Претражи Живе Речи Утехе

Што је свештеник старији, све чешће чује од својих парохијана питања о васпитању деце. Није да црквена омладина уопште нема представу о томе какво треба да буде васпитање, имају и породичне моделе формиране у родитељском дому, такође је огромна количина информација о васпитању доступна на интернету, има и приличан број књига, предавања и разговора и упутства о православном образовању. Међутим, све ово, на овај или онај начин, функционише само на позадини релативног породичног благостања, а чим наиђете на проблеме, самопоуздање које књиге о образовању, заједно са родитељским искуством, у почетку инспиришу, брзо уступи место забуни. И без обзира на то какви се проблеми јављују у породици, стварни или измишљени, подједнако су способни да узнемире - и бунтовништво тинејџера као и ситна непослушност предшколца. Ни код оних, чија су деца задржала искрену црквеност и у адолесценцији, и након брака, па и након рођења сопствене деце, чије мајке, упркос много деце, успевају да остану неговане и уравнотежене, чији синови у свакодневном животу не псују, ни ћерке не објављују фотографије у купаћим костимима на друштвеним мрежама, не могу се избећи питања о искуствима одрастања. Међутим, немојте ме погрешно схватити, ово су питања на која може бити веома, веома тешко одговорити. Често су наша верујућа и лепо васпитана деца плод искључиво несебичности својих мајки, које у условима одсуства главе породице од куће, успевају да наставе свакодневни живот, брину о деци и често раде пуно радно време. Главна потешкоћа је у томе што је лично, па и свештеничко искуство далеко од универзалног и стога није погодно за свакога. Оно што је универзално у овом искуству, по правилу не само да не утеши родитеље који су заокупљени проблемима, већ их понекад може и растужити, јер их суочава са чињеницом да морају озбиљно да преиспитају своје идеје о породици. Морамо разговарати о образовању. Међутим, у основи сваког, па и најсубјективнијег доживљаја васпитања, увек стоји скуп закона без којих и најисправније васпитање неће бити ништа друго до експеримент. Дакле, прво правило: васпитавајући дете, образујте се. Образовни процес у породичном животу је обавезан и континуиран процес. Увек почиње пре рођења детета, од тренутка формирања породице. Једино што новопечене супружнике чека је међусобно прилагођавање. Неопходно је да се упознамо у свакодневном животу, у баналним радостима и тренутним проблемима. Мање паметни супружници у овој фази почињу да се интензивно образују. Паметни људи уче да проналазе компромисе, чују једни друге и попуштају. У ствари, то је оно у чему се састоји хришћански морал: заповести су дате мени лично, зато их ја лично морам да испуњавам. Посматрајте, не гледајте како их други посматрају. Важност таквог самообразовања за касније образовање детета је веома велика. Деца нас не слушају толико колико нас гледају. И виде све што им треба и не треба. Све оно што не желимо да наша деца виде, све оно што се надамо да неће видети. И посматрајући нас, деца извлаче закључке који су често далеко од онога што им стално говоримо. На крају крајева, деца нису одрасли. Они не умеју да буду лицемерни и нису у стању да се обману. Ако отац или мајка ураде нешто што и сами вербално осуђују, онда се код деце развија осећај да није грех повремено заобићи родитељску забрану. Ако неко од родитеља има навику да не држи своја обећања, дете ће ускоро научити да овом родитељу не треба веровати. Ако родитељи лако лажу, посебно о ситницама, онда дете има све шансе да постане зависно од обмане и лажи, посебно у односима са самим родитељима. Тако нас деца виде и опонашају. Они чују наша упутства само када наше сопствено понашање није у супротности са нашим речима. Дакле, да поновимо: ако желите да ваше дете одраста добро образовано, образујте се сами. Други образац је заснован на истини познатој сваком хришћанину: циљ не оправдава средства. Мислим да нећу открити Америку ако кажем да у нормалној породици дете треба да буде срећно. Јер, детињство је за срећу, ту нема шта да се расправља. Шта је детету потребно да би било срећно? Дечја срећа почиње чињеницом да се мала особа осећа потпуно смирено у својој породици, када породична атмосфера не држи дете у напетости, када код куће може да се опусти. Док је дете мало, само најближе особе могу да стварају галаму и напетост око њега. Прва ствар која изазива напетост је неспособност родитеља да реагује на "несташлуке" деце. Данас сам добро расположен и затворићу очи пред школском тучом или разбијеним прозором. Сутра ћу устати на погрешну ногу и казнићу своје дете за прву реч која ми се није допала. Навика да се асиметрично реагује на поступке деце, без поговора води на листи разлога за губитак поверења у родитеље. Даље, неки родитељи, не желећи да казне своје дете, прибегавају манипулацији. Скоро свака одрасла особа данас се сусрела са њом у свом примитивном облику детињства. Ако у раном детињству све врсте манипулација прођу, онда ће с годинама готово гарантовано деца постати предмет много озбиљнијих манипулација. Несрећни родитељи манипулацију схватају сасвим озбиљно као васпитну технику, док она детету улива само сумњу у себе, осећај кривице и осећај анксиозности тамо где би дете требало да буде опуштено. Опет понављамо: нормално васпитање могуће је само у породици у којој су односи изграђени тако да нико не осећа стрес. А ако супружници у почетку нису били у стању да изграде такав однос, ту треба започети образовни процес. Трећи образац: у просперитетној породици дете пролази кроз школу љубави, у дисфункционалној породици дете пролази школу живота. Ако су родитељи поставили себи задатак да оснаже своје дете за одрасли живот, нека га пошаљу у рвачку или боксерску секцију, а затим и у војну школу. Дати детету бушилицу код куће, створити услове у којима ће доживљавати стални стрес, не значи правилно подизати дете, већ му се ругати. Ако се чланови породице понашају одвратно једни према другима само зато што не знају како другачије, онда им се не може веровати. Свако ко се труди да дете васпита на достојан начин, мора да га воли, јер само љубав може усмерити васпитне напоре у правом смеру, док њен недостатак лако обезвређује сваки труд и рад. Само тамо где се сви потпуно предају једни другима, не очекујући ништа заузврат, дете је у стању да стекне искуство љубави као основе и норме односа, без које породица није породица. Наравно, постоји много више образаца успешног породичног живота, међутим, за почетак, можемо се ограничити на три горе наведена. Главни принцип правилног васпитања је волети дете, образовати се и не заборављати на Бога. Ово је одговор на бројна питања о васпитању, и водич за акцију за садашње и будуће родитеље, и норма коју није толико важно знати колико је стално примењивати у пракси. протојереј Владимир Пучков приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

У попразништву Крстовдана, а у смирај празничног дана када савршавамо свештени спомен на свете славне и добропобедне мучнице Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, 30. Септембра 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, емитовано је двадесето издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, као и протопрезвитер Слободан Лукић, парох црмнички. Уметничка гошћа била је Силвија Ромић, песникиња из Новог Сада, која је у току емисије произнела неколико песама које су проистекле из њеног срца и пера. Модератор и домаћин емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисија је почела молепствијем о почетку школског рада или, како често кажемо, Призивом Светога Духа пред почетак нове школске и академске године. Према речима проте Мирчете Шљиванчанина који је Молепствије служио у Крипти Саборног храма Христова Васкрсења у Подгорици, је истакао да смо се вечерас једним устима и једним срцем помолили да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! У даљем току саборовања у оквиру овонедељне емисије отац Мирчета је гледаоце упознао са значајем Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске, искористивши прилику да истакне труд свих чланова Катихетског одбора и свих вероучитеља који се труде да речју и делом посведоче радост црквеног живота и васпитања. Прота Слободан Лукић је указао на важност празника Начала индикта - Црквене нове године, подсећајући да црквени етос подразумева молитву пред почетак сваког богоугодног дела. Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита, истакао је отац Слободан. Основна предност веронауке при храмовима је чињеница да деца стасава у окриљу Цркве и Литургије. Предност је и јер су та деца већ чланови Цркве, зато је задатак на вероучитељима да разгоре пламен вере у њиховим срцима, истакао је прота Мирчета говорећи о односу веронауке при храмовима и образовним институцијама. Отац Мирчета је у свом излагању истакао да је у Цркви све неодвојиво од Литургије, јер је она срце и центар црквеног постојања и живота. Сама реч катихеза значи поука, та поука долази од Главе Цркве - Господа Христа, чијим истинским телом и крвљу се причешћујемо на Литургији, нагласио је прота и указао да је литургијска катихеза срж веронауке и хришћанског васпитања уопште. Будући да се налазимо у попразништву Крстовдана, отац Слободан Лукић је казивао о овом великом празнику уз посебан нагласак да су хришћани позвани и призвани да се одрекну себе и да постојано и са вером целог живота носе крст, ходећи путем који нам је пропутио Господ наш. Уз осврт на овогодишњу прославу празника Крстовдана у Саборном храму Христова Васкрсења у Подгорици, секретар наведеног храма је најавио велики сабор и литургијско сабрања којим ће, 7. Октобра предстојати Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а поводом годишњице овог велелепног храма. Тема вечершње емисије био је и Православни дјечји сабор који пуне две деценије организује у Митрополији црногорско-приморској, а који ће ове године због тренутне епидемиолошке ситуације бити одражан средином октобра месеца online. Пред крај емисије отац Слободан Лукић је говорио о значају богословствовања као живог живота у Цркви. Богословље је подвижничко, црквено, литургијског, али и академско. Не кажемо да треба одбацити академску теологију, али је потребно ставити у прави однос подвижничко и академско богословље, истакао је наш драги гост говорећи о болном раскораку академске и живе теологије. Овонедељно издање наше емисије завршено је пастирском поуком протопрезвитера Мирчете Шљиванчанина чије речи су озариле срца многих. На техничкој подршци најсрдачније благодаримо нашем брату и пријатељу Срећку Радовићу. Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Велико ми је задовољство што се данас, налазим међу вама. Примећујем, да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали, нити небитни, и свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам, још за који тренутак, задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, а с друге стране, уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви, говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска Православна Црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању, направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А, ипак, можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи, није, и не може бити, истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у Тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културалне околности које одређују, никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери, свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати као промена епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу нису ни вредности јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредо постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција, које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни човек, а посебно постмодерни човек је окренут ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном“ тржишту међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити опште подразумеване за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве, него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци, све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава ка ком моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, било које природе он био укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак, карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да отшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидљиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани, на тај начин, чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те, тако, стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се, овде, усудио да вас замолим, да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико замишљали да су нека друштва (византијско, античко…) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства Небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епоси која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости, осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро, а шта је лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може за дуго времена да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али то може да се деси мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или обоје, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо надаље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренција и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је Он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „looser“-a, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни лузер. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да Га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из „Политике“ од прошлог лета (2011.), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип „Nike“ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба… Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају… Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у „Nike“ дуксерицу или у плазма телевизор!?“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном и постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „new age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама али и променама у типу религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, па самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидно и заокупљено сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци, нпр. о Царству небеском а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести…“. Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здрав, да што дуже буде млад и безбрижан, да буде леп и да удобно живи. Али исти такво дете, а и одрастао човек, хоће да верује уколико је могуће да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека или ћемо да останемо, или да се трудимо да останемо аутентични хришћани, под условом наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима и прихватања, у љубави и са расуђивањем, савремене епохе у циљу њеног преображавања. У циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може да нам деси да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, жели да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете да му говорите о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у new age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји и представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује или да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо да веру озбиљно преносимо деци, а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, а што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво јер би то спадало у сферу утопије али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије и да тако буду и пример за шире друштво и места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке - да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она има у савременом друштву изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности је обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва и што би било признато и од стране самог тог друштва, макар оних искрених, да на тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији али, ипак, сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга, обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић Извор: Саборност

