Претражи Живе Речи Утехе

Каза им пак причу говорећи: У једнога богатог човјека роди њива.И размишљаше у себи говорећи: (та да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.(Лука 12:16-21) . ..њива богаташа постала је веома плодна... Богат човек је постао још богатији. Као и обично, богати постају богатији, а сиромашни сиромашнији; а онда се десило овако. Овај богаташ помисли у себи: "Шта да радим?!" Немам где да скупим своје плодове!" Ево прве грешке. Како то мислиш да немаш где да одложиш своје ствари? Чија је то роба? Св. Јован Златоусти каже да сва сувишна добра, нису моја, већ припадају онима којима су потребна. Шта ће ми све ове ствари? Потребне су ми да улепшам своју нарцисоидност, да се погледам у огледалу и да изгледам боље у сопственим очима... Потребне су ми за то, ни за шта друго. Овај вишак, ово сувишно богатство, то је све што имам! Прва грешка је управо питање "Шта ћу са овим?" Ово питање је потпуно непотребно ако у себи имате мисао о Богу, о конкретној личности, о другим људима. Тада је потпуно јасно шта ћете са вишком, ако је заиста сувишан и непотребан. Христос вам не каже - „ ако хоћеш да будеш савршен, продај све и дођи за мном!“- већ вам каже: „ Задржи много, дај мало !“ Дај оно што ти је сувишно. Могао би да вам каже (као у другој параболи): „ Ако хоћеш да будеш савршен, продај све: ново и старо, дођи и следи за мном, и имаћеш благо на небу“. У овом случају Он то не каже; тешко је… А он рече - ево шта ћу учинити: срушићу своје житнице и саградити веће, и сабраћу тамо сву храну своју и сва своја добра... Ево друге грешке – направићу веће житнице да седнем на њих, славећи што имам све ово богатство. Ја црпим радост у свом животу из чињенице да је све то моје. Ова особа не налази радост у свом животу у свом односу са Богом, а затим и у односима са другим људима, већ у материјалним добрима која има. И што више жели да се осећа сјајно, више новца и имовине треба да има. Овде се ради о нарцизму. Тако долазимо до сујете, до потпуног ништавила, нихилизма. . ..и рећи ћу души својој: душо, ти имаш многа добра припремљена за многа лета: Одмори се, једи, пиј, весели се. Прве речи су истините. Његов живот је заиста препун материјалних добара. Али грешка је у следећим речима - " Одмори се, једи, пиј, весели се..." Године које долазе нису твоје, не припадају теби. Видите у каквом мраку може бити човек, као да је сам у васељени, као да је сам себи бог! Он је у стању да достигне самообожавање, да мисли да држи свет у својим рукама, а у ствари није ништа друго до мрав који је већ згажен... Али погледајте шта каже овај мрав: "душо , имаш многа добра припремљена за много година: одмори се, једи, пиј, весели се!“ Онај који даје – одмор, дуге године, мир, срећу – је, међутим, други, и Он му те ноћи каже: „Безумниче, ове ноћи ће тражити твоју душу, а оно што си припремио чије ће бити?" Овим му Бог заправо говори: "Све држим у својим рукама, оно што мислиш да имаш, од Мене је. И не само да га узимаш од Мене, него седиш на њему и мислиш да си бог“. Вечерас ће тражити твоју душу... Ко ће то тражити? Неки. Ко су ови неки? То су сви они којима је ускратио доброчинство. Сви они који пате због њега. Да ли сте икада помислили да постоје људи који пате због нас? Зато што водимо рачуна о нарцистичком делу себе, водимо рачуна о свом одразу у огледалу да бисмо осетили потпуност...у ствари псеудопотпуност која нам се чини као капија у вечност, а заправо је велика илузија. Дакле, поседујете многа добра, али вечерас ће тражити вашу душу. Они је желе. Ко? Демони? Могуће је – таквим животом, душу своју предајете право у руке ђаволу. Ова особа би живела срећно много година да је мислила другачије. Да јој је из душе долазило да каже: „Боже мој, ове године имам много добара, а моји магацини их не могу примити; колико ћу година живети...? мој живот је у твојим рукама!