Претражи Живе Речи Утехе

У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је пречасни презвитер Станко Лакетић, професор и главни васпитач Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, настојатељ храма Светих првоврховних Апостола Петра и Павла (познатији као доња црква) у Сремским Карловцима. Аутор и водитељ емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм

Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље. На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података. У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија… Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету). Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума. Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других. Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања. Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан. Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића. Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити. Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја започео је циклус предавања у организацији Цркве Вазнесења Господњег у Жаркову и Центра за живот на тему „Школа припреме за брак”. Након увода о самом циклусу предавања и представљања Центра за живот, прво у низу предавања одржао је презвитер Оливер Суботић. Тема првог предавања је била „Предбрачни испит”. Током предавања присутни су постављали питања на која је о. Оливер давао одговоре. У својству домаћина, предавању је присуствовао Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, старешина храма. Звучни запис предавања Извор: Храм Вазнесења Господњег у Жаркову

У сусрет манифестацији „Сунчана јесен живота“, која је посвећена нашим најстаријим суграђанима, пре недељу дана је, за кориснике Геронтолошког центра у новосадском насељу Лиман, Добротворна установа Владика Платон Атанацковић уприличила пригодан културно-уметнички програм. Такође, првог октобра се обележава Међународни дан старих. То су били поводи за разговор са презвитером Лазаром Мајсторовићем, управником Установе која носи име владике Платона. Осврнули смо се на прошлонедељни наступ чланова Фолклорног ансамбла Вила и подсетили слушаоце на пројекат „Служба помоћи и неге у кући“, који епархијска Добротворна установа спроводи од 2013. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У Старом Завету су такозване године јубилеја имале посебан социјални значај; били су то, између осталог, периоди преиспитивања и поравнања социјалних односа, инспирисани кључним начелима старозаветне праведности. Тако се Закон, као животна стварност откривења Бога његовом изабраном народу, у есхатолошкој перспективи означеној годином јубилеја, откривао као коначни суд сваке социјалне стварности. Полазећи од тог мотива, налазим за смислено да се у години јубилеја аутокефалности Српске православне цркве, или Цркве српских и поморских земаља, постави неколико питања која се тичу управо њеног места и значаја у актуелном српском друштвеном контексту. Одговори на та питања могли би да нам укажу на то на којим теолошким или доктринарним основама то место и значај у датим околностима заправо почивају и граде се. С обзиром да теолошке рефлексије представљају простор у којем се субјективни ставови и жеље, понекад и фрустрације, исувише често представљају као објективни критеријуми у које се стварност напросто уклопи (а у шта се наша теолошка јавност имала прилике, нажалост, и те како уверити управо у овој години јубилеја), причу ћу започети покушајем кратке анализе битног, можда и кључног, објективног аспекта наше црквене реалности: статистике. Према добро познатим подацима из последњег пописа (2011), 84,5% становника Србије православне је вероисповести, односно, доминантно припада Српској православној цркви (наравно, треба узети у обзир вернике Румунске православне цркве у Банату, али је њихов број, за оно о чему је реч у овом тексту, у потпуности занемарљив). Према у медијима недавно објављеном истраживању PEW истраживачког центра (2018), а према којем, када је религиозност у питању, Србији припада високо десето место међу 34 европске државе, 58% становништва Србије (укупног) верује у Бога. За 34% је религија битан фактор у животу, а неких 19% каже како макар једном месечно похађа богослужења. Наравно, већ је ово драстичан пад у односу на број „православних верника“ из пописа (поготово ако узмемо у обзир да су овим процентима обухваћени и неправославни, код којих је проценат у богослужбеном смислу активних извесно већи), али су статистике, ако се ослонимо на здрав разум и искуство, заправо у много већој мери поражавајуће. Ево о чему је реч. На територији Града Београда, према резултатима истог пописа, живи око 1475000 православних, односно 88,9% укупног броја становника. У јурисдикцији пет епархија које покривају територију главног града (Архиепископија београдско-карловачка, Епархија сремска, Епархија банатска, Епархија шумадијска и Епархија ваљевска) налази се, према актуелном шематизму СПЦ (календар Црква 2019), око 190 парохијских и манастирских храмова, параклиса итд. У овај број су укључена и богослужбена места са посебном наменом, то јест придворне, болничке, војне и школске капеле, у којима богослужења нису увек редовна, а приступ је мање или више ограничен, као и храмови у изградњи. Но, занемаримо све то; нека је приступ свима дозвољен, и нека је свако од њих сваке недеље испуњено до последњег места. Уколико је, примера ради, просечан број верника који се у свакоме од њих сабирају на недељну литургију 300, ово значи да сваке недеље литургији на територији Града Београда присуствује око 3,86% његових православних становника. Уколико је тај број 200, онда је реч о 2,58%; уколико је 100, онда је 1,28%, а уколико је тај број 50, онда сваке недеље, уколико су све цркве и параклиси испуњени, литургији присуствује 0,64% православних становника главног града. Свако ко је имао прилике да види о којим је и коликим богослужбеним просторима реч, као и да се увери како је у приградским и сеоским парохијама често недељом присутно мање од десет верника, те да је број од 300 верника често недостижан и за највеће градске храмове, зна да је и најнижи узети у обзир проценат заправо веома оптимистичан. К томе треба узети у обзир и чињеницу да је број људи који живе и редовно бораве у Београду у реалности по свој