Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Народна библиотека Србије, Задужбина владике Вићентија Красојевића и Академија СПЦ за уметности и консервацију, позивају на отварање изложбе радова пристиглих на ликовни конкурс расписан у марту ове године, поводом обележавања 200. годишњице од рођења Епископа жичког (ужичко-крушевачког) Вићентија (Красојевића). Изложба ће бити отворена у понедељак 20. маја 2024. године у 18 сати, у Атријуму Народне библиотеке Србије (Скерлићeва 1) у Београду. Уметнички савет овог конкурса чинили су г. Јевђа Јевђевић, управитељ Задужбине владике Вићентија, професор мр Мирјана Милић, доцент МА Владимир Карановић, доцент др ум. Миодраг Милутиновић и доцент МА Мара Ђуровић. Животопис Епископа Вићентија (Красојевића) Родио се октобра 1824. године од благочестивих родитеља оца Ђоке и мајке Петрије у породици Красојевић у Горњој Црнући, месту које је до 1818. године било прва српска нововековна престоница и које је у време његовог рођења имало статус једног од четири кнежева двора где је дворски кнез био кнез Георгије (брат Вићентијевог деде Красоја). Красојевићи – Ђорђевићи су били у најближем пријатељству са кнезом Милошем, а касније су стајали уз саму владарску породицу као њени блиски сарадници. ДУХОВНО ЧЕДО ПРВОГ СРПСКОГ МИТРОПОЛИТА Претпоставља се да је Вићентија крстио сам Архимандрит враћевшнички Мелентије који се сматра његовом духовном оцем. Мелентије Павловић, који је касније постао први поглавар Српске Цркве, је малог Вићентија послао у оближњи манастир Враћевшницу да учи школу. (У манастирској цркви у припрати почивају ова два духовна горостаса један преко пута другог) ИГУМАН И АРХИМАНДРИТ Замонашио се 1844. године и рукоположен је за ђакона 1846. године. Као ђакон послат је у Београд где завршава два разреда Богословије. После смене династија након Светоандрејске скупштине постављен је за игумана 1859. године. Исте године 25. децембра кнез Милош га одликује златним крстом Светоандрејске скупштине. За заслуге га је црква унапредила у чин архимандрита 1870. године. Радио је а прикупљању и преписивању народних старина и архивских докумената, а библиотеку манастира Враћевшнице умножио је и уредио па је с временом постала једна од најцењенијих у Србији. У манастиру је основао и галерију слика у којој је било и неколико икона и слика с краја XVIII и почетка XIX века. Већи део галерије чинила су дела Ђуре Јакшића, који је на његов позив боравио у манастиру и насликао портрете свих српских владара и историјске композиције из Првог и Другог српског устанка. Од ових слика сачуван је само портрет кнеза Милоша. И библиотека и галерија изгореле су у пожару који је захватио манастир 1920. године. Са јужне стране манастирске цркве 1868. године почео је да гради конак данас познат као Вићентијев конак, који је изведен као велика двоспратна зграда са звоником слична палатама мађарских великаша. Уредио је и унапредио манастирску економију и манастир је уздигао у сваком погледу. Оно што је у Србији Немањића била Студеница у Србији Обреновића постала је Враћевшница. Био је у то време један од највећих духовника тог краја и народни првак и као такав биран је за народног посланика 1868. године. ЕПИСКОП После смрти владике Јоаникија Нешковића 1873. године изабран је једногласно од Архијерејског сабора Српске Цркве за епископа Ужичке епархије (сад епархија жичка). Као епископу резиденција му је била најпре у Карановцу, данашње Краљево, а касније у Чачку. Титула му је била епископ Ужички и епископ Ужичко-Крушевачки. А на самом крају његовог управљања епархијом титула му је била епископ Жички. Као епископ био је више година председник Апелаторијске конзисторије Српске митрополије и најближи сарадник великог митрополита Михаила. Волео је културу и уметност а поштовао просвету вероватно из разлога што није имао велико формално образовање. Био је добротвор и мецена Ђури Јакшићу а помагао је и Вука Караџића и Јована Јовановића Змаја. Био је помажући члан Друштва за пољску привреду и академик ( члан Српског ученог друштва) Владика Вићентије је умро 15. марта 1882. године у Београду. На опелу одржаном у Саборној цркви чинодејствовао је епископ Мојсеј у присуству краља Милана, краљице Наталије и скоро целе владе. Сахрањен је у припрати манастирске цркве у Враћевшници. ЗАДУЖБИНАР Сву своју имовину завештао је за просветне циљеве. По његовој жељи основана је задужбина за школовање његове фамилије и ђака из Горње Црнуће са седиштем и његовој кући у Београду. Од новца који је оставио у Управи фондова подигнуте су нове Задужбинске зграде. Зграде задужбине су даване под закуп од кога су дељене стипендије питомцима задужбине. У зградама су биле смештене: Београдска богословија, Краљевска српска државна штампарија, библиотека правног факултета а Академија ликовних уметности. Зграде задужбине су национализоване 1958. године. Задужбина је стипендирала бројне државне званичнике од којих си неки били: банови, велики жупани,народни и краљеви посланици, срески и окр.начелници као и десетине професора, адвоката, лекара, учитеља, официра... Многи од њих су и сами били задужбинари и велики добротвори СПЦ. ДУХОВНА ДЕЦА ЕПИСКОПА ВИЋЕНТИЈА Манастир Враћевшница дао је у нашој нововековној историји више од десет епископа и једног Српског митрополита. То је пропорционално величини овог манастира импозантан број. За свог кратког владичанства Вићентије је замонашио три вредна монаха који ће касније као Архијереји оставити леп траг у нашој црквеној историји. То су митролити Викентије (Крџић) и Нићифор (Перић) и епископ Мелетије (Вујић). Митрополити Викентије и Нићифор су мученички страдали за веру и канонизовани су од стране Светог архијерејског сабора наше СПЦ за светитеље. Изображени су на икони Светих мученика Сурдуличких. А епископ Мелентије који се упокојио на Хиландару је био велики црквени писац. БЛАГОРОДНА ПОРОДИЦА ЕПИСКОПА ВИЋЕНТИЈА Из фамилије Красојевић потекао је велики број монаха и свештеника. Треба истаћи: 1. Епископ Шабачко-ваљевског Михаила Урошевића ( унук Вићентијеве сестре Анице) игуман манастира Враћевшнице, старешина Српског подворја у Москви) 2. Игуман манастира Раванице и Боговађе Данило Урошевић ( сестрић владике Вићентија) 3. Свештеник Михаило Красојевић ( син Вићентијевог брата Симе) 4. Јеромонах Јоаникије Лазаревић Красојевић намесник манастира Враћевшнице (брат од стрица вл.Вићентија) 5. Протојереј Љубинко Јеремић (унук Вићентијевог брата Милосава) председник Духовног суда, први уредник Гласа Цркве. Интресантно је да је Вићентије васпитавао и описменио Вићентија Васића, оца академика Драгише Васића. А познавао је као младе дечаке и два великана наше културе и науке: Милана Ракића, песника и дипломату (са његовим оцем Митом и дедом Миланом Ђ.