“ Или - "пошто ми дајеш овај живот, желим да га искористим на начин који је Теби угодан! Ево, имам вишак новца и ствари. Волео бих да их негде дам, као што Ти дајеш своју робу свим људима". Тако почиње сарадња Бога и човека. Овим почиње освећење човека, а затим Бог умножава његова блага. У случају безумног богаташа, међутим, све се ту завршава, ту је крај. Знам људе, и сиромашне и веома богате, који стално дају и џепови им никада нису празни баш зато што стално дају. Они су управитељи богатства Цркве, богатства Божијег. Ми смо управитељи богатства, свега што је Божије (не само новца, него и мудрости, науке, здравља...), али можемо ли их увек имати? Како је лако све изгубити! Када овим добрима располажемо по Божјим законима, на чудесан начин их не губимо, већ их умножавамо и наш живот постаје лепши и садржајнији. Пре извесног времена срео сам богатог трговца аутомобилима који је на чудесан начин прешао у веру. То се догодило на дан проглашења Св. Арсенија Кападокијског за светитеља у манастиру „Св. Јована Богослова“ у Суротију. Неким чудним случајем овај човек се нашао тамо. До тог дана, човек је живео животом за који ми је рекао: „Спавао сам са пиштољем на глави. Колико сам пара давао када сам играо карте, шта сам с њима радио, једноставно не могу да вам кажем, оче!" Није се оженио да би могао да ужива у животу како га је разумео. Међутим, 26. марта 1987. године, нашао се у манастирској цркви „Свети Арсеније“ (сећам се јер је то био датум моје хиротоније). Причао ми је о том дану: „Гледајући издалека, видео сам како износе свете мошти и питао сам се: „Шта раде сви ови људи? Чије кости обожавају?" Ипак је одлучио да приступи светим моштима, била је то чудесна интервенција Божија, али, чим је пришао моштима да их целива, толико се потресао да му је било тешко речима да опише шта је у том тренутку осетио. Бризнуо је у плач и живот му се променио у секунди. „Осетио сам Бога у том тренутку, не могу то да објасним!“, рекао ми је. И тако се његов живот тог тренутка поделио на два дела. Постао је Божији човек, и данас ми каже: „Увече читам вечерње, запалим свећу, у мом животу више нема ни трага од пушке и коцке... Уместо тога, свако јутро идем на пијацу и све што купим, однесем сиромашним породицама. Кажу ми где има људи који пате, досељеника којима је потребна помоћ. Остављам производе испред њихових кућа и ја сам најсрећнија особа на Земљи! Сада ми је циљ да што више бедника са којима се дружим преобратим у веру... Нашао сам своју срећу и своју радост!“. Он је заиста био срећан човек. Једина туга коју је имао била је што - "нисам раније упознао овај живот!" Променио се на делу, не само на речима — дубоко и истински. Понекад мислимо да пролазимо кроз неку промену, али не улазимо дубоко у своју душу, у суштину ствари, и не откривамо велику радост промене коју доноси живот у Богу. Међутим, он је нашао ту радост. „Какав је само благослов пробудити се ујутру и знати да могу учинити нешто за ове породице! Месеци, па чак и године мог бившег живота не могу се поредити са једним мојим даном како га сада живим, који је тако чист, тако леп, испуњен тако живим осећањем Бога... И не треба ми пиштољ, немам коме да претим... Срећан сам јер сам у Божјим рукама!“ Ево једног богаташа који се од глупости опаметио. Ово је велика тајна – приносим Богу оно што ми је дао, знам да су моје постојање и сва добра која имам дарови Божији. И болови и недаће које трпимо, па чак и осећај да смо напуштени од Бога – такође су дарови Божији, али је то тешко разумети. Морамо се односити према овим даровима на прави начин да бисмо познали самог Бога. Иначе, не познајемо Бога и не успевамо да уживамо у овом животу. ...а оно шта сте припремили, чије ће бити? Овим речима Бог заправо говори богаташу: „Ниси никога волео. Не можеш ни своје богатство никоме оставити!" Ви можете са радошћу рећи: „Остављам га свом детету". Али овај човек није ни такву радост имао, био је тако луд! Бринуо се да ће, када умре, све пропасти. „...а оно што си припремио чије ће бити?