Према закону који је румунски председник Клаус Јоанис објавио 3. априла, од школа се тражи да буду заступљени програми животне и здравствене заштите, укључујући часове сексуалног васпитања , најмање једном у полугодишту. Румунска Православна Црква издала је саопштење у ком се противи да ови часови буду обавезне природе, позивајући родитеље да семогу позвати на своје право да одлучују како ће се њихово дете школовати по тим питањима. Изучавања показују да сексуално васпитање у државним школама може покварити дечју невиност и чистоту, тврди Црква. Саопштење Цркве је објављено у целости (на румунском језику) у новинама Базилика. Од 13. марта 2020. Патријаршија се обратила по том питању председнику, премијеру и министру образовања и науке. ,,Обавезан упис ученика у програме сексуалног васпитања јесте атак на дечју невиност, спречавање њиховог природног развоја и обележавање за живот", пише у саопштењу за штампу издатом у понедељак. Румунским Уставом је утврђено да „родитељи или старатељи имају право да, према сопственим уверењима, обезбеде образовање малолетне деце за које имају одговорност“ и да се „слобода ставова и мишљења, као и слобода верског уверења не могу ограничити на било који начин. Нико не може бити приморан да усвоји неко мишљење или да се придржава религијског уверења противно његовом уверењу “, подсећа Црква. Даље, закон бр. 272/2004 предвиђа да „родитељи детета имају право на избор врсте образовања која ће се пружити њиховој деци“. „Према томе, нема објективног разлога да држава намеће идеолошки модел у васпитању деце, мимо пристанка и уверења родитеља", закључује Црква. „Сматрамо да је обавезно укључивање ученика у програме сексуалног васпитања атак на невиност деце, спречавање њиховог природног развоја и обележавање деце за цео живот. С тим у вези, неколико изучавања је спроведено у различитим земљама показало је да је такав приступ образовању деце довео до тога да започну сексуални живот раније, са свим тим неопходним последицама, без икакве друштвене поправке“, наставља се у саопштењу за штампу, позивајући се на студију из 2019. године о сексуалном васпитању у Сједињеним Америчким Државама која показује да су такви програми у најбољем случају неделотворни и често доводе до повећања стопе трудноће у адолесценцији, ризичних сексуалних понашања и деце која започињу сексулни однос у ранијој доби. Црква такође скреће пажњу да сексуално васпитање није обавезно у многим државама Европске уније. Многаа удружења цивилног друштва у Румунији такође су изразила забринутост због сексуалног васпитања у школама, позивајући уместо тога на већи нагласак на васпитање у породици. „Сматрамо да припрема за интимни и породични живот мора бити препуштена пре свега породици, која може тачно и објективно да процени фазу психофизичког, интелектуалног и емоционалног развоја детета“, наводи се у саопштењу. У изјави Патријарђије се закључује: Живот такође има духовну димензију, занемарену у секуларизованом савременом друштву, које је изгубило свети смисао људског живота. Црква је одувек придавала велику важност духовном расту човека који је позван на вечни живот у љубави Божјој. Стога је важно искористити формативне специфичности верске наставе, која доприноси животном расту и изградњи свести о вечној вредности човека, унапређењу његовог достојанства у породици и друштву и смањењу негативних утицаја савремене кризе идентитета и оријентације. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

[Свештеник Илија Шугајев, Једном за цео живот: Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци, прев. Марина Тодић, Београд: Видик 2009] Васпитање без идеологије практично је незамисливо. Идеологија као систем васпитавања може да буде и хришћанска: ако држава почне да васпитава младе генерације на примеру хришћанских мученика и подвижника, ако узме заповести Божје као моралне норме и ако се буде оријентисала на хришћанску хијерархију вредности. Треба да се чувате ако у вашој породици не буде никакве идеологије. Дрво расте право ако тежи ка сунцу. Лишите га извора светлости и оно ће бити наказно. (206) Овако о хришћанском васпитању пише руски православни свештеник Илија Шугајев у књизи „Једном за цео живот. Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци“ (2005). Руси су вероватно једини народ хришћанске или постхришћанске цивилизације чији се интелектуалци (свештеници и лаици), без већег устезања изјашњавају као идеолошки опредељени. Остатак света опрезан је пред идеолошком свешћу, видећи у њој, макар потенцијално, искривљени начин мишљења. Не само предавања младих свештеника о породичним питањима, већ и читава, годинама припремана и усаглашавана социјална доктрина руског архијерејског сабора, па и православна проповед код Руса у целини, дефинишу се и интонирају у идеолошком кључу. Разлози за то нису тајна. Сведочити Христа није једина брига руске јерархије наших дана. Она је, осим тога, заокупљена и другом мисијом: да руско православље представи као основу једне самобитне хришћанске цивилизације која ће моћи да парира декадентном западном свету. Зато се хришћанска вера у Русији проповеда апокалиптичким тоном који обилује оштрим, претећим сликама упозорења, распаљује осећај угрожености и мобилише људе на борбу за одбрану „традиционалних вредности“. Не сматрамо да је проблем у томе што неко заузима критички став према стандардима и нормама живота у данашњем свету. Од православних теолога се и може очекивати да предлажу решења за проблеме у које је савремено човечанство запало руководећи се мерама индивидуализма, конзумеризма и глобализма западне цивилизације. Међутим, духовни живот православног хришћанства не може се без остатка сводити на идеје и ставове одређених група или оружје у полемичким расправама. Овакав начин супротстављања традицијама Запада очигледно није теолошки промишљен, нити мотивисан љубављу према живом човеку и детету нашег доба. Књига младог руског свештеника ни по чему не одудара од тренда манифестованог на свим нивоима глобалне руске мисије. Оно што нас забрињава јесте њена широка распрострањеност и некритичка прихваћеност у нашој средини. Ово штиво је, на пример, са нарочитом препоруком дељено вероучитељима од стране катихетског одбора једне од највећих српских митрополија. Наслови руских пастира који нису навршили ни трећу деценију живота (Илија Шугајев, Павле Гумеров) годинама су најпопуларнија и највише препоручивана духовна литература код Срба заинтересованих за православно учење о породици и васпитању. Иста читалачка публика радије као православну усваја идеологију руске социјалне доктрине неголи савете старијих и духовно искуснијих светогорских отаца или православних подвижника јужних и западних средина. Колико се ова идеологија може поистоветити са наслеђем светоотачког духовног предања хришћанског истока и од колике помоћи она може бити младима који траже упутства за излажење на крај са брачним и родитељским дилемама савременог живота? Већ у првој реченици своје књиге Шугајев истиче мотив због којег се определио да публикује своја предавања – то је вапај очајања због онога што се дешава у савременој породици (9). Није чудо што његови ставови проистичу из катихетског, а не из духовно саветодавног или пастирског искуства. Мали број људи у савременом свету могао би у „вапају очајања“ да пронађе утеху, подршку или решење за сопствена искушења. Међутим, интерес руског свештеника није толико у томе да пружи руку помоћи данашњем човеку колико да се обруши на „савременост“ и плодове цивилизације коју су неки други градили. „Савремено индустријско устројство живота уништава друштво изнутра и највише разлаже породицу… Наравно, натурална привреда се више не може вратити, али молим вас да се не одушевљават превише достигнућима цивилизације, већ да имате на уму чиме ћемо морати да платимо ова достигнућа. Ако се јасно намеће питање избора – шта је за нас важније: плодови цивилизације или стабилна породица – несумњиво је да ћу изабрати стабилну породицу“(204-205) – сигуран је млади православни свештеник. На више места он осликава „истинску“ породицу у прилично мрачним бојама. Најпре тврди да је после рађања деце породица налик на „два теглећа коња упрегнута у таљиге које вуку прљавим разлоканим путем“ (51). На другом месту он поново износи слику о коњима који, овога ута, вуку кола по беспућу: „Права породица почиње тамо где човек каже: Готово! Сад је за мене на првом месту породица, а затим све моје личне жеље. Нећу да радим оно што ја хоћу, већ оно што је корисно за моју породицу“. Следи занимљиво тумачење љубави као одговорности: „Одговорност значи да су ти везане руке и ноге. Мораш да се бавиш спортом са децом, мораш да радиш с њима домаћи, мораш… мораш… мораш…“ (183). Илија Шугајев настоји да одушеви своје младе слушаоце за овај животни пут служећи се методом упозорења да је „опасно одрицати се од улоге која је Богом предодређена“ (148). Породица је, наиме, жив организам. А у сваком организму постоје различити органи који испуњавају различите задатке. Овде аутор још једном прибегава слици осујећеног дрвета којем корење штрчи из земље а гране се повијају да би се храниле из земље – опет инсистирајући на изразу наказно: „Какво наказно дрво ће то бити? Овако изгледају савремене породице у којима су мушкарци женствени, а жене мужевне. Врло наказна слика“ (153). Типично идеолошки начин резоновања огледа се у наредним редовима: „Народ је жив