прилици незанемарљиво већи од оних пописаних, те да се приближава цифри од 2000000. Зашто је све ово битно? Једноставно, једини критеријум стварне припадности Цркви, припадности у практичном смислу, не само декларативном, литургијска је активност верника коју нужно треба разликовати од традиционалне обредности; то је оно чиме је пре свега (премда не и искључиво) одређено практиковање вере. За разлику од традиционалне обредности, која подразумева веома пасиван став реципијента верских услуга који се не пита о њиховој природи и смислу, те које не утичу на садржај његовог живота мимо категорија ваља се и лепо је, литургијска активност подразумева ангажованост и иницијативу са стране верника која је таква да у садржинском смислу обликује његову свакодневицу. А таквих је практичних верника код нас проценат занемарљив до апсурда. Цифра од 19% оних који једном месечно посећују богослужења у том смислу не говори много и мале су шансе да има упоришта у реалности. Наиме, у том случају би било неопходно да је ситуација у осталим деловима Србије драстично другачија од оне у Београду, те да су у Београду и целој Србији сваке недеље на свакој литургији потпуно различити верници. А то није тако, у оба случаја. Јер, колико смо само имали градова средње величине (20000-100000 становника) који су до недавно имали готово по правилу свега један или два активна храма на своме подручју (Лесковац, Зајечар, Ваљево, Смедерево, Горњи Милановац…), а број тих храмова је у просеку и даље такав да се лако може уклопити у проценте који описују стање у Београду. Но, и када би била истинита, цифра од 19% би већ била довољан разлог да се запитамо откуда таква диспропорција. Такође, ова се цифра лако може објаснити позивањем на психолошке, социолошке и разлоге који се могу сврстати у домен верске писмености. Моје лично искуство у пасторалном раду ми указује на то да је профил просечног активног српског верника такав да је категорија од једном месечно уистину непостојећа. Људи или долазе или не долазе редовно на празничне и недељне литургије. Ако не могу доћи сваке недеље или свакога празника на литургију, они ће свакако настојати да дођу макар једном недељно или, и то само у ванредним околностима (рецимо, годишњи одмор, напоран пословни период или болест), два пута месечно. Категорија једном месечно пре указује на сасвим очекивану, па тако и нормалну жељу једног броја верника да се прикажу у бољем светлу (сами пред собом) или на чињеницу да је највећи број њих у литургијском и уопште верском погледу толико неписмен да ће сваки одлазак у цркву ради паљења свећа или куповине некаквог сувенира подвести под богослужење, поготово ако неко у том тренутку тамо нешто пева. Ова невероватна диспропорција између броја декларативних и практикујућих верника стога мора имати одраза и на нивоу социјалне доктрине и праксе Цркве, при чему нарочито треба узети у обзир чињеницу да је нико не проблематизује. Да ли то онда значи да је она, будући непроблематична, у неком тренутку постала подразумевани део те доктрине и праксе? И коначно, каква је онда њена опште друштвена природа и значење, нарочито политичка, сада независно од пројекција црквене доктрине у том погледу? Српска православна црква је свакако, поједичано узевши, најутицајнија институција у српском друштвеном простору. Поред већ наведених резултата пописа, треба узети у обзир и истраживања о поверењу грађана у институције, према којима СПЦ верује 46% њих, док је негативан одговор дало 23%. Како год уклапали ове проценте у покушају да их самеримо (84,59% оних који припадају СПЦ, наспрам 46% оних који јој верују), јасно је да грађани Србије поверење у СПЦ понајмање повезују са оним што би по природи ствари морало бити на првом месту, а то је вера, и то нарочито када је у питању њено практиковање у виду учешћа у литургији. Поред свега, извесно је да број оних који верују СПЦ када је вера у питању драстично опада и када се поставе питања која се тичу не само њихове верске или литургијске активности, већ и посебних чланова вере, какви су вера у васкрсење, учење о Тројици итд. Исто важи и за етичка начела на којима СПЦ инсистира у свом јавном дискурсу; примера ради, карактеристично инсистирање на проблему абортуса по свему судећи не води смањењу броја намерних побачаја, будући да њихов број, како статистике показују, расте. Да не говоримо о другим аспектима људске интиме и међуљудских односа којима се тако радо и много баве духовници различитих звања, и то све више отворено, у медијском простору. Дакле, када је у питању садржај веровања и лични морал, одлучујући утицај СПЦ са оних 85% драстично опада приближавајући се, извесно је, већ помињаним једноцифреним вредностима. Стога се може закључити како неоспорни утицај који СПЦ има у нашем друштву нема много везе са оним што би требало да буде, полазећи од њене природе, њена основна мисија. На том нивоу овај је утицај чак, могло би се рећи, друштвено невидљив. Каква је онда његова природа? Рећи како је она политичка је исто што и пословично откривање топле воде, нешто око чега ће се лако сложити како критичари, тако и панегиричари којима су уста пуна приче о СПЦ као чувару националног идентитета, државности итд. Наиме, неопходно је прецизније одредити политичку природу тог утицаја. Да ли је она пасивна или активна, конструктивна или деструктивна. Коначно, каква је њена веза са оним што је природа СПЦ као Цркве у предањском и канонском смислу те речи (већ смо видели да је на нивоу феномена она практично невидљива)? Вероватно најбољу оцену српске религиозности, и даље у потпуности важећу, дао је још Чедомиљ Мијатовић у своме делу Servia and the Servians, штампаном у Лондону 1908. Укратко, савремена српска религиозност је површна; за Србе је Црква политичка установа на тајанствен начин повезана са постојањем нације. Зато Срби не допуштају никоме да им Цркву напада, али је, када није нападнута, сами ниподаштавају. У поглављу посвећеном религиозности код Срба, Мијатовић говори и о збуњености његових побожних пријатеља са Запада услед сусрета са празним црквама у Србији, угледним јерарсима и клирицима који говоре о томе како је Србима од библија потребније оружје итд. Притом, неопходно је узети у обзир чињеницу да Мијатовић није био некакав протодругосрбијанац, већ један од најугледнијих националних