“ Одговор на ово питање није уследио. Богаташ није одговорио. Чак и у последњем тренутку могао је да каже: „Боже мој, сада када то кажеш, схватам и разумем какву сам грешку направио! Дакле, рећи ћу Ти коме ће остати. Даћу их и тамо, и тамо, и тамо". И тада би чуо глас Божији: „Слушај! Дајем ти још петнаест година живота!" Као што је Господ рекао цару Језекиљу у Старом завету, који је био болестан и умирао је, али је рекао: „Боже, молим за милост да се покајем“ И дао му је Бог још петнаест година живота! А богаташ, уместо тога, пропада у свом нарцизму, у својој затворености. Ово је пакао - ако је нешто пакао, онда је то. Сећате се оне приче о авви Макарију, који је отишао у пустињу, видео лобању паганског свештеника, боцнуо је својим штапом и кроз дар видовитости који је поседовао, упитао га: – Ко си ти? – Ја сам пагански свештеник и умирао сам годинама – гласио је одговор. - И где си сад? – На мрачном месту и никог другог не видим. Кад се молиш за нас, видимо мало лице другог, и то је једина утеха. Пакао је место где нико никога не види. Догађа се да неко сакупи себи богатство, а не обогати се у Богу. Како се обогатимо у Богу? На начин на који и сам Бог постоји, као заједница, Он је заједница особа. И тако смо ми обогаћени у заједништву, у вези. Обогаћени смо када откријемо једни друге, када свако од нас направи места и постане стан за другог – за што више људи, или бар за једног, двоје или троје. Бог за вас постаје оно што желите, оно што вам је потребно, а то може бити другачије за свакога. Он постаје оно што волите, оно за чим највише чезнете, оно што сматрате најсветијим. У грчком језику постоји израз – τρωγεται – једе се, који се огледа у речима: „Једите, ово је тело Моје...“. Ова прилика, када Бог нуди храну за човека, такође је заповест да се човек отвори према другима по лику Божијем, како би био прикладан за Царство Небеско. То су толико велике ствари да ће нам једног дана судити по њима. Када их човечанство икада открије заједно, свет ће се променити преко ноћи. Хајде да погледамо прошли 20. век. Век са милионима, десетинама милиона жртава. На који начин смо постали храна ближњему? Нисмо устали јер нисмо хтели да дамо себе за друге. Замислите да је Хитлер рекао: „Излазим да заштитим слабе и тако променим свет", и уместо свих оних гвоздених створења које је послао против човечанства, били би то људи који би служили сиромашнима и потлаченим... Замислите да је то урадио. Тада би Немачка постала велика краљевина, зар не? Сви бисмо једни другима рекли - нека се настави овај рај! Погледајмо шта је Стаљин урадио – више од 20 милиона мртвих, нетрагом нестало... Зашто? Да неколицина влада над остацима оних које су уништили. Све ће се расути, ништа неће остати кад Богу не служиш. А ако служиш ђаволу, на крају ће он и тебе згазити. Са њим нема јединства. У почетку ће те преварити да му служиш, радиш за њега колико му треба, а на крају... појешће и тебе. о. Никола Лудовикос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У вечерњем сјају Градске концертне дворане у Новом Саду, архимандрит Никодимос Кабарнос донио је топлину и духовност која се осећала у ваздуху, као што то само његова интерпретација византијске музике може учинити. Уз благослов митрополита бачког Иринеја, овај посебан концерт у пратњи новосадског женског хора „Свети Јован Дамаскин“ постао је истински доживљај који је грејао срца присутних, отварајући врата духовног просветљења кроз звуке који надмашују време. Архимандрит Никодимос Кабарнос није само уметник; он је доктор теологије и комуникологије, филмски и телевизијски редитељ, продуцент звука, пијаниста, хорски диригент и солиста. Његова посвећеност византијској музици и њеном ширењу учинила је ову драгоцену традицију доступнијом људима широм света, посебно младима, путем интернета. Његово умеће и страст не само да га чине извођачем, већ и гласником духовне музике. Отац Никодином анђеоски гласом огрејао је душу публике у Градској концертној дворани у Новом Саду Назван "славујем византијске музике", архимандрит Никодимос је приредио више од 500 концерата широм света, остављајући снажан траг у срцима свих који су имали прилику да чују његове тонове. Своје музичко путовање започео је са само 13 година, а већ две године касније, Министарство образовања Грчке доделило му је посебну награду за изузетан таленат у извођењу византијске музике. Његова страст према овој уметности не познаје границе; као припадник светске баштине византијске музике, подигао је њен статус на ниво најслушаније и најгледаније музике у