организам, а његове ћелије су породице. Ако се наруши породично устројство народа, друштво се озбиљно разбољева“(185). И док се у документима Другог ватиканског концила Римокатоличке цркве породица произвољно дефинише као „привилеговано место љубави“, руски свештеник иде још даље тврдећи да је породица „једино место у којем човек изучава школу љубави“ (185). А савремено устројство живота, шта год то значило и на кога се год односило „нимало не подржава јачање породице, већ је напротив уништава“ (186). Шугајев сасвим неосновано предочава хијерархију вредности која треба да важи за савремене православне породичне људе: Бог – породица – друштво – личност: „Породица стоји на другом месту после Бога, много изнад друштвеног служења, а тим више изнад личних интереса“ (187). Ни после дужег трагања нисмо успели да пронађемо разлоге за овакав редослед у древном предању Цркве. Исто тако, тога нема ни у савременом богословском образовању, које се у Србији на свим нивоима теолошког образовања, од верске наставе у школама до факултетских студија, темељи првенствено на вредностима везаним за личност. Темељи овог учења, међутим, јасно се распознају у одређеним друштвено-политичким схватањима којима су склони руски пастири новијих времена. Руски свештеник тврди да је породица нормална средина за васпитавање пре свега зато што у њој постоји јасна хијерархијска структура. Устројство надређених и потчињених и насилно потискивање сукоба за њега је добра алтернатива савременој демократији и причама о ненасилном решавању конфликата у грађанском друштву: „Ако желимо да одгајимо правог грађанина, крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијски. Постоји руководство и постоје потчињени“ (189). „У породици“ – наставља Шугајев са својим произвољним нацртом – „постоји хијерархија, што је веома важно, али за васпитање је веома важно да она буде правилна: отац – мајка – дека и бака – старија браћа и сестре – ја – млађи. Ова правилна хијерархија не сме да се наруши. Родитељи децу од раног детињства уче да су свађе ужасне и потпуно недопустиве у њиховим животима“ (190). Шугајев наставља указивањем на разлоге коначне пропасти породице у савременом друштву, а они се налазе у – одласку одраслих укућана на посао (!): „Када је из породице на посао отишао отац – то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада“. По њему, ово није само друштвена већ и лична трагедија савремених људи: „Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена“ (196). Аутор види узроке уништавања породице пре свега у преиспитивању родних и узрасних улога, односно у променама до којих је дошло у хијерархијским односима потчињавања жена и деце мушкарцима. Мушкарац мора да буде глава породице, јер је то био и увек раније: „глава породице, домаћин на својој земљи и у својој кући“ (204). Сабрат и вршњак Шугајева, свештеник Павле Гумеров, аутор још једног популарног издања о православној идеологији породице (Домаћа црква: Породични живот у савременом свету, друго допуњено и проширено издање Епархије бихаћко-петровачке и манастира Клисине) се још концизније фокусира на улогу и идеал пожељног православног мушкарца: „Младићима желим једно: да буду мушкарци“ (28). У својој бризи за примерено васпитање девојака, он иде тако далеко да тврди: „Познато је да се већина силовања дешава због непристојног понашања жена… Јер мушкарац је, као што је познато из медицине, више склон узбуђењу него жена“ (27-28). Али вратимо се карактеристичним местима из Шугајевљеве књиге „Једном за цео живот“ у којима се износе носећи вредносно-идеолошки судови: „Не треба заборавити да разлике између полова проистичу из устројства породице и ударац по овим разликама биће ударац по породици. А све те (феминистичке) организације подржава Запад да би коначно уништио руску породицу и ослабио нашу домовину“ (156). Према конструкцији Шугајева, стабилност породице зависи искључиво од социјалних (родних) улога мушкараца и жена чија се исправност мора потврдити и држати далеко од сваке сумње. Ставови да Запад подржава баш све невладине организације са искључивим циљем коначног уништавања Русије звуче у најмању руку наивно. Међутим, то не смета њиховом ширењу и усвајању у различитим православним (не само руским) срединама, чиме се православни хришћани данашњице доводе у амбивалентну и напету позицију духовног противљења цивилизацији којој сами припадају. Тачно је да се вредности ове цивилизације коренито разликују од Шугајевљеве хијерархије вредности и идеала породице засноване на родним и узрасним поделама. Савремени свет већ дуже време трага за новим уређењем породице, које ће моћи да обухвати и уважи целокупан опсег духовног трагања, слобода, права и достојанства људи данашњице. Многа истраживања у области породичних студија руковођена су бригом за потребе живог човека, препуштеног евидентном страдању и притисцима од стране неодговарајућих и противречних социјалних модела из ближе и даље прошлости. Водећи се мотивима радикалног хуманизма, западни свет нашег доба разрачунава се са својим сопственим „великим причама“, међу којима у значајније спадају култ породице и педагошки хибрис из доба модерне и просветитељства. У условима тог освешћивања, свет од хришћанског истока очекује, ако не светлост и реч спасења, оно макар постојано и здраво духовно сведочење. Најмање што је свету потребно од православних хришћана данашњице јесте културни и национални ресантиман, наметање колективистичких патријархалних образаца какви више не функционишу ни у друштвеним срединама Истока. Запањујући је начин позиционирања у односу на те напоре који у име православних хришћана предлаже Илија Шугајев. Такво позиционирање огледа се у два елемента: прво, охол и потцењивачки став према труду науке, философије и социјалне етике савременог света, без икакве намере да се у тим просторима мисаоног стваралаштва понуди и свој, православни допринос, а друго: нуђење крајње застарелих и нехуманих решења заклоњених балдахинима тобоже божанског права. Ево шта би, према овом руском аутору, требало да буду основна обележја идеологије православних породица: „Жена је чуварка домаћег огњишта. Од ње зависи атмосфера у породици“ (153). „Мушкарцу је Богом дато право да доноси одлуке. Управо он то и треба да чини“ (165). „Жена не треба да покреће расправу у присуству деце и да срозава очев ауторитет“ (166). Чини се да оваква идеологија постепено прераста и у неку врсту митологије православне породице. Није познато где данас постоје огњишта, нити шта би у православним домовима она требало да симболизују. У стварном животу жени је такође „Богом дато“ право доношења одлука и све док се она у породици сматра слободном и одговорном личношћу мушкарац не треба самостално да одлучује у њено име. Постоји његов ауторитет оца, али постоји и једнако значајан ауторитет мајке – који такође не треба срозавати. У многим случајевима мајка се мора супротставити ауторитету свог супруга и „покретати расправе“ како би заштитила децу од његових притисака и насиља. Да ли ће то она чинити и пред децом или само иза њихових леђа није ствар која пресудно утиче на квалитет православног родитељства. Међутим, овде је и само родитељство употребљено као полигон супротстављања и доказивања „исправних“ родних улога. Тако аутор указује и на (благо речено) необична научна открића која су њему самом занимљива: „Занимљиво је да по психологији развоја по полу, отац треба да се бави васпитавањем дечака од његове треће године. До треће године деца су ‘бесполна’. Она су уз мајку и мајка их исто васпитава. После три године деца треба да добијају потпуно различито васпитање“ (218). Породична идеологија коју Илија Шугајев представља као православну протеже се и на разликовање улога (дискриминацију) по узрасту. Потчињавање није прописано само за жене, већ и за децу као део популације, односно као групу људских бића. „Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора имати јасне представе о породичној хијерархији и мора да зна своје место у породици“ (193). То што савремено дете и жена те представе углавном немају и што се њихово место у породици не зна узнемирава нашег аутора до те мере да он прети, упозорава, окривљује и застрашује. Више од тога, мотивисан вапајем очајања пред савременим животом, он скицира читаву идеологију потчињавања и васпитавања, приписујући јој снагу православног учења. Ни свештеник Павле Гумеров, мада уопштено мирнијег духа и блажих тонова, не пропушта да на одређеном месту истакне општу паролу: „Деца морају знати где им је место“ (103). „Ако сте купили детету компјутер“ – пише отац