Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'србија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ММФ за „Политику”: Србија заинтересована за стендбај аранжман WWW.POLITIKA.RS Власти Србије изразиле су интересовање за стендбај аранжман са Међународним...
  2. Православно спортско удружење "Света Србија" које са благословом Патријарха српског већ годинама ради на духовном и физичком здрављу нашег народа, пету годину за редом на Видовдан, 28. јуна, приређује свечани Видовдански концерт у великој дворани Коларчеве Задужбине у Београду. Тим поводом разговарали смо са оснивачем и председником овог Православног спортског удружења г. Миљаном Ћеранићем , који позива слушаоце нашег радија и све људе добре воље на ово изузетно духовно и културно сабрање: Извор: Радио "Слово љубве"
  3. Прозападни кругови у Србији све више се залажу за придруживањем санкцијама Русији у замену за убрзани пријем ЕУ. Некако, успут, би се решило и косовско питање. Посета заменице државног секретара САД Београду, појачала је таква размишљања. Који је ваш став по том питању? У продужетку - интервју Дондрифове Јелени Стевановић за данашњу Политику. ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ” ИНТЕРВЈУ: КАРЕН ДОНФРИД, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију Питање санкција Русији је сада на столу пред Србијом Важно нам је што је Београд у УН гласао против Русије. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је Европска унија (Фото Небојша Марјановић) Карен Донфрид, највиша званичница Стејт департмента за Европу и Евроазију, прекјуче се у оквиру западнобалканске турнеје у Београду сусрела са представницима српске владе. У ексклузивном интервјуу за „Политику”, дан после састанака с председником Александром Вучићем и премијерком Аном Брнабић, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију открива о чему је разговарала са српским властима, шта Бајденова администрација поручује Београду и колика је опасност да због Украјине избије нуклеарни рат. Која је била ваша порука српским властима? Прво желим да кажем да је дивно што сам поново у Београду, овог пута у улози помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Моја порука је била да администрација председника Џозефа Бајдена жели да ојача везе између САД и Србије, и то тако што ћемо продубити економске односе и сигурносну сарадњу. Дивно је бити овде и због нашег новог амбасадора у Србији Криса Хила. Његов долазак ће значити нови замах у односима између наших земаља. Не знам никог ко је више посвећен томе од амбасадора Хила. Шта очекујете да Србија предузме поводом рата у Украјини? Очекујете ли да Русији уведе санкције? Руски рат против Украјине је шокантан за све нас. Док гледамо неиспровоцирану руску инвазију, сви смо покренути на акцију да се одупремо и изразимо колико руске поступке сматрамо погрешним. Мислим да је било веома важно што је Србија гласала да се суспендује руско чланство у Савету УН за људска права. Србија се на гласању Генералне скупштине УН сврстала уз 141 државу која је гласала да осуди руску инвазију и затражи повлачење Русије, а само пет држава је гласало против. То су биле одлуке Србије, али кад смо видели да се Србија сврстала уз САД и Европу, то је било важно, посебно у контексту српског званичног стратешког циља – чланства у Европској унији. Због тога мислим да је то веома важно. Мислите ли и на санкције кад кажете да је „то важно”? Мислим на то да се Србија придружи чланицама ЕУ и САД у осуђивању руских акција. Питање санкција је сад несумњиво на столу пред Србијом. Подржавамо Србију у даљем сврставању уз САД и ЕУ. За САД је важно да се подржи Украјина у рату, али и да се Русији стави до знања да мора да плати цену за оно што ради. То је наш став, а Србија мора сама да одлучи како ће да се постави кад је реч о санкцијама. С обзиром на то да српска економија у светским размерама има мали обим и да санкције не би направиле никакву штету Русији, да ли би таква одлука била важна због симболичког значаја? Кад је реч о српској економији, ако погледате њен раст и одакле долазе нове инвестиције, видећете да је то претежно из земаља ЕУ. Тако се враћамо на питање где је српска будућност. Србија је казала да је њен стратешки спољнополитички циљ чланство у ЕУ. Ми то веома подржавамо. Ако погледате америчке програме у Србији, без обзира на то да ли је реч о борби против корупције, слободи медија или владавини права, све то помаже Србији да уђе у ЕУ. На Србији је да одлучи где јој лежи спољнополитички интерес и да тежи том циљу. Јесте ли задовољни оним што сте чули од председника Вучића? Имала сам фасцинантан разговор с председником Вучићем и премијерком. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је ЕУ. Многи су се изненадили због руске неиспровоциране и агресивне акције у Украјини, а регионална нестабилност свакако није циљ којем било ко тежи. Како повећавамо стабилност и економски просперитет у Србији и региону? Мислим да треба да удвостручимо напоре да Србија брже постигне те циљеве. Амбасадор Хил је пре доласка у Београд изјавио да САД желе да сузбију руски и кинески интерес у Србији. Како америчка влада намерава то да уради? Учимо и на примеру Украјине. Владимир Путин је казао да је Украјина тежила чланству у НАТО-у и да је било исувише трупа НАТО-а на руским границама. САД верују у принцип да земље имају суверено право да одлучују о спољној и безбедносној политици, било да је то ЕУ или НАТО, као и у принципе територијалног интегритета и суверенитета. Русија се с многима од тих принципа сложила, као у документима ОЕБС-а, али видимо да их сад не поштује. Видимо и стратешко партнерство Русије и Кине. То је несумњиво контекст у којем је амбасадор Хил говорио о Србији која треба да одлучи каква ће њена спољна и сигурносна политика бити. Србија мора да размишља о томе ко је подржава, а ко не би волео да успе. Мислим да ће Србија морати да донесе важне одлуке како да се позиционира. Да ли је рат у Украјини аргумент за убрзано чланство Србије у ЕУ? Верујем да је рат у Украјини показао колико је српска тежња чланству ургентна. Постоји много процедура и реформи које земља која жели да се учлани мора да испуни. САД у потпуности подржавају Србију да се прикључи ЕУ и да се реформише. О брзини одлучује Србија, зависи од тога колико брзо пролази кроз поглавља, али сигурна сам да ће једног дана постати чланица ЕУ. Верујем да је тамо будућност Србије. На састанку с представницима косовске владе истакли сте да је статус кво неодржив и да Србија и Косово морају да реше своје односе. Да ли је то била порука и за српску владу? Верујем да је веома важно за Косово и Србију да сарађују и реше однос. САД подржавају дијалог којем посредује ЕУ и свеобухватан споразум који ће резултирати нормализовањем односа с фокусом на међусобно признање. Дијалог у којем посредује ЕУ је механизам да се то постигне. О томе сам говорила на Косову и тамо сам чула да постоји спремност да се укључе у тај дијалог. О томе сам разговарала и с Вучићем и премијерком. Надамо се да ћемо напредовати. Да ли је то напредак ка међусобном признању? То управо јесте напредак ка свеобухватном споразуму који ће нормализовати односе, с фокусом на међусобно признање. Шта су вам саговорници у Београду одговорили на то? Чула сам и од председника и од премијерке да су спремни да се укључе у тај дијалог. Председник Бајден је истакао да не жели зону забране летова ни директну конфронтацију с Русијом због Украјине. Ипак, Сергеј Лавров је у понедељак изјавио да су Русија и САД у рату путем посредника. Јесте ли? САД су Украјини пружиле сигурносну, економску и хуманитарну помоћ. Ми сматрамо да је руски рат неиспровоциран и неправедан. Бруталност онога што смо видели у последња два месеца је потресна. Украјина је невина страна и посвећени смо томе да се Украјина брани. Бајден је експлицитно рекао да је циљ да се заустави рат, а не да се покрене шири сукоб и директни рат с Русијом. Како видите Лавровљеве речи да не искључује могућност трећег светског рата и нуклеарног рата? Важно је сетити се да су и САД и Русија рекле да је нуклеарни рат незамислив. Као нуклеарне силе, сносимо одговорност за то да се постарамо да никад не употребимо ово оружје. Надам се да и Русија и даље жели да се уздржава од употребе тог оружја. На чему базирате оптимизам да ће Украјина победити ако знамо да је Русија друга највећа војна сила на свету? Сваки дан рата је лош дан за Украјину, Европу и глобалну стабилност. Морамо да зауставимо рат. Постоји једна особа која то може да уради. То је Путин и ја га позивам да то уради. Кад је започео овај рат, Путин је мислио да ће то бити рат руске војске против украјинске војске, а суочио се са 44 милиона Украјинаца који бране своју земљу под незамисливим условима. То ми даје наду – храброст Украјинаца да бране своју земљу. Како одговарате на критике из Москве да је Америка крива за продужавање рата јер шаље оружје Украјини? Мислимо да Украјина има право да се брани. Ми јој дајемо безбедносне системе, помажемо Украјини да се сама брани од бруталне руске агресије.
