Претражи Живе Речи Утехе

Светосавски дани у Мелбурну Ево већ 15-ак година добар дио Срба не може да замисли светосавске свечаности без прославе успјеха и јуначког држања Новака Ђоковића на АО тениском турниру. Стицај околности или, како то ми хришћани кажемо, Божија воља, учинили су да се на овакав начин временски преклопе престижно спортско такмичење и црквени празник. То је разлог што су неки међу нама, Новакове аустралијске успјехе и борбе повезивали са благословом Светог Саве. Јер да је Богом обдарен мноштвом талената знамо и без јануарских слава и турнира, али да сезону почиње подвизима, управо молитвеним заступништвом Светог Саве, то се једноставно тако чита и каже црквеним вокабуларом. Наравно, ни мени, ни бројним другим Ђоковићевим навијачима, не пада на памет да АТП бодове, сервисе и смечеве повезујем са спасењем душе и Небеским царством. Нити мислим да ће, само по себи, некога приближити Богу било какво спортско постигнуће, макар се радило о „највећем спортисти свијета свих времена“ или бар о „најуспјешнијем Србину у међународним такмичењима“. Напротив, сви земаљски успјеси, а нарочито спортска надметања и сабирање титула и новчаних награда, прије могу бити брана духовном напретку и спасењу, него подстицај. Уз то сам и свјестан коју количину нездраве националне надмености („не може нам нико ништа“) у духовно неприпремљеним и непажљивим душама може да произведе неко донкихотовско држање појединца из малог народа, у мору планетарних игара моћи. Та надменост никако не иде под руку са хришћанским смирењем и блаженствима. Међутим, на хришћанском путу стицања врлина и сабирања шире заједнице око позитивних узора, свакако стоје поједини поступци српског витеза спорта Новака Ђоковића. Дакле, не процјењујем нити величам личност грешног смртника (то нити би било пристојно, нити је хришћански), али препознајем поједина дјела овог човјека, као добре примјере свакоме ко иде утабаним и до краја оствареним путем вјечнога живота, на који је – баш нас обичне људе – позвао Господ Исус Христос, а којим су до краја и са успјехом прошли светитељи, међу којима је и Свети Сава Немањић. Навијајући за Новака, већина људи навија за „једнога од нас“, „дечка из комшилука“, кога краси скромност упркос успјесима, лијепи манири упркос доказима да је посебан, велико поштовање других – упркос чињеници да је резултатски бољи од свих, а затим: спремност на одрицање, далековидост, упорност, храброст, осјећај за заједницу, хуманост… Ђоковић је оличење примјењеног светосавља као кодекса чојства и јунаштва. Оне његошевске вјере да може бити и оно „што бити не може“, али и каваљерске спремности да се доказани јунак повуче и уступи мјесто другоме (млађем, бољем, другачијем…). И ту бих стао са причом о светосавцу и јунаку из Мелбурна. Загледан у његово јучерашње одустајање и предају меча, али и у неостварена очекивања шире навијачке заједнице (како оне српске, тако и шире међународне) када су у питању Новакова васионска достигнућа, постигнути и планирани историјски рекорди, надахнут сам да ове његове борбе уз помоћ анђела (о којој је јавно говорио), а против разноразних демона и искушења, разумијевам у контексту непролазних примјера које су нам оставили сви који су трку завршили и све „претрпјели до краја“. Ђоковић се још увијек, као и свако од нас, такмичи и бори са животом и самим собом, и остаје да му пожелимо све најбоље у будућности, да превладају побједе у сваком погледу, а да пораза буде што мање. Светосавско одступање у ново и, наизглед, непознато Предлажем да актуелну тему одустајања, одступања или уступања мјеста неком другом, на коју нам је планетарну пажњу скренуо један спортски и медијски догађај, сагледамо са мало већих духовних и животних висина, и да уочимо има ли таквих примјера међу најбољима и највећима из хришћанске историје. Најпримјереније ће бити да у овим данима, свој поглед са спорта, бизниса и политике усмјеримо управо ка личности Светог Саве Немањића. Њега најчешће истичемо као примјер побједника, истрајног борца, неуморног просветитеља, неустрашивог путника на три континента (тада у 13. вијеку), упорног измиритеља посвађане браће… У златној нисци његових талената и врлина, препознаћемо и дипломату, и законодавца, и подвижника, и свештенослужитеља, и књижевника и послушника, и народног вођу… Међутим, ријетко се истиче чињеница да је овај Божији човјек најмање три пута одлазио и одступао са мјеста на којима је био предвиђен, „већ виђен“ и очекиван. Митрополит Амфилохије је једном писао о два чувена бјекства у историји Срба: једно бјекство у манастир Растка Немањића, а друго бјекство из манастира Доситеја Обрадовића. И то је тема коју бих желио да проширим. Нећу рећи ништа ново, јер је о Светом Сави подједнако и „све речено“ и ништа објашњено до краја. Али хоћу да истакнем да кретање овог светог човјека ка Царству небеском није саткано само од дјела који би се земаљским очима могла видјети као успони и побједе, него да у кључним моментима одлазио у правцима који су личили на одступања и повлачења. Прво, оно што је блаженопочивши митрополит назвао „бјекством“ у манастир, а што историја памти као неочекивани одлазак са краљевског двора. Припреман и одгајан за једно, на Божији позив млади Растко се окренуо неким новим, његовој најближој околини недовољно познатим хоризонтима. Колико је монашење једног принца било страно ондашњем српском двору, најбоље показује потјера коју је за Растком организовао Стефан Немања. А колико је то „бјекство“ уствари било искорак ка напријед, говори долазак Стефана Немање на Свету Гору, синовљевим путевима. Друго, када се монах Сава утврдио у монаштву, основавши манастир Хиландар, и призвавши свог оца да из земаљске политике пређе у духовни подвижнички живот, дешава се нови „одлазак“ или „прелазак“, који је сада наилазио на неразумијевање и осуде појединих црквених лица. То је Савин долазак са Свете Горе у Рашку и Зету, у земље којима владају његова браћа Стефан (будући Првовјенчани) и Вукан, Немањићи. Разлози тог Савиног „одступања“ са Свете Горе су: довршење измирења посвађане браће; утврђење монашког живота у Студеници (чији ће бити игуман у наредном периоду) и просвећење народа, силаска Божијег благослова међу људе, породице… Као што га је љубав према оном непролазном и оностраном упутила из Србије на Свету Гору, тако га је љубав према браћи и роду вратила са Атоса у Србију. То је мото о коме доста касније пјева владика Николај: „Волио бих и у паклу бити, само Срби Богу да се врате“, а о коме јасно говори апостол Павле у својој Посланици Римљанима: „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу, који су Израиљци, чије је усиновљење и слава и завјети и закон и богослужење и обећања“ (Рим 9. 3–4). Овај „пакао“ и ово „одлучење од Христа“, које помињу свети, Божији људи, у контексту житија Светог Саве, могли бисмо повезати са приговорима које је од појединих црквених лица добио калуђер Сава када се вратио да утврђује монашки и црквени живот у отаџбини. Те приговоре је вријеме демантовало, а Савин повратак међу „сроднике по тијелу“ показало као Богом надахнут поступак. Тако гледано, Савино богонадахнуто кретање, подсјећа нас на кретање језичка црквеног звона тамо и овамо, десно и лијево, које омогућава да чујемо небеске тонове са црквених звоника. Стајање на једном мјесту, непомично чување оног што имамо овдје и сада, то није светосавље. Светосавље је непрестано кретање: аврамовско, мојсијевско, светопавловско… на Божји позив, ка Небеском граду… Одлазак да би се млађем насљеднику направило мјесто Коначно, послије нових и нових путовања Светог Саве у Никеју, (ради добијања аутокефалности за Жичку архиепископију, 1219. г.), па у Свету Земљу (прво његово поклоничко путовање 1229. г.), истакао бих оно посљедње: одлазак са архиепископског трона и постављање за свога насљедника Светог Арсенија Сремца 1234. г. прича се и пише о томе шта би све могли бити разлози таквог одласка Светог Саве из Србије (да се више за живота не врати), али је чин устоличења насљедника показао да ти разлози нијесу били ни исхитрени, ни овоземаљски мотивисани. Остављајући насљедника на архиепископски трон, Свети Сава одлази по други пут у Свету Земљу. Испоставиће се да су његови одласци на света мјеста, али и његови сусрети са црквеним поглаварима васељене и пустињацима светих манастира, дугорочно допринијели угледу српске Цркве у свијету, али и њеним темељним везама са хришћанским универзумом, до данас. Испоставиће се, такође, да је врх архиепископије био зрео и спреман за смјену духовних поглавара. Али и више од тога, одлазак Светог Саве са духовног трона указује на један педагошки моменат, на мотив који до данас остаје узор и примјер свима којима је Бог дао управљање заједницом, да не дозволе да њихово име и личност постану важнији од саме заједнице, већ и да учине све да заједница живи и послије њих, а да сујету владара и поглавара лијече, између осталог, и оваквим примјерима –одлазака у правцу неких нових хоризоната. Тај мотив био је важећи током средњег вијека, баш на двору Немањића, а одлазак са двора, жртвовање земаљске власти ради духовне награде (да ли путем монашења или жртвовања на бојном пољу) познати су примјери и међу Хребељановићима и Црнојевићима. Међутим, не би требало да нас завара мисао како је то био манир једне епохе. Након вјекова секуларизације и општег убјеђења како свијет иде далеко насупрот црквеним свјетоназорима, управо ових дана живимо ново враћање религије „на велика врата“, свједочимо десекуларизацији, па између осталог и потреби да у савременим догађајима тражимо и налазимо оне законитости живота које је сљедовао Светитељ Сава. https://mitropolija.com/2025/01/24/svestenik-gojko-perovic-tri-odlaska-svetog-save/