Павле (рукопис је објављен 2009. године) – „онда га ставите под строгу контролу“. Не тврдимо да руски пастири у својим идеологијама не дају довољно места општењу са децом, али се ово општење највећим својим делом своди на притисак, надзор и контролу. О последицама које такав однос са родитељима оставља на децу они не брину. Оно што највише иритира Илију Шугајева јесу питања о сексуалности. Многи мисле да православна проповед данашњице нема одговор на већину дилема из ове области или тај одговор, у најмању руку, не изражава никакав јасан, недвосмислен и јединствен саборни став. Наш аутор, међутим, категорички тврди: „Младић и девојка падају у блуд? Готово је! Они сад скоро да нису у стању да створе стабилну породицу. Вероватноћа да ће се ускоро растати сада је врло велика. Чак и ако ускоро ступе у брак, њихова породица ће бити унакажена“ (87). Према православној идеологији Илије Шугајева, прво настаје духовна веза, а затим телесна. Уколико се деси обрнуто – породица ће бити унакажена. Овде он поново прибегава својој омиљеној немаштовитој метафори младице, односно дрвета, посађеног наопако – корењем на горе а лишћем у земљу (88). Колико надмен, несимпатичан, духовно безосећајан и пастирски небрижан став према деци овог времена, у чијем свету могућност предбрачних сексуалних односа није страна и од којих је велики број том искушењу подлегао пре него што је и дошао у додир са православном идеологијом васпитавања и породице! Уместо делатне пажње и конкретнијих савета у Христовој љубави – недвосмислена осуда, обесхрабривање, презир, предсказање унакажења и пропасти. Колико ли тек мисионарски неодговоран дискурс сведочења вере пред световним окружењем које у сексуалном општењу не уочава никакав „блуд“ већ легитимну вредност живота. Како би доказао своје категоричне исказе, Шугајев црта табеле и разматра варијанте. Једна од варијанти је и ова: „Ви не попуштате, а младић вас не оставља. Он је добар“. Друга је ова: „Он је добар, а ви попуштате. Овде стављам велики знак питања. Нико не зна како ће се даље развијати ваши односи. Људска психологија је оваква – што јефтиније нешто добијемо, тим мање то ценимо“ (90). Аутор наставља са уверавањем износећи причу о младићу који је огрезао у развратни живот. Међутим, то га није удаљило од наводно за мушкарце типичног става: „без обзира на своје развратно понашање у дубини свог срца он је свеједно схватао да његова будућа супруга треба да буде невина“ (91). Шугајев се без устезања позива на аргумент тзв. телегоније, који показује на примеру коња. Наиме, на потомство женке утичу сви њени ранији полни партнери. „Ефекат телегоније“ – тврди он – „односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“ (93). Након пуне две стране навођења нечега што личи на научне доказе, наш аутор поентира овако: „Ево, управо се ту подигла завеса са ове тајне! Данас званична наука не признаје појаву телегоније, јер би то чврсто затворило врата разноразним сексуалним револуцијама, од чијих се плодова лако згрће огроман новац“. Верификујући своју православну идеологију полних односа аналогијама са вредношћу тржишне робе и фамозном хипотезом о телегонији, Шугајев не преза ни од најблаже речено, исхитрених и непроверених теза које представља као непобитне чињенице. Најпре, он тврди да се „тема зачећа у Цркви ретко разматра нашироко – не зато што је непристојна већ зато што је веома узвишена“ (72). Не желимо да доводимо у питање узвишеност теме, али разлог њеног табуизовања у пракси новијих поколења Цркве далеко је од сваког побожног поштовања. Шугајев тврди да се православни супружници и данас „труде да се моле пре свог сједињења“ (74). Ако таквих случајева и има, они пре чине изузетак који потврђује правило да се данашњи супружници на томе не труде. Тако је у Србији, а тако и у савременој Русији. После свега, руски свештеник изјављује да блуд настаје тако што „омладину у њега увлаче сопствени пријатељи, руковођени подсвесним болом због чињенице да су они пали, а други нису“(87). Овакво објашњење смисла савремених сексуалних слобода оставићемо без коментара. Најзад долазимо до саме идеологије васпитавања деце, коју млади православни проповедник презентује а његова домаћа и наша читалачка публика некритички прихватају као православну. „Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир и жеље своје браће и сестара – то је већ добровољна ствар“ (129-130). Смисао васпитавања деце по Шугајеву састоји се у њиховом очвршћивању, оспособљавању да подносе сва будућа искушења која носи живот, а то се не постиже никако другачије до успостављањем неприкосновене родитељске контроле. Ради лакшег остварења тог циља, аутор сугерише да се у породицама рађа већи број деце: „Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици са много деце она ће лако моћи тако да се прекале“ (131). „Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над њим врло је велика“ (133). Супротно западним нормама права деце, које налажу поступање одраслих у најбољем интересу детета самог, изгледа да се сврха православне идеологије васпитања у интерпретацији Илије Шугајева крије у најбољим интересима родитеља: „Родитељи стално треба да буду усмерени на то да васпитавају себи помоћнике. Деца врло добро осећају шта се родитељима свиђа и шта треба радити да би им угодили“ (200). „Родитељи девојчице треба да теже ка томе да васпитају девојку која ће са четрнаест година бити потпуно самостална домаћица“ (201). Шугајев на још једном месту упућује своје читаоце у достигнућа теорије развоја: „У животу деце постоји одређена фаза када се утемељује сама навика на посао. Ово је отприлике узраст од четири до шест година. Управо у овом узрасту човек треба да почне да навикава дете на рад“ (202). Подручје родитељске принуде и контроле обухвата и унутрашњи свет детета, самосталних дечјих активности и интересовања: „Ако не будете пазили на оно што се детету нуди као идеал, оно неће подражавати ономе што ви будете хтели. Дете треба буквално окружити сликама и примерима које сматрате кориснима“ (206). Нетипично за свештено лице, аутор на више места као добре примере предлаже руске бајке, совјетске игране и цртане филмове: „Посаветовао бих родитеље да заштите децу од савремених видео и телевизијских програма, а да им дозволе да код куће гледају само видеокасете са старим совјетским филмовима и цртаним филмовима којих данас има у слободној продаји“ (167). Важно је напоменути да ова ограничавања деце аутор налаже у време интернета и мобилне телефоније. Немамо намеру да се подсмевамо романтичним идејама Илије Шугајева, које и код нас буде осећај лепоте и спокојства. Проблем је у нереалности тих предлога и у крајњем апстраховању практичних околности, у чему се огледа небрига за људе. Очигледно, овде се нуди модел који је недостижан и нехуман не само по децу већ и по саме родитеље. Они су, наиме, осуђени на сталан притисак савести и фрустрацију због коначне немогућности да сва ова ограничења наметну и на делу. Аутор, међутим, не види никакав други начин на који би одрасли могли да поучавају своју децу моралним вредностима. А поучавати моралу се мора – и то под искључивим и свеобухватним надзором родитеља. Људи то не чине од „сувишка срца“, снаге и обиља љубави, већ из осећаја осујећености, угрожености и притиска који им ствара педагошка дужност. „Не учити дете никаквом моралу исто је што и не учити човека језику“. Чак и вера стоји у служби моралног васпитавања деце: „Не дајући детету никакву веру, ми га одгајамо као морално заостало“ (209). Улога родитеља састоји се, дакле, у „давању вере“, при чему се ни у једној речи не сугерише метод надзора и контроле родитеља над собом, својим страстима, помислима, застрањењима и ограничењима, већ искључиво метод надзора и контроле над слободом деце. Оваква идеологија васпитавања не потиче само из осиромашених и конфликтних односа са децом, односа лишених за децу препознатљиве љубави, бриге и пажње, већ и из специфичног виђења природе и личности детета, какво би се тешко могло усагласити са хришћанским богословљем. „Сав духовни живот деце одвија се кроз родитеље. Дете само не може, не уме да се моли, а то жели“ (62). „Деца су у духовном смислу наставак својих родитеља, они су делови њиховог тела“ (65). „Док је код телесне везе обрнуто, духовна веза између родитеља и деце је таква да је дете њихов неодвојиви део“ (69). Није јасно како би се ове претпоставке могле довести у везу са православном црквеном праксом крштавања, самосталног евхаристијског учешћа (помињања по имену) и причешћивања деце од узраста новорођенчади. Аутор иде толико далеко да