Претражи Живе Речи Утехе

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 16. новембра 2020. упокојила се у Господу госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића. „Мала црноока“ На Ђурђиц, 16. новембра 2020. године, упокојила се у Господу протиница Смиљка Кривокапић, рођена Милин, супруга блаженопочившег архијерејског намјесника бококоторског протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића. Дан након Видовдана 1949. године Оливера Милин, супруга чувеног проте Лазара Милина, дугогодишњег професора и декана Православног богословског факултета у Београду, апологете и писца, донијела је на свијет њихово најмлађе чедо Смиљку. До тада су кућу Милина већ красила дивна дјеца: Србољуб, Милена и Драган. Кратко вријеме након Смиљкиног рођења, ова благочестива породица се сели у Београд, гдје отац Лазар добија службу у цркви Ружици, на Калемегдану. Смиљка у Београду завршава основну школу и гимназију, а потом уписује и Филозофски факултет, на којем студира етнологију. Негдје у том периоду упознаје дивног и стаситог момка Момчила Кривокапића, свршеног студента теологије и тадашњег чтеца блаженопочившег Патријарха Германа. Међу њима се рађа љубав за вјечност и уз благослов оца Јустина Ћелијског, њих двоје крећу за Котор, у којем ће као незаборавни прота и протиница усадити своје кости. Присјећајући се њихове младости, отац Момо је често са пуно љубави знао да каже како је у Београду упознао „малу црнооуку” са којом је одлучио да свије породично гнијездо. Та „мала црноока” је удавши се за њега постала његов највећи и највјернији саборац у дужој од пола вијека борби за оживљавање Котора и враћање Бога у душе тамошњег народа. У љубављу испуњеној заједници изродили су четворо Кривокапића: Милицу, Немању, Милоша и Павла, а оној њиховој духовној дјеци и унучади, која су се њиховим трудом, жртвом и љубављу, кроз Литургију и вјеронауку родила за Христа, ни броја се не зна. Сами Господ ће их сигурно још умножавати кроз вјекове. Брига о породица и часови вјеронауке нису били једини подвиг протинице Смиљке. Била је члан СПД „Јединство” и чланица Кола српских сестара. И уопште све оно што је била брига њеног супруга, што је требало покренути, подржати или утегнути тако да блиста, Смиљка је била ту да да свој допринос. Није запостављала ни своју професију. Радила је у Заводу за заштиту споменика културе у Котору и на тај начин показивала примјер младим женама, да се уз труд и добру организацију може постићи све. Тиха, али бритка сабља кад затреба, како је да опет споменемо отац Момо волио да је опише, живјела је за друге, за Цркву, за своју дјецу, а сада када осмотримо тренутак њеног одласка, чини нам се да је највише живјела за свог вољеног оца Мома. Чини се да је све оно што је жељела у овом животу успјела да види, али да се њега ипак није довољно нагледала, иако је цијели свој живот дала да га испрати у стопу. Има ли веће жртве и хришћанске похвале на овом свијету за једну супругу и мајку? Не, нема! А кад је тако, иако тугујемо због још једног великог губитка за нашу Цркву, радујмо се њиховом сусрету у Царству Небеском, тамо где ће се им се душе са Господом вјечно радовати! Вјечнаја памјат, нашој милој протиници Смиљки Момовој. Госпођи Смиљки са поштовањем и љубављу Поносне и ожалoшћене породице, Часни оци, Браћо и сестре, у чије име се и обраћамо, Српско пјевачко друштво „Јединство“ (1839) у Котору и Коло српских сестара Котор тугују за изненада преминулом заслужном, брижном и активном чланицом ГОСПОЂОМ СМИЉКОМ КРИВОКАПИЋ, протопрезвитером, како ју је ословљавао блажене успомене почивши Митрополит Амфилохије. Несрећне околности, изазване овом пошасти која хара око нас већ годину дана, приморале су нас да одустанемо од саборног испраћања и опраштања од преминулих чланова, како налаже наша ЈЕДНА, СВЕТА, САБОРНА И АПОСТОЛСКА ЦРКВА, већ да се обратимо на овај виртуелни начин. Они који познају Котор дуже од пола вијека, присјетиће се да је ујесен 1969. године