У оквиру циклуса предавања која се са благословом Патријарха српског Порфирија одржавају у београдским храмовима током Божићног поста, у недељу 29. децембра ће угледни предавачи са Православног богословског факултета Универзитета у Београду беседити у три београдска храма: после свете Литургије у црквама св. Архангела Гаврила и Сабора Срба светитеља на Карабурми и у храму св. Георгија у Старој Бежанији после вечерње службе. Теме о којима ће говорити проф. др Здравко Јовановић, јереј др Зоран Деврња и др Ненад Божовић можете видети на фотографији уз ову вест. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У тренуцима када је божанска љубав надјачала људску слабост, Син Божји је заплакао због света. Ове ретке сцене показују дубину Његовог саосећања према људском болу и патњи. У тренуцима највећих искушења, када се чинило да ће Његова божанска природа надвладати људску слабост, Исус Христос је заплакао. Сузе Божијег Сина забележене су у Светом писму само три пута, али оне носе поруку вечне љубави и саосећања. Његове сузе нису биле због сопствене патње – биле су сузе због човечанства. У свету где се сузе често доживљавају као знак слабости, Исусове сузе представљају снагу саосећања, савршене љубави и божанске милости. Оно што је посебно упечатљиво – Исус није плакао због себе, већ због света и људи којима је дошао да донесе спасење. Код гроба Лазаревог: Сузе саосећања Прва Исусова суза, можда најпознатија, споменута је у Јеванђељу по Јовану (11:35) – „Исус заплака.“ Овај кратак, али снажан стих открива више од саме туге за пријатељем. Иако је знао да ће васкрснути Лазара, Исус је заплакао због бола који су Марта, Марија и сви окупљени осећали у тренутку губитка. Ове сузе нису биле израз беспомоћности, већ дубоке саосећајности – знак да Бог, иако свезнајући и свемоћан, саосећа са сваком људском патњом. Када су се окупљени питали зашто Исус плаче ако је могао да спречи смрт, одговор није био у Његовој немоћи, већ у Његовој љубави. Плачући над људском тугом, Исус показује како је сваки тренутак бола пред Његовим очима драгоцен, и како је саосећање кључ Божијег односа са људима. Није плакао због себе, већ због љубави према онима који су туговали. Над Јерусалимом: Сузе због духовног слепила Други пут, Исус плаче над градом Јерусалимом, у Јеванђељу по Луки (19:41-44). Гледајући свети град са висине, Исус је заплакао над његовом судбином, јер је знао да ће ускоро бити разрушен. Његове сузе нису биле због зграда, већ због људи, због изгубљене прилике за мир и спасење. Исус је видео да ће Јерусалим одбацити дар Божије милости, а тиме и себе осудити на пропаст. Те сузе нису биле израз страха или туге због предстојећих догађаја који ће и Њему донети страдање. Напротив, Исус је плакао због народа који је затворио своје срце пред Божијом љубављу. Није плакао због себе, већ због људи који су, заслепљени властитим интересима, изгубили извор правог мира. У Гетсиманском врту: Сузе послушности и преданости Трећи случај, о којем говори Посланица Јеврејима (5:7), бележи Исусове сузе у Гетсиманском врту, када се молио пред своје страдање. Исус, свестан судбине која га чека, са сузама се молио Оцу, изражавајући не само људски страх, већ и дубоку оданост Божијој вољи. Ове сузе нису биле сузе очаја, већ сузе вере и преданости. У њима се крије вечна поука – да чак и у тренуцима најдубље патње, предање Божијој вољи доноси мир. Исус није плакао због себе, иако је носио терет грехова човечанства и знао какву ће жртву поднети. Његове сузе биле су одраз Његове љубави према свету који је дошао да спаси, према људима за које ће дати живот. Плач због љубави, не због туге У сва три забележена случаја, Исус није заплакао због сопственог бола, већ због других – због туге коју је видео код Лазаревих сестара, због духовне слепоте Јерусалима, и због бола света који је требало да буде искупљен кроз Његову жртву. Ове сузе нису знак слабости, већ су израз божанске љубави која се не боји да покаже осећања и саосећа са људским болом. Исусове сузе нас подсећају на то да права снага лежи у саосећању. Он нас учи да плач није пораз, већ чин љубави према свету и ближњима. У времену у којем се често бежи од осећања, Исус нас подсећа да сузе могу бити најдубљи израз љубави и вере. Нека нас три Исусове сузе инспиришу да саосећамо, волимо и будемо отворени за Божију милост, као што је Он био спреман да дели нашу бол и отвори нам пут спасења. Зашто не постоји икона на којој Христос плаче? У православљу, иконе које приказују Исуса обично следе строга теолошка и иконографска правила, која наглашавају Његову божанску природу и победу над смрћу. Традиционално, иконе Христа представљају Њега као Господа, Спаситеља и Владара, са нагласком на Његову величанственост, саосећајност и љубав. Због тога се ретко приказују сцене које би могле сугерисати људске емоције, попут плача. Ипак, иако у традиционалном православном иконопису не постоји икона која приказује Исуса како плаче, сама идеја суза и саосећања дубоко је уграђена у православну теологију и духовност. Иконе које приказују Христово страдање, попут иконе Распећа или Христа из Гетсиманског врта, симболично указују на Његову тугу и жртву за човечанство. Сузе нису директно приказане, али ти моменти носе дубоке емоције и тугу. У новијим иконографским праксама или ван званичних црквених оквира, може се наићи на уметничке приказе Христа са сузама, али то није део канонског иконописа у православљу. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26083/isus-hrist-suze