Милићевићем је био најближи пријатељ) и Мику Петровића Аласа, математичара (са чијим је оцем и дедом протом Новицом Лазаревићем био такође велики пријатељ). По сведочењу савременика проте Сретена Ј. Михаиловића, епископ Вићентије је био раста средњег, достојанственог лика и погледа, интелигентан и према ономе времену доста образован свештеномонах . Имао је лепу дугу косу и браду коју је пажљиво неговао. Свакад се лепо и чино-одевао, сходно своме чину и црквеним прописима. Лепо је читао и певао, имао је тих и мелодичан глас. Живео је скоро аскетским животом. Врло је мало јео и пио. Био је врло штедљив и није волео никакве церемоније. Новински извештаји по његовој смрти кажу: Историја српске Цркве записаће име његово у ред честитих бораца за српско-народну цркву, а историја српског школства забележиће га као добротвора и ватрена родољуба. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Поводом 30 година постојања Академије СПЦ за уметности и консервацију, из објављена је књига презвитера проф. др Дарка Стојановића, продекана за црквене послове и помоћника директора ове школе под називом "Владика Данило Крстић: осврт на живот и дело". Ово издање представља дубоко аналитично и историјски значајно дело које пружа увид у живот и рад овог изузетног духовног пастира и уметничког ствараоца, каже се у саопштењу Академије. Аутор, презвитер проф. др Дарко Стојановић, представља биографске податке о Епископу Данилу (Крстићу) и његову улогу као првог декана Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Књига говори и о његовој важној улози у оснивању и развоју ове институције и доноси његове прилоге у области уметности и консервације. Кроз сећања на владику Данила Крстића и анализу његових радова и предавања објављених у гласилима Српске Православне Цркве, читаоци добијају увид у његову личност и значај у православном свету. Архива владике Данила (Крстића) доприноси овом делу као важан извор информација и сведочанство о његовом животу и раду. Кроз дубоку анализу и истраживање, аутор пружа увид у најзначајније моменте у животу и раду Владике Данила, чиме омогућава читаоцима да боље разумеју његову богату баштину и утицај на савремену православну културу. Ова књига представља неизоставно штиво за све који су заинтересовани за историју и културно наслеђе православља, као и за уметност. Извор: Академија СПЦ за уметности и консервацију, "Фејсбук" налог
  3. Са благословом Епископа бачког г. др Иринеја, у оквиру Светосимеоновских дана, Црквена општина ветерничка организује предавање на тему „Свети Иринеј, епископ бачки, Исповедник вереˮ, које ће у недељу, 12. фебруара 2023. године, у 19 часова, у дворани Месне заједнице Ветерник одржати протојереј Жељко Латиновић, настојатељ храма Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, Извор: Епархија бачка
  4. Епархија горњокарловачка СПЦ је објавила писмо Митрополита мелитопољског и запорошког Луке упућено Владици Герасиму у којем га је обавестио о актуелним догађајима у вези са Украјинском Православном Црквом која, како је истакао, "данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза", и уједно га замолио за молитвену подршку и подизање гласа у одбрану канонског Православља у Украјини: Његовом Преосвештенству Преосвећеном Герасиму епископу Горњокарловачком Ваше Преосвештенство, драги Владико! Возљубљени у Господу, сабрате и саслужитељу пред Престолом Цара Славе! Присећајући се нашег топлог општења како у време Божанствене Литургије,тако и после ње кроз разговор с вама. Знајући Ваш чврст став по питању држања канона Цркве и Вашу непопустљивост према утицају ванцрквених сила на живот Цркве, дозволите ми да скренем Вашу пажњу и да Вас обавестим о догађајима који се тренутно дешавају у вези наше Украјинске Православне Цркве. Украјинска православна црква данас стоји на прагу нових, још страшнијих искушења од распада Совјетског Савеза. Реч је о покушајима државе да је ликвидира и о њеном насилном преузимању од стране организације под називом „ПЦУ“ на чијем је челу Епифаније Думенко. У извршавању овог задатка Црква је под невиђеним притиском на свим нивоима. У земљи је покренута невиђена антицрквена пропагандна кампања која је превазишла чак и сличну кампању коју је водила безбожна комунистичка власт. Заузимање храмова се наставља са новом снагом. На пример, само 2022. године, било насилним методама или као резултат незаконитих регистрационих акција државних службеника, расколници су заузели 250 храмова Украјинске Православне Цркве (за још 100, се спрема насилна заплена). У парламенту је већ регистровано неколико предлога закона који предвиђају забрану или суштинско ограничење права Украјинске Православне Цркве. Аутори последњег су посланици повезани са гркокатолицима. Упоредо са тим, широм земље регионална и градска већа доносе одлуке о забрани функционисања парохија УПЦ у својим регионима. Николај Књажицки (унијата по вероисповести) позива да се иде још даље у гажењу закона увођењем забране УПЦ без спровођења икаквих прелиминарних испитивања статутарних докумената. Ситуацију отежава недавна одлука Уставног суда, који признаје ауторитет антицрквеног закона развијеног за време председниковања Петра Порошенка, који има за циљ да лиши УПЦ званичног имена, што ће допринети насилном одузимању наше имовине у корист „ПЦУ“. Спрема се правни основ да се нашој Цркви одузму главне православне светиње Украјине – Почајевска и Кијевско-печерска лавра (неки од храмова ове последње су већ де факто предати на коришћење организацији на челу са Епифанијем Думенком ). Нападнуто је и руководство УПЦ. Конкретно, донете су одлуке о одузимању држављанства 12 епископа наше Мајке Цркве, што је основ за њихову даљу депортацију ван граница Украјине. Против једног броја епископа уведене су личне посебне економске и друге рестриктивне мере (санкције). Сличне мере предвиђене су и за још неколико десетина архијереја. Ништа мање индикативан је и став шефа Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктора Еленског (близак Украјинској гркокатоличкој цркви, односно Унијатској цркви), који позива на спровођење верске студије како би се утврдило да ли је Украјинска Православна Црква има црквено-канонски однос са Руском Православном Црквом (ако се такав „пронађе“, званичник планира да ликвидира 9.000 црквених општина наше Цркве). Чланови стручне комисије које је он предложио више пута су изјављивали свој крајње непријатељски однос према УПЦ. Један број учесника ових антицрквених акција више не крије рокове за завршетак свих ових иницијатива. Планирају коначну ликвидацију Украјинске Православне Цркве, а временом би остатке Ње требало да апсорбује Думенко, око Васкрса 2023. године. У светлу наведеног, подршка помесних православних Цркава је изузетно важна за УПЦ. Њихов заштитнички глас може постати драгоцено оруђе у одупирању уништењу наше Мајке Цркве. По нашем мишљењу, сада у Украјини нема апсолутно никакве борбе за стварање „једне православне“ структуре или промену црквене јурисдикције. Све је много дубље и веће. У ствари, ради се о потпуном затирању истинског, канонског Православља и стварању услова за проглашење нове уније са гркокатолицима на украјинској земљи, коју имају и Епифаније Думенко и поглавар Украјинске грко-католичке цркве Свјатослав Шевчук што је од њих већ више пута речено. На овај начин биће завршена прва етапа плана покатоличења Украјине и покренута друга – интеграција Думенкове расколничке структуре у систем унијатске организације. С обзиром на речено, усуђујем се да затражим вашу молитвену подршку и подизање Вашег гласа у одбрану канонског Православља у Украјини. Бићу вам такође захвалан што сте обавестили Вашег Предстојатеља, чланове Синода и браћу саслужитеље Ваше Цркве о процесима који се дешавају у верској сфери Украјине. Са осећањем неизмењеног духовног поштовања, усрдно молим Господа и Његову Пречисту Мати да Вам пошаљу Свој свети благослов и да Вас чува Владичица неба и земље под Својим благодатним покровом. Уздајући се у Вашу Богомудру и братску подршку, Митрополит запорошки и мелитопољски Лука Извор: Епархија горњокарловачка
