Претражи Живе Речи Утехе

Света православна црква 26. октобра слави спомен Светих новомученица Злате Меглинске и Босиљке Пасјанске, две велике, али и једине српске светитељке које су уписане у календар наше Цркве из реда мученица пострадалих за веру хришћанску у новије време српске историје. Прослављајући Бога у Светима Његовим, овом приликом, уз кратка пролошка житија, приносимо и акатисте спеване у част Новомученица Злате и Босиљке, верујући да оне помажу свима у невољама који их са вером и љубављу призивају. Рецезент акатиста Новомученице Злате је блаженопочивши Митрополит Амфилохије, а рецензент акатиста Новомученице Босиљке Пасјанске је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Акатисте је, у славу Божију, саставила монахиња Олимпијада Кадић. Света новомученица Злата Меглинска рођена је у селу Слатини у Меглинској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „Ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли“. Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „Кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота“. И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа Св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „Кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре – светитеље и светитељке“. Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. Напослетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. године. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова. АКАТИСТ НОВОМУЧЕНИЦИ ЗЛАТИ МЕГЛИНСКОЈ Кондак 1 О, милогласни Херувими, што сте дјеву Злату славопојем вечним ублажили, молимо недостојни, Творца умолите страдања њена да опевамо, достојну хвалу да светој принесемo и да Христа Бога смерно прославимо, појући јој: Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Икос 1 Благословом својим Бог те даривао, божанственим златом душу ти украсио, небеском те љубављу Својом увенчао, Ангеле на Небу тобом распевао, и све људе Божије крвљу твојом обасјао да ти поју: Радуј се, Злато, голубице мила! Радуј се, благочестном вером све си позлатила! Радуј се, у срцу си тихо Цара Славе свила! Радуј се, у чедну си душу Небо уселила! Радуј се, мученичком крвљу Господа си прославила! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 2 Лепа дјева Христова, ангелскога лика, још је лепшу душу Златица имала, зато је код ђавола завист побудила, који тамну мрежу злобе је исплео и тамошњег Турчина жестоко занео, лепотом га Златином бедно опчинио, па несрећни Турчин страшно се помами, да икако својом Златицу учини! Златином Избавитељу, Христу Богу Спаситељу, запевајмо: Алилуја! Икос 2 Одважи се Турчин силни, са дружином сродних безумника, да те, Злато, Христово сијање, са дрýгама кад си послом била, да у мрачној шуми те пресретне и на силу бедно те преотме! Ал` ти си тад, Злато, Христу завапила, до Престола Свевишњег вапај си послала, Свемогућем Богу Спаситељу своме, да те дјеву чедну од злобника сачува! Тада цело Небо силно се потресе и Ангели Божији молитву вазнеше па ти запеваше: Радуј се, јер хорови дјева на Небу те чуше! Радуј се, јер се за те Христу Богу помолише! Радуј се, Ангели лепотом Небо обасјаше! Радује се, јер ти венац рајски од песме исплетоше, појући ти: Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 3 Покуша тад бедни Турчин да оружјем свелукавим златну Злату придобије, ал` не знаде, незнабожац, да ће залуд с дјевом Златом тешку битку да војује, јер њој беше најмилије да у срцу непрестано Христу Богу песму поје: Алилуја! Икос 3 Нуди Турчин доброј Злати шуме, поља и градове, наговара младу дјеву да прихвати турску веру, и запрети јоште силник грозном муком и тамницом ако Злата не пристане да његовим буде златом! Одговара њему Злата: „Ја у Христа верујем и Њему се клањам и Њега Јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на ситне комаде исекли!“ Зато јој певамо: Радуј се, Злато, грлице златоуста! Радуј се, јер се ниси одрекла Спаситеља Христа! Радуј се, јер се не убоја страха Турчинова! Радуј се, јер му смело рече да си невеста Христова! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 4 Најмрачнијим лукавствима Турци тада прибегнуше, окупише турске жене, њима Злату предадоше да је оне некако приволе на оно што они желе. Но, Злата, дјева мила, душу је мудро оградила Господу се тихо молећи и појући: Алилуја! Икос 4 Заиграше турске жене своје коло око Злате, заплетоше лукавштином, преплетоше турском вером, да би Злату зарад ћара учинили турском женом; ал` залуд им мука беше, златоумну дјеву Злату не склонише њином јаду. Зато Злати, од све душе, принесимо смерну хвалу: Радуј се, Премудрошћу Божијом ти си сијала! Радуј се, јер си замке адских змија прозрела! Радуј се, прелестима овог века лако си одолела! Радуј се, срцем благоверним нечастивог си победила! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 5 Наредише онда Турци оцу, мајци и сејама, претећи им грозном силом, да претопе срце Злати – да се милом потурчи или ће је убити а њих на страшне муке ставити! Но, Злата, Божја голубица, оста верна Христу Богу, појући Му чистог срца: Алилуја! Икос 5 Стадоше родитељи Злату наговарати да се на себе смилује и да се Христа одрекне но, не могоше сузе родитеља од љубави Божије дјеву да одвоје. Рече њима света Злата: „Кад ме ви саветујете да се истинитог Бога Христа одрекнем, родитељи моји ни сестре моје више нисте. Имам оца – Бога Христа и мајку – Пресвету Богородицу и браћу и сестре – све Божје Свете.“ Христовој Злати, златној голубици, Светој дјеви Новомученици, певамо зато: Радуј се, на земљи живећи, за Небом си чезнула! Радуј се, јер си Христу Богу достојну част одала! Радуј се, јер ти је љубављу Истине душа пламтела! Радуј се, изнад земље, срцем, у вечност си се винула! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 6 Када Турци увидеше да Христову дјеву Злату преластити ничим не могоше, мучењима грозним прибегоше а Злата, као да је на свадби Цара Славе била, радосно је Богу песму узносила, појући Му: Алилуја! Икос 6 Затворише мучитељи Свету дјеву у тамницу, у јарости зверолики, сваки дан је љуто шибаху, па јој кожу са леђа искаишаше и пред њене очи ставише и још усијану шипку кроз уши провукоше, но анђелску Злату не поколебаше! Зато јој певамо: Радуј се, дјево – делијо, оружјем Божијег благовољења храбро си се борила! Радуј се, ране Господа свога Христа на себи носила! Радуј се, јер си у страшноме страдању тајну Крста познала! Радуј се, благословена, страдању си се радовала! Радуј се, јер си мученичком крвљу својом грехе наше омила! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 7 Сред најљућих оних мука, старцу своме духовноме, Тимотеју блаженоме, молбу Злата упућује да се за њу Богу помоли, да се Господ на њу смилује и да је удостоји да страдањем својим Христа Бога прослави и да се, пречиста Божија дјевица, достојно Богу престави појући Му: Алилуја! Икос 7 Молитву је Златину Христос Господ чуо, за уздарје Злати силу Своју послао, љубављу јој превечном душу надахнуо да претрпи све до краја славно да јој певамо: Радуј се, агнице кротка, са Господом Христом једно си била! Радуј се, у мучеништву заувек са Христом си се сјединила! Радуј се, светим смирењем душу си украсила! Радуј се, у Рај словесни си се уселила! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 8 Бесни Турци у љутоме јаду свету Злату на дрво обесише и сву је на ситне комаде исекоше док им страшно у ушима одзвањаше њена хвала Богу: Алилуја! Икос 8 Златиних чесних моштију остатке благоверни људи тајно покупише и у страху Божијем смерно сахранише певајући: Шта се сија с превечних висина? Је ли сунце ил` су звезде сјајне? Нит` је сунце нит` су звезде сјајне, Него душа злаћане девојке, Душом својом земљу обасјала, Све хришћане вером позлатила, и да поју Богу надахнула: Радуј се, Злато, Христова агнице, Златозарна Новомученице! Кондак 9 Ангели Божји на Небу се удивише кад су вишње Силе Злату Царском славом увенчале, те усклицима радости Небо обасјаше што ће заједно са њима Господа да слави, појући му вечно: Алилуја! Икос 9 Никакво људско умовање не може да досегне крсним страдањем богопознање, нити красноречивост песника може да опева Славу Христових Мученика којом на Небесима сијају и заједно се са Новомученицом Златом радују, која слуша: Радуј се, Славо Божија, Ангелом опевана! Радуј се, Светом Вољом Божијом помазана! Радуј се, љубављу Истине опасана! Радуј се, Васкрсењем светим обрадована! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 10 Ради љубави Христове, презревши сујетно и безбожно живљење и прихвативши радосно мученичко страдање, удостојила си се да измолиш од Владике Христа помиловање свима онима који заступништву твоме прибегавају и Господу Богу свим срцем певају: Алилуја! Икос 10 Превечни Цар Славе показа те, Света Новомученице, најсјајнијим светилником Истине када си Христа ради пострадала и мученичком крвљу својом семе нових безбројних хришћана свуда посејала и светлошћу Васкрсења Христовог обасјала све који ти поју: Радуј се, Мученице златна, духом плäмена! Радуј се, у огњу страдања разжежена! Радуј се, посланице Божија, Духом Светим писана! Радуј се, слушкињо Господња, Речи Божјој верна! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 11 Иако немоћни пред славом подвига твог да те достојно узвеличамо, Света Новомученице, ипак те молимо: милостиво прими од нас ове смерне хвале којима Госпогу Богу благодаримо што нам је светињом твоје доброте душе осветио да Му радосно певамо: Алилуја! Икос 11 Златнија од злата беше Истина којом си дисала и Именом је Божијим пред крвником прославила да би и нас од заблуда Њоме сачувала који ти певамо: Радуј се, Православља свето знамење! Радуј се, благоумних похвало! Радуј се, Вечног Живота благоухање! Радуј се, Светог Јеванђеља сило! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 12 Молимо те, Света Великомученице Злато, моли Владику света Христа да опроштај грехова наших добијемо и да се љубављу према Господу удостојимо да Му заједно са тобом, у Царству Небеском, неућутно певамо бесконачну песму: Алилуја! Икос 12 Са страхопоштовањем прослављајући твоје мученичко страдање, Новомученице Злато, молимо те, прими ово наше смерно појање које ти, у Славу Божију, приносимо и Христа Бога славимо, Који се у теби чудесно прославио и вечном радошћу те обрадовао и житеље Неба тобом распевао да ти поју: Радуј се, у златну Вечност одевена! Радуј се, мученичким страдањем прослављена! Радуј се, љубављу Божанском запечаћена! Радуј се, жртво непорочна, Господом примљена! Радуј се, Злато, Христова агнице, златозарна Новомученице! Кондак 13 О, Света Новомученице Злато, прими сада од нас ове скромне даре и имајући смелост пред Престолом Цара Славе моли се за нас грешне да хришћански живот непостидан и миран проживимо, плодове достојне покајања Господу принесемо и да добар одговор на Страшном Христовом Суду дамо, певајући: Алилуја! (Овај се кондак чита три пута а затим: икос 1 и кондак 1) Молитва Светој новомученици Злати Меглинској Света Новомученице Христова Злато, која сада на Небесима блаженствујеш и са Ангелима се Христу Богу радујеш, молимо те недостојни, прими ово мало мољење и услиши све којима је потребно твоје, пред Престолом Свевишњег, заступање, да нас Господ помилује и да свима дарује од Бога спасење и да се у Дан Страшнога Суда удостојимо са десне стране Цара Славе заједно са тобом да станемо. Амин. Тропар, глас 1. Страдањем својим житије земаљско си преобразила у небеско божанствено злато; мученичком крвљу си пројавила светлост богопознања; са Гора вечних дивно светлиш сада са Ангелима, Новомученице Злато, молимо те, моли Владику света да помилује све који поштују свети спомен твој. Кондак, глас 4. Као блиставо злато, свјетлошћу богопознања обасјана, јавила си се роду своме српскоме, дјевице пресјајна, када си пред безбожним мучитељима Вјеру Православну крвљу својом посвједочила, и од Турскога јада мученичком смрћу се спасила, и у наручје Христа, Женика твога, узљетела као пречиста голубица Царства Небеског. Састављено благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, 2007. љета Господњег Света новомученица Босиљка Пасјанка за Христа Бога мученички је пострадала на Српском Косову у деветнаестом веку. Ова света Христова дјева, незлобива и простодушна, за земаљску отаџбину имаше од давнина чувено село Пасјане, крај Гњилана, на Лазаревом Косову. У побожној и сиромашној породици растући, васпитавана је у свакој врлини. Одликујући се послушањем и трудољубљем, ову младу девојку, док је у јесен помагала при сакупљању дрва оцу и брату, отеше тројица арнаута, непријатељи Христове вере, и хтедоше је помуслиманити. Како је она то одлучно одбијала, и поред многих мука, јасно исповедивши своју чврсту веру у Господа Исуса Христа, не пристаде на другог изабраника, осим Онога, Који ју је Својом најслађом љубављу неизрециво заручио. Крај реке Лапаштице многим мукама уморена и на крају коњима растргнута, душом узиђе у Небеске брачне одаје да се са Жеником Христом вечно радује. Њене свете мошти узидане су уз стуб храма у њеном родном месту Пасјану. Дана 23. 10. 2019. године у Цркви Преображења Господњег у селу Пасјане код Гњилана, уз благослов Његовог преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, извађене су из стуба цркве мошти Свете Новомученице Босиљке. Након свечаног чина омивања, новопројављене мошти Свете Босиљке положене су у кивот у Цркви Преображења Господњег да им се верни народ смерно поклања и Свету новомученицу Босиљку у помоћ молитвено призива. АКАТИСТ СВЕТОЈ НОВОМУЧЕНИЦИ БОСИЉКИ ПАСЈАНСКОЈ Кондак 1 Шта се сија на Косову славном? Ил` је сунце, ил` су звијезде сјајне? Нит` је сунце, нит` су звијезде сјајне, већ је душа пречисте дјевице, Босиљке Пасјанске Новомученице, што се кнеза таме не убоја, нити њега нити му робова, већ крв своју за Господа проли, крвљу својом сву земљу обасја златном Славом Васкрслога Христа а душа јој Небом замириса и узлете до сјајних висина у наручју Божијега Сина до превјечних ангелских хорова, који свето Небо разиграше, и дивну јој пјесму запјеваше: Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Икос 1 Ходите сви вјерни, Господу се помолимо да Свету Босиљку достојно прославимо, у Светој Цркви са Божијим Ангелима и у хору са светим дјевама, да јој дивну пјесму испјевамо и молитвом да је замолимо да се за нас пред Богом заступи да бисмо јој заувијек пјевали: Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 2 У тешка времена народног страдања, у земљи црвених божура, родила си се ти, Божија голубице, и Пасјанска дивна звијездо сјајна, што си ближње душом обасјала, па ти тихо пјесму запјеваше и пророчке ријечи изрекоше: “Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовса Новомученице!” Алилуја! Икос 2 Још док си мала дјевоjчица била, у срцу си Христа Бога свила, док си свете иконе на зиду гледала, и чистим срцем Богу се молила, пјевајући: Радуј се, Христе, Спаситељу наш! Радуј се, Божија Мати, која ме чуваш! Радуј се, Царе Лазо, што са Неба као сунце сијаш! Радуј се, Ангеле Божији, што ми лијепо пјеваш: Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 3 Свему роду своме, ти си мила била, укућане своје вазда веселила, оцу и мајчици вриједно помагала, браћи и сестрици срце радовала пјевајући: Алилуја! Икос 3 Kao лијепа дјева, Босиљчице драга, смјерном љепотом ти си сијала, и душом дjевојачком свуда мирисала; ко босиок свети, царска биљка славна, ти си чекала да будеш узбрана, достојном руком краснога женика, у славу Божију, на радост свих Пасјана, да ти весело поју: Ој, ђевојко драга, што гледаш преда се! Ти одувијек тихо Христу Богу молиш се! И у колу с другама весело нам појеш! Радуј се, јер Пасјане врлином радујеш! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 4 Љепотом твог лика очаран, чарањем кнеза таме помрачен, љути Арнаутин у себи се зарече да, макар на силу, мора да те има, злоби мрачној обручен, знајући да сила Бога не моли, нити Богу поје: Алилуја! Икос 4 Дуго те времена несрећник вребаше, и једном приликом ђаво му поможе да те на силу, са бедном дружином, од оца и браће уграби, који свим срцем Богу завапише да те од црних звјерова избави, а ми ти кличемо: Радуј се, сунце наше, богозрачно! Радуј се, јер нам из вјечности Христом Богом сијаш! Радуј се, Небо наше, миомирно! Радуј се, јер нас благоухањем рајским распјеваваш! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовса Новомученице! Кондак 5 У средини безбожничкој, безумници помислише да дјеву красну задобише, дјеву која душом блиста, и свим срцем и устима Превјечноме Богу поје, славећи Женика Христа, пјевајући: Алилуја! Икос 5 Покушаше Арнаутин, лијепим ријечима Босиљку дјеву од праве Вјере да одврати и на сваки начин је наговараше да се Христа одрекне и њима се приклони; ал` Христова дјева, Босиљка мирисна, све мрачне приједлоге је одбиjaла док је у срцу свом дјевојачком, непрестано Богу пјевала: Радуј се, Христе, Спаситељу наш! Радуј се, Божија Мати, која ме чуваш! Радуј се, Царе Лазо, што са Неба као сунце сијаш! Радуј се, Ангеле Божији, што ми лијепо пјеваш: Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 6 Након многих ријечи и убјеђивања да се Босиљка Христа одрекне и да се туђем Богу поклони, потурчену јој српкињу послаше коју богато дароваше да је лукавим ријечима на њину вјеру склони. Но, Босиљка дивна, тихо се молила и сузе на Небо слала, пјевајући: Алилуја! Икос 6 Несрећна жена потурчена чудно Босиљку гледаше и ове јој речи говораше: “О, Босиљко сјајна, чедна дјево бијела, ти си овим људима силно омиљела… Одреци се Христа и живот сачувај, и у вијеку овоме ти силно уживај, а Бог је милостив, опростиће свима, као што је мени и свима људима, па ће Он на Небу свима да заблиста, одреци се, слободно, твога Бога Христа!” Ал Босиљка жени храбро одговара: “Ја Женика имам, Сапситеља Христа, и Цара ми Лазу који с` Неба блиста, и његове ријечи срце моје чује, што ми овог часа Светац поручује: “Не бој се, кћери Босиљка, земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека, већ се радуј, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовса Новомученице!” Кондак 7 Арнаутин црни силно се разљути и умом помрачи, па суровим мукама стаде Босиљку свирјепо да мучи, ал` Босиљки храброј, делији – дјевојци, небеском пјесмом срце се разгорје и љубављу Христовом душа јој васкрсе, па запјева Богу: Алилуја! Икос 7 Мужаствена дјева, божанственог лика, лијепа Христом Богом, душом боголика, на освету страшну ђавола покрену, што јој душу чисту нико још не дирну, па разјари страшно јадног несрећника, бијесног Арнаута, црног безбожника, те је страшно бедник Босиљку мучио, ал` је тијем мукама вијенац јој исплео, мученички вијенац, вијенац дјевојака, вијенац нових безбројних Косовских Јунака, па јој појемо: Радуј се, јер си страшне муке, Христа ради, поднијела! Радуј се, јер си ране Христове на тијелу свом носила! Радуј се, јер те грозним батинама, Христа ради, бише! Радуј се, јер те страшном глађу, Христа ради, морише! Радуј се, јер ти црне косе, Христа ради, посјекоше! Радуј се, Христа ради, табане ти палише! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Христова Новомученице! Кондак 8 Јуначки си дјевојачку слабост презрела, силом Крста Часнога ђевола побиједила, несрећног Арнаутина до вијека постидјела, зато те је бјесомучник у гору повео, и са љутом дружином смрћу те погубио, и пречисто тијело твоје бијесан комадао, док ти у Сунце Правде гледаше и славно Богу пјеваше: Алилуја! Икос 8 Након свега, турске власти родбини твојој дозволише да тијело твоје понесу и чесно га сахране, и до Неба хвалу ти узнесу, појући ти: Радуј се, Косовски Јунаци с тобом запјеваше! Радуј се, крвљу твојом мученичком земљу обасјаше! Радуј се, Ангели ти Божији вијенце исплетоше! Радуј се, јер косовски божури свуда процвјеташе! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 9 Босиљко дјевице, Христова агнице, славна Косовска Новомученице, са Ангелима Божјијм на Небу сад ликујеш, и у бесмртним хоровима Господу се радујеш и весело божанствену химну Богу појеш, док вијенац твој златни светим Небом сија, и Црквом се разлеже пјесма најдивнија: Алилуја! Икос 9 Са Христом распета, Тајном Крста обасјана, Босиљко славна, мученичком смрћу са Христом си васкрсла, дјевице пресјајна, Који ти је душу на Небо вазнео и са десне стране Своје поставио, да Бога вјечно славиш и за све људе се неућутно молиш, пјевајући: Радуј се, Исусе, Спаситељу наш! Радуј се, Христе, Који ме вјерно чуваш! Радуј се, Господе, што ко` сунце сијаш! Радуј се, Ангеле Божији, што ми лијепо пјеваш: Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 10 Света Босиљко Новомученице, што душа ти босиљком мирише, и срца наша радује, молимо те, Господа умоли да свака душа намучена са тобом вјечно ликује и божанствено поје бесконачну пјесму: Алилуја! Икос 10 Сред древних Пасјана, као Анђео Божји, бијели се црква предивна, гдје су твоје свете мошти узидали и њима сву Цркву Небоземну, Славом Божијом обасјали да ти појемо: Радуј се, дјевице духа огњеног! Радуј се, мученичком крвљу Небо нам отвараш! Радуј се, свјетилниче васкрсења Христовог! Радуј се, божанствена иконо која Христом сијаш! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 11 Мученице Босиљко, драга Светитељко, драгим каменом Храма Свог небеског Господ те је прославио, Свето Небо Косовско њиме украсио и у срцима нашим тобом заблистао свепобједном пјесмом: Алилуја! Икос 11 Мученичком крвљу својом образ Цара Лазара на Небу си осветлала, Вјеру своју Православну крвљу си запечатила, Јунацима Kосовским славно се придружила, који су радосно Небом засијали и весело запјевали: Радуј се, Православне Вјере свето знамење! Радуј се, страдајућих небеска утјехо! Радуј се, косовских божура благоухање! Радуј се, Христова дјевице, Босиљко! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 12 Света Мученице Босиљко, молимо те, милостиво прими ово наше мало мољење и, љубављу својом мученичком, помилуј нас и буди нам од Господа блажено спасење, да бисмо Господа вјечно славили и бесмртну пјесму пјевали: Алилуја! Икос 12 Часним Крстом наоружана, на преславно страдање од Господа призвана, пролазно си презрела и јуначку смрт за Христа изабрала, мученичком крвљу својом ране наше исцјелила и, бесмртном љубављу са Неба нас помиловала, да ти с радошћу појемо: Радуј се, славних Косовских Мученика сапутнице! Радуј се, смјерних слугу Божијих помоћнице! Радуј се, дјевственица Христових заштитнице! Радуј се, пред Пријестолом Божијим, незамјенљива наша заступнице! Радуј се, Босиљка, пречиста дјевице, славна Косовска Новомученице! Кондак 13 Света Босиљко Новомученице, новопросијала Косовска Страдалнице, ти, која си огњем мученичке крви своје у срцима нашим засијала, и пламен вјечне љубави Божије у нама распламсала, Свету Цркву Божију си распјевала и небеском радошћу нас помиловала и молитвама својим ка Господу повела, појући у вјечности бесконачну пјесму: Алилуја! (овај кондак се чита три пута, па онда: Икос 1, Кондак 1) Молитва Светој новомученици Босиљки Пасјанској Света новомученице Босиљка, ти, у којој је огањ Божанског цјеломудрија неугасиво горио, и који је уски пут Христов свима обасјао, за Небеског Женика свог мученички си пострадала и најчистију љубав своју крвљу си запечатила и сву васељену обасјала свјетлошћу васкрсења Христовог, Кога непрестано моли да помилује сав богочежњиви људски род. Амин. Састављено благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија, 2019. љета Господњег https://mitropolija.com/2024/10/25/spomen-svetih-novomucenica-zlate-meglinske-i-bosiljke-pasjanske-4/

Добро се сећам дана када сам први пут срео епископа Калиста. Био је фебруар 1994. године. Имао сам 16 година. Дошао сам на три дана у школу у бенедиктинском самостану у Северном Јоркширу. Усред семестра је био кратак распуст и дошао сам на неколико дана у Оксфорд, где је манастир имао мали колеџ за монахе и студенте мирјане. Нисам планирао даље студије у Енглеској. Готово све што сам видео око себе у овој земљи ми се гадило. С једне стране, сањао сам да се што пре вратим у Санкт Петербург. С друге стране, желео сам да студирам у Богословији у земљи у којој живот Православне Цркве није био деформисан совјетским временом. Директор колеџа је организовао два састанка за мене: са епископом Калистом и његовим руским студентом, који ми је деловао веома зрело, иако је имао 27 година! Звао се јеромонах Иларион (Алфејев). Питање где студирати се решило само од себе. Са епископом Калистом смо се редовно састајали током осам година колико сам студирао на острву. Током моје три године у Оксфорду, виђао сам га сваке недеље у православној цркви, која је првобитно била изграђена за две заједнице – Цариградску и Московску патријаршију. Долазио сам у његов дом на туторијале – индивидуалне часове, на његова предавања о патристици и православној традицији. Сећам се да сам, када сам дошао код њега, рекао да ћу написати докторску дисертацију о Св. Јовану Климаку. Епископу Калисту није било тешко да ми одмах понуди готов план за дисертацију, који сам и следио. Последњи пут смо се видели у његовој кући пре две године. Причао сам епископу о служењу у Шпанији, напољу је почела грмљавина, а ја сам се враћао кроз универзитетски парк, размишљајући о томе како је дивно и непредвидиво ткиво Божијег Промисла у времену. Митрополит Иларион је прилично тачно пренео појаву епископа Калиста у својој књизи „Православно богословље на прелазу векова“. Желео бих само да додам неколико осврта његовом имиџу који ми се чине важним. Сваком, ко је видео живот православне дијаспоре, познат је феномен када се Европљани или Американци, прешавши у православље, очајнички претварају да су Руси или Грци својим изгледом и манирима. Епископ Калист није имао наговештаја о нечему сличном. Био је Енглез до сржи, комбинујући личну скромност са унутрашњим достојанством и племенитошћу. Сећао се Толкина и Луиса, познавао је свештеника Николаса (Гибса), учитеља деце краљевске породице и оснивача прве православне парохије у Оксфорду. За нас, његове ученике, кроз комуникацију са њим су се откривали светови. Осим тога, знао је да споји бескомпромисну оданост православној традицији са апелом на савременог човека и његове потребе. Патристика за њега није била археологија. Такође је могао бити критичан према својим закључцима. Тако је признао да многе аргументе против женског свештенства, које је у прошлости сматрао убедљивим, сада не сматра таквима, иако никако није постао његов присталица. Има још нешто важно. За њега корпоративна етика и лојалност никада нису били изнад моралних принципа. Принцип „морам да подржавам свој патријархат у свему, јер то је мој патријархат“ није за њега функционисао. Тако, када се заједница Московске Патријаршије у Оксфорду преселила у Цариград, а део заједнице, на челу са свештеником Стивеном Платом, протеран из једине православне цркве у граду, владика Калист је то на све начине подржавао. Последњих година његовог живота, када му је била потребна помоћ и брига, те напоре су преузели чланови ове заједнице. Поред тога, након признања ПЦУ од стране Цариградске патријаршије, епископ Калист је јавно изјавио да је расколницима дата аутокефалност. Он се никако није плашио да критикује политику Цариграда према Украјини. Смрт епископа се очекивала за неких месец дана, а могла се десити и сваког часа. Али, десило се да је његов омиљени ученик, митрополит Иларион, дошао код њега и одслужио Божанствену Литургију у просторији где је лежао епископ Калист. Исте ноћи он се упокојио, а први парастос над његовим телом такође је обавио митрополит Иларион. Било би превише претенциозно са моје стране да себе називам учеником Митрополита Калиста, али ћу га увек памтити и сећати га се као свог учитеља. Часна је смрт светих Његових пред Господом. протојереј Андреј Кордочкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Данас, 3. маја 2024, на Велики петак, најтужнији дан за све хришћане, ми се, у нади на Живот вечни, сећамо, и молимо распетог Христа Господа победитеља смрти, за децу Бо­ја­ну Асо­вић, Ану Бо­жо­вић, Ка­та­ри­ну Мар­ти­но­вић, Ма­ру Ан­ђел­ко­вић, Ему Ко­биљ­ски, Со­фи­ју Не­гић, Ан­дри­ју Чи­кића, Адри­а­ну Ду­кић, Ан­ге­ли­ну Аћи­мо­вић, ученике ОШ "Вла­ди­слав Риб­ни­кар", као и за убијеног домара, Дра­гана Вла­хо­вића, пострадале про­шле го­ди­не, 3. ма­ја, када је на њих, у школи, пуцао тада тринаестогодишњак и уче­ник сед­мог раз­ре­да те школе. Сећамо се и молимо и за пострадалу омладину у Ду­бо­ни и Ма­лом Ораш­ју, који су убијени 4. ма­ја 2023: Ни­ко­лу Ми­лића, Алек­сан­дра Ми­ло­ва­но­вића, Мар­ка Ми­тро­вића, Кри­сти­ну и Ми­лана Па­нића, Ла­зара Ми­ло­ва­но­вића, Не­ма­њу Сте­вано­вића, Да­ли­бора То­до­ро­вића и Пе­тра Ми­тро­вића. У спомен убијеној деци, др Данијела Јевтић, лекар Хитне помоћи и председник Удружења лекара писаца "Видар", написала је песму под насловом "Почиње час": Др Данијела Јевтић, "Почиње час": Извор: Радио Слово љубве

По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју “млада жена”, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: “Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје” (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. Тропар (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. https://svetigora.com/sveti-simeon-bogoprimac/