овај града обасјала љепота младог брачног пара – младог витког и насмијаног новог свештеника Момчила Кривокапића и његове прелијепе супруге Смиљке, која је његовала праву мјеру између модерног и примјереног понашања. Име младог свештеника све је казивало, а за попадију смо сазнали да је из угледне свештеничке породице из Београда, те да је дипломирани етнолог. Госпођа Смиљка је у струци радила у Поморском музеју, а након оснивања и у Заводу за заштиту споменика културе у Котору. Истина, највише смо запамтили њен ангажман у оквиру и око Саборне Цркве Светог Николе у Котору. Одмах је преузела пјевницу и укључила се у рад Мјешовитог хора Цркве Светог Николе, који је био замјена за укинуто СПД „Јединство“. Често је замјењивала одсутног супруга на вјеронаучним активностима у оквиру Цркве, и изњедрила појединце јаке вјере који су достојно проносили стечено знање и наставили да обнављају све активности Црквене општине Котор. Од обнављања рада наших друштава 1994. године, Госпођа Смиљка се активира у „Јединству“ прво као члан хора, те члан Управе, а у Колу српских сестара као чланица, подстичући њихов рад, прикупљајући и давајући прилоге, и покрећући многе хуманитарне акције. Говорити о Госпођи Смиљки значи говорити и о хармоничној и нераздвојивој вези са њеним супругом прот.ставр. Момчилом Кривокапићем, парохом которским дуже од пола вијека и Архијерејским намјесником бококоторским. Стриктно се придржавала подуке са вјенчања: „...А ти невјесто узвиси се као Сара, развесели се као Ревека и размножи се као Рахиља, радујући се своме мужу, чувајући границе закона, јер тако благоизволи Бог...“. То је била њена животна водиља – срећна породица са успјешно четворо дјеце! У тој малој цркви њена улога је била значајна, о томе је често говорио и сам отац Момо. Била му је велика подршка у раду, пријатељ и попадија која је знала колико је велика његова улога духовног оца, па је самим тим и њена улога супруге и мајке била вишеструко обавезујућа. Сва духовна дјеца оца Мома су то знала, поштовала несебичност попадије Смиљке и цијенила њену пожртвованост. Изненадну смрт, прије пола године, свог вољеног супруга, стамено и господски је поднијела, не оптерећујући друге, сама носећи тежину великог и неисцјељивог бола. Опака и недокучива болест отргла ју је од нас у Зрењанину, гдје је била у гостима код кћерке. Данас сахрањујемо Госпођу Смиљку, поред оца Момчила, на Градском православном гробљу у Котору. На дијелу којег можемо назвати Алеја бесмртних чланова СПД „Јединство“, јер ту су земни остаци оснивача и одржавалаца нашег Друштва, читава његова историја. Вјерујемо да их је Творац призвао себи и да њихове душе са хором анђела и осталих бестјелесних сила пјевају „Пјесмом срцу-срцем роду“ у славу Божију и на дику цијелој васељени. Поштоване породице Кривокапић, Ненин и Милин изражавамо вам најдубље саучешће. Може ли вам бити утјеха што су поново заједно отац Момчило и његова и наша попадија Смиљка? Није лако остати у пола године без својих најближих, али вас њихово дјело обавезује да наставите њихову мисију. Госпођо Смиљка, ми као хришћани вјерујемо да сте својим животом заслужили да Вас Господ прими у Царство своје, поред ваших најмилијих. Увјерени смо да ћете Ви и непрежаљени нам отац Момо бити највећи молитвеници за наша два друштва, која се обавезују да ће наставити оно што сте нам ви у аманет оставили, а то је да „У Јединству и с Јединством свем на сусрет смјемо поћ“, као и да ћемо помагати свима који су у невољи и то ишту од нас. Задржаћемо вас у вјечном сјећању! И нека тако буде! Опело и сахрана протинице Смиљке Кривокапић У породичној гробници, уз цркву Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима, данас је у кругу породице сахрањена попадија Смиљка Кривокапић. Госпођа Смиљка Кривокапић, рођена Милин, попадија почившег протојереја ставрофора, архијерејског намјесника бококоторског, оца Момчила Кривокапића, упокојила се у Господу 16. новембра, а над одром покојнице обратио се отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Над одром попадије Смиљке, покојнога проте Момчила Кривокапића, сабрани у овоме тужном и чудном времену, изговорићу неколико ријечи. Колика је тајна људски живот и колико се и рађамо и растемо и нешто радимо у животу, трагајући за неким смислом и за питањем како би најбоље било да човјек проживи овај земаљски живот. А одговор је толико јасан и Богу хвала да Господ није направио овај живот таквим да баш ништа не знамо, него у одређеним моментима на правим мјестима и у право вријеме схватамо да је Божја творевина. А живот је овај Божја творевина, саткан од једноставних истина и лако достижних задатака”, казао је о. Гојко. А та једноставна истина истина и, како је навео, лако достижни задатак јесте то да у овоме животу живимо за друге људе. “Ако живимо за себе и за само себи унапријед зацртане циљеве биће мучно и недостижно. Биће нам тешко и потрошили смо живот узалуд и безвезе. А ако живимо овај живот следујући оној Христовој заповјести да носимо бремена једни других и да ћемо тако испунити закон Христов, или она да у овоме животу љубимо ближње своје онако како љубимо сами себе, онда смо испунили закон Христов и онај задатак због кога смо дошли на овај свијет. Имамо животопис наше покојнице и имамо приче оне пастве, онога народа којем је поп Момо био икона Христова и метар за морал и метар за духовност и метар за Цркву, којом је читав овај народ мјерио што је Црква и колико нам је Бог близу”, казао је о. Гојко. Уз попа Мома, истакао је, увијек је ишла прича о попадији Смиљки. “То су биле реалне приче које су чиниле и тога попа Мома па и Цркву Христову приступачном. Попадија Смиљка је била и лијева и десна рука оцу Мому”, казао је о. Гојко, додавши да се потпуно ставила, не само у службу свога мужа, него онако како је он Цркву и Врт Божји видио и обрађивао, као “његов први и прави вртлар”. Мудра и лијепо васпитана жена из свештеничке породице Милин, била је, наставио је о. Гојко, идеална супруга још једном таквом ратнику, проповједнику и мисионару - оцу Мому Кривокапићу. Подсјетивши да је породица Милин дала интелектуалце и професоре небројеним генерацијам свештеника, ђака и студената Богословије и Богословског факултета, казао је и да су књиге и предавања оца попадије Смиљке, протојереја Лазе Милина, обишле Српску православну цркву. “ С’ краја на крај земаљске кугле његова проповијед се чула и ко је познавао покојницу, а сви ви добро знате њен лик и да она није била само неки слушалац свога оца, него је упила ту науку вриједног, доброг, пожртвованог и Богом обдареног пастира и само се као таква нашла идеална супруга још једном таквом ратнику и проповједнику и мисионару оцу Мому Кривокапићу. То је Бог тако удесио да га само можемо са овога мјеста и у овоме часу хвалити што је постојала таква жена, што је Бог дао и спојио са оцем Момом и што не би било оца Мома без Смиљке. Њено ја се претворило у попа Мома и он је с’ оба крила махао имајући такву мирну, тиху пожртвовану жену, пуну љубави, поред себе”, казао је о. Гојко Перовић. Актуелни тренутак у свијету описао је “као неки велики свјетски рат чији је реп мануо и овуда по Црној Гори, гдје свакога дана губимо најбоље”. “Ове године и Момо и Смиљка су видјели торжество Цркве Божије. Дочекали да виде крај свих оних прича, кад су млади поп и млада попадија били у времену кад се Црква гаси, кад нико не вјерује да ће у Цркви ишта бити, кад се Црква претвара у музеј у прашњаве књиге, кад се руше цркве, од оне на Ловћену, кад се руше, претварају у штале… Да виде и Момо и Смиљка крај томе чину антицрквеном. Побједу која се сада уграђује у, питај Бога какав свијет, који настаје послије ове муке која се навалила на цијелу Васељену. Док сахрањујемо попадију Смиљку јављају нам да патријарх српски опет јутрос није добро, бројимо 40 дана јер смо сахранили нашег митрополита Амфилохија. Са сваке стране чијемо неку вијест, остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми натужнији и најрањенији, морамо бити најбољи. Јер нема никога више. Нико не оста него ми који смо до јуче били дјеца и њихови штечеви, ђакони, додавачи свијећа и људи који на сваку компликованију ситуацију питамо за савјет митрополита, попа Мома, попадију Смиљку. Е сад ми морамо бити најбољи. Што ћемо него да будемо побједници. Његов коњ, његова сабља у руке па даље докле Бог не да да и нас неко одмијени. Пјевамо данас са овога мјеста драга наша попадијо, драги наш оче Момо, наш митрополите и браћо и сестре, којима нема броја, који ових дана иду једно за другим, пјевамо пјесму ову коју смо сад чули у цркви. Сахрањујемо, али не као они без наде, него спуштамо у гроб тијела наших покојних, пјевајући радосну пјесму Богу, пјесму васкрсењу, пјесму благодарења, што смо били најбогатији људи на свијету, живећи ову бајку од живота - поп Момо, попадија Смиљка, которска црква, хор Јединство, Парохија, вјеронаука, Богословија, ђеца на све стране. Хвала Богу сви живи и здрави, сви напредни, права анђелска пјесма пуна благодарења Богу, као најљепша људска ријеч, како нас наши стари научише. Нека је попадији вјечан помен и спокој на овоме светоме мјесту, а нама да Бог да снаге да живимо као њихови насљедници и сљедбеници њиховога дјела, амин”, казао је о. Гојко Перовић. У име породице присутним се обратио, син попадије Смиљке и оца Мома, парох которски, отац Немања Кривокапић. “Ваше присуство нам јако значи, а исто толико дугујемо захвалност свима онима који су нас се сјетили, јавили, изјавили саучешће на било који начин. Исту толику захвалност дугујемо свима онима који би сигурно били данас овдје, али су послушали наш савјет да из здравствених разлога не буду ту. Свима вама дугујемо велику захвалност и надам се да ћемо имати прилике да вам ту љубав у добру узвратимо. Теби мама хвала на свему, до поновног загрљаја у Царству Божијем , Христос воскресе”, казао је о. Немања Кривокапић. Вечан ти спомен, достојна блаженства и вечног спомена, драга наша протинице Смиљка! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У спомен на блаженопочившег архиепископа цетињског, митрополита црногорско-приморског, зетског, брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког Амфилохија (Радовића). Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни владико и оче наш! Из живота блаженопочившег митрополита: Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Споменица поводом 30 година архијерејске и 25 година митрополитске службе Митрополита Амфилохија Митрополит Амфилохије: Човек – носилац и сведок вечнога живота Митрополит Амфилохије: Црква је испуњена свјетилима као што је небо испуњено звијездама Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Упокојење митрополита: Упокојио се у Господу митрополит црногорско-приморски Амфилохије Епископски Савјет СПЦ у ЦГ – Саопштење поводом упокојења Митрополита Амфилохија Изјаве саучешћа поводом упокојења митрополита Амфилохија Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије постављен за администратора Митрополије црногорско-приморске У данима Митрополитовог испраћаја важно је придржавати се и прописаних здравствених мјера Архијерејски синод Руске заграничне цркве: Владика Амфилохије је јерарх широког срца, које је смјестило у себе радости и туге читавог православља Патријарх Кирил: Амфилохије остаје као светиљка, горућа и ужарена Патријарх бугарски: Митрополит Амфилохије пример достојног пастира и скромног монаха Саучешће митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија: Увек је поступао по Божјем закону Архиепископ Албански Анастасије: Опраштамо се од једног врсног пријатеља и брата, једног духовног вође! Архиепископ михаловско-кошицки Георгије: Ка Господу је отишао витез духа Архиепископ Јован о Митрополиту Амфилохију: Његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву православну васељену Митрополит Николај Хаџиниколау: Вриједност Митрополита Амфилохија ће се тек показати Митрополит