Што је свештеник старији, све чешће чује од својих парохијана питања о васпитању деце. Није да црквена омладина уопште нема представу о томе какво треба да буде васпитање, имају и породичне моделе формиране у родитељском дому, такође је огромна количина информација о васпитању доступна на интернету, има и приличан број књига, предавања и разговора и упутства о православном образовању. Међутим, све ово, на овај или онај начин, функционише само на позадини релативног породичног благостања, а чим наиђете на проблеме, самопоуздање које књиге о образовању, заједно са родитељским искуством, у почетку инспиришу, брзо уступи место забуни. И без обзира на то какви се проблеми јављују у породици, стварни или измишљени, подједнако су способни да узнемире - и бунтовништво тинејџера као и ситна непослушност предшколца. Ни код оних, чија су деца задржала искрену црквеност и у адолесценцији, и након брака, па и након рођења сопствене деце, чије мајке, упркос много деце, успевају да остану неговане и уравнотежене, чији синови у свакодневном животу не псују, ни ћерке не објављују фотографије у купаћим костимима на друштвеним мрежама, не могу се избећи питања о искуствима одрастања. Међутим, немојте ме погрешно схватити, ово су питања на која може бити веома, веома тешко одговорити. Често су наша верујућа и лепо васпитана деца плод искључиво несебичности својих мајки, које у условима одсуства главе породице од куће, успевају да наставе свакодневни живот, брину о деци и често раде пуно радно време. Главна потешкоћа је у томе што је лично, па и свештеничко искуство далеко од универзалног и стога није погодно за свакога. Оно што је универзално у овом искуству, по правилу не само да не утеши родитеље који су заокупљени проблемима, већ их понекад може и растужити, јер их суочава са чињеницом да морају озбиљно да преиспитају своје идеје о породици. Морамо разговарати о образовању. Међутим, у основи сваког, па и најсубјективнијег доживљаја васпитања, увек стоји скуп закона без којих и најисправније васпитање неће бити ништа друго до експеримент. Дакле, прво правило: васпитавајући дете, образујте се. Образовни процес у породичном животу је обавезан и континуиран процес. Увек почиње пре рођења детета, од тренутка формирања породице. Једино што новопечене супружнике чека је међусобно прилагођавање. Неопходно је да се упознамо у свакодневном животу, у баналним радостима и тренутним проблемима. Мање паметни супружници у овој фази почињу да се интензивно образују. Паметни људи уче да проналазе компромисе, чују једни друге и попуштају. У ствари, то је оно у чему се састоји хришћански морал: заповести су дате мени лично, зато их ја лично морам да испуњавам. Посматрајте, не гледајте како их други посматрају. Важност таквог самообразовања за касније образовање детета је веома велика. Деца нас не слушају толико колико нас гледају. И виде све што им треба и не треба. Све оно што не желимо да наша деца виде, све оно што се надамо да неће видети. И посматрајући нас, деца извлаче закључке који су често далеко од онога што им стално говоримо. На крају крајева, деца нису одрасли. Они не умеју да буду лицемерни и нису у стању да се обману. Ако отац или мајка ураде нешто што и сами вербално осуђују, онда се код деце развија осећај да није грех повремено заобићи родитељску забрану. Ако неко од родитеља има навику да не држи своја обећања, дете ће ускоро научити да овом родитељу не треба веровати. Ако родитељи лако лажу, посебно о ситницама, онда дете има све шансе да постане зависно од обмане и лажи, посебно у односима са самим родитељима. Тако нас деца виде и опонашају. Они чују наша упутства само када наше сопствено понашање није у супротности са нашим речима. Дакле, да поновимо: ако желите да ваше дете одраста добро образовано, образујте се сами. Други образац је заснован на истини познатој сваком хришћанину: циљ не оправдава средства. Мислим да нећу открити Америку ако кажем да у нормалној породици дете треба да буде срећно. Јер, детињство је за срећу, ту нема шта да се расправља. Шта је детету потребно да би било срећно? Дечја срећа почиње чињеницом да се мала особа осећа потпуно смирено у својој породици, када породична атмосфера не држи дете у напетости, када код куће може да се опусти. Док је дете мало, само најближе особе могу да стварају галаму и напетост око њега. Прва ствар која изазива напетост је неспособност родитеља да реагује на "несташлуке" деце. Данас сам добро расположен и затворићу очи пред школском тучом или разбијеним прозором. Сутра ћу устати на погрешну ногу и казнићу своје дете за прву реч која ми се није допала. Навика да се асиметрично реагује на поступке деце, без поговора води на листи разлога за губитак поверења у родитеље. Даље, неки родитељи, не желећи да казне своје дете, прибегавају манипулацији. Скоро свака одрасла особа данас се сусрела са њом у свом примитивном облику детињства. Ако у раном детињству све врсте манипулација прођу, онда ће с годинама готово гарантовано деца постати предмет много озбиљнијих манипулација. Несрећни родитељи манипулацију схватају сасвим озбиљно као васпитну технику, док она детету улива само сумњу у себе, осећај кривице и осећај анксиозности тамо где би дете требало да буде опуштено. Опет понављамо: нормално васпитање могуће је само у породици у којој су односи изграђени тако да нико не осећа стрес. А ако супружници у почетку нису били у стању да изграде такав однос, ту треба започети образовни процес. Трећи образац: у просперитетној породици дете пролази кроз школу љубави, у дисфункционалној породици дете пролази школу живота. Ако су родитељи поставили себи задатак да оснаже своје дете за одрасли живот, нека га пошаљу у рвачку или боксерску секцију, а затим и у војну школу. Дати детету бушилицу код куће, створити услове у којима ће доживљавати стални стрес, не значи правилно подизати дете, већ му се ругати. Ако се чланови породице понашају одвратно једни према другима само зато што не знају како другачије, онда им се не може веровати. Свако ко се труди да дете васпита на достојан начин, мора да га воли, јер само љубав може усмерити васпитне напоре у правом смеру, док њен недостатак лако обезвређује сваки труд и рад. Само тамо где се сви потпуно предају једни другима, не очекујући ништа заузврат, дете је у стању да стекне искуство љубави као основе и норме односа, без које породица није породица. Наравно, постоји много више образаца успешног породичног живота, међутим, за почетак, можемо се ограничити на три горе наведена. Главни принцип правилног васпитања је волети дете, образовати се и не заборављати на Бога. Ово је одговор на бројна питања о васпитању, и водич за акцију за садашње и будуће родитеље, и норма коју није толико важно знати колико је стално примењивати у пракси. протојереј Владимир Пучков приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Три београдска храма посвећена св. Јовану Претечи и Крститељу у недељу 7. јула 2024. године по новом календару, на празник Рођења св. Јована Крститеља, прослављају храмовну славу – цркве посвећене Рођењу на Централном гробљу и на Петловом брду, као и Саборни храм св. Јована у насељу Макишке терасе. Прослава као и увек почиње свечаним празничним бденијем у суботу уочи славе од 18 сати - у цркви на Петловом брду од 17 часова - а наставља се светим архијерејским Литургијама у недељу од 9 часова. Како сазнајемо: викарни Епископ новобрдски Иларион служиће у храму на Централном гробљу; викарни Владика хвостански Алексеј у цркви на Петловом брду, а викарни Епископ липљански и војни Доситеј ће богослужити у цркви Сабора св. Јована Крститеља на Макишким терасама. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом 30 година постојања Академије СПЦ за уметности и консервацију, из објављена је књига презвитера проф. др Дарка Стојановића, продекана за црквене послове и помоћника директора ове школе под називом "Владика Данило Крстић: осврт на живот и дело". Ово издање представља дубоко аналитично и историјски значајно дело које пружа увид у живот и рад овог изузетног духовног пастира и уметничког ствараоца, каже се у саопштењу Академије. Аутор, презвитер проф. др Дарко Стојановић, представља биографске податке о Епископу Данилу (Крстићу) и његову улогу као првог декана Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Књига говори и о његовој важној улози у оснивању и развоју ове институције и доноси његове прилоге у области уметности и консервације. Кроз сећања на владику Данила Крстића и анализу његових радова и предавања објављених у гласилима Српске Православне Цркве, читаоци добијају увид у његову личност и значај у православном свету. Архива владике Данила (Крстића) доприноси овом делу као важан извор информација и сведочанство о његовом животу и раду. Кроз дубоку анализу и истраживање, аутор пружа увид у најзначајније моменте у животу и раду Владике Данила, чиме омогућава читаоцима да боље разумеју његову богату баштину и утицај на савремену православну културу. Ова књига представља неизоставно штиво за све који су заинтересовани за историју и културно наслеђе православља, као и за уметност. Извор: Академија СПЦ за уметности и консервацију, "Фејсбук" налог

