Претражи Живе Речи Утехе

О томе да је сујеверје грех, зна готово свака црквена особа. Ипак неки и даље покушавају да на бизаран начин спајају оно што је неспојиво. Има људи, подоста их, који у свом животу покушавају да обједине посету храму са учешћем у светим тајнама с вером у глупе предзнаке и озбиљним односом према непостојећем утицају знакова Зодијака на карактер и навике људи. Већина дубоко религиозних људи не пати од свакодневног сујеверја. Међутим, то уопште не значи да се верник истискујући из живота преко прага-бесмисла, веровање у хороскопе и друге глупости, аутоматски ослобађа греха сујеверја. Када само ближе да погледамо црквено-свакодневне традиције и навике појединих парохијана, одмах постаје јасно: сујеверје нигде не нестаје, него, кад се сме тако да каже, „постаје црквено“ заједно с онима, ко није у стању да га одбаци, прекорачивши праг Цркве. И ако, например, неко покуша да преброји сва црквена сујеверја, тај списак лако порасте до посебног есеја. Али упркос томе очигледно је корисно да се сетимо неких сујеверја. Молитва и искушења Прилична количина предрасуда постоји око, нећете да ми верујете, молитве. Чинило би се да је молитва разговор човека и Бога, храна и ваздух душе која верује, витална потреба хришћанина. Откуд су овде сујеверја? Али не, баш овде има их доста. Па, ево, например уверење да не смеш да се молиш за непознату особу или за укорењеног грешника. Добро се сећам како се једном једна веома православна наизглед особа хвалила да је неки преподобни отац (не сећам се његовог имена), узевши од ње белешку, почео строго да се распитује „Ко је ово?“ "Да ли га познајеш?" „А ко је ово“? И тако редом, након чега је додао детаљну предику на тему „не сме се да се моли за оне чији живот не знаш, јер могу да буду искушења“. Иначе, искушења могу да буду већ у чињеници саме молитве. И није важно да ли се ова молитва односи на неког вама познатог, на неког веома грешног или на вас самих. Искушења ће се обавезно појавити, јер се непријатељ људског рода највише се плаши пажљиве и искрене молитве. Али сва ова искушења су, по правилу, везана са самом молитвом: лукави ђаво или покушава да одврати човека од молитве, или не даје да се он концентрише. Али тако да, како причају тобоже стручњаци – да се данас молио за грешника, а сутрадан је, као последица молитве, разбио кола, то се, наравно, не дешава, а и може ли да се деси? Молитва је норма живота за хришћанина, а у случају очигледно злих људи или просто неверника, она је још и ствар милости. Заиста, ако се ми, хришћани, не будемо да се молимо за невернике и оне које гину у гресима, ко ће онда то да учини? Или, можда, хајде да пустимо их да тамо сами изгину, а ми ћемо да се спашавамо и не бринемо се ни за шта? Некоме је можда по вољи нека врста „побожне“ себичности, али да ли сте сигурни да је ово дефинитивно хришћанство? Могуће је и потребно је да се молите за сваког човека, а што су његови греси тежи и што је безнадежније његово неверство, то би наша молитва требала да буде усрднија и ревноснија. А да после такве молитве не бисте слетели у јарак или не бисте „ударили“ браником пролазнике на семафору, довољно је да будете опрезан у вожњи и дасе не возите превише великом брзином. Молитва као талисман Међутим, ако мислите да су предрасуде о молитви ограничене на ово, морам да се не сложим: ништа слично. Ништа мање проблематичан је однос према молитви као према чаролији која делује без обзира на веру или на свест особе која се моли. „Коју молитву треба да прочитам да би се код моје ћерке поправио лични живот“, „већ месец дана читам молитву Николи Чудотворцу, а он никако да ми помогне“, „ох, предала сам белешку о здрављу на реквијем, шта ће сада бити “! Читав је овај апсурд и ова анегдота баш из такве категорије. Можете да се смејете колико год желите, али сам једном се догодило да лично посматрам следећу сцену: у храм улази ни по чему неприметна особа од преко педесет година и самоуверено иде према продавници свећа. Ја, као дежурни свештеник, који, као што се каже, по дужности, налази се близу, одлично чујем дијалог госпође која је дошла и свећарке. – Наручила сам код вас молитву у здравље, није ми ништа помогла, желим да ми вратите паре. Изненађена, благо речено, свећарка покушава да разувери огорчену потрошачицу духовних услуга, али успева да каже само три-четири дежурне реченице, које је научила напамет до аутоматизма и које су погодне готово за било коју ситуацију. За било коју, али не и за ову. Ова је ситуација, како се каже, типична пат позиција: дама тражи да јој се врате паре, и готово. Свећарка, која је обично причљива и живахна, сад збуњено ћути, баш је тренутак да свештеник интервенише. Искрено речено, уопште нисам против тога да се умешам. Па да објасним, например, да ово се не ради толико брзо, да је потребно да са документима потврди чињеницу да јој ништа и никако није помогло, па тек онда, након што Небеска Канцеларија размотри документе, свећарка ће њој да врати цео износ. (У ствари, постоји цели слој људи са којима можете да озбиљно причате, само после тога што их претходно насмејали). Али у овом случају мени је самом већ толико смешно да могу да задржим озбиљан изглед само под условом потпуног ћутања – превише комично изгледа апсурдан, али невероватно озбиљан захтев несретног наручиоца молитве у здравље уз потпуну збуњеност на другој страни шалтера. Када је свећарка видела да од мене у овом тренутку нема велике користи, она се прибере па донесе заиста Соломонову одлуку – враћа госпођи новац, али не брише њено име из свеске. Молитва као заклетва Ето, такво је уверење. Ако је молитва - обраћање Богу, она би требало да делује аутоматски, брзо и беспрекорно. А вера, искреност, пажња као да нису важне. Обратио сам се Теби, Господе, платио сам паре, чак сам и свећу запалио, па сад – мораш да урадиш. Уосталом, такав је став карактеристичан не само за оне које редко долазе у цркву. Међу парохијанима исто тако има доста оних који, упркос беседама свештеника, упутствима исповедника, обиљу духовне литературе у продавницама и одговарајућем садржају у Интернету, ипак настављају да и даље захтевају од нашег брата „молитву од“, „молитву за“, и то такву, која би дала резултат одмах и сама по себи. Међутим, црквена свест никада није разумела молитву као чаролију која делује сама по себи, упркос