Порфирије: Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет Mитрополит берлински и њемачки Марко: Добили смо великог заступника пред престолом Свевишњега Владика Јоаникије: Мучеништво, љубав, жртва, доброта и мудрост Митрополита Амфилохија ће засијати из божанске перспективе Митрополит бориспољски и броварски Антоније: Одан Господу и Његовој Цркви, црквеним канонима, својоj пастви и речи Митрополит Антоније (Паканић): Митрополит Амфилохије је Свети човјек Владика Лукијан поводом упокојења митрополита Амфилохија: Својим узорним животом био је пример свима нама Епископ жички др Јустин о почившем митрополиту Амфилохију: Митрополит Амфилохије је носио бремена многих, баш као Свети Петар Цетињски Епископ сремски Василије о почившем митрополиту Амфилохију: Изгубили смо великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот Епископ тихвински и лодејнопољски: Увијек бранио Правду и Истину, трудио се да зацијели Црну Гору Владика Иринеј поводом упокојења митрополита Амфилохија: Он је био покретачка снага патристичког и литургијског препорода наше Православне Цркве Владика Григорије: Не могу да се отмем утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. Епископ Андреј: Митрополит Амфилохије у срцу Беча Владика тимочки Иларион: Митрополит Амфилохије све нас је обједињавао кроз своја страдања и живот Владика Сергије: Сваки сусрет са Митрополитом био је сусрет радости, подршке, очинске бриге и љубави Епископ Силуан: Уснуо је у Господу велики јерарх Цркве Христове, епископ равноапостолног дела Епископ Сергије: Воштаница митрополиту Амфилохију – туга Земље, радост Неба! Епископ нишки Арсеније: Данас видимо колико је велика љубав народа Црне Горе према свом Митрополиту Владика Кирило: Митрополит Амфилохије је целим бићем сведочио Христа! Епископ Антоније: Митрополит Амфилохије је био осведочени пријатељ руског народа Архимандрит Данило (Љуботина): Митрополит Амфилохије је епоха времена Архимандрит Данило (Љуботина): Молимо уснулог и вазнесеног Митрополита да нам расвијетли пут Прота Стојадин Павловић: Слобода коју је Митрополит Амфилохије донио у Црну Гору никада се више неће иселити из овог народа, већ ће постати пелцер за цијело Српство Прота Гојко Перовић: Пуних уста пред овом светињом кажем да је остатак за Митрополитом цијела православна Црна Гора Прота Милорад Лончар: Блаженопочивши митрополит Амфилохије - Сећање на духовног горостаса Прота Дарко Ђого: Оде Старац лицем к Светом Петру Цетињском Прота Дарко Ђого: Не дајмо светињу Божију у себи. Не дозволимо себи да икад будемо испод Митрополитовог ,,благо мени“ Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Ђед Прота Виталије Тарасјев: Одлазак митрополита Амфилохија - велики ударац за Православље Љепото Христова Отац Обрен Јовановић: Митрополита Амфилохија испуњавала је Света служба Божија, братско сабрање, љубав и народна слога Презвитер др Оливер Суботић: Цео живот Митрополита Амфилохија био је жртвеник на крсту, он са крста није силазио Игуман Савински Макарије: Митрополит Амфилохије - Архипастир ученик Светитеља сахрањен је у најужем кругу свог рукосада Беседа о. Андреја Лемешонока поводом упокојења Митрополита Амфилохија Јерођакон Силуан светогорац: Митрополит Амфилохије је имао велики утицај на светогорске монахе Монах др Павле Кондић: Сведок сам благодати Божије Проф. Александар Вујовић: Митрополит Амфилохије је био човјек који је од Бога измолио људе за Бога Мати Злата: Митрополит је засејао семе љубави у сваком срцу Митрополит Амфилохије је живео по јеванђељу Бискуп Петар Палић: Митрополит је оставио снажан траг у односима Католичке и Православне цркве Саучешће Јеврејске заједнице: Нека Бог подари вјечни мир души Митрополита Амфилохија Саопштење за јавност УКЦГ поводом смрти високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и Егзарха свештеног трона пећког г. Амфилохија Ивана Жигон: Сусрет са Митрополитом увек је био Празник Проф. др Милош Ковић: Митрополит Амфилохије је посијао сјеме слободе које ће тек проклијати у свим