деци оспорава чак и способност за љубав: „Да воли може само одрастао човек. Две врло важне особине одраслог човека су самосталност (слобода, независност) и одговорност за друге људе“ (170). Нама се чини да су ове тезе у директној супротности са оним што новозаветно божанско откровење учи о одраслима и деци, мудрима и простима, великима и малима пред Богом. Да би одбранио своју идеологију васпитавања, Илија Шугајев се коначно устремљује и на сам свет детета, на универзалне вредности детињства утврђене у Христу, које данас признаје не само хришћанско предање већ и велики део савременог света. „За васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Кад се дете васпитава у породици, од сталног општења са одраслима оно усваја зрео однос према животу“ (194). „На дете треба гледати као на малог одраслог човека“(198). Вредности детињства по себи овде се у целини негирају. Једина сврха детињства је у одрастању, припреми за улазак у зрело доба. Дете није зрело, слободно и одговорно биће – оно је личност „у настајању“, биће коме је васпитање потребно да би постало човек. „Њима није потребно детињасто општење, већ одрасло. Родитељи не би требало да се спуштају на ниво детета, већ би требало да уводе децу у свет одраслих. Ако је дете укључено у живот одраслих, оно ће бити развијено!“ (199). „Треба чинити дете учесником свог одраслог живота и тада постоји нада да ће оно бити вредно“ (200). У име српске читалачке публике изражавамо захвалност оцу Илији Шугајеву, његовим преводиоцима и рецензентима на добрим намерама и ревносном труду који стоје иза ове књиге. Она попуњава празнину за коју смо одговорни ми сами – учитељи и оци савремених поколења Цркве, што смо своје ближње у условима свих противречности данашњице оставили без потребних савета у тако важним областима живота као што су полно васпитање, брачна и родитељска одговорност. Ипак, поштујући чин и благослов, као и веру младог руског свештеника, не осећамо се обавезним да усвојимо и идеологију коју он у својој књизи ауторитативно заговара. Штавише, имамо дужност да укажемо да се она не може сматрати православном, чак ни ако се држимо условног значења. Православна црква није познава да осмишља и намеће било какве идеологије, системе или уређења. Њено посланство састоји се у томе да пружа реч утехе, охрабрења и подршке људима који се налазе на путевима духовног трагања, да их упути и уведе у односе откривене и богодароване Христове љубави како би и у њиховом партнерском, брачном или родитељском опхођењу могло да дође до појаве животодавне божанске благодати. У књизи „Једном за цео живот“ таквих момената једноставно нема. Књига представља један генерални, у много чему наивни и утопијски покушај реанимирања „традиционалних вредности“ у савременим условима живота у свету. На тим вредностима истакнута је етикета православља, међутим далеко је видљивији утицај азијатског паганског аскетизма, потеклог или из претхришћанског наслеђа или из вишевековног татарског или турског ропства, утицај који је заједно са неким хришћанским елементима обликовао тзв. патријархалну културу источних народа. Етику православних хришћанских односа не можемо, нити је потребно, уобличавати као иделогију, све док се и само православље не доживљава као чинилац подупирања и служења уско националним или универзално империјалним, етничким и расним ресантиманима традиционално „православних“ средина. Уколико је тако, ова врста проповеди може створити озбиљан проблем у културној и цивилизацијској идентификацији многих са светом и временом у којем живе, у којем су се родили и у којем су позвани да својим примером, речима и мислима сведоче Васкрслог Христа. Катихета Ивица Живковић Извор: Теологија.нет

Велико ми је задовољство што се данас налазим међу вама. Примећујем да у последње време расте моје задовољство када сам међу колегама, било да је реч о вероучитељима или о свештеницима, и када нам се пружа могућност да у креативној атмосфери проговоримо нешто о заједничким темама. Али, позивам вас да не говоримо о нашим унутрашњим проблемима! И то, такође, примећујем, да кад год помислимо на сам појам проблема, наше прве реакције и мисли усмерене су ка нашим унутрашњим проблемима. Подсећам вас, а подсећам и себе, да овакви и слични семинари имају за циљ да подстакну нашу одговорност и промишљање о томе шта су проблеми других, оних којима се обраћамо, и шта ми то њима пружамо. Не смемо никада заборавити да смо на ову службу призвани, као и да је превасходно наша одговорност и наша обавеза да дајемо другима (нашој деци у школи или парохијанима). Тек после овога долазе наши унутрашњи проблеми, који, свакако, нису мали нити небитни, и који свакако утичу на наш рад, али је, ипак, на првом месту наша хришћанска одговорност и посвећеност општем добру. Веронаука и парохијски катихизис Дозволите ми да вам још за који тренутак задржим пажњу на важности вашег посла. Катихизација је процес који кроз целу историју прати Цркву. Незамисливо је да неко може ући у Цркву без икаквог знања или без икакве катихизације. А, ипак, искуство и реална ситуација нам говоре да је значајан проценат наших верника без икакве катихизације, или, у најбољем случају, са елементарном катихизацијом. Питамо се како је могуће, с једне стране, тврдити да је катихизација толико битан елемент, да је без њега тешко замислити функционисање Цркве, док с друге стране уочавамо да је у наше време катихизација недовољно заступљена у Цркви? У Римокатоличкој цркви говоре о насушној потреби за новом евангелизацијом. Руска православна црква говори о новој христијанизацији, о томе да је простор њене канонске јурисдикције мисионарски простор, наглашавајући важност веронауке и катихизације. Ситуација није боља ни у осталим помесним православним Црквама. Потребно је, даље, при овом разматрању направити разлику између онога што радите ви, вероучитељи, и онога што би требало да буде посао парохијских свештеника. То нису истоветни процеси. А ипак можемо приметити да ми, клирици, врло радо препуштамо улогу катихете вероучитељима, лаицима, са образложењем бриге о вашем „ухљебију“. Међутим, оно што се дешава у школи није и не може бити истоветно са оним што би требало да се дешава у парохији. То су комплементарни процеси, а не процеси који искључују један други. Катихетски посао у школи има додатну нијансу мисионарске делатности. Деца у школама нису у потпуности опредељена за веру – треба их за њу заинтересовати, што парохијски катихизис не подразумева, јер у парохији треба радити са људима који су се јасно определили за веру и који су свесни хришћани. У једном процесу је акценат на мисионарској делатности, а у другом на увођењу у тајну Цркве. Обратимо сада пажњу на поменути мисионарски аспект. Катихизација се дешава у школи, у конкретном а не безваздушном простору. Деца која долазе на веронауку већ имају делимично формиране вредности, представе, које су процесом васпитања и социјализације усвојила и донела из својих породица, али и из шире средине. Рад вероучитеља, стога, треба да узме у обзир два елемента: а) психологију детета и б) друштвени контекст у коме се одвија катихизација, а који је и животни контекст свих нас. Постоји једна социолошка изрека која каже да сви ми много више личимо на време у коме живимо него на своје родитеље. Ово је, изгледа, начело људске егзистенције, и катихета то треба да има у виду. Другим речима, наша теолошка промишљања неизоставно треба да узму у обзир друштвене и културне околности које одређују – никада, наравно, у потпуности али, свакако, у значајној мери – свакога од нас. Зато је неопходно за наше даље излагање да кажемо нешто о друштвеном контексту у коме живимо и вредностима које усвајамо из нашег животног окружења, а тичу се религије, општих животних вредности и односа према ближњима. Савремени друштвени контекст Током двадесет векова Црква је прошла кроз различите периоде. Наше време карактерише оно што бисмо могли именовати променом епохе. Наше друштво је транзиционо. Нешто смо напустили тј. још увек напуштамо, и идемо ка нечем другом. Старо губи значење, а ново се још није искристалисало. У том међупроцесу ни вредности нису јасне, несумњиве и стабилне. Зато је тешко живети транзициона времена, што врло добро осећамо и ми сами али, не заборавимо то, и наша деца. У нашем садашњем српском друштву можемо идентификовати упоредно постојање елемената три епохе – предмодерне (традиционалне), модерне и постмодерне. У несигурним временима сигурно је само напуштање традиционалног, предмодерног друштва, његових (не свих) вредности и схватања што све уопштено гледајући, оставља озбиљне последице и на нашу религиозност. Хришћанство и хришћански поглед на свет нису више нешто подразумевано, посебно не међу младима. Сигуран сам да то искуство већ имате у свом раду. Модерност значи прекид и негацију свих традиција које су усмерене ка очувању и настављању предмодерних елемената. Модерни, а посебно постмодерни човек окренут је ка „промени“ и будућем. Ни хришћанство није поштеђено од таквих процеса, те се наше време, између осталог, карактерише и као постхришћанско време. Хришћанске вредности се налазе на општем „духовном тржишту“ међу осталим вредностима и нити су општеобавезне нити општеподразумеване, за разлику од епохе традиционалног друштва у коме су се оне усвајале васпитањем и социјализацијом. Време више није такво! Ако бисмо желели да поредимо епохе, што је, углавном, незахвално, онда бисмо рекли да наше време много више личи на доникејски период историје Цркве него на постконстантиновски, или на средњовековни период историје. Дакле, ништа хришћанско се више не подразумева и није саморазумљиво – појмови којима баратамо, вредности које покушавамо да пренесемо деци – све је упитно и подложно процени. Деца ништа неће примити „здраво за готово“. Ово је општа карактеристика свих модерних, плуралистичких друштава, ка чијем моделу се и ми крећемо. Тај историјски модел, наглашавајући човекову слободу, јасно одбија могућност да само једна космотеорија, један светоназор, ма које природе он био, укључујући и религиозну, може у потпуности да осмисли људску стварност. Али, да се вратимо још за тренутак карактеристикама транзиционих друштава. Прва од њих је несигурност. Транзициона друштва су несигурна друштва. Људи не знају шта ће се десити сутра, у смислу њихове свакодневице. Да ли ће остати на послу, хоће ли, уопште, бити посла, хоће ли моћи да одшколују децу, шта ће бити ако се разболе итд. Све је непредвидиво. То осећају и наша деца, а то осећате и ви. Реакције на несигурност су врло различите. Једна од њих, која је шаблонски раширена и честа не само међу хришћанима, јесте бег из садашњости, са образложењем да је у прошлости све било идеално или макар боље него што је данас. Хришћани на тај начин чак и несвесно постају апологете прошлих времена, традиционалних друштвених система, хомогеног друштва, те тако стају на страну противника модерног друштва. Ја бих се овде усудио да вас замолим да тако нешто никако не чините! Историја се не може вратити, ма колико ми замишљали да су нека друштва (византијско, античко...) била идеална. Узалуд сва наша носталгија! Негативна последица оваквог става јесте то да нас деца неће слушати јер немамо да им кажемо ништа од онога што се односи на њихов конкретан живот и на њихове проблеме. Она могу бити знатижељна и вољна да чују нешто о одређеном историјском периоду, али то суштински не утиче на њихов живот. Одредица „носталгичари прошлости“, каквима нас понекад представљају у јавности, не сме да буде наша карактеристика, а то треба да препознају и наша деца. Никада не може бити спорна чињеница да се хришћанство ослања на историју. Када говоримо о Богу, о оваплоћењу и сл., говоримо о историјским догађајима и о њиховом тумачењу. Говоримо о догађајима који формирају историју спасења. Исто тако се треба односити и тумачити и различите, до сада нама познате, друштвене формације. Али, смисао историје није враћање. Смисао и циљ нашег постојања је у будућности. Унесите ту динамику ишчекивања Царства небеског и у ваше односе са децом. Историја се није зауставила. У том смислу треба афирмативно посматрати садашњу епоху и савремено друштво. Оно је простор наше хришћанске одговорности и нашег хода ка Царству. Према њему се треба трезвено односити, као према епохи која, у односу на претходну, има и своје предности и своје мане, јер свака историјска епоха има и своје добре и своје лоше стране. А идеалних епоха нити је било нити ће бити. То би бар нама, хришћанима, требало да буде кристално јасно. Сви они који остану, тј. покушају да остану, у прошлости осуђени су на нестајање из живота у виду „музејских експоната“ прошлих времена. Такав став према вери не сме бити и наш став. Друштво знања или друштво вредности? Да пређемо сада на ваше конкретно школско окружење и опште циљеве образовног процеса. Запитајмо се да ли се можемо сложити око дефинисања тог циља? Сматрам да би циљ образовања требало да буде вођење појединаца и целог друштва ка Добру, а нама је потпуно јасно шта и Кога подразумевамо под тим. Међутим, неразрешена дилема нашег школства је да ли образовни процес тежи формирању друштва знања или друштва вредности. Врло често се дешава да је образовни процес готово у потпуности усмерен ка друштву знања, а не ка друштву вредности, ка појединцу који, у најбољем случају, барата информацијама, али који се тешко сналази у области чак и основних људских вредности. Друштво у транзицији му у томе ни мало не помаже јер оно само има недоумице управо у погледу вредности. Нама данас није потпуно јасно, тј. тешко нам је да се сложимо, шта је добро а шта лоше. Но, ствари ће доћи на своје. Ниједно друштво не може дуго да буде у дилеми око кључних вредности. Равнотежа ће се пре или касније успоставити. Али, то може да се догоди мимо или независно од нас. У једном тренутку будуће стабилизације вредности у друштву може се показати да хришћани, забављени својим унутрашњим проблемима, нису дали допринос том процесу и да су се неке нове вредности стабилизовале мимо хришћанства. Предупређујући један такав развој догађаја, треба да се потрудимо да урадимо оно што и јесте нераскидиви део катихизације – да васпитавамо децу за вредности. Независно од наше сагласности о циљевима образовног процеса – знање или вредности или оба, постоји нешто у наставном процесу што бисмо могли назвати скривеним курикулумом. Другим речима, кад год уђете у разред и затворите врата за собом, ви утичете на децу, хтели то или не, па чак и ако чврсто одлучите да не желите да им пренесете никакве вредности. То се не може избећи. А што се тиче вере, тј. наше конкретне ситуације, на децу можемо утицати само аутентичношћу наше сопствене вере. Заиста је јако битно да вероучитељ не преноси само информације везане за хришћанство, него да деци преноси и своје искуство. Разлог је, како смо поменули, у потпуној упитности свега у нашем времену. Сви, па и деца, проверавају свачије ставове, па и ставове вероучитеља. Како је хришћанство само једна од животних опција, ако се не излаже аутентично мале су шансе да дете прихвати баш ту опцију. Неке од вредности савременог друштва Да се позабавимо, даље, појединачним вредностима савременог друштва. Једна од њих, преузета из сфере економије, коју деца врло рано усвоје јесте такмичарски дух, односно дух конкуренције. Ситуација конкуренције и борбе за животне позиције може у човеку да покрене многе добре, па чак и скривене снаге, могућности и таленте. Међутим, такмичарски дух има и своју негативну страну, уколико животни успех доживљавамо као победу над другим јер „на врху“ нема места за све већ само за „најбоље“. У том случају неизоставно и по сваку цену треба бити бољи од других, јер је мало оних који остварују пожељни животни циљ, који се састоји у томе да буду лепи, успешни, богати, познати, здрави, срећни. Глумци, забављачи, музичари и спортисти представљају иконе животне успешности. Пред вероучитељем је, дакле, врло крупан проблем: како деци говорити о Христу ако се она од почетка усмеравају ка другачијем разумевању животног успеха и животних вредности. Проблем има два аспекта. Најпре, сам Господ Исус Христос се никако не уклапа у представљену схему. Први је он животно „неуспешан“, остављен и разапет, без иједног од поменутих атрибута животне среће. Други аспект проблема је de facto друштвена ситуација у којој је мало успешних, а много животних „лузера“, према понуђеним критеријумима среће. А онај ко није успео у животу, ко нема довољно новца, ко нема довољно знања, ко себи не може да приушти одређени животни стандард, тај је заиста животни „лузер“. И како ће онај који жарко жели да „успе“ уопште моћи да прихвати Христа, а да га не доживи као неправедног Бога, који једнима даје, а другима не? Прочитајмо део из једног малог чланка из Политике од прошлог лета (2011), који се односи на скорашње немире у Енглеској: „Тек се назиру контуре портрета вандала осветљених ових дана ватром на Британском острву. Тај дечко (има и девојака, али много мање) не мора да буде из Лондона, или из Манчестера. Он нема нацију. Може се појавити у Београду или у Лиону, у Ђенови или у Хамбургу. Носи капуљачу. Прекрива лице марамом. Куца на Blackberry-ју, или на неком другом типу мобилног телефона као да је професионални дактилограф. Зна време и место кад нови тип ,Nike‘ патика стиже у продају. Он не напада самопослуге, сем ако му се не нађу на путу. Не треба му хлеб, а још мање млеко. Дакле, главна мета у општини Хакни су продавнице са мобилним телефонима, као и радње са спортском одећом и обућом – фирмирана роба... Главна погонска снага бунтовника двадесет првог века јесте фрустрација зато што немају пара да купе оно што многи други већ имају... Како можеш да изгубиш веру у ред и закон, у морал, сарадњу и солидарност, у сврху битисања, а да тако чврсто верујеш у ,Nike‘ дуксерицу или у плазма-телевизор?!“ Овом опису одговара и приличан број наше деце. То је друштвени контекст у коме живимо, али у коме се одвија и црквена катихизација. Врло би погрешно било сматрати да су ово већ много пута у историји виђени знаци атеизма. А ради се заправо о специфичном постмодернистичком саморазумевању данашњег човека. У његовом свету и друштвеном контексту који ствара и те како има места за религиозност али за специфичном врстом и типом религиозности коју називамо „New Age“ или алтернативна религиозност. То је тип религиозности који је примерен савременом човеку и који се формира од седамдесетих година прошлог века. То нам даје за право да закључимо да савремени човек није нерелигиозан, и још општије – да човек никада није био нерелигиозно биће. Све анкете и истраживања у свету показују врло висок степен религиозности – скоро деведесет процената у свим друштвима. Међутим, та религиозност није исто што и традиционална религиозност. Према томе, катихизација ако желимо да буде успешна, не може бити иста као пре сто или двеста година, она мора да узме у обзир поменуте чињенице о друштвеним променама, али и променама типа религиозности. Карактеристике савремене религиозности Карактеристика религиозности данашњег времена је заокупљеност сопственом личношћу. Савремени човек, самим тим и савремено дете, крајње је нарцисоидан и заокупљен сопственом земаљском срећом. Верујем да сви имате проблема кад говорите деци нпр. о Царству небеском, а у дечијим очима читате мисао: „Дај ти мени сада, а пусти то шта ће бити! Хоћу сада! Хоћу овај живот да проведем на најбољи могући начин, онако како замишљам да га треба провести...“ Савремено дете хоће да ужива свој живот, да буде здраво, да што дуже буде младо и безбрижно, да буде лепо и да удобно живи. Али исто то дете, па и одрастао човек, хоће да верује и, уколико је могуће, да веру прилагоди поменутим животним циљевима. Ово је кључна и најопаснија тачка у процесу катихизације. Хоћемо ли ми нашу веру да прилагодимо потребама и тежњама савременог детета и савременог човека, или ћемо да останемо (или макар да се трудимо да останемо) аутентични хришћани, под условом, наравно, да знамо шта је то аутентични хришћанин. Велика је разлика између некритичког прихватања духа света и прилагођавања његовим захтевима са једне стране, и прихватања у љубави и са расуђивањем савремене епохе у циљу њеног преображавања са друге стране, у циљу да друштво у коме живимо буде бар за нијансу хуманије и лепше место за живот и сада и у будућности. О сатанизацији и одбацивању савремености не желим ни да говорим, јер то није хришћански став. Као илустрацију за наведени став искористићу наше савремено разумевање здравља. Здравље је свакако врло важно свакоме од нас, али је оно и стање од пресудног значаја за савременог човека, зато што је предуслов земаљске среће. Услед некритичког и неаутентичног тумачења вере може нам се десити да се наша вера у спасење окрене у религију здравља која је свима разумљива и одлично се уклапа у велику индустрију „производње“ здравља. Друга илустрација је потреба савременог човека да се забавља и да све претвара у забаву. Није другачије ни са религијом. И она треба да буде у функцији забаве. Готово сваке дневне и периодичне новине имају неку врсту хороскопа. При том је мало људи који заиста верују да им је будућност записана у звездама, али, опет, доста велики проценат људи чита хороскоп из забаве. Уколико савремени човек жели да се забавља, да лепо и у здрављу проведе свој живот, како ћете му говорити о патњи, крсту и смрти? Како ћете му говорити о аскези? Оно што је опасност коју сам поменуо је да и хришћанство представимо у New Age кључу, да је то вера радости, среће и задовољства, да не постоји патња, да смрт није побеђена већ да она и не постоји, већ представља прелазак у бољи и вечни живот. Болест и старост су, такође, појмови које савремени човек не жели да чује нити да о њима разговара. Стари су негде изван живота, све више у старачким домовима, болесни су у болницама, смрт се не дешава овде и нама, већ негде на неком другом месту. А опет је све то део живота и ми не можемо веру озбиљно преносити деци а да не поменемо све фазе људског живота. Васпитање за хришћанске вредности Желео бих да се, закључујући, вратимо на хришћанске вредности и да се запитамо које би, од читавог спектра, могле да буду оне за којима савремени човек често у потаји жуди и које би могле да му испуне срце, што не успева духу „овога света“. Насупрот менталитету успеха и такмичења какав влада у савременом друштву и који ствара победнике и губитнике, можемо да предложимо деци визију и напор у изградњи друштва солидарности. Појам солидарности све више и више налази своје место у теолошком речнику и поприма, између осталих, и хришћанска обележја. Не мора људско друштво неизоставно да буде такмичарско. Ми га таквим чинимо, а оно може бити и друштво солидарности. При томе не мислим на целокупно друштво, јер би то спадало у сферу утопије, али мислим на мале заједнице, мала острвца солидарности каква би требало да буду наше парохије, представљајући тако пример за шире друштво, места наде. Формирање таквих заједница али и васпитавање за њих, спада у домен хришћанске одговорности како клира тако и катихета. Мислим да вама образлагати теолошко утемељење овог става није потребно. Једина чињеница на коју вам скрећем пажњу је новост Христове поруке – да се Бог открива у ближњему. Да не можемо, дакле, ићи директно ка Богу, већ пут ка Богу води преко ближњега, да се заједно са њим спасавамо и стојимо пред Господом. У литератури се појам хришћанске солидарности разликује од предањског појма љубави према ближњем. Солидарност се означава и као истрајно залагање хришћана за све оне који су на било који начин угрожени. Она у савременом друштву има изразито друштвену димензију. Још једна вредност на коју бих желео да скренем пажњу, за коју исто тако сматрам да је важна и компатибилна данашњем времену и у духу је солидарности, јесте обраћање пажње на друштвено маргинализоване групе. Већ више пута сам поменуо такмичарски дух овог времена, који ствара мали број животних добитника и велики број губитника, али нисам поменуо оне људе који никако не могу да се укључе у то такмичење, који су од почетка из њега искључени, а то су различите категорије друштвено маргинализованих и хендикепираних људи. То су „мала Христова браћа“ са којима је Господ провео време свог земаљског живота, како читамо у Јеванђељима, и нама ставио на душу да се о њима старамо. Развијати осетљивост и солидарност са „малима“ је хришћанска вредност коју треба деци преносити. Господ није са силницима овога света, већ са „малима и немоћнима“. Мислим да је то простор где Црква и те како може да да допринос стабилизацији друштва, што би било признато и од стране самог тог друштва, макар његових искрених чланова. На тај начин Црква остварује и одређену друштвену мисију. У свом излагању сам се определио само за ове две вредности. Избор је могао да буде и другачији, али ипак сматрам да су ове вредности важне за данашње време и за допринос који Црква, а са њом и веронаука, може да да садашњем нашем друштву. Да поновим, једна је изграђивање и залагање за друштво солидарности, а друга обраћање пажње на маргинализоване друштвене групе које немају никакву шансу у овој суровој животној утакмици каква нам се намеће. *Са предавања одржаног на семинару за вероучитеље - Крагујевац 11. фебруар 2012. године Извор: Епархија шумадијска

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 03. августа у 19:00 часова предавање је одржао господин Раде Булајић на тему: ”Свето Писмо као основа образовања и васпитања”. Извор: Манастир Острог

ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА ПРОТЕ ДРАГОМИРА САНДА: ВИДЕО ЗАПИС ОБРАЋАЊА ЕПИСКОПА ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКОГ ФОТИЈА: Извор: Епархија зворничко-тузланска