У родном месту блаженопочившег Патријарха Павла, Кућанцима, данас је молитвено обележена 13. годишњица од његовог престављења. Свету Литургију и помен, у Храму светих Апостола Петра и Павла у којем је Патријарх Павле и крштен, богослужили су Епископи, тимочки г. Иларион и пакрачко-славонски г. Јован (Ћулибрк), затим архимандрит Иларион (Лупуловић) изабрани Епископ новобрдски, као и свештенство из више Епархија СПЦ, сазнајемо благодарећи свештенику Бориславу Петрићу из храма св. пророка Илије у Миријеву који је био међу служашчима. Владика тимочки Иларион је у беседи по читању Јеванђеља указао да Патријарх Павле представља наша врата на путу ка Царству Небеском и ка познању живога Бога, подсетивши на огромно поштовање према овом Божијем човеку не само од стране верујућих људи, већ и од стране оних који су били непријатељи Цркве Христове. Епископ Јован (Ћулибрк) је поздрављајући сабраћу архијереје, свештенство и благочестиви народ, истакао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. Владика је такође поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Беседа Епископа Илариона: Беседа Епископа Јована (Ћулибрка): Епископ тимочки Иларион је беседећи после читања Светог Јеванђеља, указао на речи св. Владике Николаја из данашњег Пролога – да пре него што је читав овај свет саздан, Бог је нас изабрао да будемо Његови наследници и наследници Царства Небеског. „Сваки тренутак у нашем животу је испланиран и у знању Божијем“, а „нама људима је то врло често непознато и несхватљиво, да чак и из страдања Бог нас подиже“, што је све „део Божијег човекољубивог и савршеног плана за наше спасење“ рекао је Епископ тимочки. Тако смо ми видљиво окупљени у овој обновљеној светињи, али и невидљиво окупљени и љубављу и присуством онога који се показао као „врата кроз која смо ушли у љубав Божију и милост“ – блаженопочившег и светог Патријарха српског Павла, који је и крштен у овом храму. „И ово сабрање у радости у Духу Светоме су врата ка Царству Небеском и још једна потврда силе Божије која се у немоћи и у страдању показује савршено“, рекао је Владика Иларион и дода да „овај храм који је васкрсао из пепела и камена и рушевина, представља још једно доказивање васкрсења Господњег и сведочанство оних речи да је Он утврдио Цркву Своју на темељу вере апостола Петра, али и Апостола Павла и ту Цркву у којој ми јесмо и којом јесмо, ни врата пакла неће надвладати“, до краја света и века. Данашње сабрање нас утврђује у истинама „да смо једно, ако смо са Богом једно“ а „такође нас уз љубав Божију обједињује и љубав онога кога се данас молитвено сећамо“, рекао је Епископ тимочки, подсетивши да је Патријарх Павле објединио тимочку Епархију и Крајину, јер је и тамо ходио смирено и молитвено, бивајући администратор ове Епархије СПЦ. „Где год да је ходио блаженопочивши и свети Патријарх Павле, остављао је и изазивао поштовање не само код верујућих, него подједнако ... и код оних који нити су поштовали Цркву ... али су њега морали да поштују и противници и непријатељи Цркве због светости његовог живота“. „Иако га можда нису волели, морали су да га поштују због силе и благодати и кротости и сваке врлине коју је носио у себи и који је тако ћутљиво и ненаметљиво сведочио и пројављивао у овом свету који сав у злу лежи“ подвукао је Епископ тимочки. „Смисао нашег живота јесте Црква и васкрсење Христово и наше назначење за живот вечни“, за живот у Духу Светоме, благодати Божијој и за радост и надање на помоћ Божију, што сабрани народ својим присуством овде то и сведочи и што ће сведочити животом у овој светињи, рекао је између осталог Епископ тимочки Иларион. Владика је узнео молитву да нас Господ молитвама светог Патријарха Павла „утврди у свима заповестима да их тачно вршимо, да будемо достојни наследници свих наших славних и светих предака и да будемо добар пример свима људима са којима живимо и које сусрећемо“, али и пример нашим телесним и духовним потомцима који гледају на нас. Епископ Јован Ћулибрк је, поздрављајући сабраћу архијереје и све сабране, на крају Литругије рекао да смо се окупили „у родном месту човека који је у нашем времену и у нашим приликама и у нашим невољама, и у кажу раслабљеном времену, показао да има светих који су свети као древни свети“. У овом светом дому је крштен Патријарх српски Павле „који је целом свету проповедао Христа распетога и васкрслога и који је славу свога села пронео широм Васељене“, што показује и данашње сабрање на коме су била два Илариона – Епископ тимочки и изабрани Владика новобрдски, а замало да овај „сабор Илариона“ украси и Митрополит будимпештански Иларион (Алфејев) рекао је Владика Јован. Епископ Јован је додао да је Епископа тимочког и изабраног Епископа новобрдског овде сабрао Патријарх павле, свети Божији човек, рођен у Кућанцима – где је „место сабирања, свето место, где малтене можемо да говоримо са Мојсијем, да изујемо обућу са ногу својих јер је ово свето место“. Владика је такође са сабранима поделио и радосну вест - да је Руска Православна Црква и лично Патријарх Кирил - изразила жељу да се заврши фрескопис и уређење у храму св. Апостола Петра и Павла, „што је само знак да је име Патријарха Павла стигло у све крајеве Васељене“. Владика Јован је такође узнео молитву да се „ово страшно поклање у Украјини заврши“, јер тамо „православни убијају православне“ и да не смеју никаква геополитичка или геостратешка опредељења да нас воде у размишљањима, већ треба „да се молимо Богу да то што пре престане, да буде Божија правда, Божија истина, али да што пре престане то страшно страдање које гута хиљаде и хиљаде живота православних хришћана“. По завршетку сабрања у Кућанцима, Епископ Јован (Ћулибрк) је архимандрита Илариона (Лупуловића), иабраног Епископа новобрдског, угостио у манастиру Рођења св. Јована Крститеља у Јасеновцу, где га је упознао са обновом живота ове дивне и страдалне светиње. Извор: Радио Слово љубве

У петак, 21. јануара 2022. године, на згради у Булевару ослобођења број 28, откривена је спомен-плоча у знак сећања на браћу Јовандић, који су на том месту пострадали пре осамдесет година, током Погрома у Новом Саду 1942. године. Спомен-плочу су открили протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, г. Далибор Рожић, члан Градског већа за културу, и г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Потом су у дворишту иза исте зграде посадили пет садница јаблана и једну јелу у спомен на браћу Јовандић и њихову мајку Јелену. Поводом овог чина, г. Далибор Рожић је истакао да се откривањем спомен-плоче и садњом дрвећа симболично скреће пажња јавности на велико страдање у такозваној Новосадској рацији, али и конкретно на страдање браће Јовандић. Истом поводом, присутнима се обратио и г. Петар Ђурђев, који је подсетио на историјске околности страдања невиног цивилног становништва у Погрому у Бачкој у јануару 1942, али и на страдање браће Јовандић. Браћу Јовандић, Милорада (28), Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору (15), убили су припадници мађарске војске и жандармерије током злогласног Погрома у Новом Саду, 23. јануара 1942. године, у дворишту њихове куће у тадашњој Руменачкој улици. Злочин се збио пред очима њихове мајке Јелене Јовандић, која је после рата изјавила да је убици опростила злочин који никада неће заборавити. У парку на наведеној адреси налазила се једна жалосна врба и пет јаблана које је, по сведочењу старијих Новосађана, посадила сама Јелена Јовандић. Међутим, у годинама и деценијама систематског затирања сећања на Погром, јаблани су посечени. Чином поновног сађења јаблана и постављања спомен-плоче чува сећање на браћу Јовандић и на поруку њихове мајке Јелене да злочин треба опростити, али никада не треба заборавити. Чину откривања спомен-плоче и садње дрвећа у сећање браћу Јовандић и њихову мајку присуствовали су протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и г. Синиша Јокић, директор Завода за заштиту споменика културе Града Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2021. лета Господњег, навршила се двадесет и прва година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека. Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“ Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце. Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама. Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали. – Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза. Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”. Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци. Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију. Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар. О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи. Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза. – Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову. Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног. – Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи. Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка. – Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана. Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар. У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха. Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао. Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију. И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот. Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу. Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава. Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог. Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа. Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја. Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже: ”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело. Из књиге „Положи наду на Господа“, аутора монахиња Јелена Станишић, Игуманија Манастира Ћелија Пиперска Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом! У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао: "На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом". Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај: Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком "Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког „Богомнадахнуто житије“ Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, на дан годишњице од упокојења блажене успомене Патријарха Иринеја, 20. новембра 2021. године, на свом званичном Инстаграм налогу објавио посебну одлуку о Конкурсу за стипендирање најбољих студената неколико факултета, оснивача Универзитета у Београду. Ову објаву у наставку преносимо у целини: "Данас сам се у храму Светог Саве, заједно са браћом архијерејима и народом помолио за мог приснопамјатног претходника, великог Патријарха Иринеја, који је уснуо у Господу пре годину дана. У његов спомен, а баштинећи дух претходних поколења посебно бригу о школовању младих, одлучио сам да данас објавимо Конкурс за годишње стипендије студентима завршне године оних факултета који су оснивачи Универзитета у Београду: Правног, Философског, Техничког, Медицинског и Богословског факултета. Српска просвета, образовање у српском народу, почело је у српским манастирима, у Српској Цркви, од Светог Саве па даље свих светих Немањића... И у потоњим вековима, у време отоманског ропства, просвета је очувана у манастирима. Прву прилику за систематско образовање, Црква је имала у српским земљама преко Саве и Дунава и ту су српски митрополити и патријарси лично помагали школовање, оснивали школе, чак високог факултетског и универзитетског ранга, у Карловцима, Новом Саду, Сомбору, или су то чинили оснивајући фондације. Данас и као патријарх, и као универзитетски професор, желим да наставим ту традицију, прво у малом, овим стипендијама, за које Конкурс данас објављујем, а надам се наредних година у много већем обиму. То је, наглашавам, и израз подстицаја, солидарности, међусобне подршке пре свега добрим сутдентима, али солидарности међу факултететима. Зато што не можемо да кажемо једни другима ниси ми потребан.... “око не може рећи руци: не требаш ми”, речи су апостола Павла које и ми следимо. Услови конкурса биће објављени у понедељак на званичном сајту Српске Цркве". Извор: Инстаграм налог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије освештао је у четвртак 11. новембра спомен собу у Богословији Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода: Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског Г. Хризостома и Преосвећене Господе Епископа: сремског Василија, зворничко-тузланског Фотија и крушевачког Давида. “Карловци су најбољи могући показатељ и порука, нама данас нарочито за Цркву је то важно, да не постоји вештачка подела између науке и вере”, казао је патријарх Порфирије и истакао да је Црква подигла и Богословију и Гимназију, као што је исто и вијековима раније за просвјету чинио Свети Сава. “Ризница коју смо данас осветили јесте ризница у којој се показује колико су они који су овде школовали, подучавали ђаке, али и они који су се учили с једне стране, управо водили рачуна о изграђивању идентитета чији корен се ослања на јеванђеље, али с друге стране, баш изграђујући свест о себи, ова Богословија је чинила да сви који из ње излазе да без комплекса И страха могу да ступају у комуникацију са свим другима са различитим мишљењима и ставовима и граде један креативни дијалог”, казао је патријарх. Истакао је да је ова богословија незамјенљива у историји просвјете нашег народа, и да се вјера и наука укрштају у Сремским Карловцима. Овде се налазе предмети које чува Музеј града Новог Сада, као и из архива САНУ у Сремским Карловцима, поједини документи који су чувани у самој Богословији и они који су позајмљени из приватне архиве породица чији су чланови некада били ђаци Богословије. Ту су и реликвије са Свете Горе које је сачувала читавих 110 година породица Маширевић, односно потомци проте Маширевића са његовог путовања са ђацима Карловачке богословије, мале иконе, бројаница, крст и посебну кутија у којој се чува грумен са Свете Горе. У ризници се налази и индекс Константина Костића, свештеника који је 1918. учествовао на скупштини 1918. у Новом Саду, приликом присаједињења Краљевини Србији, који је његова унука Десанка Костић из Новог Сада позајмила за ову прилику. Предсједник Покрајинске владе Игор Мировић најавио да ће Влада и у наредним година издвајати значајна средства за реконструкцију светиња и да исто то очекују од Владе Републике Србије како би у потпуности обновили Сремске Карловце. “Покрајинска влада је са великим задовољством заиста из срца учествовала у обнови спомен собе Карловачке богословије, а завршили смо радове и на санацији крова овог здања и чини ми се на најбољи начин, имајући у виду и поруке које је упутио и патријарх Порфирије, следимо идеје и напоре оних који су током минулих векова својим ангажовањем, задужбинарством, својом вером изградили ово место и усмерили га ка духовном развоју нашег народа”, казао је Мировић. Ризница је отворена и за ширу јавност, а идеја Ректората јесте да се садржај у њој тематски мијења, како би се обухватили сви важни историјски моменти Карловачке богословије и Цркве. Извор: Телевизија Храм / Глас Српске

На далеко се чуо одјек звона Храма Светог Саве у недељу, 3. октобра док су патријарх Порфирије и 30 владика положених руку на главу Саве, изабраног и нареченог епископа марчанског, изговарали молитве и уводили га у достојанство архијереја. Међу бројним клиром и народом, молитве су и усклике "Достојан" придодали и његови другови из школске клупе Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Повезан садржај: Обновљена Цетињска Богословија дала трећег епископа Српској Православној Цркви Хиротонисан Епископ марчански г. Сава (Бундало) Четири године најлепшег младалачког духовног сазревања и стасавања провели су уз ћивот Светог Петра, цјеливајући ивер Часног Крста и десницу Светог Јована Крститеља, под сводовима Цетињског манастира и у учионицама Богословије. Радосни чин хиротоније сабрао је под куполу Храма Светог Саве његове школске другове, сада свештенике и вероучитеље, који благовесте Реч Божју широм земаљског шара, од историјских српских земаља, преко европских земаља до далеке Америке и Канаде. Сви су похитали да удруже молитве и приме благослов патријарха српског и новог апостолског наследника, Саве марчанског владике. У спомен радосног сусрета и у спомен заједничког духовног узрастања на Цетињу од 1999. до 2003. његови школски другови су му предали архијерејске инсигније - Часни крст и Панагију, књигу Историја Цетињске богословије и животопис епископа Варнаве хвостанског, исповедника Православља у половини 20. века. Дарове су предали кроз свечани чин који је отпочео певањем химне Цетињске богословије "Полећела два анђела" а потом је протојереј Данило Дангубић изговорио свечано поздравно слово. Примивши дарове, владика Сава је исказао искрену захвалност и радост заједничког молитвеног сабрања и сусрета. Истакао је да, иако су на разним странама кугле земаљске, да су јединствени у молитвеном заједништву и да га подрже молитвама у толико одговорном архипастирском раду као што и он њих и њихове породице има у молитвама. Свечаности предаје дарова присуствовали су Патријарх Порфирије и епископи Никодим далматински и Стефан ремезијански, свештенство, монаштво и бројни пријатељи и сродници новог владике, окупљени за празничном трпезом у дому Светог Саве крај храма на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На инстаграм налогу Патријарха српског г. Порфирија данас је објављено: Са задовољством сам младој редитељки Сари Милановић и њеној екипи говорио о пок. Димитрију Стефановићу, академику, уметнику, научнику, али пре свега и више од свега човеку вере. Верујем да ће филм “Сведочење о наитију” верно пренети његов уметнички и интелектуални ангажман, а ја сам настојао да не изостане и најважнија компонента његове личности која му је, верујем, отворила врата Царства небеског. Извор: Инстаграм налог Његове Светости

Изабрани Епископи хвостански Г. Јустин и марчански Г.Сава, викари Патријарха српског Г. Порфирија, у среду 4. августа, у Храму Светог Саве на Врачару дочекали су групу деце из Руске Федерације, учеснике пројекта “Школа пријатељства”, који реализује Организација „Наша Србија”, а уз помоћ Фонда Председничких Грантова Руске Федерације и синодалног одељења руске православне цркве. “Школа пријатељства” ове године обележава свој јубилеј, 20 година постојања. Извор: Телевизија Храм

ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР, у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова. 08.30 Св. архијерејска Литургија 10.00 Благосиљање славског колача 11.00-17.00 Духовна предавања и културно-уметнички програм. ПОСЛУЖЕЊЕ ЗА СВЕ ПРИСУТНЕ. Добро дошли http://manastirtumane.org/uploads/images/2021/06/image_750x500_60c86aa564807.jpg НАЈАВА: ЦРКВЕНО-НАРОДНИ-БОГОМОЉАЧКИ САБОР у спомен на 75. годишњицу упокојења Св. Јакова MANASTIRTUMANE.ORG

Приликом боравка епископа Андреја у Београду током јуна 2021. године, делегација Епархије аустријско-швајцарске посетила је гроб новопрестављеног архимандрита Јована Радосављевића где се помолила за покој душе тог великог духовника Српске Цркве. Блаженопочивши архимандрит Јован био је, поред свог знаменитог рада у отаџбини, такође много активан и у српској дијаспори. Више пута је позиван као исповедник свештенству Епархије аустријско-швајцарске. Блаженопочивши архимандрит Јован и владика Андреј били су, иначе дугогодишње колеге у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену где су предавали подмлатку Српске Православне Цркве. Пријатељство владике Андреја и оца Јована потиче још са Свете Горе (1980). Приликом редовних посета оца Јована свом духовном чаду оцу Пајсију Танасијевићу у Хиландару, владици Андреју се веома рано, још у студентским данима, указала прилика да се упозна са изузетном личношћу архимандрита Јована као духовника. Касније, као свршени студент теологије, владика Андреј је чешће посећивао оца Јована у Призрену, да би му се од 1989. до 1993. године придружио као колега у наставничком савету древне призренске Богословије. Владика Андреј је поводом упокојења оца Јована, широм Епархије одржао више парастоса и том приликом евоцирао своје многобројне успомене на изузетног оца Јована. Обилазак гроба оца Јована у манастиру Лелићу омогућио је недавно владици Андреју прилику да братству лелићке обитељи, на челу са игуманом Георгијем, исприча цео историјат свог познанства са блаженопочившим оцем Јованом. У повратку из манастира Лелића и Ћелија за Београд епископ Андреј је, с благословом надлежног Епископа, посетио и новоподигнути храм Светог Нектарија у Ваљеву. У разговору са надлежним свештеницима, епископ Андреј је указао на живу и интензивну везу великог Оца Цркве Светог Нектарија са светогорским пустињацима, нарочито са Светим Данилом Катунакијским. Владика је том приликом умољен да у скоријој будућности опет посети Ваљево и овај храм, као и да одржи предавање на ту тему. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Наша света Црква у суботу, 29. маја 2021. године, врши молитвени спомен на Свете мученике сурдуличке, који су пострадали у Првом свеском рату, а у диптих светих наше помесне Цркве уписани су 2017. године. О молитвеном прослављању празника Светих мученика сурдуличких у Алмашком храму, који поседује честицу моштију Сурдуличких мученика, говорио је презвитер Александар Поповић, свештеник при истоименом храму. После вечерњег богослужења на дан празника Светих сурдуличких мученика, у порти Алмашког храма биће уприличено предавање проф. др Бориса Стојковског и проф. др Предрага Вајагића, на тему „Мученици Твоји Господе”. О садржају предавања говорио је проф. др Предраг Вајагић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Дође дан светлога славља, и град Барски радује се, и са њим васељена сва ликује песмама и певањем духовним, јер данас свештено славље, у част преноса чесних и многоцелебних моштију светитеља и чудотворца Николаја, као незалазно сунце засија светозарним зрацима, разгонећи таму искушења и невоља, од оних који верно кличу: спасавај нас као заступник наш, велики Николаје. (тропар) Кренуше као звезда од истока до запада твоје мошти светитељу Николаје, море се освети проласком твојим, и град барски получи тобом благодат: чудодејствујући нама показао си се као чудотворац прекрасни, предивни и милостиви. (кондак) Препоручен садржај: Свети Николај чудотворац – правило вере и образац кротости Емисија о богослужбеним особеностима празника Светога Николаја Мирликијског Чудотворца Пренос моштију Светог оца Николаја Године 1087, при грчком цару Алексију Комнену, и при цариградском патријарху Николи Граматику, би најезда Измаиљћана на грчке покрајине. Почевши од Херсона ови непријатељи крста Христова покорише хришћанске земље све до Антиохије и до Јерусалима; притом мачем и огњем опустошише све градове и села и цркве и манастире, а што преостаде људи, жена и деце, то одведоше у ропство. Тада би опустошен и град Мире у Ликијској покрајини (у Малој Азији), у коме почиваху чесне мошти светитеља Христовог Николаја. А то се догоди по попуштењу Божјем, због грехова наших којима разгневљујемо Господа веома и дуготрпељивост Његову доводимо до огорчења, као што се говори о грешницима у псалмима: Огорчише Вишњега (Пс. 77, 17). Јер када људи који живе без покајања много ожалосте и огорче Бога, тада он не штеди ни светиње, нити услишава молитве угодника својих. Са тог разлога Господ једном приликом рече пророку Јеремији: Да стане Мојсије и Самуило преда ме, не би се душа моја окренула к томе народу; отерај их испред мене, и нека одлазе. И ако ти реку: куда ћемо ићи? тада им реци: овако вели Господ: ко је за смрт, на смрт; ко је за мач, под мач; ко је за глад, на глад; ко за ропство, у ропство (Јерем. 15, 1-2). Пошто таким праведним гневом Божјим бише опустошене многе покрајине грчке, међу њима и Ликија са градом Мире, Господу би угодно да се чесне мошти његовог угодника светитеља Николаја пренесу из опустошеног града Мире у многољудни град Бари. А то би са два разлога: прво, да свете мошти таког светила света, чија света душа живи у неисказаној светлости на небу, не би остале на земљи под поклопцем и без поштовања, и да овај непресушни извор чудесних исцелења не би остао неискоришћен од људи; и друго, да и Запад не би био лишен доброчинстава Божјих, која бивају молитвеним заузимањем овог великог архијереја. То пренесење светих моштију би извршено на овај начин: једном христољубивом, побожном и праведном презвитеру који је живео у граду Бари, јави се ноћу свети Николај и рече му: Иди и реци грађанима, и свему збору црквеном, да иду у ликијски град Мире, узму отуда моје мошти, пренесу их у овај град Бари, и ту положе, јер не могу да боравим тамо, у опустошеном месту. Ово тако хоће Господ Бог мој. После тог виђења презвитер устаде, оде изјутра у цркву и исприча црквеном клиру и свему народу како му се те ноћи јави свети Николај и шта му рече. Они се сви веома обрадоваше томе, и рекоше: Данас Господ обилно изли милост своју на нас људе своје и на град наш, јер нас удостоји да примимо угодника његовог, светог Николаја. О они одмах спремише три лађе, изабраше угледне и богобојажљиве људе и прикључише им неколико чесних свештених лица, да иду по свете мошти великог светитеља Божјег Николаја. Но да би избегли сметње које би их могле снаћи путем, ови људи напунише лађе житом, и као трговци кренуше на пут тобож ради трговине. Пловећи срећно, они допловише најпре у Антиохију. Ту продадоше жито, и као трговци накуповаше неке друге ствари. Али ту сазнадоше од неких људи да су пре њих стигли у Антиохију инострани трговци, Венецијанци, са намером да иду у Ликију и узму мошти светог Николаја. Стога они хитно отпловише и благополучно стигоше у Ликију, и пристадоше у пристаништу града Мире. Пошто се добро распиташе за цркву и мошти светога Николаја, они се наоружаше, јер се бојаху да не наиђу на сметње које би онемогућиле остварење њихове намере. Тамо нађоше четири монаха и упиташе их где се налазе мошти светог Николаја да им се поклоне. Монаси им показаше гробницу у цркви, у којој под поплочаним патосом лежаху целебне мошти светитеља Христова. Барјани онда раскопаше патос црквени, нађоше светитељеву раку, и кад је отворише видеше да је пуна миомирисног мира које је текло из светих моштију. Они онда покупише миро у своје судове, а светитељеве мошти с радошћу узеше, и свештеници их на рукама до лађе однесоше и тамо чесно сместише. Са њима пођоше и два монаха, а двојица остадоше при цркви. Са тако добром и неисказано скупоценом робом Барјани испловише из мирликијског пристаништа 11 априла, и срећно стигоше у свој град Бари у недељу вече 9 маја. А када житељи града сазнадоше да су им стигле чесне мошти великог угодника Божјег, одмах са епископима и свештеницима и иноцима и целокупним клиром црквеним изађоше у сусрет сви: и људи и жене и деца, и старо и младо, и велико и мало, са свећама и тамјаном, певајући и славећи Бога и његовог светог угодника. И тако дочекавши радосно и веома свечано ову неизмерно скупоцену ризницу духовну, положише је у цркви светог Јована Претече крај мора. И одмах се стадоше збивати многа чудеса од светитељевих моштију. Донесене у недељу вече, у понедељак изјутра већ беху исцељени од њих четрдесет и седам болесника, људи и жена, међу којима су били и хроми и слепи и глуви и бесомучни и разни други болесници; у уторак се исцелише двадесет и два болесника; у среду – двадесет и девет; а у четвртак рано свети Николај исцели глувонемог човека, који је пет година био болестан од овог недуга. Затим се светитељ Христов Николај јави једном богоугодном црнорисцу и рече: Ето, по вољи Божјој дођох у овај град у недељу у три сата по подне, и већ благодаћу Божјом дадох исцелење стоједанаесторици људи. – О овом јављењу светитељевом овај црноризац причаше свима у славу Божју и ради прослављења угодника Божјег. Но и после овога сваки дан се непрестано даваху од светитеља Николаја чудесна исцелења, а и сада се дају свима који му с вером прибегавају. Видећи где се тако чудотворна благодат излива обилно из моштију светог оца Николаја као из неког извора, грађани града Бари сазидаше у име његово велику и прекрасну цркву и веома је скупоцено украсише. Затим направише кивот од сребра, па га позлатише и драгим камењем окитише. И треће године по пренесењу чесних моштију из ликијског града Мире они позваше околне архиепископе и епископе са њиховим клиром ради пренесења моштију светог Николаја у нову цркву. Ови дођоше, положише светитељеве мошти у сребрни кивот, па чесно пренесоше свете мошти великог чудотворца Николаја из цркве светог Крститеља у нову цркву, подигнуту у његово име, и поставише их у олтару, деветога маја. Пренеше они и стари кивот светитељев, у коме он беше донесен из града Мире, поставише га у цркви и метнуше у њега део руке од моштију светитељевих. И од тога времена би установљено да се сваке године деветога маја празнује пренесење чесних моштију светитеља Христова Николаја, и то двоструко пренесење: и оно из града Мире у град Бари, и ово из цркве светога Претече у цркву светога оца Николаја Чудотворца. И отада многи народ одлази тамо на поклоњење светитељу, и целива његове свете мошти и кивот. Неколико година после пренесења чесних моштију светитељевих, сам се светитељ Николај јави једноме монаху у граду Бари и нареди да се његове мошти ставе под свети престо у олтару. И бише положене тамо чесне мошти које точаху из себе свето миро. То се и сада може видети тамо, и то миро се даје на исцелење од сваковрсних болести, у славу Христа Бога нашег, прослављеног у светитељу његовом, са Оцем и Пресветим Духом Његовим, сада и увек и кроза све векове, амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Уобичајено је да се почетком градње сматра дан полагања камена темељца. У случају Храма светог Саве полагање камена темељца имало је дугу и компликовану историју. Први покушај учињен је још 1904. године, у време прославе стогодишњица Карађорђевог устанка. Одлука је донета на седници Главног одбора 3. јуна 1904. Одлучено је да се постави камен темељац и на њему усправи крст са дедикацијом о датуму полагања камена. Потом је у октобру решавано о врсти камена темељца и његовој изради. Коначно, одабран је радаљски гранит, посао поверен Н. Лукачеку, а да би се камен могао положити на потребном месту наложено је да се утврде осовине грађевине. Из извештаја о раду за 1904. годину наводи се да је камен темељац требало да буде постављен на празник Св. Стефана (27. децембра), али да се у последњем тренутку појавила нека сметња те није дошао Њ.В. краљ, иако је у очекивању доласка то место са црквене стране освећено, камен темељац спремљен и положен; требало је само да се повеља, по обичају, затвори и освети. Ово ће се, како је рекао митрополит, извршити 27. априла 1905. уз учешће читавог београдског грађанства, корпорација и пријатеља из осталих делова српства. Припреме су заиста настављене, па Збор приложника у јануару 1905. одлучује и умољава председника Друштва да се камен темељац и повеља поставе како је предвиђено. На седници од 23. марта одређен је и седмочлани одбор за свечаност полагања камена темељца. Нажалост, у априлу свечаност није одржана, из непознатог разлога, а онда се председник Друштва (митрополит Михаило) упокојио. Последица је била да је 19. децембра 1905. Главни одбор решио да се камен темељац пренесе код цркве и пристојно чува за намењени циљ у сали цркве. Од тада, овај први камен темељац више се не спомиње. Полагање камена темељца обављено је тек 1939. године, четири године по започињању првих радова на градилишту. Свечаност је изведена по програму. Записано је да Београд није запамтио такву грандиозну верско-народну свечаност. Она је почела Архијерејском службом у Саборној цркви, коју је служио српски патријарх Гаврило са великим бројем архијереја. По завршетку службе, Литија је кренула из Саборне цркве и ишла главним улицама Београда до отпочетог Храма на Врачару где је пристигла у 12 часова. Овде је велику литију дочекала друга литија из привремене Цркве св. Саве, са целокупним Главним и Надзорним одбором Друштва за подизање Храма св. Саве. Дневни листови описали су опширно и подробно величанственост и лепоту ове Литије и непрегледне масе народа које су пуниле тротоаре и споредне улице и побожно у свечаности учествовале. У простору зидовима већ обележеног великог Храма, за освећење темеља – поред архијереја, свештенства, генералитета, представника разних корпорација, певачких друштава који су испунили Храм – присуствовали су на нарочитим трибинама подигнутим поред олтарске апсиде краљевски намесници др Раденко Станковић и др Иво Перовић, председник краљевске Владе Драгиша Цветковић са министрима, председништво Сената и Скупштине, са многим сенаторима и посланицима, и председник Београдске општине са Градским већем. Чланство многих корпорација и друштва, које није могло добити места у Храму, било је распоређено око Храма и у споредним улицама. Чин освећења темеља извршио је Његова светост патријарх српски господин Гаврило. При самом чинодејству саслуживали су и руски митрополит Анастасије и бугарски митрополит Павле Старозагорски. У камен темељац положена је повеља на пергаменту исписана словима Мирослављевог јеванђеља: „У ИМЕ СВЕТЕ ТРОИЦЕ, ОТЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА! За владе благоверенога gосподара Петра II Карађорђевића, краља Југославије и Његовог краљевског намесништва, благословом и чинодејством Његове светости патријарха српског Гаврила и свега Светог архијерејског сабора Српске цркве уз учешће свештенства оба реда, представника државних и општинских власти, изасланика из свих крајева oтаџбине и многобројног народа, освети се дана 27. месеца априла (10 маја) љета Господњег 1939. овај темељ започетог велелепног саборног Храма у славу и спомен првог српског архиепископа, просветитеља и апостола светог Саве. Самопожртвовањем државе, цркве, свештенства и народа, а настојањем „Друштва за подизање Храма св. Саве на Врачару“ под високом заштитом благоверених српских владалаца и под председништвом поглавара Свете Српске цркве, подиже се на месту, где су од непријатеља спаљене мошти светитељеве, овај величанствени и монументални Храм као видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божијем светитељу Сави Српском. Нека неизмерна милост и благодат Божија уздигне и чува у сва будућа времена овај молитвени док, као светлу лучу и снажни духовни ослонац наше свете православне вере и хришћанског морала и нека он буде неисцрпни источник јеванђелских истина, братске љубави и међусобне слоге целом српском народу на славу Божију и за опште добро људи на земљи – АМИН!“ Ову повељу потписали су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, Краљевски намесник др Раденко Станковић, председник Краљевске владе г. Драгиша Цветковић, председник Београдске општине г. Влада Илић, инжењер, професор Универзитета Војислав Зађина и предузимач инжењер Константин Станковић. На свечаности освећења темеља говорили су Његова светост патријарх српски господин Гаврило, председник Краљевске владе Драгиша Цветковић у име првог намесника, Његовог краљевског височанства кнеза Павла, који је државним пословима у то време био у иностранству и тиме спречен да присуствује овој свечаности. Београдска радио станица је преносила читав ток свечаности. Да би ова јединствена црквено-народна, државна и београдска свечаност остала потомству за спомен, а историчарима као верни податак о високој српској верској и националној свести Савиних потомака, Главни одбор се постарао да се филмски сними цела Литија и чин освећења темеља, а од појединих главних момената израде фотографски снимци који се данас чувају у нарочитом албуму у архиви Друштва. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

У спомен на блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота, богословског и пастирског деловања блаженопочившег Епископа Атанасија: Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Епископ Атанасије (Јевтић) - Professor emeritus Универзитета у Београду Библиографија блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани чланци блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабране беседе и предавања блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Одабрани видео прилози блаженопочившег Епископа Атанасија (Јевтића) Фотогалерија блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића) Епископ Атанасије (Јевтић): О истинској љубави, слободи и вечном животу Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја о владици Атанасију: Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина Предраго ми у Христу чедо - Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу (1957-1968) Протопрезвитер Атанасије Циаусис: Епископ Атанасије Јевтић - Сећања на једног човека Духа и радости Владика Атанасије (Јевтић): Свети Симеон Мироточиви нам поручује - заволимо Бога као што је он заволио нас! Епископ Атанасије (Јевтић): Страдање није лако, али је спасоносно! Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Бог није страх, Бог је радост и спасење! Епископ Атанасије (Јевтић): Црква је непобједива и она сабира не разједињује! Епископ Атанасије (Јевтић): О спасењу као учествовању у светотајинском животу Цркве Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије (Јевтић): Однос Цариградске и Српске Пећске патријаршије кроз историју Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Мисија манастира Ваведење Епископ Атанасије (Јевтић): Теодицеја у књизи о Јову Епископ Атанасије (Јевтић): Христос - Земља Живих Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић): Црква као тајна Христова Владика Атанасије (Јевтић): Човек према свему треба да се односи са великом пажњом и љубављу! Упокојење Епископа Атанасија: Упокојио се у Господу Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (1938-2021) Владиκο, бесмртног имена, вјечна ти успомена! Обавјештење о сахрани новопредстављеног Епископа Атанасија Изјаве саучешћа поводом упокојења епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха московског и све Русије г. Кирила поводом упокојења Епископа Атанасија Порука Његове Светости Патријарха румунског г Данила поводом упокојења Преосвећеног Епископа Атанасија Изјава саучешћа Патријарха бугарског г. Неофита поводом упокојења Епископа Атанасија Архиепископ Анастасије : Пола вијека заједно смо ходили Архиепископ Катарски Макарије (Јерусалимска Патријаршија): Испраћај Владике Атанасија у Земљу Живих Митрополит Амвросије се опростио од владике Атанасија Епископ будимски Лукијан: Збогом учитељу, збогом оче