  5. Изузетно дело под називом "Атанасије, један животопис", произашло из пера Његовог Преосвештенства Епископа лосанђелоског и западноамеричког г. Максима (Васиљевића), биће представљена у Београду у понедељак 23. маја 2022. године у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару од 18 часова и 30 минута, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи протођакону др Дамјану С. Божићу. Поздравно слово ће те вечери произнети Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, а беседиће и Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећени Епископи диселдорфски и све Немачке г. Григорије и лосанђелески и западноамерички г. Максим. Ова књига, која на 736 страна покрива најважније етапе животног пута блажене успомене Епископа Атанасија, ново је издање манастира Тврдоша у новопокренутој едицији "Задужбина Владике Атанасија". Сви су добродошли на овај изузетан догађај. Извор: Радио "Слово љубве"
  6. ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом - "Вучић у мантији" (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте. Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а и то прилично експлицитно, да је цела ова серија: "изразито ... неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу" те да се "у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији". Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) "учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија".... (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да "не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву". Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега. Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове "документарним филмовима", иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка "Аутономије" и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је "војвођанска аутономашица" (иако је родом од Ваљева). Ово колико да се зна да наводно објективно "истраживачко новинарство" предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је "ударна песница" свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Теолошког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о "Теологији бунта" (лист "Данас" га од тада слави као "професора бунта") и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом. Дигла се, наравно, ала и врана "секуларног клера" да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, "о одлукама Светог синода се не расправља", говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на Православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива "добар дан чаршији на све четири стране", што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак? Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велик ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање "кобасицијада", "куленијада" и "пихтијада" у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: "Одлази Сатано!". Али, главни "таргет" ове чанковске ујдурме против Србије и Православља био је покушај удара на епископа Иринеја као "последњег јустиновца" у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза "Свети Ава" био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и Светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова "христоликост" била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример, прозвали су их "јустиновцима", непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају. "Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа", пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. "Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други... Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити 'јустиновац'. Прво је незаслужени дар Божји, а друго... просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао" што се односи и на другу тројицу следбеника светог Јустина. Али то хоће непријатељи Православља, трпајући их у некакво "тајно друштво", малтене "владу у сенци", која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него Православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то "знак да неки људи суде о другима по себи", а ти људи су домаћа "дубока држава", оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке "дубоке државе" (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена) они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих "нетрпељивости" и "политичких напетости", које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи. БРУТАЛНИ НАПАД НА ПРАВОСЛАВЉЕ: Емисија "Вучић у мантији" о епископу бачком Иринеју у телевизијском серијалу Н1 "Јунаци доба злог" WWW.NOVOSTI.RS У ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији... View full Странице
  7. ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији Јоване Полић и Сање Лончар, појавила се прексиноћ емисија која је на тапет ставила Његово преосвештенство епископа бачког Иринеја (Буловића) под насловом - "Вучић у мантији" (!). Већ сам наслов довољно говори о квалитету и интонацији ове телевизијске дрскости огрезле у просташтву последње врсте. Агресивни безобразлук (за који немам друге речи) већ је одавно постао заштитни знак овог луксембуршког емитера, који више не бира речи у дневном пљувању по свему што су духовне и друштвене вредности српског народа. Уосталом, изјаснио се 1. марта ове године Савет РЕМ-а и то прилично експлицитно, да је цела ова серија: "изразито ... неповољна и обележена је политичком нетрпељивошћу" те да се "у целини састоји од политичких и моралних дисквалификација, чему је прилагођен и избор саговорника у емисији". Саопштено је да је Савет РЕМ-а прихватио закључке (своје стручне) Службе (да је) "учињено више повреда одредаба које уређују понашање медија".... (и) позвао пружаоце медијских услуга, а то се односи и на Н1, да "не приказују садржаје који воде стварању нетрпељивости, политичких напетости и подела у друштву". Сасвим одмерено и благо упозоравајуће. Али није прошло ни недељу дана, а Н1 је поновио исто, ако не и горе хушкање на поделе у друштву, дискриминацију најбројније вероисповести у држави уз директно вређање високих архијереја СПЦ укључујући и њеног поглавара, Његову светост патријарха Порфирија и тиме већ недопустиво прешао праг толеранције различитих мишљења у јавном дискурсу. Доста је било благих опомена. Као члан