српским земљама Богић Булатовић: Амфилохије Васељенски Звона јавила Митрополитово упокојење Пут, истина и живот светитеља Амфилохија Неколико запажања о Светости Тишина Извините ме док љубим небо Оставите нека мртви укопавају своје мртве Певамо ти многољествије вечног живота, Mитрополите! Удружење Чувари Христовог Гроба: Велики губитак за Митрополију, Српску цркву и српски народ Комеморативни скуп поводом упокојења митрополита Амфилохија Украјински медији о Митрополиту Амфилохију: „Нигдје не бијаше таквога у Европи – чак ни у Украјини“ ТВ Храм: У спомен на новопрестављеног архиепископа, митрополита и духовног оца нашег Амфилохија “Огледало” Српске РТВ: Јован Маркуш и Новица Ђурић о животу и дјелу блаженопочившег Митрополита Амфилохија Молитве за блаженопочившег митрополита: Тропар и кондак митрополиту Амфилохију Молитва Светом Митрополиту Амфилохију Радуј се, Амфилохије! Патријарх Вартоломеј служио помен Митрополиту Амфилохију у Цариграду Епископ Сергије служио Свету заупокојену литургију и помен на гробу блаженопочившег Митрополита Подгорица на кољенима дочекала свог Митрополита: Васкрсао си Црну Гору и учинио је Христовом Заупокојена архијерејска литургија у Цетињском манастиру поводом упокојења Митрополита Амфилохија: Свједок васкрсења Празнична вечерња служба и помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Епископ Јоаникије служио помен Митрополиту Амфилохију у Цетињском манастиру Митрополит Порфирије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ новосадки и бачки Иринеј служио помен свом блаженопочившем брату и саслужитељу Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Фотије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Атанасије служио помен новопрестављеном Митрополиту Амфилохију Епископ Пахомије служио помен митрополиту Амфилохију Епископ Герасим служио помен новопрестављеном митрополиту црногорско-приморском Амфилохију Епископ Андреј служио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију Епископ нишки Арсеније служио помен митрополиту Амфилохију Помен Митрополиту Амфилохију у Диселдорфу Екатеринбург: Помен митрополиту Амфилохију Атина: Помен митрополиту Амфилохију Заупокојена Литургија, опело и сахрана блаженопочившег митрополита: У крипти подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења сахрањен архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) Фотогалерија са погреба архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Беседа на Патријарха српског Иринеја на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Епископа новосадског и бачког др Иринеја на заупокојеној Литургији у Подгорици Бесједа Епископа будимљанско-никшићког и администратора Митрополије црногорско-приморске Јоаникија на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Бесједа Матије Бећковића на опелу блаженопочившем митрополиту Амфилохију Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона изговорену на опелу новопрестављеном нашем брату у Христу Луки Радовићу. Звучни запис беседе Господ у овај дан прима од нас славословље и благодарност, али и молитву и вапај да утеши родитеље, браћу, сестре, рођаке, пријареље, кумове и све нас, због ненадокнадивог губитка, са којим се сусрећемо и са којим се боримо, са Крстом који нам је Господ даровао. Али Тај Крст, који је нам Господ даровао у данашњи дан, је исти онај који је Господ дао Аврааму, да га понесе када је призвао Авраама, да свога сина принесе једном истинитом Богу на жртву. И од оног тренутка када се дете у благочестивој породици роди, по милости Божијој, када је услишена молитва родитељска, када се дете роди на свет, од тог тренутка родитељ почиње да носи Крст и своје дете да га, како кажемо у свакој јектенији,” да сами себе и једни друге” приносимо Господу у славу. Од тренутка рођења, родитељ носи своје дете на Голготу, да га принесе Богу на жртву, али са љубављу и надом да ће сваки родитељ бити помилован због своје вере, као што је Авраам био помилован и као што је рука његова била задржана, да не жртвује свога сина јединца. Да ли је Господ у данашњи дан и неретко суровији према нама, него што је био некад? Да ли је Господ мање милостив према роду нашем, према благочестивим родитељима, који су ово благословено дете од тренутка крштења у манастиру Букову, на коме сам лично присуствовао, који је рођен на св. Илариона, а који се данас опрашта од нас и ми од њега, на рођендан Владике Јустина који га је крстио? Да ли је Господ мање човекољубив, да нас у овај дан сабира у овом броју и да прима од нас овакво жалосно , али крсно васкрсно појање од свих овде сабраних, где су уједињени и жалост родитеља, свештеника и ближњих, са анђелским појањем хорова византијских, мокрањчевих и са сваким гласом верног брата и сестре који се гуши у сузама, не зато што је и наша вера недостала, него су то неиспитљиви судови Гоподњи? А знамо да Господ бира себи по Својој вољи и благослову. Некоме је потребно да проживи шездесет или осамдесет година да буде убран, као зрели грозд винограда Госпдњег и да буде уврштен у хорове анђела. А овај наш незаборавни и син и брат и пријатељ и колега и појац, како сви верујемо, несумњиво се удостоји да након краткотрајног живота буде уврштен у хорове анђела, да слави Господа оним што му је Господ заиста даровао, и слух и глас. Јер читавог свог живота ово благословено дете је мислило о Господу , веровало у Њега, тежило ка Њему. И сада се управо дешава оно остварење његових тежњи и молитве негде родитеља, не да се на овакав начин све заврши, али испуњење молитве да Господ спаси и сачува пород чекани и благословени, да га прими у Царство небеско. Драги Лука, не могу ти заборавити загрљај који си ми пружио прошле године септембра месеца у Зајечару, када си ми као потпуно чисто дете притрчао са улице и загрлио ме, питао за здравље и посведочио да си ти и твоје колеге усрдно приносили молитве, када сам ја пролазио искушење по допуштењу Божијем. Тада никоме није падало на памет да ћеш ти сада бити испред мене и нас овде и да ћемо ми далеко недостојни од тебе, да те испраћамо путем Царства Небеског. Али нека је благословен Господ, Васкрсли из мртвих ради нас и ради нашега спасења. Васкрсли по свом Човекољубљу, да би нама отворио пут у Царство Небеско и не ка би ти Господ даровао вечну радост, да се радујеш вечном радошћу пре свих нас, јер си те радости далеко достојнии од свих нас. И да нас тамо дочекујеш, ако Бог да, са хоровима анђела, све оне који те помињу који се моле за твоје упокојење и који са вером надом и љубављу ка Васкрслом Господу, без сумње у Његово Човекољубље, тебе испраћају из овога пролазног, трулежног и огреховљеног света у оно место које си заслужио и ка коме си тежио. И нека си благословен и душа твоја нека се радује, а свима овде окупљенима Господ, у кога си непоколебиво веровао, нека дарује праву и потпуну утеху до тренутка потпуне и вечне заједнице у Царству Небеском. Нека ти је вечан спомен драго и благословено дете, Царство ти Небеско и пред престолом Господњим слави Господа и моли се за нас. Амин!”

Поводом упокојења Његовог преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина и Епархија захумско-херцеговачка и приморска тугује и жали због растанка са овим архијерејем наше помјесне Цркве, истовремено надајући се и радујући се поновном сусрету са њим и изобилујући у утјеси вјере какву је свеживотно свједочио наш блаженопочивши сабрат. Испуњење ове наше заједничке вјере и наде сви ми очекујемо при доласку Онога који смрћу смрт уништи и нашем, у љубави, сусрету са Њиме и са свима изабраним слугама Божијим, појући и молећи се, у овим предпасхалним данима, за његов вјечни спомен, са љубављу кличући Господу Христу, псаламским стихом (Пс. 81. 8) који је уврштен и у химнословље Велике суботе: Васкрсни, Боже, суди земљи, јер ћеш Ти наслиједити и пригрлити вјерне из свакога рода и народа, међу којима је и наш сабрат, владика Милутин! Eпископ Димитрије Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска