Љубица Гојковић. У даљем току разговора наша гошћа се дотакла и чудесних литија кроз које се пројавила сила и љубав Божија, подсетивши гледаоце емисије да саборност и једномислије благодаћу Божјом увек рађају дивне плодове, а један од таквих чудесних плодова јесу литије. Ова емисија била је прилика да Љубица Гојковић као млада мајка упути савет младим родитељима позивајући их да у погодно време ступају у свету Тајну брака. Наша драга сестра Љубица упутила искрену поруку гледаоцима емисије "Живе речи" позивајући све да умноже молитве и љубави једни према другима, како би на исправан начин послужили Цркви и ближњима, уграђујући на тај начин себе у вечну радост заједнице са Господом. Други део емисије посветили смо разговору са уваженом професорком Кристином Павловић Рајић, која нам је личним посведочила да умножавање таланата има велику важност у хришћанском животу. Кристина је казивала о поезији коју пише и нагласила да јој је надахнуће Божје стожер свега онога што ради у славу Божју, а на радост породице и поверених јој ученика. Овај разговор о уметности била је дивна прилика да премијерно подели са нама неколико песама које су настале из њеног пера, а које одишу благошћу и љубављу једне истинске хришћанске душе. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох Епархије шабачко-ваљевске и намесник ваљевски, каже да се блаженопочивши Владика Милутин није дао лако упознати. „Био је опрезан, било је у њему неке мистичности“, каже прота кога са Епископом Милутином везује вишедеценијска сарадња на стварању бројних медијских служби: Информативне службе Епархије ваљевске, радија „Источник“, ТВ „Храм“… „Знао је шта значе медији и колико је важна комуникација са верујућима путем средстава јавног информисања“, рекао је отац Стојадин, закључивши да је цела СПЦ губитком Владике Милутина изгубила домаћина народног. Извор: Радио Источник

Празник Светог Великомученика Кнеза Лазара - Видовдан, свечано је прослављен у крипти Спомен храма Светог Саве у Београду, која је посвећена овом празничном дану. Речима литургијске беседе сабране је поучио протопрезвитер-ставрофор Стојадин Павловић нагласивши да је Свети Кнез Лазар трасирао пут којим требамо да ходимо. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис ове надахнуте беседе.

Звучни запис разговора