Претражи Живе Речи Утехе

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића. „Мала црноока“ На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган. Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану. Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију. Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа. Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости. Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо. Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа. У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове. Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос. Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све. Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома. Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу. Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема! А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати! Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој. Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин. Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог. Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору. Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор. Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције. Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост. Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола. Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке. Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени. Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију. Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих. Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас. Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде! Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић. Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко. А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе. “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко. Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”. Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу. Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву. “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић. Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”. “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић. У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић. “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година. У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму. На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора. На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије. Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду. У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог. За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса. Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве. Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи. Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године. Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару. Извор: Инфо-служба СПЦ

У суботу, 12. октобра 2019. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Киријака Отшелника, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преподобног Симеона Столпника у Дубони. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник младеновачки протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Слободан Кеџић, протојереј Петар Лесковац, протојереј Милисав Радовић, јереј Марко Јефтић, протођакон Иван Гашић и ђакон Небојша Поповић. Звучни запис беседе Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда. На малом входу Епископ шумадијски Г. Јован рукопроизвео је надлежног свештеника протонамесника Милисава Радовића у чин протојереја. Новоодликованом протопрезвитеру Владика је упутио следеће речи: “Данас те је Црква одликовала високим одликовањем – чином протојереја. То није мало одликовање и подразумева озбиљног свештеника који је целим својим бићем у Цркви. Да побуди твоју веру, твоје мисионарење, да научиш прво себе па онда и друге. Дато ти је на смирење које треба да те умудри да не тражиш хвалу него да је упућујеш другима, а тебе ће Бог похвалити”. У својој надахнутој беседи Епископ Јован је посебну пажњу посветио тумачењу Блаженстава. Упознао верни народ са важношћу врлина у животу сваког хришћанина. Епископ је подсетио да је Христос у својој Беседи на Гори изрекао девет блаженстава. “Блаженства су блага и радосна вест о новом животу. Беседа на Гори је најузвишенији проглас у историји рода људског. Патријарх Јаков је видео у Старом завету Лествицу којом силазе и улазе Ангели. Заповести Блаженстава су те лествице којима се човек уздиже до Бога и постаје, као светитељи, небески човек и земаљски ангео. Блаженства су пут у божанско савршенство. У ових девет божанских врлина, дата су човеку нова правила живота, нова правила мишљења, нова правила осећања и делања. Тај нови живот у Христу почиње сиромаштвом духа, тј. смирењем и завршава се страдањем ради Имена Христова и вечном радошћу и блаженством у Рају. Сваком стеченом новом врлином стиче се и ново блаженство и нови дар од Бога”, рекао је наш Владика. Извор: Епархија шумадијска

На миси поводом Сретења Господоњег, Дана државности Републике Србије, у цркви Криста Краља у Београду надбискуп Станслав Хочевар одржао је проповед у којој је узмеђу осталог поручио: -Нема, наиме, сумње, браћо и сестре, да је у овом нашем видљивом и створеном свету најважније и најприоритетније сачувати и развијати прави, то јест позитивни однос према Првоме, према Зачетнику свега, према Творцу свега! Кад се изгуби однос према Изворнику, према „Истоку“, кад смо уништили однос према ономе ко је дао Печат свему – све губи своју изворност, све је могуће искривити, деформисати. -Наша ослоњеност на Изворник, на Исуса Христа – Правога Бога и правога човека – омогућује да све не само сачува праву вредност, него да се та вредност непрестано увећава, умножава и тако ствара нове вредности… Управо о томе говори апостол Павле у посланици Филипљанима: „Чините што је истинито, што год је часно, што год је праведно, што год је чисто, што год је љубазно, што год хвале вредно! У срцу нек вам је крепост – врлина, похвала!“ Такво је, наиме, срце које је повезано с Творцем! Без величања Творца, јер само то је аутентично поштење, ниједна заједница не може напредовати! Сиромаштво, проблеми, неразумевање међу људима не долазе из недостатка материјалних добара, него из недостатка аутентичних релација према Творцу. Где нема односа према Творцу, тамо нема ни аутентичних ствари, то јест, нема ни материјалних добара!, поручио је Набискуп и наставио: -Већ пророк Исаија, тај прави еванђељски великан из најделикатнијег тренутка прадавне јеврејске повести, говори да је у свима нама тама ако се не дамо осветлити од Онога који долази – од Исуса; он тврди, даље, да је свуда на Земљи прави мрак ако Земљу – иначе тако предивну – не осветљује Син, Син писан великим словом; јер само Он нам омогућује својим синовским очима – те, дакле, у правом светлу – гледати овај свет. Само у Његовој светлости – тврди псламопојац – и ми видимо и гледамо светлост. Управо зато, каже велики Исаија, само је Исус „саветник чудесни, Бог силни, Цар мира!“ Да, Он сам постаје чак „Отац вечни“, јер у Њему, у Првоређеноме и Јединорођеноме, огледа се Очева Снага, Сила, моћ, богатство; само у Њему и по Њему можемо и ми људи успешно наставити састварање света, очувати хармонију космоса, здравље људи, унапредити њихову радиност, креативност, одговорност. -Молити се за државну заједницу и приносити жртву за државну заједницу – значи откривати незамењиву вредност зрелих људских лица. Само чување тајне светости живота и изграђивање тих живота до висине блаженстава (блаженства су дух живота) омогућује државној заједници интегрални напредак у интегралноме богатству! Сви друштвени односи, сва такозвана политика – а политика значи бринути се за опште добро свих – мора бити у служби интегралнога рађања нових људи: и у кванитативном и у квалитативном смислу. Данашњи човек, отргнувши се од Бога, од Творца, више не покушава да припада људскоме роду и да треба заступати развој људскога рода! Он се данас осећа само као индивидуа, као прах у космосу, као од стабла живота отргнути лист с којим се поиграва вихор идеологија. Прекинути нормалан развој људскога рода увек значи порицање Творца и затварање самога себе у тамницу бесмисла и нихилизма, рекао је надбискуп Хочевар. -Блажени, пак, они који су сиромашни духом, што значи да на прво место стављају Бога и сваку људску личност – икону Божју – јер само тако ће се из тога односа по себи нужно рађати материјално богатство. Благо свима ожалошћенима – онима, дакле, који су жалосни због данашњега нихилизираног материјализма и агностицизма – јер они својом жалошћу најбоље траже прави однос према вредности. Благо онима који се нису отровали данашњом агресивношћу и деструктивношћу толиких медија, те мирно сведоче за праве вредности: они ће освојити далеко лепши свет Божјега Царства. Блажени су сви који у наше време толике корупције и первертираности на моралном подручју – својим живљењем гладују и жеђају за оном праведношћу која влада у космосу Пресвете Тројице; они ће такав космос заједништва стварати на нашој Земљи… и у вечности!, поручио је Надбискуп. -Благо свима који упркос толиким рекламама и телевизијским „ријалитима“ могу гледати само јединог Заручника, „Најлепшег“ заручника читавога човечанства. Контемплирајући Њега, способни су тражити само оно што је аутентично, што доноси мир, што ствара заједништво. Такви, наиме, знају да само аутентично заједништво може стварати поверење, а из нашега међусобног поверења рађа се и свеопштее узајамно такмичење: у поштовању, љубави, служењу, материјалним добрима, нади – нади као јединој динамици будућности, нади која обилује духовним, душевним и материјалним дубинама… Верујемо да Бог Отац ствара такве личности за нашу земљу, верујемо да Богочовек Исус бира такве људе за Србију, верујемо да Свети Дух посвећује и охрабрује такве личности за нашу државну заједницу, поручио је набискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква

Свечана доксологија у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X служена је 11. октобра 2018. године у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду (фотогалерија ускоро!). Током торжественог и радосног чина доксологије, који је служио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма, уз саслужење протођаконâ Радомира Перчевића и Стевана Рапајића и ипођаконâ Дејана Накића и Владимира Јелића, поглавар Антиохијске Цркве Његово Блаженство г. Јован X достојанствено је стајао у патријарашком трону у молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Свечаном чину присуствали су чланови часне пратње предстојатеља Александрије Цркве: Вископреосвећна господа Митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, ђакон Георгије Јаков, јерођакон Јован, као и архијереји Српске Цркве: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, заједно са малишанима у народној ношњи из Културно-уметничког друштва Талија, ученицима Богословије Светог Саве, студентима Православног богословског факултета, омладином и верним народом, испунило је Саборни храм Светог архангела Михаила којим се разлегло појање чувеног Првог београдског певачког друштва. Доксологији су присуствовали амбасадори Сирије и Либана г. Оусман Сааб и гђа Нада Ал и чланови часне пратње Антиохијског Патријарха господа Илија Касрин Ел Халаби, Карол Саба, Хусан Салиби и Харбел Бастоури и гђа Леа Адел, као и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор др Саво Јовић, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић и шеф Кабинета Патријарха српског ђакон др Александар Прашчевић. Поздрављајући високог госта Патријах српски г. Иринеј је рекао: Ваше Блаженство, Патријарше Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока, вазљубљени у Господу брате и саслужитељу наше смерности, господине Јоване, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, пречасни оци, драга бpaћo и сестре! Добродошли, Блажењејши Владико, у Србију, земљу Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског, и светог великомученика Лазара Косовског, који народ наш подвигом великим, правдом и истином Божјом заветоваше и трајно утврдише у заједници народа хришћанских, у светој Цркви Православној! Благословом Господњим и њиховим, и са целивом братске љубави у Христу, дочекујемо вас, драге госте, срдачно вас поздрављамо и желимо добродошлицу. У Богу, молитвеним посредовањем Пресвете Богорoдице и свих светих, наше су Цркве заиста сестринске јер један је Дух мучеништва, исповедништва и љубави према Христу који их је вековима надахњивао: вас од апостолâ и светог Игнатија Богоносца, а нас од светог цара Лазара. То је исти онај Крст голготски који Сâм Господ наш понесе и који je свим хришћанима света знак победе над грехом, смрћу и ђаволом, знак велике радости Васкрсења. Са љубављу вас примамо као бpaћy, јер у Вама, Ваше Блаженство, у архијерејима Антиохијске Цркве, у монасима, свештенству и верном народу Ваше Патријаршије, видимо исти крст страдања, прогона, расељавања и мучеништва, који је познат нашем народу, а који Ви изнова, пред целом Васељенском Црквом, данас са трпљењем носите и тако славу Васкрсења пројављујете. Славословљем Вас дочекујемо, Ваше Блаженство, као на сабору свих наших светитеља, и молимо Вас за Ваше заступништво пред Господом. Приступамо Гори сионској, Граду Бога живога, Небеском Јерусалиму, и, окружени миријадама анђела (ср. Јевр. 12, 22), потврђујемо и исповедамо јединственост и вечност Цркве Божје. Њена је Глава Сâм Христос. Стога је само Он апсолутно Први у Цркви Његовој. На њу и кроз њу се изливају божанске енергије, благодат и љубав у којој је радост нашег сусрета са Вама, радост Вашег доласка и боравка у Србији. Просторна, земаљска раздвојеност није ништа према истини, вери, страдањима и подвизима који уједињују у Господу наше помесне Цркве. У њима је јединствена благодат која делује непрестано од дана Педесетнице. Њу и сада и свагда призивамо да у истини и правој вери останемо, а да сва страдања и искушења пребродимо и y тихо пристаниште Царства Божјег упловимо. Још се молимо Господу, Који чува наше сестринске Цркве и побожне братске народе, да и ми, наше садашње покољење, једном вером коју једнодушно исповедамо, у страдањима и искушењима која подносимо, смело и без осуде поновимо речи које је први изговорио апостол Павле: „Боже сачувај да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапе свет и ја свету" (Гал. 6, 14). Те речи су одговор на сва питања која човек може поставити. У свим временима, а нарочито данас, прогони хришћана су потпуно отворени и јавни, а небројена лукавства и искушења демонска, у личном животу и друштву, вребају и савлађују слабе, неприпремљене људске душе. Речи које нас упозоравају на ништавност и пролазност царства земаљског постављају божански Завет пред свакога хришћанина. Молимо се да нас Господ учини достојнима да их и ми изговарамо и да се по њима владамо да бисмо и ми стали пред Господа у светлости Васкрсења Његовог. Храбримо и бодримо једни друге, - што и сада чинимо овим малим славословљем, - призивајући у помоћ молитве Владичице наше Богородице, светих небеских сила и свих светих! Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства! Добродошли, драга бpaћo, у Србију, међу православни народ наш, у наше светиње и манастире, у братски загрљај наших архијереја и свега свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве! Ис полá éти, Дéспота! Затим се Патријарху српском г. Иринеју и присутнима обратио Патријарх антиохијски и свега Истока г. Јован X: Ваша Светости, браћо архијереји, христољубиви народе, У миру Христовом вам долазимо, помазањем Његовог Светог Духа заједно чистимо своја срца, прослављајући моћ непобедивог божанског цара – Свете Тројице. У миру Христовом вам прилази Антиохијска Црква, грлећи међу вама сваког свог верног сабрата у Србији. Поздрављамо у вама, драга моја браћо, апостолску веру и истинску љубав. Поздрављамо у вама одисање мирисом Јеванђеља и дарове прослављања. Поздрављамо у вама исповедање Петрово и радост Магдаленину. Грлимо у вама азбуку Ћирила и Методија. Грлимо у вама славне плодове труда Павловог и чежње Јованове. Грлимо у вама сведочење Христа у народу који се опио љубављу према Њему. Поздрављамо у вама истинску веру и чување предања. Поздрављамо у вама ревност Илијину и смиреност галилејских рибара. Поздрављамо у вама свете успомене и носимо вам дах Христов из земље чији се народ први назвао по Њему; из Антиохије, прве зоре хришћанства, оне која се прва оденула Његовим именом, обукавши затим и цео свет у њега, као Христа, Господа, господара живота и смрти.. Из апостолске Антиохије вам долазимо. Из Антиохије која се огрнула у исповедање Петрово и просекла узбуркане таласе овог света са посланицама Павловим. Из Антиохије Јефремове и Мелетијеве, Теофилове и Златоустове, Антиохије Максима Исповедника, Романа Мелода, Јована Дамаскина, Козме и других светитеља и отаца. Из Антиохије сведочења и мучеништва, која је са Петром и Павлом пренела Јеванђеље Христово и засадила га до најдаљих крајева земље. Из Антиохије, источног магнетног пола хришћанства и престонице римског Истока, која је Јеванђеље Христово учинила престоницом свог срца и магентним полом својих стремљења. Из Антиохије која се није заоденула у ореол земаљске славе, већ у Исуса Христа, да би онда снагом вере обукла свет и помазала га Јеванђељем љубави и спасења, као лековитим еликсиром свуда и за сва времена. Долазимо вам данас у мирну посету, прву коју је благоизволео учинити Патријарх антиохијски у трећем миленијуму, и то после оне коју је, још далеке 1959. године, остварио наш претходник, блаженог спомена Његово Блаженство Патријарх Теодосије Шести блаженопочившем првојерарху Српске Православне Цркве, Његовој Светости Патријарху српском Герману. Отуда, наша данашња посета јесте недвосмислена потврда снажних духовних и сестринских веза између двеју помесних Цркава, упркос свим досадашњим патњама и искушењима са којима су се суочавали и са којима се суочавају наш народ, земља и отаџбина, а који бивају побеђени и превазиђени силом и благодаћу Господа нашега Исуса Христа. Долазимо вам, сећајући се увек ваше земље и отаџбине која је изнедрила светитеље међу којима је велики Свети Сава, заштитник ове свете цркве. Сећамо се Србије по њеној аутентичној вери и њеним светима. Сећамо се у њој Светог апостола Андроника и Јована Владимира и многих других, сећајући се такође Ниша, прозваног Градом мученика, и оне светости, укорењене у истинској вери, која је донела мноштво светитеља од саме зоре хришћанства. Сећамо се Србије, по њеном племенитом народу и њеној живој цркви коју нису потопили таласи безбожништва него су напротив, учврстили њену историјску везаност за корене хришћанства. Сећамо се такође и мука и ратова који су задесили Србију у смирај другог миленијума, не заборављајући у то време усрдне молитве и молебане од стране ваше браће у Антиохијској Цркви и ставове њеног Патријарха, нашег претходника Игњатија Четвртог и Светог Архијерејског Сабора о злоупотреби религије у религијским и етничким поделама, затим о медијском замрачивању на једној, и усмеравању рефлектора на друге стране, циљајући на хришћанство које је било и остало чврсто језгро идентитета Европе, и суштина егзистенције Блиског Истока и свих других крајева света. Веома ценимо вашу солидарност и молитве за нас, као и вашу подршку током тренутних искушења која су нанела крваве ране нашем народу и цркви, и нашој отаџбини. Ваша Светости, драга браћо, Антиохијска Црква однедавно пије из исте горке чаше из које сте и ви пили овде, у вољеној Србији. Хришћанска Антиохија је била и остала сведок и глас Истока о свим његовим радостима и тугама, и не само то, већ је и истински амбасадор срца рањеног човека пред ухом овог света, и једро молитве која плови из сломљеног срца, све до прага Господа Крста и господара васкрсења. Точак времена ће се можда окренути доносећи јој још много искушења и невоља, али ће њено вечно уздање у васкрслог Господа и чврсто опстајање на Истоку увек бити неодвојиви део њеног хришћанског иденитета и аутентичног сведочења Исуса Христа у земљи којом су додиривала Његова стопала и кораци његових апостола и светитеља. Ми, као хришћани Антиохије остајемо у нашој отаџбини какве год промене, радости или туге да нам донесе време. Ми смо брат близанац овог Истока. Ми исходимо из праскозорја хришћанства, у његовој садашњости се обликујемо и изграђујемо, а у будућност која свиће гледамо. Од почетка овог десетлећа, на Сирију и земље у њеном окружењу ударају насиље и тероризам, а људи Истока, из било које религије да долазе, плаћају данак рату, својом крвљу, животним миром, и самим животом; разарањима, отмицама, прогонима, тешким животом и хаосом. Као хришћани, и ми као и други, у свако време и на сваком месту плаћамо данак рату, кроз прогоне, отмице, убиства, разарање храмова и историјских симбола и обезвређење људског живота. Стављам пред вас пример који даје слику свега овога – то је отмица сиријанског јакобитског митрополита града Алепа Јована Ибрахима и отмица православног митрополита Алепа, Павла Јазиџија, која се догодила пре више од пет година, као и немоћ света и свих његових инстанци да покрену ово питање, ако то питање уствари није и заборављено. Помолимо се данас свемогућем Господу, за добробит Србији и мир њеном народу. Помолимо се и за мир у Сирији и стабилност у Либану, као и за мир у свим земљама Блиског Истока. На почетку наше посете мира, у своје лично име и у име наше делегације, упућујем Вама, Ваша Светости, а преко Вас и свој нашој браћи у Србији, са анђеоским миром који су чули витлејемски пастири – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!“, и нека Његов мир увек буде у нашим срцима да би она, надајући се и чекајући Га, живела у радости и срећи. Њему нека је слава у све векове, амин. После свечног чина доксологије, у Патријаршијском двору приређен је свечани ручак у част Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јована X. Том приликом, највиши црквени и државни званичници изговорили су здравице и радосне речи поздрава и добродошлице драгом госту из славне древне Антиохијске Патријаршије. СПЦ

Послије читања Јеванђеља, Епископ Игнатије је исказао радост што је дио тог значајног догађаја и срдачно честитао владици Јовану 20-годишњи јубилеј . На крају Литургије, Епископ брегалнички Марко је поздравио Архиепископа Јована и даровао епископским инсигнијама у име Епископије, свештенства, монаштво и вјерног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска архиепископија