радника епохе, лично веома побожан, па тако и кандидат за митрополита скопског и чак патријарха (након обједињења СПЦ; његова наклоњеност спиритизму се у потпуности уклапа у оновремени профил активног верника, но, то је сасвим друга тема). Све у свему, природа утицаја СПЦ у српском друштву је политичка и пасивна. Ово значи да СПЦ, макар током модерне историје, напросто следи политичке трендове који иду у прилог ономе што је основ и гарант њеног опстанка у том погледу, а то је, како Мијатовић каже, мистична повезаност са постојањем нације. Јачање сила које воде националној кохезији погодује положају и утицају овакве СПЦ, све друго га доводи у питање, а нарочито покушај да се поменута мистична веза ако не раскине, оно макар преосмисли (отуда, примера ради, потпуно одсуство става према, стварним или потенцијалним, неправославним припадницима српског националног корпуса, што је вероватно највећи промашај српске националне политике у модерном добу). Конструктиван или деструктиван карактер оваквог утицаја у потпуности је одређен општим политичким контекстом. У периоду борбе за национално ослобођење, он је највећим делом био веома конструктиван (у политичком смислу, и то ограниченом). Са друге стране, у периодима када је требало превазићи сопствене границе, он се показао као, потенцијално и актуално, веома деструктиван, и то на првом месту за саму СПЦ која се, нажалост, показала прилично неспособном да артикулише своје место у системима који јој га нису, на овај или онај начин, гарантовали, и то као привилегију. Отуда на први поглед невероватна чињеница да је у нашем црквеном контексту веома тешко артикулисати као проблем катастрофалну диспропорцију која постоји између броја активних и декларативних верника. Наиме, активни верници су у њему увек представљали уистину занемарљив изузетак чије постојање и број нема везе са оним што је основ постојања и утицаја Цркве. Но, шта то све ово може да значи у савременом политичком контексту и какве опасности са собом носи? У знаменитој студији The Authoritarian Personality аутора Т. Адорна, Елзе Френкел Брунзвик, Данијела Левинсона и Невита Сенфорда са Универзитета Беркли, објављене први пут 1950. (New York: Harper & Brothers) на основу истраживања спроведеног током и непосредно након Другог светског рата, Теодор Адорно даје анализу неких аспеката верске идеологије с обзиром на основну тему студије. Укратко речено, смисао читаве студије био је да се дође до закључака о личним карактеристикама које појединце чине склоним и подложним манипулацији у оквиру екстремних ауторитарних десних система. Највећи део истраживања је тако био посвећен различитим механизмима и контекстима у којима функционишу предрасуде, а плод су скале којима се у узрочном и последичном смислу одређује склоност различитих типова људи према њима. Такозвана F скала (f је од fascism) представљала је покушај да се код појединаца одреде имплицитне антидемократске тежње, да се анализирају њихове особине и узроци, оно што бисмо могли назвати метафашизмом или урфашизмом (У. Еко). Да, тема је заправо фашизам, упркос томе што се данас, у атмосфери општег ревизионизма, свако проблематизовање фашизма веома лако проглашава за некакав либерални екстремизам и, различитим методама потпуног извртања и силовања стварности, управо у либералном кључу, за политичку некоректност (?!). И, наравно, разуме се да тема нису историјске форме фашизма, већ метафашистички ментални склоп који се лако може пројавити и у оквиру некаквог „левог“ ауторитарног система (коначно, истраживање је спроведено у САД, а не у фашистичким земљама). Но, на страну све ово; склоност појединца ка фашизму разматра се с обзиром на девет варијабли: конвенционализам, чиме је означена екстремна ригидност у погледу устаљених друштвених норми чији је носилац (у западним друштвима) средња класа; ауторитарна субмисија, субмисивни и некритични став према идеализованим моралним ауторитетима унутар групе (вођа); ауторитарна агресија, тенденција да се непрестано надзиру, осуђују, изолују и кажњавају они који крше устаљене норме; анти-интрацепција, противљење субјективном, имагинарном и суптилном промишљању које, као и наредна варијабла, углавном подразумева и анти-интелектуализам; сујеверје и стереотипија, веровање у постојање мистичних детерминанти судбине појединца, склоност да се мисли у искључивим категоријама; моћ и „жестина“, бахатост (toughness), заокупљеност категоријама доминације-субмисије, јаког-слабог, вођа-следбеник, идентификовање са фигурама моћи, пренаглашено инсистирање на конвенционалним атрибутима ега, претерано наглашавање снаге и моћи; деструктивност и цинизам, општи непријатељски став, презир према људском; пројективност, склоност да се верује у то како је окружење дивље и опасно, што представља пројекцију несвесних емоционалних импулса; и коначно, наглашено морализирање у погледу секса. Како сам већ рекао, у једном од поглавља Адорно анализира неке аспекте верске идеологије (можда би примереније било верске аспекте идеологије) с обзиром на налазе истраживања. Даћу кратак приказ његових закључака. Најпре, он констатује да општи тренд религијске индиферентности (у погледу садржаја) не значи и одсуство религијских метода убеђивања и коришћења религије у те сврхе у ауторитарним системима, што се очитује на бројним примерима из историје немачког нацизма и италијанског фашизма. Религија је кастрирана и неутрализована у погледу садржаја, али постоје снажни механизми којима је одређена њена социјална функција. Тако, неки од кључних аспеката религијског погледа на свет какво је, примера ради, разликовање добра и зла, будући лишени било каквог специфичног садржаја (догматског, рекао бих) постају форме у којима ригидност и предрасуде добијају нарочиту убојитост (рецимо, идеја да је неки народ или социјална групација да је непријатељ Божји, будући да је непријатељ нашег поретка). Ово сугерише како између конвенционалне религијске ригидности и готово потпуног одсуства онога што се може назвати лично доживљеном вером постоји потпуна корелација. У том смислу је поново упутно сетити се примера нацистичке Немачке и огромног доприноса који су у пружању отпора нацистима дали „радикални“ хришћански покрети, каква је група теолога инсипирисаних радом Карла Барта и слични. Да цитирам Адорна дословно: „Штавише, наглашавање специфичног садржаја вере, пре него ли поделе на оне који припадају и оне који не припадају хришћанству, нужно води истицању мотива љубави и милосрђа који су закопани наслагама конвенционализованих религијских схема. Што је више људски и конкретан однос појединца према религији, то ће више његов приступ онима који не припадају такође бити хуманији: њихова патња подсећа верског субјективисту на то да је замисао мучеништва неодвојиво повезана са његовим промишљањем Христа.“ Насупрот томе, прихватање идеологије не подразумева поимање садржаја убеђења на којима она почива или треба да почива, већ управо супротно (штавише, Адорно цитира Хитлера који каже како је могуће умрети само за идеју која се не разуме). Ово је прихватање тако у највећем броју случајева напросто последица арбитрарне одлуке, мотивисана коришћу коју такав чин може да донесе (а та корист, не заборавимо, може бити чисто психолошка). Е, сада, знамо добро шта бива када се наша психолошка корист заодене у апсолутну истину. Парадоксално, поистовећење моје психолошке користи (чак и када је она, допустимо, стварна) и апсолутне истине представља порицање сваке замисли апсолутне истине. Даље, постоји још један битан моменат у односу према религијском садржају карактеристичан за ригидну конвенционалну религиозност. У питању је оно што Адорно одређује као дисекцију, а тиче се арбитрарног бирања верских истина које припадници конфесије лично усвајају. Тако, примера ради, веру у Бога (који овде представља отеловљење ауторитарног система) често прати неверовање у личну бесмртност или будући живот (што је ознака потпуне субмисије). Или, видели смо на нашим примерима, веровање у Бога код оних који се декларишу као припадници Православне цркве често подразумева порицање њених основних догмата (учење о Тројици, Христовом божанству и васкрсењу), а што би се могло разумети и с обзиром на проблематичност када је у питању њихово уклапање и функционализација у оквиру ауторитарног и радикално „монархијског“ система моћи. Јер овакав некакав систем је, по свој прилици, модел по којем је на ирационалном нивоу обликована перцепција политичких односа већине у нашем друштву. Иста дисекција или селективност присутна је и када су по среди етичка питања, нарочито организовано насиље (рат) или насиље над маргинализованим групама. * * * Пред кризом у којој се српско друштво већ деценијама налази није могуће затварати очи. Та криза је донела изобиље како деструктивних, тако и аутодеструктивних последица. Управо је непрестани импулс ауторитарности битна повезница различитих фаза те кризе, независно од идеолошких парадигми у оквиру којих се она артикулисала. Уместо да, полазећи од сопствене природе и предања, представља алтернативу овом поретку деструкције, индиферентан однос према кључним питањима сопствене егзистенције и начела на којима почива учинио је да наша помесна Црква већ превише дуго игра улогу углавном пасивног и сервилног катализатора процеса који успостављању таквог поретка воде. Мислим да је то кључна ствар у вези са којом је неопходно да се запитамо у години јубилеја који прослављамо са разједињеном јерархијом, уплашеним и пасивним свештенством, вероучитељима чији је положај и достојанство далеко испод онога што би им се могло и морало понудити, сјајним и често празним црквама у које не може да стане ни 5% православних становника српских и поморских земаља. Извор: Теологија.нет

Зашто говорити о ријалити програмима кад постоји, рекли би неки, даљински управљач - промениш програм, а циник би додао - и баш те брига што тамо неких милион, два, твојих сународника, управо, без даха, са потпуном посвећеношћу урања у животе разних ријалити актера. Звучни запис беседе Шта су ријалити програми, шта их карактерише и да ли је код њих, културолошки гледано, проблематичан формат или садржај, шта их генерише? Овакви програми нису спецификум само Србије, окружења, они су глобална прича, јер се ријалити "живот" увлачи и у заједнице од којих би се то најмање очекивало. На пример, у Малезији, која је веома традиционална и већински муслиманска заједница, а све уз помоћ и субвенције државних институција, одвијао се ријалити програм под називом "Млади имам", а главна награда за победника је била место имама у некој угледној џамији. Додуше, и ми смо били сведоци учешћа православног свештеника у једном од наших ријалити програма под изговором да посрнуле душе врати на прави пут. У ситуацији када сваки аргумент културе губи битку са законима тржишта, новца, масовности, поставља се питање како деструкцији понудити конструкцију. Шта о овој појави има да каже хришћанство? О религији у доба ријалитија, у данашњем Храму разговарамо са др Вукашином Милићевићем, доцентом Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице, началствовао је протосинђел Сергије, а саслуживали су му јеромонах Владимир и јереј Милош Цицмил, берански парох, као и јерођакон Зосима и свештенођакон Саво Лазић из Шапца. Звучни запис беседе Надахнут ријечима Светог Јеванђеља, сабранима је бесједио о. Милош, који је између осталог истакао да ова прича треба да нас поучи да не треба да будемо „свезаних руку и свезаних ногу“. – Не долази овдје само народ кад је болестан тијелом, када осјећа потребу да треба да се моли за тјелесно оздрављење. Заправо сви ми овдје признајемо да смо грешни и то је оно што сваки човјек мора да уради зарад свог исцјељења, и тјелесног и духовног. Када признамо да смо грешни и да нисмо изнад Бога и наших ближњих, има наде за наше спасење – казао је о. Милош и савјетовао да само они који су измирени са ближњима својим могу да се причешћују Тијелом и Крвљу Господњом. Овдје сви долазимо да тражимо лијек од највеће болести данашњице, а то је свакако гријех, додао је о. Милош. – Свака болест тјелесна која нас може задесити по допуштењу Божијем, јесте само посљедица непризнања гријеха. Зато, треба да се угледамо на све наше благочестиве оце, између осталог на Светог оца Василија Острошког – рекао је о. Милош. Извор: Манастир Острог

О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас

Презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма на Новом насељу, одржао је 14. септембра 2019. године предавање у Успенском храму у Новом Саду, на тему Равноапостолни просветитељ и Архиепископ наш Свети Сава. Звучни запис предавања Смисао живота Светога Саве био је преображавање људскога бића умирањем за овај свет и у одбацивању привременога ради вечности, оне истинске непролазне вечности у коју Господ сваку душу људску зове, рекао је отац Ђорђе. Предавање је одржано у оквиру вишедневне манифестације Госпојински дани, коју је организовало братство Светоуспенског храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Гост овонедељног Храма је свештеник Душан Михајловић, настојатељ мисионарске парохије Светог владике Николаја Охридског и Жичког Српске православне цркве у Сантјагу де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци. Звучни запис емисије Занимљива је биографија нашег данашњег госта-од диригента до свештеника, мисионара у Чилеу. Отац Душан Михајловић, основне и магистарске студије (дириговање) завршио је у Русији, где је неколико година радио као диригент, где је основао Словенски симфонијски оркестар, који је бројао 104 музичара у ансамблу. По повратку у Србију ради као диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у два наврата, од 2001 до 2004, био је директор Опере позоришта. А онда, у одређеним годинама, животни пут га води ка свештеничком позиву. У Русији, Самари, 2011. дипломира на Православном богословском факултету. У Чиле одлази 2012. године, по благослову свога надлежног архијереја, митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је 2011, на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију Српске православне цркве. За разлику од Аргентине, Венецуеле, где је СПЦ имала своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега. Године 2012, у Чиле, са супругом и децом, одлази наш данашњи гост јереј Душан Михајловић као настојатељ мисионарске парохије. Шта га је чекало у Сантјагу де Чилеу, како ова парохија изгледа данас и који су планови за будућност, чућете у данашњем Храму. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Извор: РТС

Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године биће служен у недељу 2/15. септембра 2019. године у свим храмовима у Епархији бачкој. Презвитер Лео Малешевић, помоћник координатора Катихетског одбора Епархије бачке, говорио је шта значи „учити и напредовати у свакој науци која открива тајне творевине Божје” и о почетку Црквене нове године. Извор: Инфо служба Епархије бачке

Говорећи на тему јеванђељског зачала прочитаног у недељу дванаесту по Духовима на светој Литургији која говори о богатом младићу, свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења св. Јована Претече и Крститеља на Централном гробљу у Београду, указује на важне моменте помоћу којих можемо продрети у дубљи смисао ове изузетне приче коју је записао св. Апостол и јеванђелиста Матеј. Звучни запис емисије „Кроз ову причу се види сусрет Старог и Новог Завета – старозаветне заповести су корисне као вежба, али не дају пуноћу коју нам Господ применом љубави доноси у Новом Завету“, каже наш гост. Тренутак када Господ дела је онај када ми спознамо и прихватимо своју немоћ. „У овом савременом свету сви стојимо пред чињеницом да смо богати, бескрајно лакомислени, затворени у самодовољности и на тај начин одсечени од Господа“ рекао је о. Вук описујући пало стање данашњег човека и човечанства. А шта са онима који не прихватају чак ни идеју да су се икада у животу срели са Господом и како уклонити самољубље у себи? „Морамо бити свесни наше хришћанске културе а то је управо заповест да волимо ближњег свога као самога себе“ каже о. Вук. Извор: Радио Слово љубве

Отац Миомир: „Стављајмо мелем вјере на сваку рану. Главно питање сваког човјека треба да буде шта да учиним да задобијем живот вјечни.„ Отац Миомир је, на почетку емисије, тумачио Свето Јеванђеље на 12. недјељу по празнику Педесетнице о богатом младићу који је Господа питао шта да учиним да задобијем живот вјечни? Звучни запис емисије ,,Ми своје срце треба да поклонимо Господу а љубећи Њега да љубимо ближње своје“- каже отац Миомир. Отац Миомир, који је управник Народне кухиње при Сабрном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одговарао је на питање нашег слушаоца о милосрђу, рекавши да чињењем милостиње Богу дајемо и позајмљујемо и умножавамо благодат у својој души, сабирајући благодат у небеску штедионицу. Он се осврнуо и на рад Народне кухиње у Подгорици. Отац Миомир који је парох у подгоричком насељу Доња горица одговарао је на питање нашег слушаоца о томе како треба да буде устројен парохијски живот једне парохије подијеливши са нама и искуства из своје парохије. Било је говора и о предбрачном испиту и шта је све свештеник дужан да објасни онима који ступају у Свету тајну брака. Отац Миомир је говорио и о Светој тајни крштења и њеном значају као и о духовној хигијени. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Следећи нит испредену у 6. глави Јеванђеља по Јовану, када од Господа Христоса "отидоше многи ученици", свештеник Јован Бабић из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду износи сопствено пастирско искуство и у овој, слободно можемо рећи и исповедној емисији, отворено говори о комплексним односима између духовног оца и његових чада. Звучни запис емисије Која је веза овог зачала са оним које се чита приликом Свете Тајне брака? Да ли човек може да поднесе љубав која му се шаље, тумачи ли то као атак на своје "ја", шта ради "гордељивац" у нама тада, куда то води и који је циљ те духовне борбе? Како "размонтирати себе", како каже о. Јован, како очистити дубоке слојеве разних наслага и храбро, без узмицања напасти своје слабости? "Свако несмирење пастира биће најтрагичније за пад духовног чеда" каже наш гост и подвлачи да је "пут у Љубави - тежи пут". Извор: Радио Слово љубве

Емисију у којој је беседио свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма у центру Београда и главни и одговорни уредник нашег радија, започели смо освртом на јеванђељско зачало прочитано на светој Литургији у недељу 11. по Духовима, а које говори о опраштању дугова. Звучни запис беседе „Ова прича нас упућује на смирење и спознају сопствене грешности“ рекао је наш гост додајући да треба следити светоотачки идеал –сматрати себе најнижим у односу на целокупну Божију творевину. Зашто онда долази до претеране ревности, скретања у разне крајности, узимања себи за право да се суди другима? „Ми се молимо знајући људску слабост“ рекао је о. Арсеније говорећи управо на ту тему и појашњавајући да наш одговор увек треба да буде „љубав, праштање и трпљење кроз молитву, како бисмо исцелили и себе и друге“. Извор: Радио Слово љубве