  4. ШИРЕЊЕ НАТО-А НА ИСТОК И РУСКИ ОДГОВОР Географски паритети Америке и Русије: Путиново писмо и НАТО божићне чаролије Пише: ДРАГАН БИСЕНИЋ РТС Четвртак, 23. дец 2021 Русија је недавно објавила предлог споразума које је упутила НАТО-у и САД, којима се тражи забрана даљег ширења НАТО-а на исток и повлачење из Централне и Источне Европе. Вашингтон и савезници нису пристали да дају тражене гаранције, али су изразили спремност за разговор. Андреј Кортунов, руски експерт за односе Русије са Западом, наводи да су отворене различите опције за деескалацију односа Русије и НАТО-а. Међу њима је и предлог „географског паритета“ по коме се НАТО не би ширио на исток него „рецимо, на југ“, каже Кортунов. У овом случају, земље Балкана које нису у НАТО-у – Србија и БиХ – вероватно би биле кандидати за улазак у блок у блиској будућности. Владимир Путин на годишњој конференцији за штампу у Москви, 23. децембра 2021. Уобичајено је да Деда Мраз, Божић бата или Санта Клаус, поред уобичајених дарова, деци пожеле да брзо и „велики порасту". Ове године, једном детету Хладног рата није суђено да му божићни празници дођу заједно са жељама за раст и напредак. Управо је обрнуто: НАТО се суочава са енергичним захтевима Русије да престане да „расте" и да се шири на исток, ка руским границама. Овакав захтев прво је руски председник Владимир Путин саопштио свом америчком партнеру Џозефу Бајдену у телефонском разговору 7. децембра, да би десет дана касније Русија објавила нацрте безбедносних споразума који предвиђају забрану даљег ширења НАТО на исток и повлачење снага и војне опреме алијансе из Централне и Источне Европе. Руски предлог је имао облик два нацрта уговора - један са НАТО-ом и други са Сједињеним Државама. „Државе чланице Северноатлантског савеза прихватају обавезу да искључе даље ширење НАТО-а на Украјину и друге државе", наводи се у тексту руског нацрта. Захтевајући писмену гаранцију од НАТО-а, председник Путин и други руски званичници посегнули су у рану постхладноратовску историју, описујући оно што виде као издају Запада 1990. године. Тада су највиши амерички званичници, укључујући председника Буша и државног секретара Бејкера, обећали Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток. Михаил Горбачов и Џорџ Буш током самита на Малти, 2. децембра 1989. Америчка администрација не може да каже да није била упозната или упућена у то шта ће се дешавати уколико покуша да продре у Украјину. То је још у свом чувеном чланку о узроцима совјетског понашања детаљно образложио Џорџ Кенан. Совјетско стратешко размишљање је дубоко дефанзивно и засновано је на вишевековном историјском искуству напријатељских напада на руску територију, објаснио је Кенан. Доктрина Хладног рата Постхладноратовска политика схваћена као тријумфалистичка екстензија Хладног рата заправо говори да Хладни рат као систем, доктрина и идеологија није окончан, већ да је само постао обимнији по захвату и масивнији по амбицији. Можда је сада време да се поново сагледају основе те политике и поново оцени колико је она у складу с новим геополитичким реалностима, посебно са незаустављивим кинеским успоном, и поставе темељи за њено, по свему судећи, неминовно кориговање, ако не и потпуно напуштање. До 1994. Сједињене Државе усвојиле су начелну одлуку да прошире НАТО на бивши Варшавски пакт. „Више није питање да ли ће НАТО преузети нове чланице, већ када и како", рекао је председник Бил Клинтон у Прагу 12. јануара 1994. „Оно оставља отворена врата за најбољи могући исход за наш регион, демократију, тржишта и безбедност широм Европе", рекао је тада амерички председник. Бил Клинтон, Борис Јељцин, Медлин Олбрајт и Јевгениј Примаков, након потписивања споразума о контроли наоружања, у Москви, 2. септембра 1998. Клинтон није намеравао да антагонизује Москву ширењем НАТО-а. Надао се да ће изградити партнерство са новим руководством Кремља и осигурати да Русија заврши демократске и тржишне реформе. Он је веровао да је хитно потребно изградити „стратешки савез" с руским реформаторима. „Ништа не може више допринети глобалној слободи, безбедности, просперитету од мирног напредовања и поновног рађања Русије", рекао је Клинтон 1. априла 1993, уочи свог првог председничког путовања ван Сједињених Држава на самит у Ванкуверу, на сусрет са тадашњим руским лидером Борисом Јељцином. Америчко сидро у Европи Русија је у почетку била Клинтонов главни спољнополитички фокус. Приоритети Клинтонове Беле куће променили су се пошто су неки у администрацији сматрали да државе источне Европе морају да стабилизују и консолидују демократске реформе. Будући креатори плана проширења НАТО-а - Роналд Д. Асмус, Ричард Л. Куглер и Стивен Лараби - широко су се позивали на југословенске ратове који су тада били у току, да би оправдали своју замисао и тврдње да Америка мора одлучно да делује како би спречила да настане „лук кризе" у средњој Европи. Да би то учинила, Америка је морала да се „усидри у Европи", а НАТО би морао да се прошири у вакуум створен распадом Варшавског пакта. Заједно су позвали на „нови америчко-европски стратешки договор" где би НАТО проширио своје колективне одбрамбене и безбедносне аранжмане на источне и јужне границе алијансе. Џорџ Кенан (1904-2005) Клинтонова одлука је донета упркос поновљеним упозорењима најбриљатнијег америчког дипломатског ума, некадашњег амбасадора у Београду, Џорџа Ф. Кенана, који је и приватно и јавно осудио овај потез администрације. Кенан је тврдио да ће ширење НАТО-а неизбежно посејати семе антагонизма са Русима - и никако није био сам. Кенаново предвиђање би се показало пророчким: „Ширење НАТО-а била би најсудбоноснија грешка америчке политике у читавој постхладноратовској ери. Може се очекивати да ће таква одлука подстаћи националистичке, антизападне и милитаристичке тенденције у руском мишљењу; да ће негативно утицати на развој руске демократије; да ће повратити атмосферу хладног рата у односе Истока и Запада и да ће покренути руску спољну политику у правцима који нам дефинитивно нису по вољи", написао је Кенан. Клинтонова администрација глатко је одбацила Кенанове аргументе. Док се чинило да сам Клинтон лично гаји неке сумње, Строб Талбот - председникова такозвана „руска рука" - постао је уверен да ширење НАТО-а на исток неће негативно утицати на односе са Москвом. Када је Клинтон директно питао Талбота зашто је Кенанов аргумент нетачан, Талбот - како је навео у својим мемоарима - није имао јасан одговор, односно, није га уопште имао. Спанаћ третман Критичари оваквог америчког приступа посебно су одбацивали преговарачку стратегију Клинтонове администрација према Кремљу као „посебно глупу". Њу је тадашња Талботова сарадница и помоћница државног секретара за европске и евроазијске послове, а садашњи подсекретар за политичка питања, Викторија Нуланд, назвала „спанаћ третман". „Америчка преговарачка позиција је била једноставна, непоколебљива и, углавном из тог разлога, успешна", написао је Талбот. „Назвали смо је 'сто и штап': иди право на своју крајњу позицију и држи се ње; сачекај док друга страна не попусти. Могли смо да погледамо Русе у очи и кажемо им да идемо напред са њима или без њих", објаснио је Талбот. Заменик државног секретара САД Строб Талбот и амбасадор САД у Македонији Кристофер Хил, у Скопљу 4. априла 1999. Није изненађујуће да Русија није била задовољна Талботовим методама. Овакав начин изнуде руске немоћи посебно је био демонстративан током косовске кризе 1999, када је Русији саопштавано шта ће НАТО да учини свиђало се то Русији или не. Тада је бивши руски министар спољних послова Андреј Козирјев рекао Талботу у приватном разговору о Косову 1999. године: „Немојте додавати со на рану тако што ћете нам рећи да је у нашем интересу да поштујемо ваша наређења." Из перспективе Кремља, Сједињене Државе су искористиле Русију када је била најслабија. „Наша најозбиљнија грешка у односима са Западом је што смо вам превише веровали", рекао је руски председник Владимир Путин на једном састанку Валдај клуба. „А ваша грешка је што сте то поверење схватили као слабост и злоупотребили сте га." Владимир Путин и начелник Генералштаба Оружаних снага Русије генерал Валериј Герасимов током проширеног састанка Одбора Министарства одбране Русије у Москви, 21. децембра 2021. Председник Русије учинио је све да коригује сентименталност свог претходника и покаже да Русија неће дозволити НАТО на својим границама нити да ће се даље разметати бланко поверењем према западу. Зато он тражи писане гаранције, уместо обећања која су дата Горбачову и Јељцину. Обостране забринутости Ове захтеве НАТО званичници одмах су одбацили истичући да Русија нема право да се пита о проширењу алијансе као што је то учинио генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг. Поред тога, он је изјавио да дијалог с Москвом треба да обухвати забринутост северноатлантског војног савеза 30 држава због потеза Русије, и да буде заснован на кључним принципима европске безбедности. Документе је обелоданио заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков, који је рекао да су се односи Москве са САД и њиховим савезницима у НАТО приближили „опасној тачки", наводећи да су размештање снага алијансе и њене војне вежбе у близини Русије повећали „неприхватљиве претње" по руску безбедност. Након што су САД преко саветника за националну безбедност Џејка Саливена објавиле да ће се размотрити безбедносну забринутост Русије, променила се интонација у НАТО-у. Столтенберг је рекао да ће НАТО да затражи „смислене" дискусије с Москвом почетком следеће године, али не због забринутости Русије, него да се пренесе забринутост НАТО чланица због поступака Русије. Саветник за националну безбедност САД Џејк Саливен Руско министарство спољних послова је раније захтевало да НАТО званично поништи обећање из 2008, познато као Букурештанска декларација, да ће Украјина и Грузија бити добродошле у алијансу. У готово свакодневним наступима од разговора с председником Бајденом, руски председник је одлучно инсистирао на окончању ширења НАТО-а, наглашавајући да је Русија спремна да војно и технички одговори, уколико оно не буде прекинуто. Путин је оценио је да је ширење НАТО-а на исток последица еуфорије после победе у Хладном рату и погрешне процене. „У случају да се задржи врло очигледно агресиван став наших западних колега ми ћемо предузети одговарајуће војне и техничке мере одмазде, реаговати чврсто на непријатељске акције. На то имамо апсолутно право", рекао је Путин пред представницима руске војске и Министарства одбране. Владимир Путин и руски министар одбране Сергеј Шојгу, 21. децембра 2021. Путин је рекао и да чак и ако се Москви испуне ови захтеви то неће бити довољно. Он је тако оптужио САД да излазе из потписаних уговора када им то одговара или да крше међународно право, док истовремено од других траже да га поштују, наводећи да му је доста таквих манипулација. Амерички државни секретар Ентони Блинкен рекао је у уторак да се разговори воде кроз неколико дипломатских канала, али тренутно нема планова за нови састанак америчког председника Бајдена и Путина. Политичка сигнализација Руски стручњаци указују да не може бити говора о припремама Русије за војну акцију према Украјини. По аналогији са акцијом на Криму у фебруару и марту 2014 - када је активност руских снага на полуострву била регистрована, операција је већ била завршена - логично је претпоставити да би свака наредна операција текла приближно по истом сценарију. О руској акцији почело је да се говори тек када су се руски специјалци већ увелико сликали на Позоришном тргу у Мариупољу и забављали децу у центру Харкова. Владимир Путин са вршиоцем дужности гувернера Севастопоља Михаилом Развожајевим (у приколици) и у пратњи Ноћних вукова са својим вођом Александром Залдостановим на Криму августа 2019. Стога они наводе да је реч о политичким сигналима. Коме и какви се сигнали шаљу? Пре свега, ово је сигнал Кијеву којим се упозорава украјинско руководство на могуће обнављање покушаја да се војним средствима реши проблем Донбаса. Очигледно, сигнал из Москве се своди на следеће: ако Зеленски ипак подлегне искушењу и крене у напад на Донбас, испоставиће се да није украјински „Илхам Алијев" по моделу 2020, већ украјински „Михаил Сакашвили" из 2008, када је овај други покушао војним блицкригом да заузме Јужну Осетију. Али руске акције, наравно, треба посматрати као сигнал Западу. Москва већ дуго изражава разочарање недовољним, са становишта Кремља, напорима Париза и Берлина да приморају Кијев да испуни своје обавезе из Минских споразума из фебруара 2015, и одлукама париског самита „нормандијске четворке". Ствари су отишле толико далеко да је Министарство спољних послова Русије одлучило да објави поверљиву преписку на ову тему између министра спољних послова Сергеја Лаврова и његових колега из Немачке и Француске - што је заиста била нестандардна и очигледно није била лака одлука за руску дипломатију. Немачка министарка иностраних послова Аналена Бербок и генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг НАТО у Украјини Посматрајући са растућом иритацијом „саботажу" споразума из Минска и јасно „попуштање" овој саботажи од стране Берлина и Париза, Москва је разумела оно што је Путин описао као „почетак војног развоја украјинске територије" од стране НАТО земаља. Иако Украјина није и мало је вероватно да ће постати пуноправни члан Северноатлантске алијансе у догледној будућности, де факто распоређивање војне инфраструктуре алијансе на украјинској територији је већ почело, што према мишљењу Кремља ствара озбиљне потенцијалне изазове за безбедност Русије. Отуда последње инсистирање Кремља на „правно обавезујућим" гаранцијама за заустављање даљег ширења НАТО-а на исток и почетак преговора о стварању новог инклузивног система безбедности у Европи. То, наравно, не скида са руског дневног реда питање примене Минских споразума од стране украјинске стране у потпуности. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг и украјински председник Владимир Зеленски у Кијеву, 31. октобра 2019. Руски експерти са своје стране ублажавају реторику председника. Они сматрају да је дозвољено претпоставити да ови захтеви Москве Западу и Украјини, ипак, нису толико „црвене линије" колико полазне позиције. Јасно је да је давање „правно обавезујућих" гаранција одбијања проширења НАТО-а немогуће без суштинске ревизије Северноатлантског уговора из 1949. године, на коју нико неће пристати у догледно време. Такође је јасно да ће пуна примена Минских споразума захтевати уношење значајних амандмана на Устав Украјине, који су апсолутно неприхватљиви за главни део актуелне украјинске политичке елите, а самим тим и практично неизводљиви. Границе могућег - Србија у НАТО-у Професионалци који раде у спољнополитичким структурама руске владе сигурно не игноришу ове очигледне политичке реалности. Полазне позиције на руској страни могу бити било које, али је потребно тражити компромисе у границама могућег. У пракси, за Москву то значи доследан рад на смањењу подстицаја који мотивишу Украјину да упорно тражи чланство у НАТО-у и подстицаја који мотивишу НАТО да прошири своје инфраструктурно присуство на западним границама Русије. Џо Бајден и Владимир Путин у Женеви, 16. јуна 2021. Не постоји други начин да се ови циљеви постигну, осим кроз одмерене, иако веома скромне мере деескалације, на линијама разграничења у Донбасу и руско-украјинској граници. Ове мере не морају бити утврђене у облику уговора; могле би их странке спроводити у виду паралелних једностраних акција. Делимично су такве мере већ садржане у првим параграфима Минских споразума, делом их треба помирити. То је дуг и тежак пут за све, али тек када се њиме прође може се кренути у веће и амбициозније задатке који се тичу будућности европске безбедности. И коначно искључити чак и хипотетичку перспективу великог оружаног сукоба у центру Европе, из којег тешко да ће неко изаћи као безусловни победник. Водећи руски експерт за односе Русије са Западом, Андреј Кортунов оценио је да, што се тиче Путинових захтева да Русији обезбеди правне гаранције неширења НАТО-а, „он, нажалост, очигледно неће добити тако идеално решење за Москву". За то је потребно ревидирати темељна документа НАТО-а и добити сагласност свих чланица алијансе. Чак и да је Бајден некако извршио притисак на савезнике и то извршио, онда би дошао други председник САД и променио све. „Морамо поћи од тога шта је реално, а шта није, и водити рачуна о томе да чак и сваки правно обавезујући споразум лако може постати жртва политичког окружења које се брзо мења", нагласио је Кортунов. Андреј Кортунов Кортунов наводи различите опције које би биле адекватна алтернатива, од неке врсте техничког мораторијума који ће ограничити ширење алијансе у наредних неколико година. Оно што је за нас у Србији не само занимљиво него и важно, јесте његов предлог „географског паритета" по коме се НАТО не би ширио на исток, него „рецимо, на југ". У овом случају, земље Балканског полуострва ће вероватно бити кандидати за улазак у блок у блиској будућности, закључио је Кортунов. Ко после Столтенберга? Конфронтација НАТО-а и Русије увелико обликује борбу за будућег генералног секретара НАТО, пошто Столтенбергу мандат истиче у септембру. У том смислу, жеља руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да Столтенберг оде са свог положаја, биће неминовно остварена. Они који прате трку за наследника истичу да они који имају благ став према Русији и Кини немају шансе да седну у Столтенбергову фотељу. Британски кандидати, Вилијам Хејг и Тереза Меј имали би највише шанси, али британским амбицијама супроставиће се највероватније Француска. Шефови држава и влада НАТО-а позирају за заједничку фотографију током НАТО самита у седишту алијансе у Бриселу, 14. јуна 2021. Французи су још љути због изиграног споразума о подморницама са Аустралијом, па француска подршка новом генералном секретару може бити употребљена са изричитом сврхом фрустрирања циљева Лондона. Италијански кандидати, Федерика Могерини и Енрико Лета, недовољно су тврди према Кини, док тренутни проамерички министар одбране Лоренцо Герини једини испуњава критеријум прихватљивог односа према Русији и Кини. У трци су и имена бивше хрватске председнице Колинде Грабар-Китаровић и бивше председнице Литваније Далије Грибаускајте. Кремљ сматра да Вашингтон генерално продуктивно приступа предлогу Русије САД и НАТО-у о гаранцијама даљег заустављања ширења НАТО на исток, који се на Западу често назива ултиматумом. Путин је на својој традиционалној годишњој конференцији за штампу 23. децембра најавио руско-америчке преговоре о том питању у Женеви у јануару 2022. На конференцији за штампу, пред 500 новинара Путин је још рекао да је њега Деда Мраз волео и да му је доносио „поклоне", а да Деда Мраз „воли само добре момке и девојке". Готово да нема сумње шта би руски председник желео да му Деда Мраз испоручи ове године, тим пре што је НАТО у његовим очима недвосмислено „лош момак".
  5. Отварам ову тему са намером да пишемо о томе какви су некада обичаји били у вези са славама, о обичајима за време неких празника , свадбама . Такође да пишемо о обичајима који су данас актуелни код вас . Посто код нас данас скоро свако село или град има своје обичаје , сматрам да би било интересатно да се о томе пише овде и да има доста ствари које би могло овде да се напишу. За почетак ево једне свадбе из 1911. године , да видимо како је то некада било.
  6. Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо. *Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. – Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. *Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? – Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. *Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? – У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. *Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… – Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. *Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… – У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. *Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? – Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. *Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? – Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. *Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. *Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? – Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  7. Епископ бихаћко-петровачки Сергије један је од малобројних у српској цркви који је спреман да у јавности говори о свим темама – од верских питања па све до политичких прилика. Тако је и у интервјуу за Курир отворено рекао да политичке елите у Босни и Херцеговини служе као експоненти сила које земљи не желе добро и додао да постоје и неки који би на овим просторима поново да креирају неприлике… Истакао је и да Србија видно напредује с председником Александром Вучићем, којем, како каже, поједини не могу да опросте то што је Србија стала на своје ноге и што се подигла из блата самосажаљења. Говорећи о косовском проблему, наш саговорник истиче да Космет никада неће бити изгубљен ако га се сами не одрекнемо. *Ви нам из прве руке можете рећи како у БиХ функционише суживот три народа – српског, бошњачког и хрватског. – Људи сарађују једни с другима, живе једни крај других, друже се и на том микроплану, осим спорадичних и све ријеђих инцидената, заиста нема проблема. Међутим, непрестана политизација свега и свачега, подстрекивана углавном изван Босне и Херцеговине, уноси немир међу људе, а онда се из страха, али и због осјећаја сигурности, људи окрећу ка својој етничкој групи. То је матрица по којој ова земља функционише већ више од тридесет година. Док год политичке елите служе као експоненти сила које овој земљи не желе стабилност и мир, дотле ће и међунационални односи бити на искушењима. Дакле, да је све до грађана, чини ми се, овој би земљи ишло много боље, али када се оствари било какав напредак, медији и елите подигну тензије, што се, свакако, одрази на обичан народ, па као посљедицу имамо неповјерење, страх и осјећај угрожености једних од других. Из тог зачараног круга, нажалост, још увијек нисмо успјели искорачити. *Отворено сте недавно упозорили да је „некоме, очигледно, досадио мир и напредак“, па би да „распакује Дејтон, да поново отвори старе ране, да убије и оно мало наде које имају овдашњи Срби, Хрвати и Бошњаци“. На кога сте мислили? – Мислио сам на оне исте који су прије тридесет година свесрдно подстакли крвави распад Југославије, на оне који су грађанима својих земаља понудили прогрес, а нама рат, крв и године сиромаштва. Такви се још нису одмакли од мјеста сопственог злочина, већ би да и даље креирају неприлике на овим просторима. Кад они који представљају сва три народа схвате да смо најближи једни другима, да једни о другима овисимо, да дијелимо исто парче земље, да говоримо истим језиком, тада ће и наша будућност бити извјеснија, мирнија, стабилнија. Још од античког доба имамо изреку дивиде ет импера (Завади, па владај), која је у овој земљи потврђена небројено пута, а док год нас други завађају, то је знак да се још нисмо политички освјестили. *Колико је, према вашем мишљењу, страни фактор присутан као неко ко на Балкану вуче конце у позадини? – У посљедња два вијека Босна и Херцеговина је подручје на којем се одмјеравају снаге великих сила. Од Турске царевине и Хабзбуршке монархије па све до наших дана ово подручје је мјесто сретања три монотеистичке религије: православља, римокатоличанства и ислама; овдје се у пуном смислу срећу Срби са Хрватима, Хрвати са Бошњацима, Бошњаци са Србима; овдје је назападнија тачка словенског православља, али је и ширење ислама на запад стало баш у Босни, а у значајнијој мјери и римокатоличанство на словенском југу није продрло источније од Босне. Овдје се западни свијет сусретао са истоком, југ са сјевером, Србија са Хрватском, ислам са хришћанством. Ово говорим како бих предочио сву геополитичку сложеност ове дивне земље која сваком припада, а која заправо није ничија, јер се њоме и њеним народима манипулише вијековима, због чега се Босни и Херцеговини свјесно не допушта да живи као и све друге земље. Та жеља за вјечним протекционизмом негативно се рефлектује на односе међу народима и док је год иностраних душебрижника, Бошњаци, Срби и Хрвати неће бити у стању преузети одговорност за ову земљу, за све њене народе и грађане. Да се разумијемо, нико од страних протектора није дошао у Босну због Босне, већ искључиво због интереса оних којима до Босне истински није стало. *Такође, осврнули сте се на нападе на српског председника Александра Вучића рекавши да „док год њега распињу, знам да нам је добро кренуло, да нам иде, да смо ту где јесмо“, те да је „Вучићево распеће – наше васкрсење“… – Хтио то неко признати или не, Александар Вучић је државник великог формата, а то се најбоље види по томе што је Србију подигао из блата самосажаљења. Наратив безнађа замијенио је наративом успјеха, градећи по Србији мостове, ауто-путеве, фабрике, отварајући хиљаде радних мјеста у којима раде они који су до јуче хтјели напустити своју земљу у потрази за послом. Захваљујући предсједнику Вучићу коначно смо завршили Храм Светог Саве, а ми, Срби ван Србије, напокон се осјећамо као они које Србија заиста доживљава као своје, као род рођени. За непуну деценију предсједник Вучић урадио је оно што генерације његових претходника нису, јер им је од Србије и српског народа био важнији лични и партијски интерес. Због тога предсједника Вучића нападају они који Србији не желе добро, а ми их лако препознајемо управо по томе што га нападају јер не могу гледати како се Србија гради и развија, како расте њен утицај и снага у међународним оквирима. Свим Србима, ма гдје били, Србија данас служи за понос, иако се њен велики напредак тек очекује ако се настави овим путем. Због тога је важно да будемо уз оне који нам добро доносе, да личну сујету и партијске интересе ставимо у други план како би наша матица Србија, након деценија посртања, што брже ишла магистралом напретка. О томе колико је политика предсједника Вучића оснажила Србе ван Србије и Републике Српске, сувишно је и говорити, али је гријех прећутати. Управо због таквог односа, на који смо чекали вијековима, предсједник Вучић имаће нашу неизмјерну захвалност, јер је подигао љествицу националне одговорности тако што је, између осталог, погледао и помогао своје сународнике од којих су сви били дигли руке. *Реакције на ту вашу изјаву о Вучићу биле су подељене… – У народу постоји мишљење да ће нам браћа опрости све осим успјеха. Они што предсједнику Вучићу не могу опростити то што је Србија стала на своје ноге, мени су замјерили јер сам истину изнио на видјело, јер нисам прећутао све оно добро што нам је учинио, бринући о нама заборављенима, остављенима и препуштенима себи самима. Ако прећутимо добра дјела, онда чинимо велику неправду, а ја сам између истине и неправде изабрао истину. И опет бих, и опет ћу. Зато је важно да мјеримо мјером истине, да изађемо из партијских ровова, да не судимо на основу предрасуда, да видимо оно што заиста јесте. Родитељи никада не виде како им дјеца расту, јер су им свакодневно пред очима, али они који их посјећу на свака три мјесеца у стању су да виде њихов стварни напредак. Кад год долазим у Србију, видим напредак, онај истински, стварни, и то ми даје осјећај задовољства и поноса, јер моја Србија, земља у којој сам рођен и одрастао, коначно личи на све друге развијене земље. Ако бих то прећутао, гријех бих велики учинио, али „није српски ћутати“. *Да ли су – и колико – зацелиле српске ране из 20. века, од Првог светског рата, Јасеновца, па до НАТО бомбардовања 1999. и свега што се овде дешавало деведесетих? – Познато је да на Балкану ране не зацјељују, јер се непрестано позлеђују. Због тога нас боле и раздиру, призивајући ново зло. О страдалним временима, којих је овдје било у изобиљу, није постигнут историјски консензус, па зато изнова проживљавамо прошлост, бројимо мртве и отварамо старе ране. Овдје српска суза није једнако вриједна као сузе других, а свака српска жртва је безначајна у односу на жртве других народа. То је више него јасно, јер је негдје одређено да Срби морају носити етикету кривца, да морају испаштати за зло које нису починили, да би се тиме умирила савјест стварних криваца за зло балканских ратова. Ми жртве из свог народа знамо, позната су нам њихова имена и жртва коју су поднијели у име свих нас. Зато их памтимо, у историји и у молитвама, у предању и у сјећањима. Исто тако, сјећамо се и жртава из других народа, са једном једином жељом – да се зло више не понавља, да опростимо једни другима и да једни са другима наставимо свој историјски ход. *Да ли сте оптимиста о питању решавања косовског проблема? – Да би се неки проблем ријешио, потребан је договор, а договора нема без компромиса. С албанске стране не видимо жељу за компромисом, а док год је тако, рјешење није на помолу. Ипак, мишљења сам да се албанске политичке позиције диктирају далеко од Приштине, па је српска преговарачка позиција утолико тежа јер није познат стварни преговарач, већ представник самозване државе Косово као својеврсни опуномоћени представник. Све је то велика политичка једначина са много непознатих, али док год сваки Србин Косово носи у души, као дио сопственог духовно-националног идентитета, за нас Косово и Метохија никада неће бити изгубљени, јер је изгубљено само оно чега се сами одрекнемо. *Црква је пре тачно пола године добила новог патријарха. Колико сте задовољни радом патријарха Порфирија? – Мислим да је цјелисходније поставити питање: колико је патријарх Порфирије задовољан нама? Ово говорим јер знам каквог смо духовника добили за поглавара Српске православне цркве. Мислим да ће његов избор и његова патријарашка дјелатност мијењати набоље свакога од нас, јер је најбољи међу нама изабран да нас води. Ученици се увијек угледају на свог учитеља, па ћемо, ако будемо имали хришћанског смирења и духовне мудрости, угледати се на свог патријарха да бисмо и сами постајали бољи, из дана у дан, из мјесеца у мјесец. То и јесте смисао духовног живота, угледати се на оне који се угледају на Христа. *Какав је ваш став када је реч о вакцинацији против коронавируса? – Човјек је биће које тежи ка слободи и свако од нас треба да одлучује у своје име, да чини оно што мисли да је добро за њега и за заједницу којој припада. Много је дезинформација и полуистина пласирано у затровани медијски простор, па је савремени човјек збуњен мноштвом противрјечних тврдњи. Ипак, потребно је филтрирати информације које долазе до нас, уочити разлику између истинских стручњака и самозваних душебрижника. Када то учинимо, знаћемо шта нам је чинити. Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  8. Због епидемије вируса корона великом броју нових пацијената касно је дијагностикована болест, а тиме и смањене могућности за добре прогнозе o излечењу. У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици, Србија заузима неславно друго место у Европи по смртности од карцинома плућа, док број оболелих расте сваке године. Од прошле године у Србији је омогућено лечење пацијената савременим терапијама, купљени су недостајући апарати брохноскопи, а у најскорије време, први пут Клиника за пулмологију УКЦ Србије добиће најмодернији скенер који ће значајно убрзати рану и контролну дијагностику оболелих. Професор др Виолета Михаиловић Вучинић истиче да је Клиника за пулмологију УКЦ Србије водећа установа за лечење рака плућа у Србији с више од 4.000 пацијената годишње. – Сваки четврти пацијент који уђе у Клинику има карцином плућа. Међутим, због епидемије вируса корона велики број нових пацијената касно је дијагностикован, чиме су смањене могућности за добре прогнозе излечења. Како је већина здравствених (кадровских и дијагностичких) капацитета била фокусирана на лечење ковид пацијената, имали смо много неоткривених, односно касно откривених пацијената с раком плућа. Клиника за пулмологију ће добити свој скенер, који ће допринети бржој дијагностици пацијената. У питању је најмодернији 128 слајсни скенер, а при крају су неопходни грађевински радови у делу зграде потребни за његову инсталацију. Очекујемо да ће за две седмице апарат бити спреман за пријем првих пацијената – нагласила је др Михаиловић Вучинић. Оља Ћоровић, из Удружења „Пуним плућима”, не крије задовољство због набавке новог ЦТ апарата. – У последњих годину и по дана готово за четвртину је мање новооткривених пацијената с раком плућа. То је 1.500 људи, грађана Србије. Ти пацијенти нису нестали, већ се јављају с великим закашњењем када су им исцрпљене готово све могућности лечења – каже Ћоровићева. Србија друга у Европи по смртности од рака плућа - Политика Online WWW.POLITIKA.RS У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици...
  9. Патријарх Порфирије: Честитам са радошћу "Вечерњим новостима" на 58. додели плакете за "Најплеменитији подвиг године", али пре свега честитам због тога што "Новости" из године у годину показују да је читава Србија у подвигу, да је Србија нормална земља. Зашто? Зато што је једино нормално постојање, нормално функционисање човека - врлина. А "Новости" нам увек изнова откривају да у Србији постоје врлински људи. И не само то, већ и да је огромна већина Срба врлинска - да је Србија врлинска. И добра. У свету у којем живимо, које проглашава црно за бело, добро за зло, у свету који заправо уноси конфузију у поглед на истину, у поглед на то шта је исправно, шта је праведно, готово да је постало потпуно немогуће да чак уочимо шта је то нормално. Стога, осећам велику радост због иницијативе коју "Новости" већ 58 година заредом спроводе, а то је да пред очи света изводе и подсећају нас да не треба осећати никакав стид, а камоли презир према томе да човек буде врлински, да буде добар, да буде јеванђељски. Сви ови људи који су данас добили награде само су зрнца огромног мозаика од којих је сачињена Србија, зрнца која својим погледом, осмехом, изразом свога лица показују да онда када чиниш добро и испуњаваш јеванђеље, а притом не правиш од тога велику причу покушавајући да себе промовишеш - ти си испуњен радошћу, миром, лепотом. Испуњавати оно што пише у јеванђељу, оно што Бог нама говори да треба да испунимо није заповест која спутава нашу слободу него је потез који открива шта то треба да чинимо: да будемо аутентични људи, испуњени лепотом, радошћу и миром. Тешко да могу да издвојим било кога од добитника. Сигуран сам да су они само представници великог броја људи који постоје у Србији, али ми се допало разумевање онога што је учинио као љубав, као подвиг човека Радослав Марјановић из Умчара. Он је продао наследство у сагласју са породицом да би помогао онима којима је потребна помоћ да плате лекове. Реченицом коју је изговорио: "Кућу сам добио, то нисам зарадио, а немам потребу за тим и мени то не припада", подсетио ме је на Свете бесребренике Козму и Дамјана, који у своје време били образовани, богати али су све своје имање распродали. Били су лекари и све своје знање заједно са имањем употребили су да лече друге. Онда је Црква за њих рекла, славећи их, хвалећи их и подсећајући све нас да тим путем треба да идемо - "бадава сте добили, бадава и дајте". Дакле, све то што имамо као људи, од моћи, од славе од лепоте, од имања, све је то нама дато. Наравно, нико не каже да треба да гладујемо и да расипамо то што смо добили, али треба да употребимо своје снаге, капацитете да још умножимо то што смо добили и да поделимо са другима. Јер из овог света ћемо однети само оно што је у нама. Стога хвала "Новостима" што нас непрестано подсећају на то да треба да будемо нормални, а нормални смо само онда када живимо у складу са јеванђељем, тад смо здрави, испуњени свим оним чиме нас је Бог обдарио и тада у другоме видимо свој рај, а не вука. У другоме видимо лек за себе и своју душу. Честитам свим добитницима плакете за "Најплеменитији подвиг", али и многим другим, знаним и незнаним које су ови данашњи добитници, у овој свечаној прилици представљали. Србија је Србија врлине, Србија добрих људи, Србија подвижника. Подвиг, то је духовни појам, од словенске речи, значи "ићи напред и ка горе" у исто време. Честитам и нека Господ многоструко узврати сваком човеку који и најмању мисао, а камоли неко добро дело упути другом човеку. Безброј пута сам причао причу о највећем владару света свих времена Александру Македонском, који је кад је умирао, рекао својим слугама да му оставе једну руку да вири из гроба. Слуге су се чудиле зашто, а он је рекао: "Да виде сви, да ја који сам све имао, све је било моје, читав културни свет - сад одлазим празних шака. А, моје је само оно што сам поделио, што сам дао". Извор: Новости
  10. https://mojkutak.net/srbija-arheolozi-iskopali-brodove-starije-od-nase-ere/ ... Velika vijest u svijetu arheologije odjeknula je svijetom brzinom munje kada je grupa arheologa sa arheološkog instituta Viminacijum u proljeće prošle godine, u nekadašnjem rukavcu rijeke Dunav kod Kostolca, na dubini od 7 metara otkrila plovila stara vijekovima. Kako je izjavio direktor arheološkog instituta Viminacijum Miomir Korać, otkriveno je ukupno 7 plovila različitih veličina i iz različitih istorijskih perioda. Neki od njih potiču čak iz prvog vijeka prije Hrista, dok su neki iz perioda između 15-og i 17-og vijeka. Čamac iz prvog vijeka prije Hrista Pronađeno je ukupno 7 plovila (brodova i monoksila rimskog porijekla), među kojima je i brodić dug 19 i širok 2.5metara, koji je ujedno i najstarija i najveća iskopina jer se došlo do saznanja da potiče iz prvog vijeka prije Hrista. Najstariji čamac je djelimično oštećen mašinom površinskog kopa, ali biće moguće da se svi restauriraju i srede. Kako su pronađeni veoma duboko u zemlji, (na dubini od 7 metara), arheolozi su bili zbunjeni i nisu odmah mogli zaključiti koliko su plovila stara. Nakon uključivanja geomorfologa i naučnika u istraživanje, došlo se do zaključka o vremenu iz kog čamci potiču. Kako je Miomir naveo, čista je sreća što su čamci upravo bili na toj dubini u poprilično glinoznoj zemlji koja je očuvala plovila u dobrom stanju. Danas su svi oni iskopani i premješteni u obližnji arheološki “Mamut park” u sklopu objekta Viminacijum, gdje se vode dalja istraživanja. Rezultati o starosti čamaca su dobijeni C-14 analizom, a pored čamaca tu su se još našli i neki ostaci keramike. Sva plovila su bila izgrađena od hrastovog drveta što govori o načinu života i drveću koje je dominiralo tim krajevima vijekovima unazad. Takođe, uočljiva je i primjetna izuzetna zanatska vještina za taj period. Kao i kad su otkrivene kosti mamuta, i ovog puta arheolozi su obaviješteni od strane radnika ugljenokopa termoelektrane koji su na plovila naišli tokom površinskog kopa. Vijest o ovim novim pronalascima brzo se proširila svijetom, a pronalasci su važni ne samo za Srbiju već i za cijeli svijet, sa posebnim naglaskom da neki od čamaca potiču i iz 7-8 vijeka, o kojim se baš toliko mnogo i ne zna danas. Šta dalje? Neki od brodova su još uvijek rastavljeni u kontrolisanim mikro uslovima i sva pažnja je usmjerena na njihovo očuvanje. Arheolozi ove regije su uspostavili saradnju sa arheološkim nalazištem u Vinči, koja će specijalnim tehnikom gama zračenja dijelove broda osloboditi od mikroorganizama kako bi se drvo spasilo od daljeg propadanja. Kada se prođe kroz sve faze konzervacije, plan je da se brodice restauriraju i izlože na postamente, a da se u okviru nalazišta Viminacijum napravi prvi muzej brodova.
  11. Како је председник Александар Вучић и најавио током божићне посете манастиру Хиландару, Република Србија је уплатила целокупна средства за обнову те светиње пострадале у пожару 2004. године - Уочи највећег хришћанског празника Васкрса посетио сам манастир Хиландар и уверио се да радови на обнови једне од најстаријих и највреднијих српских светиња протичу у најбољем реду. Када сам за Божић, заједно са председником Вучићем посетио Хиландар, председник је тада обећао игуману Методију и братији манастира да ће Република Србија уплатити у целости средства неопходна за обнову Хиландара. То обећање је испуњено, рекао је министар у Влади Републике Србије и заменик председника Државне комисије за обнову Хиландара др Ненад Поповић. - Пожар који је избио у марту 2004. године прогутао је северну половину манастира. Изгорело је шест конака од укупно девет. То је био пожар разорнији од пожара у Нотр Даму. Хвала Богу на томе што нико није страдао, као и да није страдала ни ризница, ни црква. Од 14. века није било овако великих радова на Хиландару, подсетио је министар Поповић. - Манастир Хиландар је српска установа која од 1198. године до данас има непрекидни континуитет. Подршка Хиландару је подршка очувању наше историје и сећања на вишевековно трајање српске државе и Цркве. То је подршка и за нашу будућност, коју градимо развијајући се као модерно, успешно и демократско друштво, али на чврстим стубовима наше православне вере и велике државне идеје слободне и независне српске државе коју су градили наши највећи владари. И сваки од њих, када се год враћао Хиландару, и када год је помагао Хиландар, градио је јаку, слободну и успешну Србију. То је визија и председника Александра Вучића”, закључио је министар. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Меморандумом је предвиђено да Србија и Кина развијају билатералну сарадњу у области развоја и употребе свемирских технологија, сателитских система и система осматрања земље из свемира, са применама у областима паметне пољопривреде, телекомуникација, екосистема, система даљинског осматрања и геолокацијског позиционирања. Србија са Кином у свемиру: „Циљ да се на летелицама нађе и застава Србије“ RS.SPUTNIKNEWS.COM Министар за иновације и технолошки развој Ненад Поповић и председник Кинеске националне свемирске...
  13. Фридом хаус: Србија у категорији хибридних режима Америчка невладина организација "Фридом хаус" оценила је да Србија, као и Црна Гора, нису више делимично консолидоване демократије, како су претходно окарактерисане, већ их је сврстала у категорију хибридних режима. То је објављено у извештају "Земље у транзицији" у којем је истражен и описан начин управљања у 29 држава бившег Совјетског Савеза и Источне Европе. Појам "хибридни режим" подразумева државе у којима су демократске институције крхке и у којима постоје значајни изазови у одбрани политичких права и грађанских слобода. Власт у Србији и Црној Гори заснована је, наводи "Фридом хаус", на ауторитаризму као последици непотпуне демократске промене. У извештају те организације оцењује се да се Србији бележе негативни показатељи у демократским реформама и методама владавине током последњих пет година. Каже и да су власти у Приштини и у Скопљу напредовале и да је Приштина једина која је бележила константан напредак. "Фридом хаус" наводи ову оцену уз резерву у оба случаја јер, како кажу, "недавна дешавања изазивају сумњу у погледу будућег напретка". На основу свих наведених промена, у групи делимично консолидованих демократија тако је сада, након новог извештаја, у региону остала још само Хрватска. Положај Босне и Херцеговине остао је непромењен, односно у категорији хибридних режима. Србији се замера лоша политичка клима и недемократски принципи, те, како се наводи то да владајућа странка систематски ограничава могућности опозиције да буде укључена у управљање државом, пракса је да се закони усвајају по хитном поступку... Извештај се посебно бави утицајем Кине која, како се констатује, показује сличне афинитете као Русија, и истиче да је Србија увела "Хуавеи "систем безбедносног видео-надзора препознавања лица и регистарских таблица возила. У контексту безбедносне сарадње, "Фридом Хаус" подсећа и на заједнички рад полиције Кине и Србије. Та партнерства ова организација види као разлог за забринутост да би све већи утицај Кине могао, како тумаче, да ојача ауторитарно настројене лидере у региону, да доприносе "додатно репресији, смањењу демократског управљања и утицаја цивилног друштва". Фридом хаус: Србија у категорији хибридних режима WWW.RTS.RS Америчка невладина организација "Фридом хаус" оценила је да Србија, као и Црна Гора, нису више делимично консолидоване демократије, како су претходно окарактерисане, већ их је...
  14. Помаже Бог! Ову тему сам отворио у циљу афирмисања личности и дела Арноа Гујона, великог француско-српског хуманитарца који већ 15 година преко своје хуманитарне организације "Солидарност за Косово" помаже нашем народу на Косову и Метохији. Верујем да вам је име Арно Гујон познато, посебно због тога што он већ дужи низ година, сарађује искључиво са Епархијом рашко-призренском и улаже велике напоре у стварању услова за иоле нормалнији живот Срба у јужној српској покрајини. ----------------------------------------------------------------------- Нажалост, у данима ванредног стања на Косову се наставља тренд насиља над Србима повратницима. У последњих 5 дана десило се неколико крађа и паљења кућа у селима Новаке, Бабин Мост, Цернице и Црколез. Медији се мало баве овим проблемима и многи људи у Србији нису свесни стварних дешавања у енклавама. Видео о најновим нападима на Србе повратнике можете видети на следећем линку: Насиље над Србима на КиМ и антисрбизам, зашто не треба да ћутимо? Да ли сматрате да држава треба нешто конкретније да уради на терену? Шта мислите, које су нам још могућности доступне у борби против прикривања истине и стварне ситуације на Косову и Метохији?
  15. Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД. Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут… *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци? -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже. *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели? -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело. *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска? -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији. Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе. Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег. *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона… -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера… – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори. Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор. *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак? -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  17. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  18. Поводом стогодишњице доласка руских избеглица у Краљевину СХС (1920. године), Епархија бачка Српске Православне Цркве и Одељење за спољне црквене везе Московске Патријаршије организовали су, 20. децембра 2019. године у Матици српској у Новом Саду, Међународну научну конференцију под насловом „Руска емиграција у Србији у 20. веку“. Преневши благослов и поздрав Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, обраћајући се учесницима конференције Епископ мохачки господин Исихије је указао на значај очувања сећања на добру сарадњу између два братска народа. Велика сеоба Срба наш народ је окренула ка братској Руској царевини, када су се населили у области која је касније названа Славјаносербск, а вековима касније је и руски народ нашао уточиште на нашем поднебљу, нагласио је владика Исихије. Звучни запис обраћања Епископа Исихија Господин Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, поздравио је присутне и подсетио на времена која су усмерила део руског народа према братском српском народу. Звучни запис обраћања Селимира Радуловића У раду конференције учествују: проф. др Алексеј Тимофејев, Философски факултет Универзитета у Београду; проф. др Владислав Пузовић, Православни богословски факултет Универзитета у Београду; др Милана Живановић, научни сарадник Института за новију историју Србије; др Радован Пилиповић, директор Архива Српске Православне Цркве; др Виктор Иванович Косик, професор Института за славистику Руске академије наука; проф. Андреј Александрович Кострјуков, Православни Свето-Тихоновски хуманитарни универзитет; проф. др Владислав Иванович Голдин, Северни (Арктички) федерални универзитет; господин Алексеј Арсењев, публициста, и историчар мср Петар Ђурђев, Историјски архив Града Новог Сада. Звучни запис обраћања проф. др Алексеја Тимофејева Звучни запис обраћања др Милане Живановић Звучни запис обраћања др Радована Пилиповића Завршена је прва сесија, док ће други део програма Међународне научне конференције почети у 17 часова. Циљ конференције је да прикаже живот и рад руских избеглица, њихов допринос нашем друштву, узајамни односи наших народа, а посебно односи Српске Православне Цркве и Заграничне Руске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Ече теме. ДаклеМ, да ли ће или неће бити, углавном, постоји могуЧност да новоорденисани Председник Србије пристане на поделу Космета, популарну замену територија и проче. Да ли ће бити тако или не, време ће показати... Но, сем што ће Сунце (ваљда) опет изаћ` и заћи, да видимо шта би се још нешта могло десити, ако и када дође до тога!? Дела!
  20. Његово Преосвештенство Епископ борисоглебски г. Сергије, који је на дан Усековања главе св. Јована Претече и Крститеља богослужио у храму Свете Тројице на Ташмајдану, Подворју РПЦ у Београду, за Радио "Слово љубве" говори о својим утисцима током деветодневне посете српским светињама у Србији и Црној Гори и истиче да је то "за све нас велико укрепљење". Звучни запис разговора "За мене су мисли св. Николаја охридског и жичког веома значајне", каже Епископ Сергије и додаје да ће "руски и српски народ бити верни Христу само ако сачувају Православну веру". Речи Епископа Сергија за наш радио забележила је гђа Зорица Зец, сарадница Информативне службе СПЦ, којој је у преводу Владикиних речи помагао професор др Предраг Миодраг. Посету српским светињама Епархије борисоглебске на челу са Преосвећеним Епископом Сергијем, организовала је званична поклоничка агенција СПЦ "Доброчинство". Извор: Радио Слово љубве
  21. ПРИШТИНА - Косовска полиција привела је осморо држављана Чешке који су планирали да пусте дрон са натписом „Косово је Србија” током данашње утакмице између фудбалске репрезентације такозваног Косова и Чешке на стадиону „Фадиљ Вокри” у Приштини. Припадници регионалне полиције у Урошевцу запленили су опрему и заставе пронађене код ухапшених чешких држављана. Приштински портал Индексонлине наводи, како преноси Танјуг, да је међу осам ухапшених шест мушкараца и две жене. Један од Чеха има и држављанство Србије, а сви су по налогу тужиоца послати у притвор. Политика Online - Ухапшени Чеси због дрона са натписом Косово је Србија WWW.POLITIKA.RS ПРИШТИНА - Косовска полиција привела је осморо држављана Чешке који су планирали да пусте дрон са натписом „Косово је Србија” током данашње утакмице...
  22. Србија у закон уводи еутаназију О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске Од ИН4С - 30/05/2019 Илустрација Будући грађански законик легализоваће право на достојанствену смрт, сазнаје „Политика”. Послије двије године расправе владина комисија за израду овог законика одлучила је да у последњој верзији преднацрта пропише одредбу о могућности да обољели од тешких и неизљечивих болести заврше живот на достојанствен начин, својом одлуком или уз сагласност најближих. „Право на еутаназију, као право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, може се изузетно остварити, ако се испуне прописани хумани, психосоцијални и медицински услови. Злоупотреба права на еутаназију ради прибављања неосноване материјалне или друге користи представља основ за кривичну одговорност”, наводи се у члану 86 преднацрта грађанског законика. “ Ако закони гарантују право на достојанствен живот човјека, онда би требало да омогуће и право на достојанствен завршетак живота. Тешко и неизљечиво обољели имао би могућност да одлучи о престанку агоније и стања које је тешко подношљиво и изазива само муке и сажаљење. Комисија је спремна да преузме одговорност за овакав предлог и очекује да ће у јавној расправи бити озбиљних и јаких аргумената за и против еутаназије“, каже проф. др Миодраг Орлић, који је на челу комисије за израду законика. О легализацији еутаназије у Србији први пут ће се јавно расправљати следеће недјеље на савјетовању „Будвански правнички дани”, од 2. до 6. јуна, које организује Савез удружења правника Србије и Републике Српске. Најављено је да ће бити донијет посебан закон који ће прецизно уредити услове и поступак за остваривање права на еутаназију. Такође, биће неопходне и промjене у Кривичном законику, који прописује кривично дjело убиства из самилости. Легализација еутаназије довешће до брисања ове инкриминације, али ће бити потребно да се другачије предвиди кривична одговорност за случајеве злоупотребе. „Ова новина изазвала је посебну пажњу не само правника, већ и љекара, психолога и других стручњака, са којима је комисија обавила разговоре. Ријеч је о људском праву које се поштује у многим земљама у свијету. Наравно, вољели бисмо да нико нема потребу за доношењем одлуке о еутаназији, али тешки случајеви намећу потребу да се омогући такво право. У доношењу одлуке и извршењу еутаназије у сваком конкретном случају треба да учествују и правници и љекари и психолози, а многи од њих нису спремни да на овај начин одлучују о животу и смрти“, каже Ратомир Слијепчевић, секретар комисије за израду преднацрта грађанског законика. Одлука о еутаназији не може се донијети без сагласности онога о чијем је животу и смрти ријеч, али у случајевима када су људи без свјести сагласност могу дати законски заступник и чланови најближе породице. “ Право на достојанствену смрт представља својеврсно право физичког лица на сагласни, добровољни и достојанствени прекид живота, под стриктно предвиђеним законским условима и уз неопходно и апсолутно поштовање аутономије воље особе која жели да искористи ово право. Досадашњи предсједник комисије за израду грађанског законика, академик проф. др Слободан Перовић, који је преминуо у фебруару ове године, био је против увођења еутаназије, јер је сматрао да још није сазрела свијест о потреби легализације овог права“, наводи Слијепчевић. Веома строги услови, који ће бити прописани посебним законом, требало би, наглашава, да спријече сваку злоупотребу овог права, чија је сврха да умањи значајне психичке, социјалне и материјалне штетне посљедице људима који се налазе у изузетно тешкој ситуацији услед неизљечиве, односно смртоносне болести. Поред несумњиво изражене жеље заинтересоване особе, процедура за остваривање права на еутаназију укључује и мишљење стручњака медицинске струке, психолога и социјалних радника, која ће они доставити суду. Коначну одлуку доносио би суд, а еутаназију би извршавали, како каже саговорник листа, специјализовани медицински сарадници. „Право на еутаназију већ више деценија постоји у многим земљама свијета, у виду активне или пасивне еутаназије. У Европи то право је легализовано у Швајцарској, Белгији, Луксембургу и Холандији. Француска је крајем 2015. године донијела посебан закон о седацији смртно болесних особа. У Републици Словенији чак је покренуто потписивање посебне петиције о увођењу овог права у њихов правни систем“, наводе саговорници „Политике” из Комисије за грађански законик. У већем броју држава у САД и у Аустралији ово право се примјењује већ више година. Канада је одобрила еутаназију одлуком свог врховног суда фебруара 2015. године. „Случај тридесетосмогодишњег Венсана Ламбера у Француској, који је послије тешке саобраћајне несреће 2008. године био седам година непокретан и парализован, са тешким оштећењем мозга, опредијелио је Европски суд за људска права у Стразбуру да 2015. године већином гласова (12 за и пет против) закључи да одлука француског суда о обустави интравенске исхране Ламбера не крши европско право. Тако је суд у Стразбуру признао људско право на достојанствен завршетак живота. То је подстакло многе земље у Европи да признају ово специфично и деликатно право личности“, наглашава Ратомир Слијепчевић.
  23. Јеромонах Петар (Драгојловић): Мат у једном потезу – Како је Србија дипломатски матирала црногорске режимске политичаре 15. јуна 2019. Као што смо сви свесни и као што нас реалност и стварност комшијске црногорске свакодневнице сваки дан опомиње, монтенегрински антисрпски властодршци покушавају ових дана да предлогом једног безаконог правног акта одузму вишевековну имовину СПЦ у Црној Гори. На ове отворено безаконе најаве отимачине као и јефтино-провидне монтенегринске провокације, мудро, комшијски, братски и дипломатски одмерено, реаговао је председник Србије Александар Вучић. Реаговао је управо онако како сви српски непријатељи у Црној Гори највише ненавиде тј. није се упецао у игру традиционалних динарских громопуцачких ћеранија и претњи, већ смирених, хришћанских и братских молби. Тако и приличи једном те истом народу, насилно подељеном у две државе, које сада многи у иностранству и на домаћем терену желе додатно раздвојити, додатно посвађати и у пракси отворено закрвити. Ако ђавола ишта нервира, скоро до границе вриштавог непристајања, то је управо када се човек не упеца у његов стил борбе тј. гордог и ратоборног свађалаштва. Председник Вучић се наравно није упецао. У реакцији на нове подгоричке антисрпске провокације председник Вучић је реаговао сасвим мирно и сталожено, како и приличи у оваквим ситуацијама председнику Србије када говори о проблемима у држави у коме живи један те исти народ као и у Србији. Ту нема еуфорије, ту нема мржње, ту не постоји жеља за ћеранијом победништва над братом. А шта је то председник Вучић рекао на најаве друмског разбојништва у суседној нам држави. Он је између осталог истакао следеће:“Свако угрожавање имовине СПЦ у Црног Гори би неминовно водило погоршању иначе добрих односа две земље и зато молим власти или већину у Црној Гори да не подрже предложени закон, који је на то усмерен. Добио сам анализу предложеног акта за црногорски парламент и ми ћемо и преко Венецијанске комисије покушати да замолимо да се тај акт не усвоји, пошто није добар за српски народ који има своју Цркву у Црној Гори. То није некаква Митрополија или Епархија, већ Српска православна црква у Црној Гори. Као предсједник државе који брине о положају Срба и који не жели да кваримо односе са Црном Гором, већ да градимо добре односе, имам молбу према властима или већини у Црној Гори да такав закон не усвоје. То је моја молба, нада и жеља, јер српска црква вјековима постоји на том тлу и она није заштита и уточиште само српском народу, већ и онима који се осјећају Црногорцима и припадницима других народа или националности.» Оваквим мудрим, братским и одмереним одговором председник Вучић је у суштини јасно и одговорно, али и мирољубиво и непровокативно, истакао неколико ствари. 1. Покушао је да смири тензије које неко очевидно жели намерно да пренапумпа из Бог зна каквих разлога и Бог зна из чијих интереса. 2. Замолио је, што је братска мудрост а не политичка слабост, већину у Парламенту Црне Горе, да не кваре односе са Србијом, и тако показао да бусање у прса и додатно доливање уља на ватру нити је мудро, нити је братски и комшијски, а нити дипломатски корисно. 3. Међународној заједници је кроз спомињање Венецијанске комисије председник Србије ставио до знања да ће искористити све међународне правне могућности да се безакона отимачина имовине СПЦ правно и на међународном нивоу спречи. 4. Охрабрио је српски народ у Црној Гори да није сам, и да ће Србија мудро и веома тактично бринути о интересима Срба у Црној Гори не подлежући никаквој паници и брзоплетости коју многи свесно и намерно изазивају. 5. Богословски тачно до у милиметар али уједно и национално врло одговорно, председник Вучић питање напада на црквену имовину СПЦ у Црној Гори није ограничио на Митрополију Црногорско-приморску јер он врло добро зна да Црна Гора није само Митрополија Црногорско-приморска. Он проблем није ограничио ни само на Епархију Будимљанско-никшићку, нити једино на Епархију Милешевску или пак једну парохију Епархије Захумско-херцеговачке у Црној Гори, већ на целу СПЦ у Црној Гори. На овај начин председник Вучић је практично посебно подвукао и високо истакао да се питање напада на црквену имовину односи не на једну епархију или пак једну митрополију, већ на целу СПЦ у Црној Гори. Тиме као да је желео рећи: «Овде се битка бије за целу СПЦ у Црној Гори, за опше српске интересе, за читаво српство у братској и суседној држави, а не бије битка само за појединачне црквено-територијалне јединице или било чије парцијалне жеље и политикантске интересе. Наравно, реакција прозрених и провидних црногорских властодржаца на ове одмерене, братске и мудре поруке из Београда била је веома нервозна, што је додатна потврда да су их речи председника Вучића погодиле тамо где су модерни Монтенегрини духовно најтањи – у гордо, небратољубиво и свађалачко срце. Сами властодршци из Црне Горе су се својом непримереном реакцикцијом на хришћански мудре речи председника Вучића својом злобном реакцијом одали и духовно офирали. Што би рекао свети пророк Давид – злоба говори сама против себе. За Поуке.орг Игуман Петар (Драгојловић)
×
×
  • Креирај ново...