Јерарх Грчке православне цркве, митрополит пирејски Серафим, навео је три разлога због којих деца у геј „браковима” не би требало да буду крштена. Он је то изјавио 31. јануара 2024. грчком ТВ каналу ΣΚΑΙ у контексту расправе о владином предлогу закона о легализацији „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, преноси ортходокианевсагенци.гр . Прво, „ови људи неће моћи да васпитавају своје дете у Христовој поуци“, уверен је јерарх. Друго, према његовим речима, ако се Света Тајна крштења врши над децом геј парова, свештеник постаје „саучесник у овом чину“ и самим тим ће бити принуђен да „индиректно призна истополне ’бракове’“. И треће, како сматра митрополит Серафим, „из љубави, Црква не треба да крштава ову децу“, да касније не би развили идеју да је прихватљиво оно што раде њихови старатељи. Поводом владиног закона којим се предлаже легализација ЛГБТ „бракова“, јерарх је упозорио оне који ће за њега гласати да ће се у том случају ставити ван Цркве. Према речима Његове Еминенције, Сједињене Америчке Државе играју водећу улогу у интеграцији хомосексуалног покрета. „Само прошле године, америчка влада је потрошила 4 милијарде долара на промовисање ЛГБТ+ агенде широм света“, рекао је митрополит Серафим. https://pravlife.org/ru