За радио "Слово љубве" говорио је свештеник Бранимир Боровчанин из Благаја код Мостара, у Епархији захумско-херцеговачкој, коме су недавно упућене претње преко друштвених мрежа. Звучни запис разговора Каже нам да њега не забрињавају непријатне речи, већ га изненађују даљи коментари других људи на друштвеним мрежама који су се надовезивали речима "да је то добро да се дешава зато што је то исто неки други урадио": "Ово је појединачан случај. Надам се да ће у будућности било који напад бити осуђен - не само то кад се деси свештенику, већ морамо да заштитимо и фратре, хоџе и имаме, све људе, све мањине, јер нас Јеванђеље томе учи јер нам је свима дата слобода. Овде постоји љубав и поштовање. Верске заједнице пружају једне другима подршку и могу да посведочим из личног искуства да су верски службеници први који позивају на мир", рекао је о. Бранимир подсећајући на један од примера - бошњачка фамилија донирала је трпезу љубави за Госпојински празник. Отац је посебно подвукао да медији морају да посвете пажњу пре свега таквим примерима, а не немилим спорадичним догађајима. "Избегавам реч "суживот" јер овде постоји љубав и уважавање и то је - живот. Постоје дела Љубави која се дешавају свакодневно. Са човеком који је оставио непримерен коментар треба поразговарати, помоћи и рећи где је погрешио, али - љубављу, а не претњама и сукобима", изричит jе отац Бранимир. Подсећамо да је Међурелигијско веће у Босни и Херцеговини у саопштењу (фотографија уз ову вест) 29. августа 2019. осудило вербални напад на свештеника и повратничку заједницу православних Срба и мостарским Србима, који су дошли у цркву Светог Василија Острошког у овом месту да присуствују Литургији и традиционалном сабору за Велику Госпојину: "Рецимо НЕ говору и делима мржње, шаљимо поруке помирења и праштања", наводи се поред осталог у саопштењу Међурелигијског већа БиХ. Повезана вест: Саопштење Међурелигијског вијећа у БиХ

Оно чему се Пресвета Богородица највише радује јесте када род хришћански иде путем испуњавања заповјести Божијих и вјерности Њеноме Сину, када и ми сами пожелимо да га у себи носимо свим својим бићем и Она ће нам у томе помоћи, поручио је данас у бесједи на Светој литургији у которској Цркви Светог Николе презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“, званичног гласила Српске православне цркве. Свету литургију поводом Успенија Пресвете Богородице – Велике Госпојине, служио је архијерејски намјесник бококоторски, парох которски, протојереј ставрофор Момчило Кривокапић са свештенством. Отац Оливер Суботић је казао да је данашњи велики празник “заиста преславан у својој дубини јер Пресвета Богородица, не само да је жива послије своје смрти, него је послије свога успења стално са нама”. “Она је ту присутна да нам помаже. Она је кроз све ове вјекове посебна помоћница рода хришћанскога. У Житију Св. Андреје стоји догађај да, када је, благодаћу Божијом, био удостојен да буде узнијет својим умом у небеска насеља, да види рајске просторе, он је видио како изгледају рајске обитељи, преподобних, праведних мученика, великих богослова и отаца, у једном тренутку запитао гдје је Она коју би највише желио да види. Како могу да се удостојим да видим Пресвету Богородицу? И чуо је глас: Њу не можеш сада видјети јер је Она стално на земљи, помажући онима којима је помоћ потребна”. Њен Син, наставио је отац Суботић, није допустио да тијело Његове мајке буде изложено труљењу. “Он је Њу вазнео. Наш чувени прота, блаженопочивши отац Лазар Милин, вјероватно највећи апологета у другој половини 20. вијека у српском народу, имао је често прилику да каже да је Пресвета Богородица застава православља. И то је заиста тако. Погледајте колико је храмова посвећено Пресветој Богородици у Православној цркви, колико је преславних чудеса Пресвета Богородица сатворила у Цркви Божијој, колико је чудотворних икона у православљу.“, истакао је отац Суботић. Појаснио је да и не само због тога, јер онај који православно богословствује о Пресветој Богородици, он свакако православно исповиједа и остале догмате. „Православље је у том смислу сачувало равнотежу крста, за разлику од простетантизма и римокатолицизма. Протестантизам је отишао у једну крајност и потпуно заборавио на светост Пресвете Богородице, а римокатолицизам са друге стране пренагласио ту Њену светост и малтене је извео до божанства. Православље држи једну праву линију, царски пут, и добро је да је Пресвета Богородица по својој природи, као и свако од нас. Она је људско биће, зачета на исти начин као и сви ми, потпуно истога састава, али једино људско биће које се удостојило да у својој утроби понесе Онога кога небеса не могу да обујме. И зато је Она пресвета. Благодаћу Божијом успјела да постигне да се ни једна нечиста помисао не дотакне Њенога срца. Зато је Она посебна сваком покољењу. Она је нама циљ који нам је назначен, али никада достижан”, казао је презвитер Оливер Суботић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У емисији Пирг о празнику Успеније Пресвете Богородице говорио нам је јереј Огњен Станковић, парох доњоврежински. У емисији смо чули и изјаву јереја Жарка Димића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Пироту који је верни народ позвао на прославу храмовне и градске славе у Пироту. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

У календару литургијске године Православне Цркве ближи нам се спомен Успења Пресвете Богородице, који се по новом календару празнује 28. августа. Најприје ваља рећи да сам назив, тј. ријеч успење не означава успињање, тј. пењање, већ се у нашој савременој употреби приликом назива овога празника задржао стари словенски облик успение који означава уснуће, тј. жели се рећи да је тога дана успомена на догађај када је Мајка Божија заспала/успала у Господу. Другим ријечима, дан Успења сјећање је на смрт Марије, мајке нашег Спаситеља, а смрт се библијским језиком често назива сном (Мт.9,24; Дап 7,60; 1.Кор15,10…) те би се он на савременом српском језику звао Уснуће Пресвете Богородице. Ваља примијетити приликом осврта на иконично изображавање сцене Успења да једна од специфичности иконе овога празника јесте и то да се ова смрт ликовно приказује, за разлику рецимо од сцене Христове смрти (или литерарног описа побједоносног мучеништва Стефановог у Дјелима светих апостола, над којим људи побожни учинише велики плач (Дап 8,2), као по свему радостан догађај. Ово само по себи казује нешто о доживљају који је, у вези са смрћу Богомајке, Црква искусила, као и уопште доживљај личности њене у црквеној побожности и њеној теологији, без које (теологије) овога првог и нема, јер Откровење Божије, да бисмо га у мјери потребној за обраћење срца разумјели, захтијева тумачење. Taкав приступ собом је показао сам Господ а потом и Његови апостоли, Оци Цркве као и сви остали који су проповиједали и проповиједају и данас тумачећи Ријеч Божију, знајући притом да вјера бива од проповиједи, а проповијед од Ријечи Божије (Рим.10,17). Штавише, формулисање циклуса празника Мајке Божије од стране црквеног предања доказ је важности богословске интерпретације, без које њени празници и не би могли да се нађу у кругу богослужбене године Цркве. Сљедствено томе, то је и снажан аргумент против оних тзв. „побожних“ који неразумно потцјењују теологију супротстављајући је предањској побожности као да то нису узајамно прожимајуће стварности у једној те истој благодатној атмосфери објаве новога живота у Христу. Такви, паролама мање више познатим и сличним, попут рецимо оне „пустите теологију, то је академско наклапање, пригрлите побожност и молитву, богослужење и пост“, заправо свједоче о забрињавајуће суженом хоризонту схватања код дијела вјерника са којима имамо прилику да се сусретнемо у цркви или парохији, који за рачун једног хришћанског типа религиозности занемарују фундаметалну заповијест да љубимо Бога и свим умом својим (Мт.22,39;Мк.12,30;Лк.10,22). Ово љубљење Бога умом својим јесте неизоставни садржај хришћанског искуства живота за чије исправно разумијевање личност Богородице Дјеве виђена из перспективе саборног ума Цркве има немјерљив значај. Оно што Богородичине празнике, па тако и Успење, чини неодољиво инспиративним и привлачним за размишљање почива на чињеници да изворе за успостављање циклуса њених празника не налазимо децидирано описане у текстовима Новог Завјета. Описи неких догађаја њеног живота које Црква прославља : имена родитеља, зачеће св. Ане, Рођење, Ваведење, па на концу и само Успење, нису дио корпуса новозавјетног текста. Имајући у виду да она јесте библијска новозавјетна личност чија се улога нарочито истиче у описима рођења и страдања њеног Сина (за разлику од других мјеста гдје се помиње релативно ријетко у поређењу са рецимо Петром и ученицима), као и то да се празници везани за друге библијске личности могу непосредно пронаћи у тексту Писма ( нпр.рођење Јованово, Усековање, часне вериге Петрове, итд.) додатно изазовно бива питање мјеста, улоге и разумијевања ових њених празника. Јасно је да је за њихово позиционирање била потребна богословска интерпретација која је уобличила искуство и формирала теотокологију, ријеч Цркве о Богомајци и њен литургијски израз – празнике. Оно о чему то промишљање заједно са својим резултатима казује велико је и тиче се буквално свих нас хришћанки и хришћана јер говори о могућности сједињења са Христом, о охристовљењу или, ријечима једне од формулација св. Павла – о облачењу у Христа (Гал.3,27). Свједочи, дакле, о могућности да будемо једно са Христом по његовој милости и вољи, у тајни Цркве. (Јн 17, 11, 21 -22). Имајући све напријед речено у виду, није необично што су Оци Цркве формирали учење о Богородици и њене свете празнике инвентивно, као рефлексију на Христов живот. Житијни опис Успења тако неодољиво подсјећа на јеванђељске описе васкрсења, посебно у тачкама које се тичу њеног празног гроба и одсуства апостола Томе, који је, као што је познато, посвједочио на нарочит начин васкрсење Господње. Овдје се ради о истој животодавној матрици која Богородицу, а тиме и Цркву Њенога Сина, чини аутентичним свједоцима васкрсења и новог живота. Као што је њен син сагледаван очима апостолске вјере као Нови или посљедњи Адам ( 1. Кор. 45-49) тако је његова мајка очима вјере раних отаца Цркве (Иринеј Лионски, Јустин мученик…) доживљавана као Нова Ева. Овоме се може додати и интерпретација неких савремених православних теолога (Џон Бер) који сцену из јеванђеља која описује Исусово предавање мајке на старање ученику кога љубљаше (Јн. 19, 26-27) види као израз богословске генијалности писца четвртог јеванђеља у којој под крстом није напросто (иначе именом непоменути) апостол Јован, већ Црква као љубљени ученик. Црква дакле која постаје Он – Христос – тајном сједињења његовог које Дух Божији педесетнички дарује и чија мајка тајанствено бива мајком свих обучених у њеног Сина. (Слично тумачење може се узети у обзир у вези са описом пута у Емаус у Лк. 24, 13-35, гдје непомињање имена Клеопиног сапутника представља и позив свакоме од нас да се придружи Исусу на путу на коме Он отвара Писма водећи ученике преко тумачења Писма до евхаристијског познања Њега као Месије народа Божијег). Химнографија Цркве са нарочитом пажњом и љубављу такође снажно подупире доживљај Пресвете Богородице као Нове Еве и Мајке вјерних. Ваља примијетити да је у, на почетку овога текста поменутој, икони празника Успења Спаситељ представљен у Слави Својој тј. једнако као на изображењима Преображења и избављења прародитеља из Ада (тј.васкрсења), дакле као Бог који прослављен оживљује своју мајку и своју Цркву благодаћу вјечнога живота. Овакав покушај богословског поимања Пресвете Богородице, дакле ње као живе свједокиње охристовљења, доступнога и нама као љубљеним ученицима Христовим, може у нашим данима да послужи и као мост у међусобном екуменском дијалогу Хришћана. ( Ово покушај написано је са свијешћу да, по ријечима Благовјештенског Акатиста: свака песма која се труди да се распростре на мноштво милосрђа Твог (Христе), доживљује пораз, што нико не смије да изгуби из вида, а што, опет, никако не негира заповијест о љубљењу Бога свим умом својим, већ нас опомиње да избјегавамо фанатизам и његову пратиљу – искључивост). Да бих јасније илустровао шта желим да кажем у вези са екуменским потенцијалом који произилази из онога за шта вјерујем да је исправно поимање мјеста Пресвете у Цркви послужићу се примјером из личног искуства. Наиме, у интернет кореспонденцији од прије неких десетак година са познаником, хришћанином, који припада протестантској пентикосталној традицији сазнао сам за његово искуство сусрета са теолозима римокатолицима у Сплиту, у Хрватској, коме су они, католици, били домаћини. Након прве сесије услиједио је ручак на почетку кога су католички теолози почели да пјевају Марији Богородици. Он је, да поновим његов израз остао констерниран јер никако није могао (слично већини хришћана из крила Реформације) да прихвати да неко може, уз све дужно поштовање према Марији, да јој се обраћа за молитвено посредовање јер Писмо каже да је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1.Тим2,5). Држим, ипак, поштујући традицију из које овај брат долази, као и његову освједочену посвећеност Христу, у коју сам имао прилику да се лично увјерим, да је овакав став недостатан управо стога што нема у довољној мјери у виду тајну охристовљења, Тајну Велику (Еф.5,32) у којој Христос, по ријечима Православне литургијске традиције бива Онај који приноси и Који се приноси. Другим ријечима, предањско молитвено обраћање Богородици и Светима потврђује прије неголи негира Христа Исуса као јединог посредника на начин да је он један и многи у благодатном опиту Цркве, те је стога антагонизам по овом питању можда могуће превазићи или барем ублажити указивањем на ове аспекте нашег црквеног искуства. Сигуран сам да би се Мајка Божија томе радовала! Успење Пресвете Богородице, као и свеукупна перцепција њене личности у Цркви даје нам узбудљиву и радосну могућност да Свето Писмо истински доживимо као Књигу Живота, те да се Христов живот јави у смртноме тијелу нашем (2.Кор.4.11). Живот Христов, а Успење нас томе учи, бива, по ријечима Еп. Атанасија непоновљиво поновљен у сваком хришћанину, који је рођен, као и Исус, од Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве. Зато је и Његова дјевичанска Мајка истинска слика његове Цркве. Библијски текст, тако, на јединствен начин бива проширен у библијски догађај и богословски уобличен у истину празника Успења Пресвете Богородице. У том догађају људи треба да препознају своју наду као наду у апсолутну будућност Новога Божијег Свијета, незалазнога Дана којег је Она, Пресвета Богомајка, Тајанствена Зора. (Овај текст је скромни прилог великом слављу Светоуспењског требињског манастира Тврдош, у знак поштовања према Светињи у којој сам и сам угледао Зору Тајанственога Дана) Презвитер Дражен Тупањанин Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење. „Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић. Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан: „Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“ Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер. „Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли – ментална комуникација.“ Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина: „Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“ Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму. „Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића. Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава. „Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока. Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори. У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике. Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва. Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи. Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи. Извор: ИН4С

Православље је вјера преображења, поручио је у цркви Светог Николе у Котору у бесједи на Светој Литургији поводом празника Преображења презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“. “Циљ хришћанског живота није тек да будемо добри људи, морални. То се подразумијева. Већ управо да достигнемо сусрет са Господом, сусрет у Његовој свјетлости, макар у којој мјери. Да бисмо већ у овоме животу доспјели до тог сусрета са Господом, благодатног, потребно је да испунимо одређене услове. Православље је вјера преображења. Православље преображава свакога човјека који допусти да буде преображен. Шта то значи? Да треба да слиједимо пут људи који су тај степен преображења достигли. Који је то пут? Какв је то пут? Три апостола који су били на гори Тавору нам откривају који је то пут, јер Петар је симбол вјере, Јован симбол љубави, Јаков симбол наде. Дакле вјера је прва врлина, почетна. Од вјере мора да се крене. Без вјере нема напретка. И ако ћемо искрено, није тешко нама вјеровати поред таквих људи у нашем роду које је православна вјера преобразила. Зар је тешко вјеровати поред постојања једног Светог Василија Острошкога. Светитеља који се удостојио те свјетлости. Зар је тешко вјеровати поред Светог Петра Цетињскога, Симеона Дајбабског и многих светих ликова из ових крајева. Зар је тешко вјеровати. Заиста није”, казао је отац Суботић. Он је рекао и да вјера подразумијева још нешто, а то је живот према вјери. “То је оно што кажемо љубав. Свети Јован Богослов је симбол љубави и ми мислимо на дјела на живот по заповјестима Божјим, на милосрђе на однос прави према другоме човјеку. Опет, имамо и наду, трећег апостола, а нада која је утврђена у правој вјери и у правим дјелима, такву наду Бог никада не постиђује. Таква нада је увијек овјенчана молитвом, постом, подвизима, а прије свега и изнад свега животом у Светој Цркви Божјој, јер немојмо заборавити да је Црква тијело Христово. До ове свјетлости допире се једино унутар Цркве Божије, унутар Православне Цркве. Ван њеног окриља ова свјетлост је неприступна. Стога драга браћо и сестре да прихватимо опит наших светих отаца које смо поменули, да свој живот утемељимо на правој вјери. Вјери која је жива, молитвена. Да се трудимо да живимо по заповјестима Божјим. Уколико паднемо да устанемо, ако сагријешимо да се исповиједимо, да се кајемо. Цијелога живота да пребивамо у покајању и да имамо наду да Господ неће пустити наше трудове ма колико да смо слаби, ма колико да нисмо достојни, а никада нисмо, ове свјетлости. Нека би се удостојили да макар један мали зрак ове свјетлости продре у наше биће, у наше животе, у наша срца, у наше душе, да засја унутра, да прогна мрак и да засвијетли свима онима ближњима који су око нас, амин Боже дај”, поручио је отац Оливер Субротић. Извор: Митрополија црногорско-приморска