Савета регулаторног тела за електронске медије заложићу се првом следећом приликом за строже мере које предвиђају закон и таксативна регулатива електронских медија, нарочито у погледу садржаја којима на Српску православну цркву, која окупља преко 80 одсто становника наше земље, упорно насрће овај инострани емитер. Знам да то једва чекају да ударе у сва своја звона, али закон је једнак за све, па и за оне који већ дуго уображавају да су изнад њега. Сама емисија (Шолак такве своје творевине зове "документарним филмовима", иако су од жанра уметничког документарца ти банални призори далеко као Хиландар од илегалне нудистичке променаде на оближњем Трипитију!) не доноси ама баш ништа изван већ отрцаних и не знам колико пута прежваканих напада на Српску православну цркву. И сам избор учесника не улива никакво поверење. Коло води већ привођена Ана Лалић, блогерка "Аутономије" и чланица руководства Динка Грухоњића, однедавно дописница Нове С из Новог Сада, која за саму себе каже да је "војвођанска аутономашица" (иако је родом од Ваљева). Ово колико да се зна да наводно објективно "истраживачко новинарство" предводе директно и отворено политички ангажовани Чанкови сепаратисти, чија се делатност коси са Уставом и низом позитивних закона, што Лалићева није оклевала да агресивно испољи у више прилика. Одмах до ње ту се нашао и Родољуб Кубат, бивши професор теологије, ваљда да Лалићевој обезбеди какву-такву богословску легитимацију. Кубат је "ударна песница" свих напада на СПЦ откад га је Свети синод одстранио са Теолошког факултета у Београду одузевши му благослов да васпитава младе у духу својих теза о "Теологији бунта" (лист "Данас" га од тада слави као "професора бунта") и низа интрига које пласира у јавности о наводној повезаности врха Цркве са актуелним режимом. Дигла се, наравно, ала и врана "секуларног клера" да Кубата штити од конзервативне Цркве и отпадник се одмах удомио у низу другосрбијанских гласила. Али, "о одлукама Светог синода се не расправља", говорио је епископ Иринеј, на шта је одмах гракнула другосрбијанска котерија на челу са том истом Аном Лалић, иначе стручњаком за црквена питања. То што се о одлукама Светог синода збиља не расправља већ хиљаду година у црквеном животу њу не занима, она само чека прилику да излије сав вишак личног отрова на Православље sui generis. Ја схватам да она кипти од беса кад често виђа епископа Иринеја у достојанственој шетњи око Владичанског двора у Новом Саду и притом не назива "добар дан чаршији на све четири стране", што му узима за тешко зло, али не могу да разумем одакле јој кураж да се меша у канонске тековине православног живота кад о њима поњатија има колико и њени ментори Грухоњић и Чанак? Њен услужни компањон у овој работи, др Кубат, такође је познат по нападима на Његово преосвештенство Иринеја (иако је некад био његов студент и штићеник): замера му што је временом изградио велик ауторитет унутар Цркве и што не оклева да изнесе став (као званични портпарол СПЦ!) о неканонском понашању неких цркава у спору око томоса украјинским расколницима и разним тоновима Критског сабора па све до енергичног сузбијања таквих непочинстава на тлу своје епархије као што је организовање "кобасицијада", "куленијада" и "пихтијада" у време Великог поста пред највећи хришћански празник! Него шта је требало да уради? Да допусти такве глупости и светогрђе у предворју храмова да би над тим сеириле камере Шолакових медија! Цела Србија аплаудирала је овим мерама Преосвештеног, а нарочито оном пароху који им није дозволио приступ у црквену порту, а да притом није изрекао: "Одлази Сатано!". Али, главни "таргет" ове чанковске ујдурме против Србије и Православља био је покушај удара на епископа Иринеја као "последњег јустиновца" у крилу Цркве, што је данас трн у оку свим евроатлантистима, као што је Свети Јустин Ћелијски (1894-1979) био удбашима и титовцима, њиховим очевима (то му сад дође на исто). У доба Броза "Свети Ава" био је прогањан, хапшен и гоњен као његов далеки предак, Свети Јустин Философ, претходник александријске школе богословља, који је због истине пострадао у време цара Марка Аурелија око 165. године. Обојица су храбро износили истину и дизали глас против гоњења, која су се претворила у циљано и потпуно уништавање хришћанске Цркве. Јасно и пред народом, у својим писменима и проповедима, Ава Јустин оптуживао је Броза и тајну комунистичку службу за заверу против благоверног српског народа и Светосавља, као његове онтолошке вертикале. По цену живота протестовао је против затирања свега српског и православног у Титовој држави угледајући се на Христа самог. Ова "христоликост" била је суштина онога што је проповедао својим ученицима, које је увео у монашки чин: Амфилохију, Артемију, Атанасију и Иринеју, од којих су сва четворица постали епископи СПЦ, а пошто су следили његов пример, прозвали су их "јустиновцима", непоколебљивим борцима за веру и истину. Али то је било профано и произвољно етикетирање, које је, видимо, и данас у оптицају. "Писац ових редака никад из његових уста није чуо ниједну реченицу која би упућивала на свест о сопственој изузетности или о изузетности своје духовне деце нити је такву реченицу икада прочитао у неком од његових многобројних благодатних и богонадахнутих списа", пише о Ава Јустину епископ бачки Иринеј. "Угледајте се на мене као и ја на Христа (I Кор. 11, 1; ср. 4, 16). Крајњи узор је, дакле, Христос, само Он и нико други... Једно је бити Јустиново духовно чедо и његов ученик, а друго је бити 'јустиновац'. Прво је незаслужени дар Божји, а друго... просто-напросто идеолошки конструкт. Овај аутор наглашава и то да никада себе није назвао јустиновцем нити је тај амбивалентни термин уопште употребљавао" што се односи и на другу тројицу следбеника светог Јустина. Али то хоће непријатељи Православља, трпајући их у некакво "тајно друштво", малтене "владу у сенци", која из потаје управља свим црквеним пословима у нашој држави у интересу некаквих мрачних циљева. Нису епископ бачки ни тројица већ упокојених архијереја мете ове серије него Православље у целини, највећа опасност за Запад, на коју хушкају Карл Билт и генерал Бен Хоџис. Епископ Иринеј с правом каже да је све то "знак да неки људи суде о другима по себи", а ти људи су домаћа "дубока држава", оличена у Шолаковим медијима. Као огранак америчке "дубоке државе" (као што је Н1 огранак Си-Ен-Ена) они траже себи противника у сличним конструктима и то је главна одлика свих "нетрпељивости" и "политичких напетости", које без престанка производе. Само што никако не умеју да пронађу прави медијски кључ, нити наслов (што се добро види и овом приликом), а камоли боље саговорнике од насртљивих блогерки, отпадника и шодера јавне речи. БРУТАЛНИ НАПАД НА ПРАВОСЛАВЉЕ: Емисија "Вучић у мантији" о епископу бачком Иринеју у телевизијском серијалу Н1 "Јунаци доба злог" WWW.NOVOSTI.RS У ОКВИРИМА фамозних пограмских хитова које је пре извесног времена лансирала Н1 према идеји сада покојног Славише Лекића, а по сценарију, у режији и продукцији...