Европи. Осим музичког талента, отац Никодимос је и активан академик, са богатим знањем о теорији музике и њеној примени у савременом друштву. Његова предавања и радови истражују везе између музике и духовности, нудећи нова тумачења традиционалних химни и њихове улоге у савременом животу. Кроз своје онлине платформе, успео је да привуче младе људе, пружајући им прилику да се повежу са богатом културном баштином византијске музике. Архимандрит Никодимос није само извођач; он је и иноватор. Кроз своје пројекте, створио је мост између традиционалне музике и модерних технологија, користећи друштвене мреже и дигиталне алате да би византијску музику учинио доступном широј публици. Његов допринос музици није само у броју концерата, већ и у настојању да подстакне разговор о важности очувања културне баштине. Концерт у Новом Саду био је још један у низу његових успеха, али истовремено и подсећање на снагу музике да уједини и инспирише, грејући душу сваког појединца. Кабарнос наставља да делује као мост између прошлости и садашњости, осветљавајући пут новим генерацијама кроз богатство византијске традиције, доносећи мир и хармонију у свет који често заборавља на лепоту духовности. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/26273/nikodimos-kabarnos-novi-sad

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

Током Свете Литургије на Велики четвртак, 13. априла 2023, у Вазнесењском храму у центру Београда, беседу на тему овог славног дана када је Господ установио саму душу Цркве - свету тајну Причешћа, произнео је ђакон Александар Милојков: "Сав је Христос света Литургија и сав је Христос Црква, јер је Он онај који се приноси и Онај коме се приноси, Он је савршено јагње жртвено, Он седи са десне стране Оца...Он је лекар душа и тела наших, Он је лек, Његово тело и крв су лек душа и тела наших, Он је здравље. Он је пут истина и живот...На крсту своме, на дрвету чији је праобраз било дрво Нојеве барке у коју су се укрцавали спасени од потопа, саздана је и новозаветна барка Христова, Црква Његова којом плове они који се спасавају..." Беседа ђакона Александра: Извор: Радио Слово љубве

Утолико су уочљивије ситуације када одједном неки свештеник почне да изјављује оно што је донедавно порицао, и оде у раскол. Зашто се ово дешава? Људи који се фокусирају само на спољне факторе налазе објашњење у спољашњим околностима: притисцима, искушењима разним материјалним добрима и тако даље. Али често је прави разлог скривен од нас, иако је он таj који је кључан. Ако се присетимо мноштво мученика и њиховог подвига, видећемо да је код исповедника било и притисака и искушавања, као и најтежих мучења и реалне опасности по живот. Али су преживели. Дакле, нису у питању само спољни фактори. Сада, када се осврнемо на животе разних отпадника, може се приметити једна ствар која их спаја скоро све. Много пре него што су предузели кобни корак, имали су проблема или са моралом или са кршењем црквених правила. Али ово није разлог да било кога осуђујемо. Они који су отишли у раскол су заправо већ сами себе осудили, а то је много страшније од људског суда (иако им пут покајања није затворен). У овом случају, вреди причати о себи. Понекад нам се чини да пошто се држимо канонске Цркве, то само по себи већ гарантује наше спасење. Можда смо чак и поносни на ову чињеницу. Али у духовном животу све је међусобно повезано. Ако црквеност бранимо речима, а делима дозволимо себи да грешимо, макар и у малим стварима, онда се може испоставити да ћемо се у најпресуднијем тренутку, чак и неочекивано за себе, одрећи. Отпадништво не почиње сумњом у црквену јурисдикцију. Али те исте сумње могу се појавити због наше духовне инертности, препуштања слабостима, чак и оним најбезначајнијим. А када, ако не у посту, да се сетимо овога? У ствари, права одбрана Цркве почиње овим: не гласним изјавама и дкларацијама, већ пажњом према сопственој души. Из свакодневне борбе са грехом у себи. Само тако можемо остати верни Цркви и у кључном тренутку смело дати одговор о својој вери. И за овај тренутак треба да се припремате цео живот. митр. Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-prava-odbrana-crkve-ne-pochinje-glasnim-izjavama-i

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се молитвом од глумца Милана Ланета Гутовића, који се упокојио 25. августа 2021. године: „Молим се Богу за покој душе драгог пријатеља и великог уметника Милана Гутовића, са којим сам годинама дуге сате проводио у разговорима у манастиру Ковиљу, чији је био велики приложник. Бог да душу прости мом драгом брату Ланету“, написао је Патријарх Порфирије у поруци која је објављена на Инстаграм страници porfirije_patrijarh – званичном налогу на Инстаграму Патријарха Порфирија.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 11. јула 2021. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика кнеза Лазара на Звездари. Његовој Светости Патријарху су саслуживали су Епископи топлички г. Јеротеј и изабрани марчански г. Сава, као и протојереј-ставрфор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, јерођакон григоријатски Силуан и ђакони Радомир Врућинић, Ивица Чаировић и Мирослав Николић. „Беседа на Гори, коју је записао Свети апостол и јеванђелист Матеј и у којој је сабрана читава науку Христова, показује нам да као што је некад Мојсије добио заповести од Бога на Гори Синају, када је успостављен и запечаћен Стари Завет, сада имамо новог Мојсија. Имамо Господа Христа који такође на једној гори саопштава своју науку и приказује је као Нови Завет, као ново време, приказује и описује Ново Царство и новог човека“, беседио је патријарх Порфирије. „Ми смо у тој беседи чули да је око оно чиме ми долазимо у додир са светом. Уколико је око замућено онда оно не може приказати истину света онакву каква она јесте. Ми живимо у свету који нема апсолутне вредности, или боље речено, који све релативизује. Штавише, онда када релативизује нешто што је Богом устројено и дато, одређену чињеницу - да не кажем истину, онда то релативно смешта у законе и правила и позива све да се правилима и законима покоравају. А ти закони и та правила су заправо извитоперили оно што је Богом дано, оно што је благословено. Не постоји лоша и добра природа. Постоји само добра природа. Јер све што је Бог саздао је добро, али постоји лош и добар став, лош и добар избор. Постоји лоша употреба те природе коју смо добили, постоји погрешна употреба природе коју смо добили, а онда и погрешно наметање те погрешне природе и начина на који ми ту природу видимо у другима. Зато наше унутарње око, а то је наша душа, треба да буде чиста, треба да има критеријум, а мера за душу је сам Христос“, поручио је Патријарх. „Онда када је Христос наша мера и онда када се трудимо да будемо у заједници са Њим, без обзира колико смо слаби и немоћни, онда видимо свет око себе, видимо Бога, видимо људе, видимо сами себе онаквима каквима нас је Бог устројио. Видимо своје природно, ако хоћете, нормално и здраво стање. И зато не можемо имати више критеријума и више мерила. То значе речи да не можемо служити два господара. У речима Господњим да не можемо служити Богу и мамону, мамон није ништа друго него идол. Мамон је идол који ми стварамо и коме се клањамо везано за овај свет, за мерила и критеријуме овога света. Два господара, два критеријума, два мерила, два јеванђеља не можемо имати, јер то не постоји. Постоји само једно Јеванђеље и један Христос. И отуда знамо шта је наша мера, знамо шта је истинито. Није неопходно да нам други саопштавају шта је то Јеванђеље, шта је то Црква и ко смо то ми. Јер ми немамо више господара. Живећи у овом свету позвани смо и хоћемо да поштујемо законе и правила, али исто тако знамо да се већма Богу треба покоравати него људима“, истакао је Патријарх српски г. Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска

Из штампе је изашао нови мартовско-априлски 378. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја је "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". Централни део наведеног броја је посвећен 350-годишњици упокојења Светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. О садржају овог броја говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету Архијерејску Литургију, на празник иконе Богородице Тројеручице, у Храму Свете Тројице у Осмацима и том приликом освештао фреске и генерално обновљену цркву. Преосвећеном Владики саслуживали су архијерејски намјесник тузлански протојереј-ставрофор Стево Јовић, архимандрит Николај (Јовић), протојереј-ставрофор Драган Тодоровић, протојереј-ставрофор Милан Танацковић, протонамјесници Бошко Клисарић и Марко Данојловић, јереји Јеленко Лазић и Пајо Тришић, протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Никола Чекетић. Велики је благослов кад се сабирамо на свете Литургије и Богу се молимо за добро наше и нашга народа, као и за очување наших светиња – цркава и манастира и наше спасење, браћо и сестре, које нам Бог дарује у Цркви православној. Потребно је да се трудимо и украшавамо наше светиње, као што је украшена ова овде у Осмацима. Међутим, поред храмова, ми треба да водимо рачуна и о својој души и да њу украшавамо јеванђелским врлинама: добротом, милосрђем и благодаћу Духа Светог да би постали христолики људи, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи. Након Свете Литургије услиједило је освећење фресака, свечана литија, парастос жртвама Отаџбинског рата и додјела признања. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У новом издању емисије Храм слушаћете архимандрита Стефана Вучковића, игумана фрушкогорског манастира Велика Ремета, протосинђела др Клеопу (Стефановића), професора Богословије "Светог Арсенија Сремца" у Сремским Карловцима и свештеника Душка Масларића, секретара Eпархије сремске. Звучни запис емисије У првом делу емисије, о моралу, култури, Светој тајни брака и Светој тајни свештенства, монаштву, о непрестаним чежњама човековим, говори отац Стефан. У наставку емисије, кроз Богословију у Сремским Крловцима провешће нас протосинђел др Клеопа (Стефановић). Иначе, Богословија у Сремским Крловцима једна је од најстаријих и најважнијих образовних и културних установа код Срба. Прву српску православну богословију основао је митрополит Стефан Стратимировић 1794. године. Зграду у којој је данас смештена Богословија подигао је патријарх Георгијре Бранковић 1900. године. У наредном делу емисије, о хришћанским врлинама, посту, молитви и, пре свега, Oптинској пустињи у Русији и чувеним оптинским старцима, њиховом аскетском наслеђу, говори свештеник Душко Масларић, секретар Епархије сремске, иначе, бивши студент руског богословског факултета. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован је у среду друге недеље Часног поста, тачније 11. марта 2020. године, служио Литургију пређеосвећених Дарова у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Непосредно пред свету Литургију свештенство колубарско-посавског намесништва исповедио је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије, који је након тога саслуживао у литургијском сабрању Епископу Јовану, заједно са свештенством и монаштвом овог намесништва. Литургијском сабрању присуствовао је, и на њему се причестио, велики број верних, а нарочито деце. Преосвећени Владика Јован окупљене је подсетио на смисао и суштину поста као и значај нашег активног учествовања у светој Литургији, пре свега кроз свету тајну Причешћа. “Пост на првом месту треба да нас уведе у покајање, покајање у преумљење и промену нашег живљења и размишљања ка добру и Богу. Постом и молитвом чистимо душу и тело, уздржавамо се од зла и обуздавамо свој језик. Правилним постом човек мења философију свог живота и пост постаје његова најбоља школа и учитељ врлине. Пост је побуна човека против себе самог, побуна против старог, огреховљеног човека, који почива у злу. То је побуна против злих мисли, речи и дела. Пост нас уводи у смирење, послушност и појачава нашу молитву и подвиг. Пост подстиче човека на излазак из себе и окретање ка другоме и Богу”, рекао је Епископ у својој беседи. По већ устаљеном обичају, после свете Литургије прочитан је овогодишњи темат. Ове године темат је припремао парох рудовачки, протонамесник Родољуб Војиновић, на тему “Да се сви просветлимо светлошћу Христовог Васкрсења”. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено. Све похвале, као и примедбе и сугестије аутору овогодишњег темата, изречене су у братској љубави, са циљем да рад буде још бољи и садржајнији. У дискусији су учествовали сви присутни свештеници, а труд свештеника Родољуба Војиновића похваљен је и од Владике Јована. Ово вишеструко корисно, едукативно и духовно сабрање завршено је очинском поуком нашег Епископа и трпезом љубави коју је припремило свештенство колубарско-посавског намесништва, предвођено овогодишњим домаћинима - свештенством храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Извор: Епархија шумадијска

У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује. 2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело. 3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене. 4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе. 5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб. 6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Зашто се дешава да после одласка из цркве, душу врло брзо напушта благодат, коју је она тамо стекла? Може бити да је то зато што сте отворили прозорче и топлота је изашла - језиком сте млатили и благодат изгубили. Св.Оци говоре да само ако си попреко погледао брата свог, благодат је нестала. А код нас... ма шта „попреко погледао" - кад убодемо оштрим језиком крај самог срца, рана дуго времена крвари. А онда још причамо о благодати! Ма каква је ту благодат?! Треба уложити напор, драга браћо и сестре, да се никада не гневимо, не бунимо, не раздражујемо. А то може да научи само онај човек који је од Бога стекао - СМИРЕЊЕ, почевши СА ПОСЛУШНОШЋУ. И онда ће живот постати растерећен, лак и леп. Али, само од себе се ништа не дешава. Обавезно мора постојати БОРБА. Не чекај да се све само од себе деси. Треба да порадиш на себи, да одбацујеш своју вољу, своје страсти. Никога да НЕ ОСУЂУЈЕШ и да не срдиш. Ми нисмо странци, ми смо сви као једно. Благодат Божија нас обједињује. Ми сви чинимо једно Тело Христово, док смо понаособ ми Његови делови Тела, ћелије у Телу Христовом. Тиме је и богата Црква, чија је глава сам Христос. И то је велика милост Божија да ми и Ви представљамо децу Божију. Јер, Господ је нас, а не Анђеле назвао Својом децом. Замислите какво чудо! Господ је нас позвао на вечни блажени живот, вечну радост. Тако да треба да будемо верни Господу. Он нас води чудесним путем. Колико људи, толико и путева ка Царству Божијем. Архимандрит Амвросије Јурасов Извор: Епархија врањска

У уводном дијелу емисије отац Драган је тумачио Свето Јеванђеље на 14. недјељу по празнику Педесетнице о свадби Царевог сина и шта у ствари представља свадбено рухо које се помиње у овој јеванђелској причи. Звучни запис емисије Он је потом говорио и о празницима Рођења Пресвете Богородице, кога смо прославили 21. септембра, и Воздвижења Часног Крста кога ћемо прославити 27. септембра. Свештеник Драган Станишић је, одговарајући на питања наших слушалаца, између осталог говорио и о значају паљења свијећа за живе и упокојене. Одговоре и на остала питања која сте поставили у току протекле седмице сазнаћете ако одслушате ову емисију. Извор: Радио Светигора

На празник Светих мученика и бесребреника Козме и Дамјана, у недељу 14. јула 2019. године, Његово Преосвештенсво Епископ нишки Г. Г. Арсеније началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим Светитељима у селу Вини крај Лесковца. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190714-130357-178_79_42_38-512.mp3 Преосвећеном Владики саслуживали су игуман Серафим (Мишић), протојереј-ставрофор Славко Миловановић, протојереј-ставрофор Србољуб Даниловић, протосинђел Мардарије (Kовачевић), протојереј Дејан Станковић, протојереј Братислав Мијалковић, протојереј Слободан Вучковић, јереј Срђан Станојевић, јереј Драган Илић и протођакон Стеван Kричка. После заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачар је био господин Србољуб Стевановић са породицом. Након Свете Евхаристије сабране је поздравио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Извор: Радио Глас

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу о митару и фарисеју, 17. фебруара 2019, са свештенством Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској бесједи Епископ Јоаникије казао је да човјек пред почетак сваког доброг дјела, а нарочито оног које је у славу Божју, треба да се наоружа добром мишљу, добром намјерама и да буде спреман да до краја истраје у томе. Говорећи о Часном посту, који предстоји, Владика је додао да је то велико и спасоносно дјело, веома значајно за живот хришћана и њихово спасење, за које нас Господ наоружава добром мишљу са којом, како је истакао, ваља започети и завршити Часни пост. „Да знамо, увијек, да та спољашња дјела, спољашња праведност која, понекад, у нашим очима изгледа велика, не значи много. Она не значи ништа ако се са њом хвалимо или, што је најгоре, узносимо се пред другима као онај фарисеј из Јеванђеља о коме смо сада слушали“, рекао је Преосвећени Епископ. Подсјетио је да су фарисеји били они који су се трудили да дословно испуњавају заповјести Божје, па и овај фарисеј каже да пости два пута у недјељи, даје од свега што има десетак и друге заповјести извршава, што, по ријечима Његовог Преосвештенства, није мало. „Пости све постове, то подразумјева и остале постове који су били прописани код Јевреја, моли се Богу, али, чиме је помрачио та своја добра дјела - тиме што је себи приписао заслугу и није на прави начин прославио име Божје. Да је на други начин призвао име Божје било би другачије, али, он је име Божје призвао да би прославио себе и то није било добро“. „Нарочито није било добро што се превише узносио пред грешником, који стоји у дну храма и бије себе у прса због својих грехова“, истакао је Владика. Објаснио је да Бог, ипак, гледа на оног грешника који се каје, не зато што Бог нешто нарочито воли грешнике. „Колико блудника, злочинаца, разбојника, цариника, па један цариник је био апостол Христов. Да ли је то баш тако? Није. Бог, свакако, љуби све, али, у овом случају, нарочито прихвата покајање, било оно од великог или малог грешника. Ако је покајање Он ће га примити и одмах наградити онога који се каје без обзира какве гријехе учинио. Ако је покајаног разбојника, који је, сигурно, проливао крв увео у рај када се покајао, кога онда другог неће“. „Треба да се наоружамо оном благородном, смиреном мишљу, да погледамо у своју душу као и овај цариник, који јесте био грешан, али је постао свјестан својих грехова, почео да се каје, тражио милост Божју и добио је за своје искрено покајање“, нагласио је он. И, управо, цариникова кратка молитва, којом је призивао име Божје: Боже, милостив буде мени грешном, послужила је као основ за најузвишенију молитву коју хришћани говоре, Исусову молитву. Ту је призивање имена Божјег и милости Божје, поручио је Владика, са покајањем. „Ето, како треба да приступимо посту - да се потрудимо да постимо како ваља, према својим могућностима, да кренемо у то добро дјело. Да постимо тјелесни пост, али да обратимо пуну пажњу на духовни пост, јер нам тјелесни пост неће ваљати, неће нам помоћи, односно помрачићемо га својим лошим мислима, намјерама, дјелима, ријечима, нарочито ако се будемо узносили пред другима, ако не будемо имали милости, праштања“. „Да се научимо да постимо духовни пост, а то значи да се одричемо злобе, пакости, мржње, злопамћења, свих злих дјела, непотребних расправа, свега што је сувишно, што оптерећује да се ослободимо. Кроз духовни и тјелесни пост човјек се ослобађа својих мана, лоших навика и иде правим путем Божјим. Оно што је најважније, притиче милост Божја ако правилно, искрено и са смирењем призивамо име Божје“, закључио је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Другог децембра врши се литургијско прослављање Преподобног старца Порфирија Кавсокаливита. Тим поводом, из архиве Радио Светигоре, доносимо емисију “Загледан у Христа” посвећену овом Светитељу у којој је о свом сусрету су Преподобним старцем Порфиријем говорио Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије. “Са таквом добротом и сабраношћу је Преподобни Старац Порфирије разговарао са мном да ми је и сад, после неких четрдесетак година, када се сјетим тог сусрета мило на души. То је био један од најблагодатнијих сусрета у мом животу, тај мој сусрет са Старцем Порфиријем”- каже Митрополит Амфилохије. Разговор водила Слободанка Грдинић. ПОСЛУШАЈТЕ РАЗГОВОР ОВДЕ