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и ове недеље, 31. јануара 2023 године, у три београдске цркве биће приређене духовне трибине - овога пута у храмовима у Заклопачи, Земуну и на Чукаричкој падини: - у храму Свете Тројице у Заклопачи ће после свете Литургије на тему "Царство моје није од овога света", беседити ђакон Дарко Николић. - у храму Свете Тројице у Земуну ће после свете Литургије на тему "Библијска читања о празнику Светих Отаца пред Рождество Христово" беседити др Јован Лазаревић професор Богословије Светога Саве. - у храму св. Петке на Чукаричкој падини ће после свете Литургије на тему "Свети ђакон Авакум - сведок вере Христове" беседити вероучитељ Велибор Мартиновић. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и ове недеље, 24. децембра 2023. године, у три београдска храма ће бити одржане духовне трибине по следећем распореду: - у цркви св. Стефана Дечанског у Железнику ће после свете Литургије на тему "У сусрет вителејмској ноћи" беседити вероучитељ Михаило Микић - у цркви св. Апостола Луке у Крњачи ће после свете Литургије на тему "Шта је то вера? Примери из Старог и Новог Завета" беседити ђакон др Александар Милојков - у цркви св. Архангела Гаврила ће после свете Литургије на тему "Свете жене као обрасци истинске врлине" беседити ђакон Никола Лукић, доцент на Православном Богословом Факултету. Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у Београду ће у суботу, 16. децембра 2023, бити одржана три предавања са духовном тематиком - у Медаковићу, на Бановом брду и у Земун Пољу: - У храму светог Јована Владимира у насељу Медаковић, 16.12.2023, после бденија, у 18.30 часова - јереј Стеван Јовановић ће говорити на тему "Страх Божји је почетак мудрости" - У цркви светог Георгија на Бановом брду, 16.12. 2023. - после бденија - др Предраг Драгутиновић, редовни професор на Православном Богословском Факултету у Београду говориће на тему "Јер нам се роди Дете - у сусрет тајни Оваплоћења" - у цркви светог кнеза Лазара у Земун Пољу, 16. децембра у 16 часова, пре вечерњег богослужења, ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве у Београду говориће на тему "Молитва Господња" Извор: Радио Слово љубве