  8. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке г. Фотија, четрдесетодневни пaрастос блаженопочившем Епископу шабачкom Лаврентију (Трифуновићу) биће служен 3. марта 2022. године у манастиру Светог Николаја Жичког на Соко Граду, одмах након заупокојене Литургије која почиње у 9 часова. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић) рођен је 27. јануара 1935. године у селу Богоштици, надомак Крупња. Завршио је богословију Светог Саве и Православни богословски факултет у Београду. Године 1958. постаје јерођкон, а 1961. године бива рукоположен у чин јеромонаха. Након тога, две године је био духовник цркве Ружице у Београду, у којој је са великом пажњом, бригом и љубављу примао све оне који су због својих потреба долазили тражећи живе речи утехе. У даљем току свога живота служио је као парох на Купресу и као професор богословије у манастиру Крки. Своју архипастирску делатност започиње давне 1967. године, када 15. јула бива хиротонисан за викарног eпископа патријарха Германа, са титулом Епископ моравички. Две године након тога, постаје Епископ богомчуване Епархије аустралијско-новозеландске и Епархије западно-европске. где оставља неизбрисив траг. Устоличен је у Лондону, марта 1969. Поред Лондона, боравио је још у Диселдорфу и Химелстиру. У поменутом Химелстиру је основао Епархијски центар и штампарију. Управо овде је у јако неповољна времена за нашу Цркву штампао дела Светог владике Николаја, те их враћао српском народу као мелем за измучене душе, које су тражиле свој пут ка Христу. Године 1989. бива изабран за Епископа шабачко-ваљевског, преузевши на себе бреме свог претходника Епископа Јована, које је достојно до своје кончине носио. Устоличен је у Саборној цркви Светих апостола Петра и Павла у Шапцу 23. јула 1989. године. На трону Епархије шабачко-ваљевске остаје све до 2006. године, када Епархија бива подељена на два дела, те од те године постаје Епископ шабачки. Ово је учинио, како је за живота говорио „како би умножио, јер двојица увек могу да учине више но један“. Дужност Епископа шабачког обављао је служећи Васкрслом Христу и мајци Цркви све до своје кончине. Према својој пастви се опходио са очинском љубављу и бригом, о чему сведоче и многи примери штампања духовне литературе, коју је на поклон делио верницима, зарад усавршавања у љубави Божијој. Учествовао је на многим црквеним састанцима, држећи предавања и излажући реферате, као изасланик Српске Православне Цркве у Светском савету Цркава. Посредовао је при решавању раскола у Америци, који је представљао огроман проблем са огромним последицама. Два пута је био члан Светог Архијерејског Синода, као и администратор Епархије ваљевске. Уз то, био је јако поштован диљем Европе, коју је за живота обишао, сејући семе православне вере и сведочивши веру у Христа на делу. Поред матерњег, говорио је немачки, енглески и руски језик. Такође, важио је за највећег поету међу епископима. Био је, како је патријарх Порфирије у посмртном слову над одром епископа Лаврентија рекао, „човек Христов, који није правио разлике међу људима“. Блаженопочивши Епископ шабачки Лаврентије мирно је уснуо у Господу 23. јануара 2022. године у Шапцу, окружен својим најближим сарадницима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. "Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божијег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија и сви знамо да је епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом и сваки човек на своме месту и са својим даровима, оно што је њему светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у своме животу, својим подвигом и то подвигом Вере, Наде и Љубави", навео је Патријарх Порфирије у својој беседи након опела. Након свете заупокојене Литургије у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је опело над земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа Епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин и моногобројно свештенство и свештеномонаштво из многих епархија СПЦ. Патријах Порфирије је након опела, произнео беседу, у којој је између осталог рекао: "Ми смо браће и сестро сабрали се, да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове, и наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнеле све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе а увећавања Христа. Али у исто време о владици Лаврентију би се све могло сместити само у неколико реченица што се има рећи о њему, а да би то опет било равно томовима књига које говоре ко је и шта је био. Пре свега зато што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове, не само светотајински него и реално, животно, пастирски или тугињски, он је био и туг, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве, црквене зајединце и у Европи и све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима." Патријарх Пофририје је додао да је он био пре свега и изнад свега смирен човек. "Био је и философ, философ вере, по философији и мудровању не овога света, него философ Духа Светога, духовно је доказивао и показивао духовним, на духован начин. Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га посетивши утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли не само обновљени, него са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца, како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи да му се додели неко да му помаже каже: "Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте, и нико од нас није важнији од ње". Додао је да смо сигурни вером самог владике Лаврентија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу, пре свега за своје патриоте, за народ који му је поверен био и овде и у Немачкој, Европи, Аустралији, за све нас, за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлике међу људима. После опела архијереји предвођени Патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око храма са земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Затим су земни остаци новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија, које је из порте Саборног храма у Шапцу са преосвећеном господом епископима, сабраним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије кренули ка манастиру Св. Владике Николаја у Соко Граду. Тело упокојеног епископа шабачког Лаврентија биће погребено у порти његове задужбине, где ће чекати опште васкрсење у које непоколебљиво верујемо и којем се надамо. Извор: Телевизија Храм
  10. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански и администратор Епархије шабачке г. Фотије служио је помен новопрестављеном архијереју Српске Православне Цркве, Преосвећеном епископу шабачком г. Лаврентију у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  11. Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  
  12. -Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке. Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки. -Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин. -Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин. Извор: Телевизија Храм
  13. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену
  14. Барометар православне аскетске естетике – поводом десетогодишњице архијерејске службе епископа крушевачког Давида Било је то у другој половини месеца априла давне 1846, када се немачки песник и философ, Кристоф Бернхард Шлитер, писмом обратио својој ученици Анети фон Дросте-Хилсхоф, молбом да сачини стихове у којима би резимирала теолошку суштину приповести „У долинама“, шведске списатељице Фредрике Бремер. За ту сврху уступио јој је и изводе из тада познатог немачког часописа, „Хришћанска радост“, и то оне редове у којима је издавач тог часописа, Алберт Кнап, тумачио стихове из осме главе Посланице Римљанима апостола Павла. Између осталог, у писму се упућује на речи апостола Павла: Препорука ментора песникиње Анете фон Дросте-Хилсхоф састојала се у томе да би у стиховима требало, на примеру какве природне катастрофе, предочити човекову чежњу за Христом Спаситељем и наду у ослобођење од пропадљивости, о којој пише апостол Павле. Успешно или мање успешно реагујући на молбу свога професора, песникиња саставља поему која је данашњем читаоцу позната под насловом „Створење које уздише“. Више подсећајући на поетску парафразу Дирерове „Меланхолије“ него што је одговарала намислима из Шлетерове молбе, песникињи је, ипак, пошло за руком да опише оно што би данас било сврстано у рубрику екотеологије. Због чега писац ових редака, осврћући се на личност и на стваралаштво епископа крушевачког Давида, доноси ово упућивање на, у свету заборављену а у нас готово непознату, песникињу из деветнаестог столећа и на њену, у историји литературе јединствену, екотеолошку поему? Два су разлога за то. Најпре, епископ Давид Перовић био је марљиви и незаборавни професор хришћанске етике и аскетског богословља на Православном богословском факултету у Београду, бавећи се, у временима када то није било политички исплативо нити теолошки популарно, еколошким питањима из теолошког угла, често их и на литераран начин обрађујући. Други разлог није на први поглед видљив када се прочита екотеолошка поема, на коју је указано. У поеми се, и то као метафора која указује на тежину патње свих створења – и биљног и животињског и људског света – спомиње израз „притисак ваздуха“ („der Druck der Luft“). Наиме, у години у којој је песникиња саставила своју поему и уједно последњу песму коју је за живота написала, буктала је расправа која данашњем читаоцу невероватно може да звучи, а коју је покренуо композитор и писац, Фридрих Јохан фон Дриберг, негирајући постојање феномена ваздушног притиска. Чинио је он то у својим радовима заснованим на сопственим експериментима, и премда није био физичар, ипак је изазвао велику буру у ондашњим научним круговима. Фон Дриберг је био толико убеђен у властите тезе, да је нудио тада прилично значајну суму од 2000 дуката ономе ко обори његове теорије. Међутим, чинио је он то готово два века након смрти Торичелија, проналазача барометра илити бароскопа. Тај изум је, у времену кад је много мастила проливено у расправама са убеђеним порицатељем феномена ваздушног притиска, сâм по себи сведочио о аспурдности његових теза. Песникиња Анете фон Дросте-Хилсхоф укључује се у расправу, на дискретан начин користећи тада спорну реч „ваздушни притисак“, стајући на страну оних који су држали до значаја барометра. Писац овога текста већ у поднаслову употребљава реч „барометар“, те мислећи на епископа Давида Перовића каже да он представља барометар православне аскетске естетике. Оно што је деценијама уназад у српским богословским круговима подсећало на распру из деветнаестог столећа, у којој је једна добра композиторска душа негирала постојање ваздушног притиска, не узимајући у обзир постојање справе која тај притисак мери, представљао је покушај свођења на апсурд православне аскетске етике и естетике. Напоредо са тим јаловим покушајима, истих година на Богословском факултету живео је и предавао онај који је с правом назван барометром православног аскетског Предања. Тадањи монах Давид Перовић, како се и сâм потписивао, у времену незналачког и нестручног, а у исти мах помодног и редукционистичког промовисања тенденција протестантских теолошких опција, писао је и говорио о етосу светих моштију, у духу Предања сачинио још једно „Слово љубве“, враћао се жанру стослова, говорио и тумачио филокалијску традицију Цркве, инсистирајући на развијању аксетске православне естетике, на трагу Виктора Бичкова; једини од наставника инсистирао на изучавању богослужбених књига као примарне богословске литературе, писао о екотеолошким питањима из православног теолошког угла, и све време био тихи молитвеник у параклису Православног богословског факултета, као и у својој келији, на предавањима, шетајући и промишљајући. Тешко је било, дакле, прогласити превазиђеним символизмом оне реалије о чијем постојању је сведочио њихов барометар, монах Давид Перовић. Читалац може помислити, евентуално, да је монах и професор Давид, смерно али увек одлучно, па и ватрено, бранећи православне догмате и етос, супротстављајући се њиховој псеудоморфози, представљао онај богословски профил који је свету науке и културе парирао, градећи некакав изолационистички богословски систем, а да су они либералнијег и напреднијег погледа предводили својеврсну културтеологију, парирајући окошталим теолошким формама. Ништа нетачније од тога. Управо је монах Давид Перовић био протагонист свеже богословске форме, пишући и на својим часовима опсежно излажући о филмској уметности и о општој и домаћој књижевности, психологији и психоанализи, филологији и структуралистичкој лингвистици, дотичући се и класичне и поп-музике. Није постојало табу-тема, те се, после Јеротићевих часова, још само на часовима из Хришћанске етике могло и смело говорити и разматрати о феномену људске сексуалности и проблемима младих. Они који данас, преко анонимних или полуанонимних твитер-налога или на интернет-порталима који се плаћају, нажалост, и црквеним новцима, епископа крушевачког називају мрачњаком и противником културе и разним другим, истинском либералном приступу страним квалификацијама, а оне који о његовим радовима кажу коју објективну реч проглашавају плаћеницима, никада нису доживели јавно признање од неког истинског прегаоца из света културе. Епископ Давид је, пак, то доживео, и то, ни мање ни више, од нашег најугледнијег театролога који је, и поред радикално супротне идеолошке опције него што је епископ Давид, у својој колумни у листу „Блиц“, под насловом „Неки нови богослови“ (16.2.2011. године) забележио: „Један од најзначајнијих примера озбиљног тематског помака у часопису „Логос“ (бр. 1, 2009) јесте напис „Поп-арт, психоделичка уметност и музика непреображеног ероса“, који је написао један монах. Име му је Давид Перовић. Није реч само о изузетно добром познавању материје о којој се пише, већ и о озбиљном недогматском размишљању на задату тему“. Текст тада монаха Давида у Логосу, бр. 1, 2009. Да читаоцима откријемо и аутора споменуте колумне. Био је то покојни Јован Ћирилов, ерудита и неострашћени агностик, оснивач БИТЕФ-а. Писац ових редака не зна да су слична признања добили неки данашњи гласноговорници тобож свеже, отворене, инклузивне теологије, у епископским и свештеничким мантијама, или без њих. Још нешто ваља дометнути кад се о богословском профилу епископа Давида пише. Реч је о особеној књижевној структури његовог написа „Мирмекологија – екотеолошке параболе и софиолошке алегорије“, о чему је писац ових редака већ опсежно писао. За ову прилику нешто што није речено. Мало је у нас познат један Шилеров спис, под називом: „О наивном и сентименталистичком песништву“. Подела, до које Шилер држи, значајна је за писца ових редова како би теоријски дистингвирао одређене елементе поетских слојева књиге „Мирмекологија“. Целокупно песништво Шилер дели на наивно и на сентименталистичко, притом, одмах читалац овога текста треба да заборави данашњу, колоквијалну употребу ових појмова. Наивна је она врста стихотворења, по Шилеру, која лирски субјект види у сагласју са природом и са Богом, а сентименталистичка она која предочава нарушен однос на тим истим релацијама, с тим што писац тужи и жали због изостајања равнотеже. Надаље, Шилер сентименталистичку поезију дели на сатиричку – ону која о оном изгубљеном са критичких позиција пева, и на елегијску – она која оно изгубљено жали управо с тога што познаје његову вредност. На концу, у елегијском песништву Шилер налази две подврсте: идилу – у којој се у жалу за изгубљеним о изгубљеном пева као да је ту присутно, и елегију – у којој се на меланхолични начин предочава неповратна изгубљеност својеврсног Раја. Код епископа Давида Перовића, у приповедној структури „Мирмекологије“, читалац ће наићи на такозвану хетеродиегетичку структуру, о којој је писац ових редака, у поговору тој књизи, већ писао. У поетској структури истог списа, пак, могу се наћи сви елементи Шилерове поделе песништва, па тако писац пише и о хармонији, узимајући као примере облагодаћене личности Православне Цркве, а могу се пронаћи и све подврсте сентименталистичке поезије, у Шилеровом значењу те речи. И сатиричке и елегијске, другим речима. Тако, у Давидовим стиховима, природа игра улогу locus amoenus-а, ако и само ако подвижнички етос призива благодат на природу, надајући се, попут апостола Павла, у спасење од пропадљивости, али и locus terribilis-а, узимајући у обзир последице које предузима човек – еколошки грешник, што врхуни у савременом, капиталистичком, екоцидном понашању великих сила. Не треба заборавити да у земљи Анете фон Дросте-Хилсхоф и њеног ментора, готово два века после њене еколошке поеме, умиру шуме, и скоро сваки други становник оболи од канцера. О полихисторској делатности епископа Давида, из најразличитијих углова и уз одличне коментаре и модерирање вероучитеља Срђана Грубора, готово 5 сати говорили су његови сарадници 23. јула 2021. године, у емисији на порталу „Живе речи утехе“, који води свештеник Иван Цветковић. Читалац ту може да се осведочи – слушајући изузетно добра излагања Љиљане Давидовић – о књижевном стваралаштву епископа Давида, али то може учинити пратећи и излагања Варје Нешић и аутора овога написа; или, о пастирској делатности Давида Перовића као епископа крушевачког, из угла његових најближих сарадника – протојереја Драгог Вешковца, протојереја Вукмана Петровића и мати Фотине, као и јереја Андрије Јелића, незамењивог саслужитеља и сатрудника епископа Давида на пољу литургијског – практичког и теоријског богословља; веома значајна су и сведочанства Љиљане Пантелић и Јована Мацуре – овог потоњег као саподвижника епископа крушевачког у сведочењу страдања косовско-метохијских Срба, што је Мацура документовао опсежним филмским и документаристичким материјалом. Читалац тај јулски симпосион може погледати овде. На концу, пошто је епископ крушевачки одличан познавалац и немачке поезије, и то још из својих гимназијских дана – у шта се лично из разговора са њим уверио писац ових редака – наведимо још једну особину књижевних поступака који се у написима Давида Перовића, објављеним и необјављеним, могу наћи. Писац овога текста подсећа на један исказ из Гетеовог „Фауста“, у којем Хирон говори о оном лепом, рекавши: „Лепо остаје само по себи блажено“. Овај исказ варираће доцније штутгартски песник, Едуард Мерике, у својој чувеној песми „На једној лампи“. „…благи дух/озбиљности изливен по целој форми“, рећи ће Мерике. Епископ Давид, стварајући из православног хришћанског Предања, у оквиру својих етичких и естетичких научавања, и у оквиру својих литургијских беседа, заступник је овакве, условно говорећи, гетеовске концепције. Христов етос је неизмењив, као и етос Цркве Његове, као и доброта, и лепота, и они су то по суштини, по себи, независно од наших интерпретација и перспектива. На личном плану, за вернике то значи: узрастати ка Истини Цркве, себе исправљајући, а не обратно: Цркву унижавати, прилагођавајући је „људском, одвећ људском“. Дозволићете ми и да, уместо закључка, поводом десетогодишњице службе једног од најзначајнијих архијереја наше Цркве у овом времену, предузмем поступак тзв. јукстапозиције, стављајући напореду два поетска остварења један до другог: једно, из пера епископа Давида, а друго, из пера Петера Хандкеа, у преводу писца ових редака. Добронамеран читалац наћи ће ту слична духовна стремљења. Марко Делић је докторанд Универзитета у Тибингену View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Епископ сремски г. Василије су у уторак 4. јануара 2022. године у Шапцу посетили Епископа шабачког г. Лаврентија који се опоравља после лечења на Војномедицинској академији. Предстојатељ Српске Цркве се интересовао за здравље Епископа Лаврентија и пожелео му је брз и успешан опоравак, уз напомену да, и сада, својом мудрошћу, знањем, љубављу према роду и Богу води ваљано ову Епархију са најближим сарадницима, бројним монаштвом и свештенством и верујућим народом овог дела Србије којем је оставио задужбине у Соко Граду, Богоштици и Богосавцу и дела Светог Владике Николаја Охридског и Жичког. Патријарх Порфирије и Епископ Василије,пожелели су срећне божићне празнике најстаријем архијереју Српске Цркве, Преосвећеном владици Лаврентију (87) који непрестано делује на Њиви Господњој већ 55 година. Свјатјеши Патријарх Порфирије и Епископ сремским су пожелели Епископу Лаврентију да се опорављен и крепак, у сваком погледу, врати потпуно делању на „Њиви Господњој“ као што је био свих минулих година и деценија, службујући у расејању и отаџбини. Владика Лаврентије је узвратио радошћу због ове божићне посете казавши да је Патријархова и његова пажња за њега и Епархију шабачку баш уочи Божића, нешто што је посебан дар Божји, пожелевши Патријарху српском да мудро управља Црквом на многаја љета. У пратњи Патријарха српског и Епископа сремског Василија био је епархијски ђакон Горан Власац. Посебну пажњу и љубав за владику Лаврентија показују његови први сарадници, Високопреподобни архимандрит Нифонт (Павловић), архијерејски заменик, протојереј-ставрофор Мирко Вилотић, секретар Епархије и ђакон Раденко Пантић, који су Патријарху Порфирију и Епископу сремском Василију били домаћини. Извор: Телевизија Храм
  16. На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. У суботу, 14/27. новембра 2021. године, у Светоархангелском манастиру у Ковиљу служен је парастос блаженопочившем епископу јегарском Јерониму. У параклису Светих Отаца Атонских парастос је служио јеромонах Харитон, уз саслужење јеромонаха Ермолаја и јерођакона Козме. Парастос је служен у присуству Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Дамаскина, манастирског братства и чланова породице блаженопочившег владике Јеронима. Пета годишњица од упокојења епископа Јеронима навршила се у среду, 11/24. новембра 2021. године, на празник Светога Стефана Дечанског, када је, током свете Литургије у Светоархангелском манастиру у Ковиљу, као и у новосадском Саборном храму и осталим храмовима Епархије бачке, извршен молитвени помен блаженопочившем епископу јегарском. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. На свечаној академији, која је уприличена у оквиру манифестације „Дани грчке културеˮ 20. новембра 2021. године у Културном центру Новог Сада, Фондација грчке националне мањине доделила је Његовом Преосвештенству Епископу бачком др Иринеју признање за животно дело Повељу са златном плакетом за вишегодишњи допринос у афирмацији духовне повезаности, очувању и јачању српско-грчких пријатељских односа. У име Епископа бачког, заслужно признање је примио протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. На свечаној академији организованој поводом двестогодишњице од почетка борбе за независност грчког народа, Фондација грчке националне мањине је доделила признања и осталим заслужним појединцима и установама у области афирмације хеленизма и неговања српско-грчких пријатељских односа. У уметничком делу програма наступили су: Дечји хор Друштва српско-грчког пријатељства „Иридаˮ из Сремске Митровице, Културно-уметничко друштво „Јоргакис Олимбосˮ из Београда и музиколог Милена Лазић Благојевић. Благословом Епископа бачког др Иринеја, у знак благодарности на признању, две духовне композиције извели су ђакони Милован Крстић, Иван Васиљевић и Бранко Бандобрански. Свечана манифестација употпуњена је изложбом „Хероји и хероине грчке револуције 1821”. Аутор изложбе је г. Петар Родифцис-Нађ, председник Националног савета грчке националне мањине у Србији. Свечаности су присуствовали г. Горан Каурић, заменик покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и г. Милош Урошевић, помоћник покрајинског секретара за образовање, управу и прописе, националне мањине – националне заједнице. Манифестација „Дани грчке културеˮ одржана је у организацији Националног савета грчке националне мањине и Фондације грчке националне мањине у Србији. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Игуман Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије био је у Зајечару гост Његовог преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона поводом стоте годишњице од упокојења Епископа тимочког и подвижника хиландарском Мелентија. У среду 6. октобра на празник Зачећа Светог Јована Претече у вечерњим часовима, игуман Методије је у Саборном храму Рођења пресвете Богородице у Зајечару одржао предавање на тему „Епископ тимочки Мелентије Хиландарац и духовни живот” Извор: Хиландар Видео: Епархија тимочка
  20. На далеко се чуо одјек звона Храма Светог Саве у недељу, 3. октобра док су патријарх Порфирије и 30 владика положених руку на главу Саве, изабраног и нареченог епископа марчанског, изговарали молитве и уводили га у достојанство архијереја. Међу бројним клиром и народом, молитве су и усклике "Достојан" придодали и његови другови из школске клупе Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Повезан садржај: Обновљена Цетињска Богословија дала трећег епископа Српској Православној Цркви Хиротонисан Епископ марчански г. Сава (Бундало) Четири године најлепшег младалачког духовног сазревања и стасавања провели су уз ћивот Светог Петра, цјеливајући ивер Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља, под сводовима Цетињског манастира и у учионицама Богословије. Радосни чин хиротоније сабрао је под куполу Храма Светог Саве његове школске другове, сада свештенике и вероучитеље, који благовесте Реч Божју широм земаљског шара, од историјских српских земаља, преко европских земаља до далеке Америке и Канаде. Сви су похитали да удруже молитве и приме благослов патријарха српског и новог апостолског наследника, Саве марчанског владике. У спомен радосног сусрета и у спомен заједничког духовног узрастања на Цетињу од 1999. до 2003. његови школски другови су му предали архијерејске инсигније - Часни крст и Панагију, књигу Историја Цетињске богословије и животопис епископа Варнаве хвостанског, исповедника Православља у половини 20. века. Дарове су предали кроз свечани чин који је отпочео певањем химне Цетињске богословије "Полећела два анђела" а потом је протојереј Данило Дангубић изговорио свечано поздравно слово. Примивши дарове, владика Сава је исказао искрену захвалност и радост заједничког молитвеног сабрања и сусрета. Истакао је да, иако су на разним странама кугле земаљске, да су јединствени у молитвеном заједништву и да га подрже молитвама у толико одговорном архипастирском раду као што и он њих и њихове породице има у молитвама. Свечаности предаје дарова присуствовали су Патријарх Порфирије и епископи Никодим далматински и Стефан ремезијански, свештенство, монаштво и бројни пријатељи и сродници новог владике, окупљени за празничном трпезом у дому Светог Саве крај храма на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у недељу 26. септембра 2021. године у зајечарском Саборном храму. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереј Игор Ивковић, протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Повезана вест: Устоличен Епископ будимљанско-никшићки Методије (Остојић) Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о свадби царевог сина, отац Игор је истакао да она треба да нам буде опомена да се врлински припремамо за сваку Литургију и да не дозволимо да нас овоземаљске бриге и муке одвоје од Господа и Цркве Његове. По завршетку свете Литургије сабране вернике поздравио је и владика Иларион и упућујући молитвене честитке новоустоличеном Епископу будимљанско-никшићком г. Методију пожелео да на многаја љета мудро и уз Божју помоћ води поверен му народ. Извор: Епархија тимочка
  22. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, маја 2021. године, досадашњи викарни Епископ мохачки г. Исихије изабран је за новог Епископа ваљевског. Тим поводом, Радио Источник је реализовао специјалну емисију посвећену новом Владици Епархије ваљевске, у којој се слушаоци упознају са његовим животом, затим са Светоархангелским манастиром у Ковиљу у којем је провео три деценије, као и о улози садашњег српског патријарха Порфирија у његовом духовном узрастању. Епископа Исихија упознајемо и кроз његове проповеди, које смо изабрали овом приликом. Извор: Радио Источник
  23. На Велику суботу, 19. априла/1. маја 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, протопрезвитер Петар Тривуновић, сабрат Светоуспенског храма у Новом Саду, честитао је, у име новосадског свештенства и у своје лично име, Његовом Преосвештенству Епископу бачком господину др Иринеју Празник Васкрсења Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Звучни запис Васкршње честитке Епископу бачком Звучни запис обраћања Епископа бачког Иринеја „Догађај Васкрсења Христовог надилази границе Јудеје, Палестине; надилази и Исток и Запад, поставши централни догађај свега света, свега створеног, целокупне историје, постајући и остајући темељ наше вере, због чега, заједно са анђелима и светима смрт Господњу објављујемо, Васкрсење Његово исповедамо. Као следбеници Његови, призвани смо да покажемо хришћанске и људске врлине: покајање, смирење и трпљење из љубави према Богу и ближњима. У том духу, љубави, дужни смо да се молимо за све трудбенике и да храбримо све уплашене, тешимо ожалошћене и безнадежне, да уносимо мир, разумевање и радост Христовог Васкрсења и обећања вечног живота“, навео је прота Петар. Епископ бачки господин Иринеј захвалио је оцу Петру Тривуновићу на поучној честитки, упутивши речи очинске и архипастирске поуке, те поздравивши свеколику пуноћу Цркве Божје у Бачкој сверадосним поздравом – Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! „Као што каже Господ, наша жалост сигурно ће се претворити у радост, и ту радост нико од нас не може одузети. То је радост Васкрсења, радост због победе вечног живота над смрћу и ништавилом, победе Онога Који је у нама над оним који је у палом и огреховљеном свету. Васкрсење није само историјска реалност, него је оно сама суштина наше вере, нашег живота, наше наде, наше љубави“, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Васкршњој честитки Епископу бачком у Владичанском двору присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и новосадски ђакони. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  24. Епархија зворничко-тузланска, у ово свето и страшно време, када празнујемо страдања и само Распеће Христово, приморана је да се зарад истине и изречених дезинформација разне природе, јавно огради од јучерашњег гостовања свештеника Радивоја Круља из Мостара у емисији Пулс Бн телевизије. Свештеник Радивоје Круљ је клирик Епархије захумско-херцеговачке који је, у емисији Пулс Бн телевизије, у студију у Бијељини, учествовао без претходне најаве, односно без знања и благослова Епархије зворничко-тузланске. Самим тим поменути свештеник је учинио велики црквени преступ, јер се јавно појављивао и као свештеник деловао на простору друге Епархије, што канони Православне Цркве строго забрањују. Следствено томе, све што је свештеник Круљ рекао у поменутој емисији представља само и искључиво његово приватно мишљење, а никако став Епархије зворничко-тузланске и Српске Православне Цркве. Због овог нецрквеног поступка свештеника Круља, бићемо приморани да се одмах по празнику Васкрсења обратимо његовом надлежном Епископу, захумско-херцеговачком г. господину Димитрију, као и Светом Архијерејском Синоду. Ово ћемо учинити са намером да се овим и сличним црквено-неканонским деловањима стане на крај. У Цркви све треба да буде благообразно и чино и у црквеном поретку јер се једино тако доприноси изграђивању тела Цркве, а не, не дао Бог, Њеном рушењу. У Бијељини, на Велики петак, 30. април 2021. год. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  25. Преосвећени Епископ тимочки господин Иларион служио је свету заупокојену Литургију у суботу, 10. априла 2021, у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Након свете Литургије служен је четрдесетодневни помен блаженопочившем Епископу Атанасију (Јевтићу) и мали помен новопрестављеном слуги Божјем архимандриту Јовану (Радосављевићу). Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...