вери или неверици онога који се моли, без обзира на његове сопствене напоре или њихово одсуство. Постоје, наравно, у црквеној пракси и посебне молитве-заклетве. Нема их пуно па свака од њих има одређену сврху (забрањујуће молитве у обреду најаве пре крштења), и, што је најважније, њихово деловање директно зависи од пажње и вере особе која се моли. У сваком случају, у црквеној пракси у стара времена сматрали су да је разлог подложности неког човека страху недовољна пажња свештеника који га је крстио приликом читања чаројлијских молитава. Генерално гледано, молитва је комуникација особе са Богом. Није покушај да се испроси „милост за један дан“, већ Божја милост и благо. Замислите: Свети и Свесавршени Бог, Творац и Господар света, прихвата молитву грешне, слабе, опаке особе. Молитву расејану, која је често без чврсте вере, помешану са себичношћу, кукавичлуком и сујетом. Није ли то велико благо већ само од себе? Штавише, уз чињеницу да је једина молитва достојна Бога може да буде само молитва похвале и захвалности, Бог прихвата наше покајање, чује наше молбе и врло осетљиво их прихвата. Уз толико велику милост, шта би још човек очекивао од Бога? Додуше, да би се ово разумело, потребно је да човек барем мало порасте. Духовно, морално, интелектуално. Сетимо се догађаја Преображења Господњег. Да угледају Христа у Божанској светлости, ученици су морали да савладају ноћни успон на високу планину. Али чак и онда када се чинило да су стрпљење и труд награђени, Христов одговор одушевљеном „добро је нама да смо овде“ постаје повратак у стварност која није само темељито избледела у очима ученика, него још је и обећала тежак силазак у мраку са јединим циљем да након тога, кад су се придружили Божанској слави, стану лицем у лице са живим отелотворењем дисхармоније грешног света – младићем који је опседнут ђаволом. * * * Без обзира колико се год добро осећаш у овој фази – не заустављај се, без обзира колико ти је пријатно сада – иди. Ово је главни принцип духовног живота, у којем је свако заустављање једнако паду. Невоља је у томе што су многи од нас, дошавши у Цркву, пожурили да се зауставе. Или можда нису ни почели да иду. Нама је угодно у систему координата на који смо навикли. Додали смо у њега посету храма за викенд, мало смо променили гардеробу, разблажили смо говорни лексикон са универзалним „Боже сачувај“ па смо се смирили. Па шта од тога да видимо заклетву у молитви, није то исто што се од празних канти клонити. Па, иако се плашимо да у молитви неко туђе име поменемо „да не би се демони осветили“, ипак више се не плашимо црних мачака. Или се још плашимо? Јесмо ли у својој рутинској ограничености, заменили једне страхове другима без икакве жеље да се превазиђе навика страха? Предлажем да размислите о томе. https://spzh.news/rs/chelovek-i-cerkovy/76067-jeshhe-raz-o-sujeverijah-v-khrame-ili-vernite-denygi-mne-ne-pomoglo

Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Манастир Тумане крај Голупца, који многи називају Ђердапским Острогом, ове године слави 630 година постојања. Сваке недеље у ову светињу дође неколико хиљада верника, вођени причама о чудима Светих Зосима и Јакова чије мошти почивају у манастиру. Ко једном обиђе Тумане, увек се овде и врати, јер осим мира ову светињу краси и несвакидашња природна лепота. Занимљиво је то и што ову светињу све више посећују млађе генерације привучене оригиналношћу монаха који на њу пазе и који су, за последњих пет година колико су у манастиру, учинили много да он оживи. Предвођена игуманом Димитријем братија је уз помоћ верника средила цркву и стари конак, обновила испосницу Светог Зосима, гостопримницу, млин, и изидала нове конаке. Од пре неколико година ову светињу повезују и са монасима који у слободно време свирају гитаре, а протеклих дана о Туману Србија прича због несвакидашњег спота о самом манастиру. Наиме, на Јутјубу се појавио спот за песму у којем је братија, уз етно-звук, на феноменалан начин представила верницима лепоту Ђердапског Острога и тако прославила јубилеј, 630 година постојања манастира Тумане. – Желели смо да на оригиналан начин оку и срцу гледаоца прикажемо лепоте ове светиње. Веровали смо да ће то најбоље учинити песма коју је о манастиру 2014. године испевао наш брат Милија Радивојевић Баја – каже отац Димитрије, игуман манастира Тумане. У свему им је помогла етно-група Аманет, која је урадила обраду Милијине песме, и на тај начин је приближила народу. Игуман Димитрије каже да је прослава 630 година постојања Тумана несвакидашњи догађај и позвао је вернике да у септембру заједно са њима прославе овај јубилеј. – На тај начин стављамо круну на велики труд верујућег народа и братије у петогодишњој истрајној обнови светиње. Уложено је много труда, зноја и љубави и зато будимо сви део туманске приче, која преко шест векова сија небом. Будимо сви једног срца и у једној молитви пред моштима Светог Зосима чудотворца и тог 15. септембра упишимо себе у историју данас најпосећенијег манастира у Србији – поручује игуман Димитрије. Извор: Новости View full Странице

Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре 15. јуна 2019. Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)

По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали. По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године. На слици се види да недостаје лав са десне стране прозора. Извор: Манастир Високи Дечани View full Странице

Крај 1920. године био је прилично буран у младој држави. Од маја је на челу владе био Миленко Веснић. Овај дипломата од угледа, бивши министар правде, представник Србије на конференцији у Версају, а што је најважније, политички неутралан, требало је да води државу неоптерећен партијским борбама и зађевицама. И успевао је у томе, у две владе. Донет је закон о изборима за уставотворну скупштину, а избори су одржани у новембру те године. Једна од кључних личности у Веснићевој влади био је министар финансија Коста Стојановић, познат као непоткупљив човек. Толико, да му је поверено да, заједно с министром унутрашњих дела, Милорадом Драшковићем, окупи одбор који је имао да се позабави размерама корупције у ратним годинама. Припремали су Закон о провери имовине ратних профитера. О том закону убрзо је почело да се шушка по целој држави. Поготово међу онима којих се тицао. А било их је онолико. Годинама је избијала афера за афером, поготово око набавке материјала за војску. Преко песка у брашну и картонских ђонова на цокулама многи су стекли огромно богатство. А познато је да се за први милион не пита. Стојановић и Драшковић намерили су да питају за сваку пару, а не за милион. И деловало је да ништа не може да им стане на пут. Тако незгодног министра у владу је узео и Никола Пашић. Иако је Стојановић био стари радикал, разишао се с Пашићем неколико година раније, да би постао самосталац, па потом демократа. Није престао да оптужује Пашића и друштво око њега за невиђену корупцију, али је ипак пристао да уђе у владу. Тврдио је да су Србију уместо Турака и Аустријанаца окупирали корупционаши. И он је озбиљно намерио да им стане на пут. Сумњив крај Влада је почела с радом 1. јануара 1921. године. Већ 3. јануара стигла је вест да је Коста Стојановић преминуо на радном месту. Званично, једноставно се срушио. Знало се да је тешко болестан, а новинари су то приписали исцрпљености услед потпуне преданости тешким дужностима. Околности никада нису до краја утврђене, а остале су приче да је непосредно пре смрти попио шољицу кафе. Породица је сумњала да је отрован, што и није далеко од памети, када се зна чиме се бавио. А после његове смрти обустављена је свака истрага. Убрзо по сахрани почело је да се говорка да је Коста Стојановић за собом оставио некакве мемоаре. Да је у њима објашњавао узроке слома 1915. године, да није штедео никога. Догађаји су се низали, на мемоаре се заборавило. У наредним годинама и деценијама тешко да је то више икога занимало. Усвојена је званична верзија, обоготворени су Пашић и војска, каснијим победама потирана је и избрисана катастрофа пораза из 1915. године. Лоше одлуке су заборављене, а ретко ко се усудио да доводи у питање генијалност Пашића. Тако све до 2012. године, када су РТС и „Досије” објавили спис Косте Стојановића под називом „Слом и васкрс Србије”. Рукопис се налазио у Архиву САНУ. А у њему управо оно чега су се сви, од Баје Пашића па наниже, својевремено прибојавали. Стојановић наглашава да слом Србије разматра као друштвену појаву, без заблуда партијаштва, хладне главе и отворених очију. Тврди, основано, да и најбољи народ, поред рђавих управљача, може да пропадне. А наш народ је, и поред добрих особина, како за миран живот, тако и натчовечанске издржљивости за рат, пропао управо због расула и немања плана у влади. И тако од самог почетка рата. Заправо, и пре почетка. Стојановић бележи да је руско посланство у Београду било важније од нашег министарства. Резултат сваке министарске седнице Пашић је реферисао Хартвигу, руском посланику. Зато се ни друге велике силе нису превише бавиле Балканом, сматрале су да је то руско двориште. Држање Србије од самог атентата у Сарајеву било је наивно. Ни јавност ни влада нису слутили да може доћи до сукоба. Избори који су расписани пре атентата нису обустављени, тако да су политичари били далеко од помисли да било шта може да се догоди. Војвода Радомир Путник налазио се у том тренутку на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Би шта би, Србија је нападнута. Ипак, у неравноправној борби с далеко надмоћнијим противником, однела је победе до новембра 1914. године. И тада је до изражаја дошло оно тако типично понашање. Политичари су истакли захтеве Србије, прилично мегаломанске. Војници су уобразили да су без икаквих мана, настало је бусање у груди јуначке. Сви су били убеђени да на Србију више нико не сме ни прст да дигне. А убрзо су на болан начин схватили колико нису у праву. На све то је дошло и потпуно несналажење у дипломатској акцији. У мисије по Европи и свету добрим делом послати су људи којима је то била награда због неких ранијих услуга влади и Пашићу лично. То што немају искуства у дипломатији, или у најбољем случају познају Турску, ником ништа. Дипломате су слале смушене извештаје у Београд, углавном ослоњене на званичне податке, на оне напабирчене из новина, или добијене у разговору с разним смутљивцима. Наши посланици на страни свађали су се с тамошњим министрима иностраних послова, па су тако успели да затегну односе где год да су могли. Ако не затегну, оно да наиђу на подсмех. Рад разних одбора чији је задатак био да раде за нашу ствар у иностранству сводио се на уздизање Пашића и штампање брошурица које нису читали ни они који су их писали. А печатане су најчешће на српском језику. Држала су се предавања на која би дошло по неколико људи, а и они из пристојности. Ретки су били примери да неко успе да пробуди јавно мњење неке велике државе. А и то је био резултат личног напора. Расуло по Албанији Тако смо изгубили и пропагандни рат са Бугарима. Цео свет је био убеђен да смо ми, заједно с Грцима, 1913. године отели Македонију. Другачијем мишљењу није доприносило ни владање ослобођеним крајевима. За разлику од Грчке и Бугарске, које су нове области једноставно припојиле држави, па су се на њих односили устав и закони, Македонијом се владало уредбама. Полиција је била све и свја, чиновници су тамо или ишли по казни, или с намером да дебело напуне џепове. Домаће кметове заменили су људи који ногом нису крочили на терен. И све то уз знање и аминовање Пашића. Његови министри задовољавали су се тиме да обилазе Македонију и Стару Србију у пратњи полицијских власти. Показивали су им Потемкинова села, лепо их гостили, а ове није занимало право стање на терену, такво да се војска из нових области масовно предавала Бугарима 1915. године. Тако је у Бугарској од пребеглих војника створена XI македонска дивизија, која се на Солунском фронту борила против српске војске. Пропуштено је да се удари на Бугаре 1915. године, док су још вршили мобилизацију. Влада је спречила напад, званично на захтев савезника. Утом су напали Аустроугари и Немци преко Саве, па су дивизије послате на север. Неколико дана касније, Бугари прелазе границу на свим тачкама. За катастрофу Стојановић оптужује Пашића. Каже да се ни о чему није мислило. Да влада уопште није веровала у нови напад види се најбоље по томе што је током септембра 1915. године наређено да школе у целој земљи почну с радом. Да је повлачење преко Црне Горе и Албаније заправо било потпуно неорганизовано, да се то види по бедним комуникацијама, бестрагијама по којима су се наша војска и избеглице спасавале ка Јадранском мору. Телефонске и телеграфске везе биле су у прекиду, што говори да нико није узимао у обзир Албанију. А баш тамо су се запутили. Ову одлуку и наредбу Коста упоређује са злочином. Ако се нешто током повлачења и уредило, има да се благодари искључиво личним напорима. Влада је лутала по Албанији, да би тек по приспећу у Скадар ударила у кукњаву савезницима, да се спасава шта се још спасти може. Али, није пропустила да каже да само она представља Србију и да ће тако бити док земља не буде ослобођена. Војсци и избеглицама говорило се да их на обалама Јадрана чекају савезници, с новим оружјем, оделом и храном. Уместо савезника, нашли су само беду и смрт. Стојановић наводи да се за то време гомила окупљена око владе частила у Скадру. Конзерве и боце ношене су пред очима изгладнелих избеглица у хотеле, где су чиновници одсели. И Коста тврди да је то права слика Пашића и његове камариле. Одвајкада. Колегијалне халуцинације Заправо, Стојановић тврди да је Пашића целог живота занимала само гола власт. Био је вођа против кога се устајало, али који је прихваћен као неминовност. И који је народом владао простим марифетлуцима. Говорио је против чиновника, а окруживао се најгорим и најкорумпиранијим. Заборављао је шта је говорио некада, па је истицао начела која је недавно нападао. Сваку критику приказивао је као шпијунажу, па је током рата чак своје противнике опањкавао савезницима. Тако је многи критичар доспео на списак сумњиваца, па се на границама суочавао са свим могућим невољама, чак и прогоном. Срби су мислили да Пашић вреди у иностранству, док је иностранство мислило да вреди у својој земљи. И ту је Баја деценијама балансирао, као акробата на жици. С које никако да падне. Све то под вечним геслом „Сви нас варају, сви су нам криви”. Расуло у влади видело се најбоље када су стигли на Крф. И то не својом вољом. Сматрали су да ће бити у Солуну, али је Француска окупирала Крф, где су пребацили српску војску. Мало је недостајало да влада заврши у Француској, али су је на наваљивање Пашића и осталих оставили на Крфу. Тамо су се разни чиновници премештали из кафане у кафану, доконали до дубоко у ноћ. Обавештења су добијали из непотпуних и бајатих телеграма с бојишта. Такве су биле и седнице владе. Трајале су сатима. Расправљало би се о светској политици, па би се шириле географске карте. Онда се разматрало стање на бојиштима, уз обавезно критиковање савезничких генерала. Шта они знају? Читали су закаснелу аустроугарску штампу, да би онда ударили у полемику с новинским текстовима. После вишесатне седнице обавезно су следили кафански ручкови. Потом разни приватни договори. Све уз причу како је наша катастрофа заправо велика победа Србије, какве никада и нигде није било у историји. И све би то онда било печатано у „Српским новинама”. Стојановић све то назива „колегијалним халуцинацијама”. На све то савезници су остајали резервисани. Како и не би, када смо стално тражили новац од њих, али смо буџет крили као „најстрожу државну тајну”. А расипало се на све стране. Како то обично бива, „патриотизам је постао маска за најгрубље шпекулације и најодвратније насиље”. Када је Србија коначно ослобођена, влада није била на окупу у Србији. Капитулација Бугарске, распад Аустроугарске и Немачке затекао је Пашића на путу по Европи. Добар део министара још је два месеца после ослобођења остао на Крфу, одакле је заступник министра председника, Стојан Протић, полемисао о уставном праву и Радикалној странци. Избеглице су се гомилале у Галипољу, а да нико из владе није мрднуо прстом како би им олакшао пребацивање у отаџбину. А тешко да се ишта променило и по повратку. И даље се за све питао „прошверцовани медиокритет на месту великог човека”. * * * Колико је Коста Стојановић био поштован, речито је говорила поворка на сахрани. Окупио се готово цео Београд, са све престолонаследником Александром на челу. Најпоштенији српски министар, како су га називали, достојанствено је испраћен на последње путовање. Онај који је написао следеће речи, пре тачно сто година: „Убијајући ауторитет људима и истичући компетентност само једног човека, тиме се унапред истиче, и то, обично, смртна пресуда таквом народу.” ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА Коста Стојановић рођен је у Алексинцу 2. октобра 1867. године. Дипломирао је математику на Филозофском факултету Велике школе у Београду, и то као најбољи студент у генерацији. А студирао је заједно с Михаилом Петровићем Аласом. Школовање је наставио у Паризу, а био је професор у гимназијама у Нишу и Београду. Већ 1905. године постао је професор физичке математике на Београдском универзитету. Наследио га је Милутин Миланковић, 1909. године. Следеће године изабран је за министра народне привреде, а на том месту га је затекао и Царински рат с Аустроугарском. Коста Стојановић је најзаслужнији за победу Србије. Закуп солунске луке његова је замисао, а нашао је нова тржишта за српске производе, руководећи се мишљу да Аустроугарска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије. Тако су наши производи нашли пут чак до Египта. Током рата 1914–1918. године боравио је у Италији, где је покушавао да својим ранијим везама помогне српској ствари. У Ници је 1916. године основао Клуб народних посланика свих клубова, чији је био председник. Секретар је био Бранислав Нушић. Клуб је био опозиција влади. После рата урадио је процену ратне штете и учествовао на Париској мировној конференцији 1919. године, као члан финансијске и економске делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Био је и министар пољопривреде, у влади Љубе Давидовића, залагао се за отварање Пољопривредног факултета. Био је један од потписника Рапалског споразума, којим је утврђена граница с Италијом. Смрт га је спречила да постане члан Српске краљевске академије, мада га је Јован Жујовић предложио за редовног члана још 1919. године. Име овог утемељивача математичке економије и претече кибернетике данас носи једна улица на београдској Палилули. Немања БАЋКОВИЋ, Политикин Забавник, број 3475/2018 Емисија о Кости Стојановићу, из циклуса "Заборављени умови Србије", биће емитована сутра, у недељу 30. септембра 2018. године на РТС 3 у 12:19 сати. Фељтон настао на основу Костиног дела "Слом и васкрс Србије", објавиле су "Вечерње новости" о можете га прочитати овде.

Docetism in the Early Church.The Quest for an Elusive Phenomenon.Ed. by Joseph Verheyden, Reimund Bieringer, Jens Schröter, and Ines Jäger, WUNT I 402, Tübingen 2018 Пред нама је управо на енглеском језику објављена студија у серији „Научна истраживања о Новом Завету“ – Wissenschaftliche Untersuchungen zum Neuen Testament о проблему докетизма. Чланци овог зборника, који је припремио професор Јозеф Верхајден са универзитета у Лувену, бави се питањима метода и истраживања која прате трагове докетизма у античким изворима. Овај појам потиче из δοκεῖν/δόκησις dokeĩn, dókēsis "привид, фантом". У учењима различитих ранохришћанских група била је заступана теза да је материја нечиста збг које Спаситељ није могао узети тварну форму, што је још у посланицама Игњатија Антиохијског (око 110. г. после Христа) побијано. Често се претпоставља да је још у 1. Јовановој посланици (писаној најкасније пред крај 1. века ) докетизам постојао као противстав . Извори докетизма су јелинистички погледи, као што је Платонова теорија идеја у којој је материја сагледавана као инфериорна вид егзистенције. Доцније се докетизам слио са гностицизмом и манихејизмом. Пошто су многа гностичка учења такође и докестистичка, узимало се да она са гностицизмом идентичан. Прилози у овом зборнику су реферати једног интернационалног колоквија из 2014. који је био допуњен и излагањима на Oxfоrd Patristic Conference 2015.г. Ево листе референата и тема: Joseph Verheyden: Introduction – Allen Brent: Can There be Degrees of Docetism? – Jörg Frey: »Docetic-like« Christologies and the Polymorphy of Christ: A Plea for Further Consideration of Diversity in the Discussion of »Docetism« – Francis Watson: Pauline Reception and the Problem of Docetism – Paul Foster: Christophany Stories in the Synoptic Gospels and Docetism – Jens Schröter: Eucharistie, Auferstehung und Vermittlung des ewigen Lebens: Beobachtungen zu Johannes und Ignatius (mit einem Ausblick auf Justin, Irenäus und das Philippusevangelium) – Reimund Bieringer: The Passion Narrative in the Gospel of John: A Hotbed of Docetism? – Maarten J.J. Menken: The Secessionists of the Johannine Epistles and Docetism – Alistair C. Stewart: Ignatius' »Docetists«: A Survey of Opinions and Some Modest Suggestions – Paul Anthony Hartog: The Impact of the Christological Controversies: Comparing the Ignatian Kerygma and Romans 1 – Dominika Kurek-Chomycz: »… the Flesh of Our Saviour Jesus Christ, Which suffered for Our Sins«: The Early Christian »Dying for« Formula, Suffering, and the Eucharist in IgnSm 7:1 – Taras Khomych: Conflicting Choreographies? Dance as Doctrinal Expression in Ignatius' Ephesians 19 and Acts of John 94–96 – Winrich Löhr: A Variety of Docetisms: Valentinus, Basilides and Their Disciples. Овакви интернационални колоквији накнадно фокусирају и темељито преиспитују историјске контексте у којима су оваква јеретичка учења настајала. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г-дин Теодосије управо је упутио још један јавни апел поводом узнемирујућих информација о могућим инцидентима на северу КиМ који би послужили евентуално договореној подели Косова и довели до страдања недужног народа. Ових дана смо сведоци више узнемирујућих информација које нам долазе од наших верника, али се шире и средствима јавног информисања. Реч је о евенуталном оружаном инциденту на северу Косова који би могао да покрене читав низ нежељених последица за наш народ, не само на Северу већ посебно јужно од Ибра и угрози наше најважније светиње. Све више и без устезања говори сe у јавности о сценарију територијалне поделе или тзв. корекције граница Косова и Метохије између Београда и Приштине. Јасно је да би у том контексту такав инцидент, било у виду проглашења наводне аутономије Севера или заузимања језера Газивода од стране Косовске полиције, непосредно послужио стварању ситуације на терену која би цементирала територијалну поделу и трајно угрозила цивилно становништво. У свим тим сценаријима који су тренутно на нивоу спекулација, кључна опасност јесте могући продор наоружаних припадника Косовске полиције на север Косова ради „завођења реда“, на шта би неминовно Срби са севера морали да одговоре. Ако би дошло до таквог инцидента, били би угрожени многи животи, што би непосредно покренуло нереде и у јужним деловима Косова и Метохије. Као Епископ и архипастир нашег верног народа на овом простору још једном гласно апелујемо на политичке представнике у Београду и Приштини, да покажу уздржаност и све постојеће проблеме решавају мирним путем. Такође апелујемо и на међународне представнике, нарочито на КФОР, да под сваку цену спрече могуће инциденте који би имали несагледиве последице за све. Напомињемо, да уколико би неко евентуално договорено планирао овакве инциденте, као изговор за извесне политичке одлуке које би уследиле, пре или касније ће се суочити са судом Божијим, народа и историје. ЕПИСКОП РАШКОПРИЗРЕНСКИ ТЕОДОСИЈЕ Грачаница, 3. август 2018. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска View full Странице

Драги пријатељи, Представљамо вам један леп, занимљив, веома функционалан и лак за употребу - пројекат који је везан за црквене фотографије - Churchpic.com Верујемо да ће се свима заљубљеницима у лепу црквену фотографију допасти, а оно што је битно да се каже јесте да могу да се подижу велике фотке, да се коментаришу, лајкују, преносе кодовима на друге сајтове, праве албуми итд... сајт је компатибилан са мобилним уређајима и таблетима Добро дошли ЛИНК: Churchpic.com

(*Наслов теме је последња реченица коју сам изрекао у разговору односно препирци, која се као таква завршила, са једном особом која је тврдила да ако си једном крштен и постао хришћанин то заувек остајеш без обзира како се и на који начин у току остатка живота идентификовао пред другима) ... - Савле из Тарса је девет година млађи од Исуса Христа. - Рођен је у Тарсу у Киликији... али нека он сам каже: (Дакле, био је фарисеј и уз то и "ревнитељ", тј. зилот). - "У овоме граду" значи у Јерусалиму. - "Код ногу Гамалииловијех" значи да је још као дечак послан у Јерусалим (након Бар Мицве). - Када је Исус Христос распет на крст (33-34 н. е. ) Савле из Тарса је имао отприлике 23 или 24 године. - Много касније, можда и десетак година касније, Савле из Тарса прогања "Пут" односно следбенике Исуса Назарећанина... - О времену у којем је Исус проповедао у Јерусалиму и целој Јудеји, Савле не говори ни реч (или ипак говори? и где о томе говори? ) - Јесу ли апостоли, пре свега дванаесторица, познавали Савла пре разапињања Учитеља на крст? - У НЗ тек један апостол у својој посланици узгред помиње Савла (сад већ Павла, осим Луке код кога је Савле "главни јунак") у вези писама која беху послана једној цркви уз напомену да му је стил прилично тежак, али му не треба замерити. ::: - Да ли се и Савле налазио у оној руљи која је узвикивала "распни га, распни" и "крв његва на нас и на децу нашу"? - Зашто Кифа "убија" Ананију и жену му Сапфиру када, по старом есенском обичају, доносе свој новац у заједницу након што су продали цели свој посед (мало касније се испоставило да су нешто пара уштекали), док много тога опрашта Савлу? - Да ли је Савле "хајџековао" Пут? - Да ли је Савле сагрешио против Духа Светога у младости својој "ревнитељској"? - Опроштено му је? - Сви су једнаки, али неки су "једнакији"? ...итд, итд. Једном фарисеј - заувек фарисеј

Много потресна песма... како ово променити? Nevena ima dve diplome I ne zna šta bi s tim Još je nezaposlena Pasoš i karta u jednom pravcu I kreće sad u tri Možda zauvek, ko zna? Jovan je teši, pa joj priča O večnoj ljubavi Ona već sada sve zna Vreme, daljina čine svoje Ljubav je žrtvovana Aleksa ima troje dece Ženu Jelenu I mali iznajmljen stan Planira da im kupi kuću Da im stvori sve Želi da ostvari san Pakuje stvari, krije suze I svestan je već sad Da će propustiti sve Njihove igre, male tajne Radosti i osmehe Sandra je radila u školi Već dugo godina Bez posla je ostala sad Starije roditelje ima A ipak odlazi U neki daleki grad Da brine o ko zna kome tamo Dok svoje ostavlja Tuge se gomilaju Već sad se pita, kad se vrati Ko će je čekati tu Šta će dobiti Šta izgubiti Kako podneti strah Tišina odjekuje Šta ih očekuje Da li uspeh, il' krah Šta se desilo Čašu prelilo Ko će platiti ceh Koga smiriti Koga kriviti Kad suze ubiju smeh Filip je došao iz škole U ruci knjižica A u njoj sve petice Baba i deda se vesele A on je ozbiljan Samo što ne zaplače Otac i majka su daleko Rade dugo već Da bi mu pružili sve A Filip želi samo jedno Da mu se vrate što pre --- Muzika, aranžman: Vanja Grastić Tekst: Zorica Lukačev-Grastić Mix & mastering: Vanja Grastić Video: Studio Armadillo

У једној недавној полемици, некадашњи неуспешни студент Теолошког факултета, књижевник Светислав Басара, написао је да му је књига Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст" у којој се наводи да је Српска црква тек 1892. почела да слави Светог Вита (Вида), "отворила очи" у смислу да је "сва српска историја лаж и митоманија". Када је Басари указано да су аргументи Миодрага Поповића у науци давно одбачени истраживањем професора историје уметности на Филозофском факултету у Београду Миодрага Марковића, сада дописног члана САНУ, у полемику се укључио издавач књиге, уредник библиотеке "XX век", Иван Чоловић, бранећи значај Поповићеве књиге у "раскринкравању видовданског мита", који представља империјалистичку и злочиначко-осветољубиву творевину српске буржоазије, везану и за злочине у недавним ратовима у бившој Југославији. У најновијем викенд издању "Данаса", Чоловићу је одговорио професор Марковић. Одговор преносимо у целини: Povodom teksta Vidovdan i časni krst. Knjiga za sva vremena U prvomajskom četvorobroju dnevnika Danas neočekivano sam naišao na jedan zakasneli osvrt na moj članak posvećen kultu sv. Vita (Vida) kod Srba u srednjem veku. Piše: Miodrag Marković 21. maj 2017. Taj članak objavljen je pre više od deset godina u naučnom časopisu Zograf, pa je prilično neuobičajeno što je pomenuti osvrt izašao tek sada, i to u dnevnoj štampi. Reagujem ipak na njega jer je proistekao iz pera Ivana Čolovića, ličnosti čije naučno delo ima težinu. Činim to uz izvesnu nelagodnost jer je ugledni etnolog-antropolog u ovom slučaju pomalo neoprezno zakoračio u problematiku koja ne spada u njegovu specijalnost. Sudeći po uvodnom i zaključnom pasusu Čolovićevog osvrta, on je odlučio da se pozabavi mojim člankom kao izdavač, iz bojazni da se knjiga Miodraga Popovića "Vidovdan i časni krst", čija je dva izdanja sam priredio, neće rasprodati. Nisam, međutim, uopšte imao nameru da ugrozim prodaju te knjige. Ideja o članku posvećenom sv. Vitu rodila se dok sam studentima držao kurs o freskama u Pećkoj patrijaršiji, gde je oko 1330. naslikana predstava pomenutog sicilijanskog mučenika, prilično retka u staroj srpskoj umetnosti i neobrađena u literaturi. Kada sam u toku rada na članku pažljivo iščitao Popovićevu knjigu, ustanovio sam da njen pisac o poštovanju sv. Vita kod Srba govori bez ikakvog uvida u odgovarajuće hagiografske i ikonografske izvore. Ta činjenica automatski oduzima naučnu vrednost svim autorovim sudovima o razmatranoj problematici. Govoriti o nekom svecu bez poznavanja pisanih i likovnih izvora o njemu jednako je produktivno kao i proučavanje galaksija bez teleskopa. Oslonivši se na svoja nepotpuna saznanja o hrišćanskom Vitu i "paganskom Vidu", Popović je neminovno doneo i niz pogrešnih zaključaka o ključnom pitanju koje se u njegovoj knjizi razmatra - navodnom postojanju u srpskom narodu "paganskog kosovskog mita" (šta god to značilo), odnosno "paganskog kulta Vidovdana, obnovljenog u vreme osmanske vladavine". Svi ti njegovi pogrešni zaključci uočeni su i opravdano kritikovani u nauci odavno, a ja sam ih samo uzgredno pomenuo opovrgavajući onaj koji je za moju studiju bio najvažniji - Popovićevu tvrdnju da sv. Vit do 19. veka nije poštovan kod Srba. Međutim, i to je očito povredilo Čolovića, pa mi je za kaznu pridenuo sklonost ka fabrikovanju prosrpskih konstrukcija. U prilog svojoj dijagnozi najpre "diskretno" navodi dva podatka iz moje biografije koja mi, valjda automatski, nabacuju šajkaču s kokardom na glavu. Zatim "razotkriva" kako je u datom slučaju reč o "dosta labavoj konstrukciji srpskog nacionalnog pamćenja", sakrivenoj iza "kulisa citata, fusnota i laicima manje poznatih stručnih termina". U njoj je važnu ulogu dobio sv. Vit. Prema Čolovićevom tumačenju mojih zaključaka, bio je to svetac kojim su "Srbi zaokupljeni od kada postoje" i kojim su oni kao narod bili opsednuti u celom srednjem veku, a i kasnije, sve do danas. Krajnji cilj pripisane mi "konstrukcije" bilo bi prikrivanje senzacionalnog "otkrića" Miodraga Popovića da su se Srbi za turskog vakta, pa i u 19. i 20. veku, vraćali mitsko-paganskoj staroj veri, iz koje će s vremenom proisteći krvavi osvetnički porivi i pljačkaški apetiti onih što su se zaklinjali a i danas se zaklinju u Vidovdan. Sve što je jedan od bardova našeg izdavaštva naveo gradeći mit o mojoj "labavoj konstrukciji" netačno je. Još u apstraktu "spornog" članka navodim da su Srbi verovatno od vremena pokrštavanja (a ne od kada postoje) poštovali i liturgijski proslavljali sv. Vita. Sasvim je izvesno da su to činili najkasnije od druge polovine 12. veka. O tome svedoči kalendarski deo jevanđelja rađenog za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, a zatim i brojni drugi izvori. Posle 1389. godine kult sicilijanskog mučenika u srpskoj sredini potisnut je kultom sv. kneza Lazara, koji je takođe proslavljan 15. juna (28. juna po gregorijanskom kalendaru). Takvo stanje stvari zadržalo se oko četiri stotine godina, uključujući period viševekovne turske okupacije. Do promene je došlo tek posle pojave Vukovog "Rječnika" i štampanja prvih zbirki srpskih narodnih pesama. Činjenica da se u popularnim Karadžićevim publikacijama Vidovdan pominje kao dan odigravanja Kosovske bitke dovela je, međutim, do neobičnog paradoksa. Vidovdan je ponovo proslavljan, ali ne kao dan sv. Vita nego kao dan spomena smrti sv. kneza Lazara i Kosovskog boja. Sicilijanski mučenik skoro je sasvim zanemaren. U stručnoj i popularnoj literaturi negirana je, štaviše, bilo kakva veza između njega i Vidovdana. Tako je, uz retke izuzetke, ostalo sve do danas. Čolović, dakle, dopušta sebi iste one greške koje spočitava dr Milošu Koviću, svojoj drugoj "žrtvi" u prazničnom izdanju dnevnika Danas. "Razobličavajući" neprijatni članak o sv. Vitu, na više mesta ga pogrešno citira i netačno čita. Pored onog što je već pomenuto, neprecizno je prenet i moj navod da je "neku crkvu Sv. Vita na Korčuli srpski kralj Stefan Prvovenčani dodelio oko 1220. godine manastiru Svete Marije na Braču". U članku se zapravo na citiranom mestu govori - benediktinskom manastiru na Mljetu. Uvaženi "Vitez Legije časti" i "Vitez poziva" obaveštava čitaoce i o tome da "Marković podseća na činjenicu da su Diokletija, Dalmacija, Travunija i Zahumlje bili države Nemanjića ne bi li pokazao kako je sv. Vit zgodan simbol jedinstva i duhovne povezanosti srpskih zemalja". Zaista navodim činjenicu da su crkve posvećene sv. Vitu postojale tokom srednjeg veka u tzv. pomorskim zemljama države Nemanjića, a i na ostrvima nekadašnje kneževine Neretljana (Braču, Hvaru, Korčuli i Mljetu), ali to činim samo zato da bih pokazao kako se kult sv. Vita kod Srba širio ne samo preko ćirilometodijevskog rukopisnog nasleđa nego i drugim putem - iz oblasti u jadranskom primorju koje su bile pod jurisdikcijom Vatikana. Čolović se ne odnosi sasvim viteški prema mom pokušaju da istražim fenomen kulta sv. Vita kod Srba. U njemu traži sumnjive namere naglas se pitajući: "Šta će Markoviću uopšte sv. Vit? Toliki trud da se ovaj manje-više nepoznat i nevažan svetac ubaci u srpsku svest?" Uz pronicljivost na kojoj bi mu pozavideli Ilija, Danica, brat Đura, a i svi drugi Čvorovići i Čolovići, nakon postavljanja navedenih retorskih pitanja "raskrinkava" moj članak kao konstrukciju kojom je "obavljen jedan važan posao". Ta "konstrukcija" pomogla je, naime, meni - sirotom Jakovljeviću - "da se istaknem i preporučim kao naučnik koji je konačno raspršio laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokazao da Srbi s tim paganinom nemaju ništa". Naivna Danica očito nije obavestila Iliju o tome da je Jakovljević i znatno pre pisanja teksta o sv. Vitu pokušavao i uspevao (na prevaru, dakako) da se preporuči kao naučnik, čak i u mrskoj Americi. Zbog te Danine neopreznosti drugovi odozgo možda se i neće setiti Čvorovića za Dan bezbednosti. On se, doduše, sam pobrinuo za pohvalu, samozadovoljno zaključivši kako je "pažljivo i sumnjičavo čitanje i ovde, kao i uvek, vredelo truda". I Čolovićevo osporavanje mog prava da se bavim "manje-više nepoznatim i nevažnim svetim" mora se okarakterisati kao metodološki neispravno. Sv. Vit uopšte nije nevažan svetac. Naprotiv. Poštovan je po celoj hrišćanskoj Evropi, gde su mnogi verovali u njegovu isceliteljsku moć, naročito u sposobnost lečenja vida. Sve do danas ostao je sveti zaštitnik mnogih gradova, uključujući i Prag. A čak i da je bio "nevažan svetac", tj. da je imao rang na koji ga je naš dvostruki vitez degradirao, nije naučno korektna, a ni u duhu viteškog morala, sumnjičavost prema mojoj odluci da se bavim Vitovim kultom. Prisetimo se ponovo činjenice da Čolović već decenijama vatreno podržava to što je Miodrag Popović posvetio gotovo celu knjigu jednom staroslovenskom božanstvu, makar i izmišljenom, i njegovom kultu. Štaviše, ugledni izdavač u ovom slučaju smatra da je ta knjiga zavredela četiri izdanja. Nasuprot onome što mi pripisuje Čolović, nisam imao ni nameru ni potrebu da "raspršim laž o staroslovenskom bogu Vidu i dokažem da s tim paganinom Srbi nemaju ništa". Famu o postojanju verovanja u božanstvo takvog imena odavno su razvejali mnogobrojni svetski naučnici od ugleda kojima je specijalnost upravo staroslovenska religija. Prvenstveni cilj mog članka bio je da se na osnovu svih relevantnih izvora utvrdi to da li je sicilijanski mučenik bio poštovan kao svetac u srpskoj sredini tokom srednjeg veka. Ispostavilo se da dokaznog materijala ima mnogo, pa zaključak o postojanju kulta sv. Vita kod Srba nikada niko neće moći da ospori. Kao što je dobro poznato, svi istoriografski radovi neminovno s vremenom manje ili više zastare, tj. pokažu se kao nepotpuni ili prevaziđeni. To je - nažalost ili na sreću, zavisno od ugla posmatranja - sudbina koju je doživela i Popovićeva knjiga o Vidovdanu, iako je u nju uložen veliki trud. Ona, i pored prevaziđenosti, ima svoje mesto u istoriji nauke i svakako će se čitati i u godinama što su pred nama, makar iz istoriografsko-bibliografskih razloga. To joj ipak neće vaskrsnuti naučni značaj, koji je, ruku na srce, od početka bio sasvim skroman, naročito kada je reč o razjašnjenju kultova sv. Vita i "paganskog Vida", a time i u pogledu "razotkrivanja" paganskog karaktera kosovskog mita. Sa otkrivanjem novih relevantnih izvora zastarevaće i pojedini zaključci o pojedinostima kulta sv. Vita do kojih je došla moja malenkost. Možda će tome doprineti i Ivan Čolović, ali malo je verovatno da će to učiniti bez dobre pripreme za ulazak u svet hagiografije i ikonografije. U svakom slučaju, bilo koji naučno utemeljen pokušaj da se pruži nov naučni doprinos proučavanju kulta sv. Vita uvek će biti dobrodošao i rado ću mu posvetiti pažnju, čak i ako bude objavljen u dnevnoj štampi. Pri tome se neću, poput Čolovića, iščuđavati ako se u ostvarivanju takvog doprinosa koristi "bezbroj citata na staroslovenskom, latinskom i desetak živih jezika", što se meni zamera, uz sklonost ka sasvim retkom prebrojavačkom hobiju, bizarnijem od njegove rane pasije sakupljanja i analize čitulja. Neće me nervirati ni upotreba crkvenih termina i knjiga, jer kako drugačije pisati o opštehrišćanskom svecu? Bilo bi to jednako smešno kao kada bi se, na primer, pisalo o Markizu de Sadu i francuskoj erotskoj književnosti samo na osnovu srpske literature i bez korišćenja termina erotske konotacije. Čolović je, kao što znamo, svojevremeno razmatrao navedenu problematiku, pa mu dodatna objašnjenja nisu potrebna. http://www.danas.rs/nedelja.26.html?news_id=346263&title=Obućaru%2c+ne+(idi)+dalje+od+cipele#sthash.w96RDXXx.dpuf View full Странице