Прије три године, на данашњи дан, 30. октобра 2020. године, уочи празника Светог Петра Цетињског, у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, послије примања Свете тајне причешћа, упокојио се у Господу Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Светога трона пећкога г. Амфилохије (Радовић). Сахрањен је 1. новембра у крипти Саборног храма Христовог васкрсења у Подгорици. По његовој жељи у гробницу је насута земља из родне Мораче, а ковчег посут земљом са Косова и Метохије – Газиместана и Призрена – и из Јасеновца. Од петка 30. октобра, када су његови земни остаци са пуно емоција испраћени од стране медицинских радника из Клиничког центра Црне Горе, до недјеље 1. новембра, десетине хиљада вјерних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Вјерници су помијешаних осјећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику. Свог Ђеда на пут у живот вјечни вјерни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж цијелог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије вријеме, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу. Својом бесједом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он достојан свога звања и призвања. “Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – ране наопаке, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње ријечи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!” Као и у својој првој бесједи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсјетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овдје саградио: “Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцијелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је свједочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овдје који се вратио Богу и Цркви Божијој послије осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, вријеме је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!” Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.” О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, свеједочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. ВЕЧИТЕ ЛИТИЈЕ Од оне велике сахране митрополита Амфило­хија у Подгорици, кад је починуо у крипти Храма који је подигао Христовом васкрсењу, многи су људи сањали Литије. Најпре се сазнало за једног дечака са Златице покрај Подгорице. Остала је легенда да је име Златици дао Све­ ти Сава, кад је угледао поље пшенице: „Како се злати ова шеница, ова златица“ – памти прича да је светитељ рекао. Пробудио се тај дечак, и пред одлазак у школу ис­причао сан: Прилази велика литија, много народа, деце и свештеника, застава и икона – сви поју и право к њиховој кући, а отац изнео ракију, мајка погачу, да их дочека… Па један радник Агро­комбината, па студент, па још многи. Сви песници! У сваком сну, пред сваком литијом, владика Амфи­лохије, са златном митром, у златној одежди, са златним жезлом. Неко чује Горски вијенац, неко Боже правде, неко Онамо, намо. Сви знају све песме и сви певају. Кад одјекну звона, пробуди се, свако, осмехнут. Сад по земљи, сад по небу, тече велика и непрекидна Литија православне вере и Црне Горе. https://mitropolija.com/2023/10/30/tri-godine-od-upokojenja-mitropolita-amfilohija/

“Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи” – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже, атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала и то да је остала трудна! “Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили”. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:”Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао” . Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати. Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: “Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С”… Међутим, након неколико пређених корака, нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза, прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете! https://mitropolija.com/2023/06/02/djakon-pavle-ljeskovic-tri-s/

Изложба икона троје аутора - Петре Коснић, Ане Маљевић и Петра Редечкина, биће приређена у Педагошком музеју (у Узун Мирковој 14), у петак 17. марта, у 19 часова. Поставку ће отворити Епископ новобрдски г. Иларион, најавила је за Радио Слово љубве иконописац Петра Коснић. Изложба носи наслов "У сусрет боголикости-икона-Символ вере" и трајаће до 29. марта 2023. Петра је упутила позив слушаоцима да дођу, како на отварање, тако и током наредне две седмице, када ће од самих аутора моћи да чују о сликању икона. Разговор са Петром Коснић: Иконописац Петра Коснић је одрасла и стварала у Швајцарској и Италији, а у Србији се школовала на Академији за уметности и консервацију СПЦ и на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Она нам говори о осталим ауторима ове поставке. Извор: Радио Слово љубве

Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим. Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски. Хајде зато да их погледамо сада заједно: Пре свега – тзв. достојност. Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама. Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве. Дакле, ко је достојан? НИКО! И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања. Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА! Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт? А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“? Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо? Заправо – ко то говори? црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу. Други табу – обавезна исповест! Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл… Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате? Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1) Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ! Јасно, зар не? Трећи табу – пост! Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4) Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“ Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота! Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле) Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује…. да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли… А да, знам…. рек’о овај рек’о онај… „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко… МИСЛИТЕ О ТОМЕ! Свештеник Угрин Поповић www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-рече-неко-о-т/?fbclid=IwAR00jH6Ghco3486yqSIdEoRTmhhonsGJyoQzfvPEaAq0Hu2Y7ij7IgpA9do