Атанасије! Епископ Теодосије: Опроштај са блаженопочившим Епископом Атанасијем Епископ милешевски Атанасије о новопрестављеном владици Атанасију: Скоро да нема места где православни живе, а да он тамо није долазио Епископ источноамерички Иринеј: Поводом упокојења Његовог Преосвештенства, умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског др +АТАНАСИЈА Владика Андреј: Ин мемориам - Епископ др Атанасије Јевтић (1938-2021) Епископ тимочки Иларион поводом блаженог упокојења Епископа Атанасија Владика Иларион: Блаженопочивши владика Атанасије је неговао љубав према Тимочанима Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Сава (Јањић) "о владики дјеце и највећем дјетету међу владикама" (седамдесет седма емисија) Протопрезвитер-ставрофор Дражен Тупањанин: Блажени су они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца Молитве и благодарност из Симонопетритског Метоха у Атини Блажене успомене владика Атанасије и Хиландар Писмо Игумана Свештеног Манастира Симонопетре Архимандрита Јелисеја Братија манастира Високи Дечани поводом упокојења Епископа Атанасија: Христос васкрсе, достоблажени владико и срећно ти Царство Божије Протопрезвитер Предраг Шћепановић: О лику и дјелу блаженопочившег Епископа Атанасија Презвитер Дејан Трипковић о почившем Епископу Атанасију: Можете да га заволите за тренутак – само ако то хоћете! Декан Богословског факултета Универзитета у Солуну о владики Атанасију Јевтићу - Вечан помен Атанасију архијереју! Најбољи појац српске теологије Владико, плаче Херцеговина од Прења до мора, вјечна ти памјат! Обраћање представника породице Јевтић, господина Тома Јевтића Дјеца Божића Одлазак орлова Молитве за новопрестављеног Епископа Атанасија: Његова Светост Патријарх српски Порфирије служио помен новопрестављеном епископу Атанасију У загрљају Цркве – Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Заупокојена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом упокојења Владике Атанасија: Живо, ходеће Јеванђеље Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном епископу Атанасију Епископ Фотије у Крушевцу служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ Силуан служио помен новопрестављеном Епископу Атанасију Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио помен блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу) Епископ Димитрије служио помен новопредстављеном Епископу Атанасију Помен Владици Атанасију Јевтићу у Цетињском манастиру Литургија и помени Епископу Атанасију у Тврдошу и Требињу У московском Сретењском манастиру одржан је помен за покој душе владике Атанасија Помен на гробу Епископа Атанасија: Дођосмо на овај свечесни Гроб да се још једном подсјетимо великог Архијереја који нас је учио а и сада наставља да нас учи Опело и сахрана Епископа Атанасија: Инфо-служба Епархије захумско-херецовачке и прморске: Видео прилози са молитвеног испраћаја у вечност Епископа Атанасија (Јевтића) Погребна поворка од Требиња до Тврдоша и укоп упокојеног Епископа Атанасија Божанствена литургија уз одар Епископа Атанасија Јутрење и опијело упокојеном Епископу Атанасију Опроштајно слово Патријарха српског г. Порфирија на сахрани новопрестављеног епископа Атанасија (Јевтића) Бесједа Епископа Максима на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа Епископа Григорија на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Бесједа свештеника Емануила Сариса на Божанственој литургији уз одар Епископа Атанасија Острог ТВ Студио: Јутрење, опело, Литургија, беседе и погреб Епископа Атанасија Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. фебруара 2021. године, у Недељу о митару и фарисеју, Божанственом Литургијом у Спомен храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј, славонски Јован, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. Појали су сви хорови Певачког друштва храма Светог Саве: Дечји хор Растко (диригент Милена Антовић), хор Мокрањац и хор храма Светог Саве (диригент Катарина Станковић). После читања зачала из светог Јеванђеља, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је између осталог рекао: -Оно што се људима чини да је велико у свету, да је моћно и јако, пред Богом изгледа слабашно. Оно што свет сматра мудрим, дубоким и паметним, за Бога је лудост и звоно које звечи, а тај звекет није ништа друго него одјек празнине. Али, у вери нашој и смирењу открива се Господ. Свакога ко има веру за темељ свог покајања Господ чини најмоћнијим, чини га владарем света. Данашња јеванђељска прича, која је једна од карика за припрему поста, управо то открива. Открива парадокс закона Божјег и парадокс критеријума односа Бога према овоме свету. -Око Божје друкчије цени човека - цени га по срцу. Важно је да испуњавамо законе, да праштамо и тражимо опроштај. Без тога ми не само да нисмо хришћани, него се може рећи да нисмо ни људи. То што је хришћанско, то је аутентично људско. Све што је цариник учинио и више од тога, треба да чинимо, јер тако функционишемо здраво. Чинимо све тако да задобијемо мир и радост говорећи: `Само сам недостојан слуга Божји`. Уколико тако не чинимо, бићемо испуњени бесом и хистеријом, подвиг ће нам бити тежак - то је гордост и сујета. Тај терет ако се не изгони из срца, води у демонизовано стање. Можда је прејака реч, али то заиста јесте тако. Што је већа гордост и сујета, то смо затворенији, то смо усамљенији, то смо сиромашнији, истакао је патријарх Порфирије и замолио присутне да у молитвама имају његово име, јер, како је казао: дубоко знам какво је место на које ме је Господ љубављу и благодаћу поставио. Патријарх српски г. Порфирије позвао је верне да се у временима тешких епидемиолошких услова придржавају прописаних мера и да воде рачуна о себи и ближњима, као и да буду послушни својој Цркви. После свете Литургије Његова Светост г. Порфирије је служио помен блаженопочившем патријарху Иринеју у крипти Спомен храма. Извор: Инфо-служба СПЦ

Данас је у школском дворишту ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу (Бањалука) одржан помен за настрадала 52 ученика ове школе који су зверски убиле усташе 7. фебруара 1942. године и служена Св. Литургија у храму Св. Георгија у Дракулићима. Овај тужни дан обележили су ђаци и њихови наставници и учитељице цртежима, песмицама и лирарним саставима. Слике нам је послала учитељица Јована Брнић. Њихове радове и причу о покољу деце проследио нам је прота Ненад Андрић из Ваљева уз речи „Црство им Небеско међ’ анђелима! Тог дана 7. фебруара пре 79 година, како је записано и у Википедији, усташе су извршиле масакр у бањалучком крају у селима Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и у руднику Раковац. Град Бањалука се у том периоду налазио у средишту Независне Државе Хрватске, на чијем челу је био Анте Павелић. Програм НДХ, који је изнео Миле Будак, извршен је са задатком да се очисти Хрватска од Срба и то „убијањем једне трећине, протеривањем друге трећине и асимилирањем преостале трећине“. Злочин у овим насељима представља највећи покољ у Европи, у само једном дану. Усташе су тог кобног дана убиле више од 2.300 српских цивила, од којих 551 деце. Војно способни мушкарци били су у заробљеништву. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића, а све је испланирао ранији усташки стожерник, др Виктор Гутић. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути диелом домаћег хрватског становништва. У покољу је између осталог кориштен и србомлат. Учитељица, Добрила Мартиновић, после рата је дала драгоцијену изјаву Лазару Лукајићу, који је написао и књигу. У њој је записано: “У учионицу је изненада за вријеме часа ушао фратар Мирослав Филиповић са 12 својих усташа, опонашајући Исуса Христа и 12 његових апостола. Њега сам одраније добро познавала. Познавала су га и дјеца, јер је фратар често пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. Био је обучен у нову усташку униформу. Усташе су стале поред катедре и школске табле, окренути према клупама и дјеци… Затим је фра Филиповић замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дјете. Учитељица, не слутећи шта ће бити, извела је љепушкаст и уредну девојчицу Радојку Гламочанин, ћерку угледног домаћина Ђуре Гламочанина, који је тада био у заробљеништву у Њемачкој и на тај начин преживио рат. Фратар је нежно прихватио дјете, подигао га на катедру и онда почео полако, натенане, да га коље пред осталом дјецом, учитељицом и усташама. У учионици је настала вриска и паника. Ужаснута дјеца су вриштала и скакала. А Филиповић се смирено и језуитски достојанствено обратио својим усташама: ‘Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде, а ви слиједите мој пут. Ја први примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједим и разрјешити свих греха.’ Онда је фра Филиповић наредио учитељици да сву српску дјецу изведе у двориште. Потом је отишао у другу учионицу, па је и учитељици Мари Туњић наредио да изведе сву српску дјецу. У дворишту је, на утабаном снијегу, укруг поставио усташе, па наредио дјеци да трче поред њих. Како које дјете налети, усташа га прикоље и измрцвари. И све тако док сва дјеца нису поклана. https://tamodaleko.co.rs/spomen-na-decji-jauk-u-banjaluci-1942-godine/

Историјат Храма Светог Саве Историјат цркве Светог Саве Архитектура Храма Светог Саве Хронологија градње Храма Светог Саве Осликавање куполе Храма Декоративно осветљење Храма Споменик Светог Саве Парохијски дом Храма Светог Саве Врачарски плато Мозаици и живопис у Храму Светог Саве Камени рељефи у Храму Светог Саве Крипта Храма Светог Саве Врата Храма Светог Саве Фасада Храма Светог Саве 49 Звона у Храму Светог Саве Крстови на Храму Светог Саве Купола Храма Светог Саве Извор: Ризница литургијског богословља и живота