Први пут после 150 година мошти се износе из храма у Румунији и доносе у Београд у Храм Светог великомученика Трифуна. Мошти света три јерарха – Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоустог – данас су први пут донете у Београд из Румуније, у Храм Светог великомученика Трифуна у Малом Мокром Лугу. До цркве, која се налази у Улици 20. октобра број 13ц, стиже се минибусом ГСП-а 310, који полази са окретнице у Шумицама. – Дочек моштију је у подне када ће бити служен и акатист, а празнично бденије почиње од 16 часова, док ће сутра на празник Света три јерарха литургија бити служена од девет, а света тајна јелеосвећења од 16 сати. Мошти долазе са благословом његовог преосвештенства епископа будимског и администратора темишварског Лукијана, а донеће их архијерејски намесник темишварски протојереј-ставрофор Стојан Петровић. Мошти ће у нашој цркви остати током овог викенда, а за вернике црква ће оба дана бити отворена од 7 до 19 сати – поручио је свештеник Миодраг Поповић. Мошти света три јерарха, смештене у сребрном кивоту, даривала је Лаура Мочоњи Чарнојевић (1839–1892), праунука Јоакима Чарнојевића, брата патријарха Арсенија Чарнојевића, Храму Успенија Пресвете Богородице у селу Фењ, у румунском делу Баната, а оне се и данас тамо чувају као велика светиња. – Први пут после 150 година мошти се износе из фењског храма и доносе у Србију, а ово је прилика да у нашу цркву на молитву и поклон светињи уз парохијане дође и народ из других насеља у престоници, али према могућностима и из других градова – поручио је Поповић. Село Фењ се први пут помиње крајем 13. века, а као место насељено Србима истиче се 1660. година, када су српски монаси пописали Србе приложнике за Пећку патријаршију. Приликом пописа православног клира 1797. године регистровани су православни свештеници – отац Николаје Савић и отац Василије Поповић, који су се служили српским и румунским језиком. Када су се продавали ераријални поседи 1781. године, село је купила племићка породица Поповић-Мочоњи. Прва православна црква у Фењу подигнута је 1750. године и посвећена је празнику Успенија Пресвете Богородице. Због трошности, 1878. године била је затворена. Нову српску богомољу по пројекту архитекте Константина Јовановића (који је пројектовао и Народну банку Србије и здање Народне скупштине) направила је и поклонила Србима из Фења племенита Лаура. Она је била и добротворка српске цркве и школе у Фењу, а супруга Андреја Мочоњија, румунског академика и добротвора, и кћерка нашег познатог племића Петра Чарнојевића „од Маче”. Црквена општина Фењска јавно је захвалила Петру 1893. године на поклону полијелеја са 18 свећњака тамошњој цркви. Тако је записано да, док год буде и последњег дана православне Србинове душе у Фењу, увек ће се са благодарношћу спомињати и величати имена великих заштитника – добротвора српске православне цркве у Фењу. Мислило се на кнеза Александра Карађорђевића, чијој кући је Петар био кум. Кнез Алекса дао је да се запише да велико звоно прилаже фењској цркви у знак вечног спомена и љубави за православље. И данас се у цркви чува звоно и крст за часну трпезу које је поклонио кнез Александар Карађорђевић, као и црквене књиге из 18. и 19. века. Житељи Фења памте да је српска црква за време велике поплаве 2005. године остала непотопљена, као острво, иако се ово село налази близу реке Тамиш. Село је од давнина било вишенародно, а Срби су увек били мањина, али верно чувају свој духовни и културни идентитет, сложно живећи са другим сународницима. Празник Света три јерарха Празник Света три јерарха – Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоусти – непокретни је празник, што значи да се увек обележава 12. фебруара и у календару је означен црвеним словом. То је и крсна слава многих породица, цркава и манастира. Свети Василије Велики био је чувен по књижевној мудрости, реторици и филозофији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је и у светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти био чувен и по дивним беседама и тумачењу Светог писма. Сваки од ове тројице светитеља имају и свој засебни празник у календару Српске православне цркве. А заједничко за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог је састављање анафора светих литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у цркви. Постоје и народна веровања за овај празник, према којима Света три јерарха штите народ и животиње од јаких ветрова и мразева. А чобани у појединим крајевима наше земље окупљају се на овај дан и удружено свирају фрулу. https://www.politika.rs/scc/clanak/537237/mosti-rumunija-zvezdara

ПОСТ И ВЕРА - ВАСИЛИЈЕ, БОГОСЛОВЉЕ - ГРИГОРИЈЕ, МИЛОСРЂЕ - ЗЛАТОУСТИ. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveta-tri-jerarha

Често се чује питање: како доћи до покајања? Морате схватити да покајање није тренутно стање, већ резултат огромног рада, напора током дугог временског периода. Немогуће је искрено се покајати без претходног предузимања одређених корака, без доношења одређеног броја одлука, без промене себе и свог начина живота. Покајање је награда. Божја милост је свима нама за нашу жељу да будемо бољи. Пут ка покајању састоји се од неколико корака. Први је искрена дијагноза према себи. Овде вам је потребна апсолутна искреност: ово је и препознавање својих грешака, страсти и одлука да коначно преузмете одговорност за себе и свој живот, а не пребацујете све на друге. Уопштено говорећи, покајање започиње критичким погледом на себе, без потценивања или претеривања. Други корак је борба против лењости и страха. Схватајући своју несавршеност, видећи бескрајне ивице посла, често се враћамо, повлачимо, покушавамо да напустимо посао, не желимо да радимо, правдајући се: живјео сам некако раниjе и живјећу и даље. Ово ће бити, можда, најтежи тренутак, прекретница — присилити се да радите за добро ваше душе. Зарад материјалне користи спремни смо да савијемо леђа, да не спавамо, али због сопствене душе смо лењи да дижемо прст. Пост, молитва, саосећање, свесно супротстављање злу и тежња ка добру сталне су духовне вежбе. И трећи корак је поверење у вољу Божју. Дајући све од себе, морамо у потпуности доверавати Богу. И Он сам у право време ће нам пружити осећање покајања које мења нашу душу и наш живот. М. АНТОНИЈЕ (ПАКАНИЧ) https://pravlife.org/sr/content/m-antonij-pakanich-tri-koraka-do-pokajanja

У крипти Храма Светог Саве која је посвећена светом великомученику кнезу Лазару на Врачару, уз хоростасију Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, свеноћно бденије је служио архимандрит Нектарије уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ и молитвено учешће многобројног народа Божјег. На свеноћном бденију молитвено су присуствовали њихова преосвештенства викарни епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин. Повезана вест: Патријарх Порфирије: Молитвом изграђујемо заједницу са Богом и са ближњим Славопој Господу узнели су појци који антифоним појањем умилно поју химнографију празника у част три велика светила - Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Према богослужбеном поретку свеноћно бденије крунисано је евхаристијским сабрањем којим је предстојао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење Преосвећене господе викарних епископа: ремезијанског г. Стефана, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, као и пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, уз слаовословни допринос многобројних појаца и молитвено учешће великог броја наорда Божјег. Након литургијског отпуста Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије обратио се сабранима сажетим, али поучним празничним словом, поучивши их о значају празника и богослужења. Говорећи о значају три велика светила Цркве Христове, Патријарх Порфирије је истакао да је највећи онај који свој дар доведе до максимума, јер сваки има различите дарове, али сваки има прилику да буде и највећи у Духу Светоме и заједници са Христом. У својој надахнутој беседи предстојатељ Српске Цркве је указао на важност оваквих (све)ноћних сабрања која би, према његовим речима, требала да се практикују чешће уочи великих празника. Без молитве ми не постојимо, јер као што је ваздух неопходан за дисање, тако је и молитва неопходна за наше суштинско духовно постојање, јер молитвом ми износимо и разоткривамо себе пред Господом, у исто време стојећи пред Њим кроз молитву постајемо способни, да ослушкујући глас Христов, познамо шта Он то нама поручује. Кроз молитву у Богу задобијамо истинско смирење, а кроз молитву за ближње омекшавамо своје срце, почињемо да истински препознајемо вредност ближњега, тако молитвом изграђујемо заједницу са Богом и ближњима, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска

На празник Света Три Јерарха, у суботу, 30. јануара / 12. фебруара 2022. године, који је и престони празник Алмашког храма у Новом Саду, свету Литургију у наведеном храму служио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, прота Милош је поучио верни народ о значају тројице светитеља које Црква прославља у данашњем празнику – светог Василија Великог, светог Григорија Богослова и светог Јована Златоуста – те је, између осталог, рекао: „Сва тројица ових великих светитеља и просветитеља нису се трудили око свог овоземаљског града, знајући да, као хришћани, овде немају постојаног града, вазда ишчекујући и припремајући себе за тај будући град, небески град. Тако чинећи, они су сваки Богом им подарени минут на овој земљи искористили да би остварили, у највећој и најлепшој могућој мери, ове јеванђелске речи које је Христос упутио свима онима који имају намеру да буду не тек само хришћани него, пре свега, христолики: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега, Који је на небесима.” После свете Литургије, прота Милош Весин је извршио чин благосиљања славских дарова. Протојереј Бране Миловац, настојатељ Алмашког храма, захвалио је свештеницима који су служили, а верном народу је честитао празник и храмовну славу. Досадашњим црквеним кумовима, Косани Субић, Илији и Стани Вагић, Радмили Хаџи-Костић, Душану и Дуњи Андрић, у знак молитвеног сећања прота Бране је поклонио иконе Пресвете Богородице Јерусалимске. Кумство за наредну годину прихватио је г. Милорад Лонић, уметнички директор Културно-уметничког друштва „Вила” из Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, први пут од ступања на трон предстојатеља Српске Православне Цркве, служиће уочи празника Света Три Јерарха, у петак, 11. фебруара 2022. године, са почетком у 20 часова свeноћно бдење у крипти Спомен-храма Светог Саве. Извор: Инфо-служба СПЦ

У петак 4. фебруара 2022. године, уручена је 21. по реду помоћ богословији ”Света Три Јерарха” у манастиру Крка. Помоћ је уз присуство и благослов Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима уручена оцу Севастијану (Гордону), игуману манастира Крка, а присутни су били господин Милорад Пуповац, председник СНВ-а, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а заједно са налечницима општина. Месница ”Бођирковић” дала је свој прилог у виду обраде меса, док су у свеукупној акцији учествовале све наше националне и политичке организације са подручја вуковарско-сремске и осјечко-барањске жупаније. Ову хуманитарну акцију организовала је Градска организација СДСС-а Вуковар на челу са председником господином Срђаном Коларом. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Објављени су резултати највећег и најутицајнијег винског такмичења на свету – Decanter World Wine Awards 2021. У овој рекордној години по броју дегустираних вина Винарија манастира Буково освојила је једну сребрну и две бронзане медаље: Сребрна медаља за Филигран Гаме (берба 2017), Бронзана медаља за Филигран Cabernet Sauvignon (берба 2017) и Бронзана медаља за Филигран Merlot (берба 2017). Манастир Буково је својим петим учешћем на DWWA, окитивши се поменутим медаљама, освојио укупно осам признања са највећег светског сајма вина. Подсећамо, освојене су: Сребрна медаља на DWWА 2017. за Филигран Cabernet Sauvignon (бербa 2013), Сребрна медаља на DWWА 2018. за Филигран Merlot (берба 2015), Бронзана медаља на DWWА 2019. за Филигран Гаме (берба 2015), Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Pinot Noir (бербa 2016), Бронзана медаља на DWWA 2020. за Филигран Chardonnay (бербa 2017). Decanter World Wine Awards има највећи глобални утицај у односу на било које такмичење широм света, а однос поверења који Decanter има са међународном публиком, како трговаца тако и потрошача вина, издваја ово такмичење од осталих. Међународно поуздани и ригорозни поступак оцењивања доказано помажу произвођачима да повећају продају вина, обезбеде нова тржишта и побољшају свест о свом бренду широм света. Извор: Епархија тимочка

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље