Претражи Живе Речи Утехе

Слава храма Светог великомученика и победоносца Георгија у Кладову свечано је прослављена светом архијерејском Литургијом у петак 6. маја 2022. године. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком господину Илариону саслуживали су свештеници Епархије тимочке. Међу бројним верницима светој Литургији просуствовао је и историчар и универзитетски професор др Милош Ковић који је дан раније, после литије и вечерњег богослужења које је предводио Епископ тимочки г. Иларион, одржао предавања у парохијском дому на тему Историјско-верски контекст савремених збивања на територији Косова и Метохије и Украјине. Након благосиљања и ломљења славског колача Епископ тимочки честитао је сабраним верницима празник а братству кладовске цркве храмовну славу и сто педесету годишњицу освећења цркве Светог Георгија. У празничној беседи владика је говорио о животу Светог Георгија истичући га као пример изливања Божје благодати на оне који га свим срцем љубе. На крају, Епископ Иларион је поручио верницима да се радују васкрсењу Христовом, Његовој Цркви и сваком дану који је дар од Бога, наглашавајући да без радости нема усавршавања у Љубави. Поводом црквене славе а у оквиру Ђурђевданских дана 2022. у Кладову су поред предавања др Милоша Ковића организоване и две изложбе на којима су приказане рукодеље Удружења „Мисија креатива“ и изложба ликовних радова Николе Скрлатовића. За суботу 7. маја 2022. у 19 ч у цркви Светог Георгија у Кладову заказано је предавање протојереја Дејана Пајића, архијерејског намесника кључког, на тему историјата цркве Св. Георгија у Кладову и наступ Хора „Св. Ђорђа“. фото

У среду, 20. маја 2020. године, навршава се 30 година од хиротоније Епископа бачког г. Иринеја. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, јеромонах Иринеј изабран је за Епископа моравичког, викара Патријархa српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински господин др Иринеј рођен је 11. фебруара 1947. године, од родитеља Михаила и Зорке Буловић, у месту Станишићу, у Бачкој, добивши при крштењу име Мирко. Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију 1965. године у Сомбору. Дипломирао је 1969. године, на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. За време студија примио је монашки постриг од свог духовног оца, преподобног Јустина Ћелијског, добивши монашко име Иринеј. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (потоњи патријарх српски) рукополаже га за јерођакона, а потом за јеромонаха. Школске 1969/1970. године јеромонах Иринеј предавао је у Монашкој школи при манастиру Острогу. Деценију (1970 – 1980) проводи у Атини, на постдипломским студијама на Богословском факултету атинског Универзитета, где је, јуна 1980. године, са одличним успехом одбранио докторску дисертацију на тему: „Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику”. После краћег студијског боравка у Паризу, на руском Богословском институту Светог Сергија, 1981. године је изабран за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 1989. године, изабран је за Епископа моравичког, викара Патријарха српског, а потом је, после хиротоније у Пећкој Патријаршији, 20. маја 1990. године, изабран за Епископа бачког и устоличен у Новом Саду, децембра исте године. Објавио је многе богословске текстове, научне и популарне, као и доста превода. Десетак година уређивао је Православни мисионар, популарни часопис у издању Светог Архијерејског Синода. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима на Богословском факултету у Београду, стиче сва академска звања, од доцента до редовног професора, а 2006. године бива изабран за декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије радо се одазвао позиву Информативне службе Епархије бачке и поделио је своја искуства из разговорâ и сусретâ са владиком Иринејем. Разговарали смо и са професором Драганом Станићем, председником Матице српске, који познаје Епископа бачког г. Иринеја близу четврт века. У доленаведеном тонском запису послушајте интервјуе са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем и професором Драганом Станићем. Звучни запис емисије "Гост радија" у којој су о владици Иринеју говорили Епископ Фотије и Драган Станић Из многих беседа и предавања Епископа бачког г. Иринеја издвојили смо кратке делове у којима владика Иринеј говори о старцу Порфирију Кавсокаливиту, ави Јустину Поповићу, владици Иринеју Ћирићу, Цркви и различитим службама у Цркви, осам векова Српске Архиепископије, Косову и Метохији, као и о многим другим темама. Звучни запис специјалне емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији „Гост Радијаˮ протонамесник Срђан Нешић, парох при храму Рођења Светога Јована Претече у Сомбору, говорио је о прослави 230 година поменутог храма, његовој богатој историји и плановима прославе јубилеја у овој години. Звучни запис беседе Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са благословом Његовог Преосвештенства г, Василија, Епископа сремског, уз труд и залагање Организационог одобора за обележавање јубилеја, 1. и 2. фебруара 2020. године под сводовима Богословије „Светог Арсенија“ у Сремским Карловцима одржана је међународна научна конференција под називом 225 година Карловачке богословије - Црквена просвета: прошлост, садашњост и будућност. Повод за одржавање скупа био је управо значајан јубилеј који сведочи о дугим годинама постојања најстарије српске богословије (Карловачка богословија је прошле – 2019. године напунила 225 година), а исти је имао за свој циљ да стављајући акценат на улогу Карловачке богословије у процесу образовања, истакне и значај и улогу црквене просвете уопште у процесу изграђивања Цркве као Тела Христовог. На почетку научне конференције поздравно слово одсутног Епископа срепмског г. Василија прочитао је јереј Станко Лакетић, професор приправник. Поред еминентних научника и истраживача из наше земље – протојереја мр Јована Милановића, в.д. ректора Богословије, ђакона Петра Николића, монаха Игнатија (Марковића), др Светозара Бошкова, др Бориса Стојковског, др Предрага Ђоковића, др Жарка Димића, др Радована Пилиповића, Ненада Стојановића, Јована Стојановића, Бојана Грујичића – који су се представили веома занимљивим рефератима, организаторима скупа су посебну част учиниле професор Универзитета у Бечу др Ана Кречмер и професор Светотихоновског универзитета у Москви др Наталија Јурјевна Сухова, захваљујући чијем учешћу је горепоменута конференција попримила међународни карактер. Сами излагачи су имали намеру да кроз приказивање трајања и одређених специфичности ове богословије, покажу који су и какви домети црквене просвете уопште. Посебно је било излагање гостујућих професорки др Кречмер и др Сухове из иностранства, јер се показало да су специфичности црквене просвете и искуства које баштини Карловачка богословија и наша света Црква препознате и уважене у свету. Важно је истаћи да организатори конференције намеравају да у догледно време публикују зборник радова њених учесника. Свесни чињенице да на мапи богословског образовања у Срба Карловачка богословија заузима истакнуто место организатори конференције се надају да ће иста бити важан импулс у учвршћивању сарадње тог светог училишта како са другим школама оваквог профила, тако и са разним научним институцијама које се занимају и у ово време феноменом просвете и школства. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Концертној дворани Културног центра Бански Двор 29. децембра 2019. године одржана је свечана академија поводом јубилеја 800 година самосталности Српске Православне Цркве. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је благословио присутне и у пригодној беседи истакао значај личности Светог Саве за српски род. „Свети Сава нам је дао животну снагу којом смо могли савладати све потешкоће које смо имали у протеклих осам вијекова и са истом виталношћу и оптимизмом улазимо у ново стољеће,“ нагласио је Преосвећени Владика. Потом је прочитана Саборна посланица Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве која је упућена верницима поводом великог јубилеја. Присутнима се обратио и протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља, говорећи о садашњем стању и историјату Епархије бањалучке. Током свечане академије наступили су Хор свештеника Епархије бањалучке, Мешовити хор СПД „Јединство“, Мешовити хор Академије уметности Бања Лука и Дечији хор СПД „Јединство“. Свечаној академији су присуствовали преседница Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, директор Секретаријата за вере г. Драган Давидовић, министар рада и борачко-инвалидске заштите г. Душко Милуновић, градоначелник Бање Луке г. Игор Радојичић, свештенство Епархије бањалучке и многобројни вјерници. Организатор свечане академије је Епархија бањалучка. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и заменик Градоначелника Београда г. Горан Весић присуствовали су 21. децембра 2019. године у крипти Храма Светог Саве на Врачару свечаној академији „Осам векова аутокефалности 1219-2019”, коју су заједнички организовали Српска Првославна Црква и Град Београд. Обележавању јубилеја присуствовали су Његово Преосвештенство Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, потпредседник Владе и министар спољних послова Србије г. Ивица Дачић, заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Народне скупштине и Града Београда, чланови Градског већа и секретаријата, представници Срба са Косова и Метохије, чланови дипломатског кора и и бројни грађани. Пре свечане академије, заменик Градоначелника г. Горан Весић је истакао: -Београд вечерас са поносом слави осам векова аутокефалности наше Цркве. Осам векова постојања наше Цркве је и осам векова постојања наше државе, што је и доказ да смо један од најстаријих народа са дугом државном и црквеном традицијом. Пре осам векова је, осим аутокефалности Цркве, Србија добила и законоправило, односно Крмчију Светог Саве што је први српски устав, тако да можемо рећи да ове године славимо и осам векова уставности. Мало је народа у свету који могу да се подиче тако дугом уставношћу, црквеном и државном самосталношћу. Управо зато је важно да се подсетимо шта смо били и да чувамо успомену на нашу уставност, државу и Цркву. Заменик Градоначелника је најавио да ће идуће године Храм Светог Саве на Врачару бити коначно завршен: -На тај начин ћемо завршити велики друштвени и државни посао који је започет још тридесетих година прошлог века. Осима Храма биће уређена и читава његова околина, тако да заиста ову и наредну годину Београд дочекује са пуним поносом. Можемо рећи да се са поносом сећамо наше историје како бисмо за грађане обезбедили бољу будућност и као народ корачали напред. Свечана академија, у режији Саше Габрића, а чији сценарио потписују Милован Витезовић, Братислав Петковић и Саша Габрић, протекла је у беседама глумаца београдских позоришта који су тумачили ликове Светог Саве, Светог Николаја Велимировића, Доментијана Хиландарца и Михајла Пупина. Најлепше духовне и световне српске песме поводом обележавања значајног јубилеја изводио је Хор РТС-а под руководством маестра Бојана Суђића. Свечаности у крипти Храма присуствовали су потпредседник Владе и министар спољних послова Србије Ивица Дачић, заменик директора Канцеларије за односе са Црквама и верским заједницама г. др Марко Николић, бројни представници Града Београда, културног и јавног живота Србије, дипломатског кора. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост патријарх бугарски Неофит прославио је богослужбено 34 године своје архијерејске службе, 8. децембра 2019. године. Нови бугарски патријарх, на крштењу Симеон Николов Димитров, рођен је 15. октобра 1945. у Софији. Софијску духовну семинарију је завршио 1965. да би од 1967. до 1971. студирао на Духовној академији Светог Климента Охридског у Софији. О јесени 1971. до 1973. године провео је на богословској специјализацији при катедри „Црквено певање“ на Московској духовној академији, да би од 1. септембра 1973. био предавач црквеног појања и диригент студентског хора на Духовној академији у Софији. У Тројанском манастиру је пострижен у монашки чин 3. августа 1975. кад је добио име Неофит. Чин монашења савршио је лично блаженопочивши патријарх Максим. Патријарх Максим је рукоположио монаха Неофита у јерођаконски и јеромонашки чин у Саборној цркви Свете Недеље у Софији 1976. године. Почев од 1975. он је диригент Свештеничког хора, а од 1977. он је виши предавач источно-црквеног појања и богослужбене праксе на Софијској духовној академији. У тој служби остаје до 1980. године. У чин архимандрита произведен је у софијској Саборној цркви 21. новембра 1977. године. За викарног епископа Митрополита софијског с титулом Левкијски хиротонисан је 8. децембра 1985. у патријаршијској катедрали Светог Александра Невског. Почев од 1. децембра 1989. године епископ Неофит је ректор Софијске духовне академије, а 15. јула 1991. изабран је за првог декана Богословског факултета од како је 1. јула те године ова висока богословска школа враћена у састав Софијског универзитета. На овом положају је остао до јануара1992. године. Наиме, од 27. јануара 1992. епископ Неофит је главни секретар Светог Синода. За Митрополита доростолског и червенског изабран је 27. марта 1994. године, а канонски је устоличен 3. априла. Међутим, одлуком Петог црквено-народног сабора од 17. децембра 2001. године Доростоло-червенска епархија је подељена на Русенску (град Русе на Дунаву) и Доростолску епархију, па је митрополит Неофит остао на Русенској митрополији, с тим да врши дужност администратора новоосноване Доростолске митрополије. Као Митрополит русенски обављао је дужност председника синодалне Просветне комисије. За Патријарха Бугарске Православне Цркве изабран је 24. фебруара 2013. године. Извор: Инфо-служба СПЦ

Емитовањем програма Радија Слово љубве оснажена је мисија Српске Цркве у протеклој деценији, поручио Његова Светост Патријарх г. Иринеј у честитки редакцији Радија Слово љубве поводом 10-годишњице њиховог рада. -У овој години великог јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, имамо и ту радост да уредницима, запосленима и свим сарадницима Радија Слово љубве Архиепископије београдско-карловачке честитамо десет година пожртвованог рада и редовног емитовања програма којим је оснажена мисија наше помесне Цркве у протеклој деценији. Упућујемо молитвене жеље да овај наш црквени радио и убудуће укрепљује веру у народу, ширећи реч Јеванђеља свету, Творцу на славу, а Цркви и Отаџбини нашој на корист. На многаја и благаја љета!, наводи се у честитки патријарха Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ

Међуправославни сајт Orthodox Cognate Page честитао је јубилеј Српске цркве – 800 година аутокефалности, Његовој светости Патријарху српском г Иринеју, члановима Светог синода и верницима Српске цркве. Његовој Светости Иринеју, архиепископу пећком, митрополиту београдско-карловачком и патријарху српском, Преосвећеним члановима Светог Синода Београд, Србија. Ваша Светости, Поводом 800-годишњице аутокефалности Српске Цркве придружујемо се православној хришћанској заједници у свету и желимо Вашој Светости, уваженим члановима Светог Архијерејског Синода и верницима Српске Цркве Богом благословен јубилеј и изобиље Његових благослова. Нека наш благи Господ предводи Српску Цркву и у следећој етапи њене мисије људима близу и далеко намењеној јој Гоподом. У име персонала Оrthodox Cognate Page, узносим наше смерне молитве и изражавамнајбоље жеље. У Христу, Георг Јосиф, уредник Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обавјештава се, да ће поводом 800 година од хиротоније Светог Саве, Архиепископа Пећког, од стране Васељенског Патријарха Манојла у Никеји, Његова Светост Патријарх Вартоломеј, у недељу 13. октобра, началствовати Светом Литургијом у којој ће учешће узети сви чланови Светог Синода Васељенаске Патријаршије, да се прослави, након одлуке Светог Синода, и од стране Мајке Цркве оваj благословени јубиле ј- историјски дан у односима са својом кћерком Светом Српском Црквом. Свечано слово ће произнијети Високопреосвећени Митрополит Силивријски г. Максим. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Старом Завету су такозване године јубилеја имале посебан социјални значај; били су то, између осталог, периоди преиспитивања и поравнања социјалних односа, инспирисани кључним начелима старозаветне праведности. Тако се Закон, као животна стварност откривења Бога његовом изабраном народу, у есхатолошкој перспективи означеној годином јубилеја, откривао као коначни суд сваке социјалне стварности. Полазећи од тог мотива, налазим за смислено да се у години јубилеја аутокефалности Српске православне цркве, или Цркве српских и поморских земаља, постави неколико питања која се тичу управо њеног места и значаја у актуелном српском друштвеном контексту. Одговори на та питања могли би да нам укажу на то на којим теолошким или доктринарним основама то место и значај у датим околностима заправо почивају и граде се. С обзиром да теолошке рефлексије представљају простор у којем се субјективни ставови и жеље, понекад и фрустрације, исувише често представљају као објективни критеријуми у које се стварност напросто уклопи (а у шта се наша теолошка јавност имала прилике, нажалост, и те како уверити управо у овој години јубилеја), причу ћу започети покушајем кратке анализе битног, можда и кључног, објективног аспекта наше црквене реалности: статистике. Према добро познатим подацима из последњег пописа (2011), 84,5% становника Србије православне је вероисповести, односно, доминантно припада Српској православној цркви (наравно, треба узети у обзир вернике Румунске православне цркве у Банату, али је њихов број, за оно о чему је реч у овом тексту, у потпуности занемарљив). Према у медијима недавно објављеном истраживању PEW истраживачког центра (2018), а према којем, када је религиозност у питању, Србији припада високо десето место међу 34 европске државе, 58% становништва Србије (укупног) верује у Бога. За 34% је религија битан фактор у животу, а неких 19% каже како макар једном месечно похађа богослужења. Наравно, већ је ово драстичан пад у односу на број „православних верника“ из пописа (поготово ако узмемо у обзир да су овим процентима обухваћени и неправославни, код којих је проценат у богослужбеном смислу активних извесно већи), али су статистике, ако се ослонимо на здрав разум и искуство, заправо у много већој мери поражавајуће. Ево о чему је реч. На територији Града Београда, према резултатима истог пописа, живи око 1475000 православних, односно 88,9% укупног броја становника. У јурисдикцији пет епархија које покривају територију главног града (Архиепископија београдско-карловачка, Епархија сремска, Епархија банатска, Епархија шумадијска и Епархија ваљевска) налази се, према актуелном шематизму СПЦ (календар Црква 2019), око 190 парохијских и манастирских храмова, параклиса итд. У овај број су укључена и богослужбена места са посебном наменом, то јест придворне, болничке, војне и школске капеле, у којима богослужења нису увек редовна, а приступ је мање или више ограничен, као и храмови у изградњи. Но, занемаримо све то; нека је приступ свима дозвољен, и нека је свако од њих сваке недеље испуњено до последњег места. Уколико је, примера ради, просечан број верника који се у свакоме од њих сабирају на недељну литургију 300, ово значи да сваке недеље литургији на територији Града Београда присуствује око 3,86% његових православних становника. Уколико је тај број 200, онда је реч о 2,58%; уколико је 100, онда је 1,28%, а уколико је тај број 50, онда сваке недеље, уколико су све цркве и параклиси испуњени, литургији присуствује 0,64% православних становника главног града. Свако ко је имао прилике да види о којим је и коликим богослужбеним просторима реч, као и да се увери како је у приградским и сеоским парохијама често недељом присутно мање од десет верника, те да је број од 300 верника често недостижан и за највеће градске храмове, зна да је и најнижи узети у обзир проценат заправо веома оптимистичан. К томе треба узети у обзир и чињеницу да је број људи који живе и редовно бораве у Београду у реалности по свој прилици незанемарљиво већи од оних пописаних, те да се приближава цифри од 2000000. Зашто је све ово битно? Једноставно, једини критеријум стварне припадности Цркви, припадности у практичном смислу, не само декларативном, литургијска је активност верника коју нужно треба разликовати од традиционалне обредности; то је оно чиме је пре свега (премда не и искључиво) одређено практиковање вере. За разлику од традиционалне обредности, која подразумева веома пасиван став реципијента верских услуга који се не пита о њиховој природи и смислу, те које не утичу на садржај његовог живота мимо категорија ваља се и лепо је, литургијска активност подразумева ангажованост и иницијативу са стране верника која је таква да у садржинском смислу обликује његову свакодневицу. А таквих је практичних верника код нас проценат занемарљив до апсурда. Цифра од 19% оних који једном месечно посећују богослужења у том смислу не говори много и мале су шансе да има упоришта у реалности. Наиме, у том случају би било неопходно да је ситуација у осталим деловима Србије драстично другачија од оне у Београду, те да су у Београду и целој Србији сваке недеље на свакој литургији потпуно различити верници. А то није тако, у оба случаја. Јер, колико смо само имали градова средње величине (20000-100000 становника) који су до недавно имали готово по правилу свега један или два активна храма на своме подручју (Лесковац, Зајечар, Ваљево, Смедерево, Горњи Милановац…), а број тих храмова је у просеку и даље такав да се лако може уклопити у проценте који описују стање у Београду. Но, и када би била истинита, цифра од 19% би већ била довољан разлог да се запитамо откуда таква диспропорција. Такође, ова се цифра лако може објаснити позивањем на психолошке, социолошке и разлоге који се могу сврстати у домен верске писмености. Моје лично искуство у пасторалном раду ми указује на то да је профил просечног активног српског верника такав да је категорија од једном месечно уистину непостојећа. Људи или долазе или не долазе редовно на празничне и недељне литургије. Ако не могу доћи сваке недеље или свакога празника на литургију, они ће свакако настојати да дођу макар једном недељно или, и то само у ванредним околностима (рецимо, годишњи одмор, напоран пословни период или болест), два пута месечно. Категорија једном месечно пре указује на сасвим очекивану, па тако и нормалну жељу једног броја верника да се прикажу у бољем светлу (сами пред собом) или на чињеницу да је највећи број њих у литургијском и уопште верском погледу толико неписмен да ће сваки одлазак у цркву ради паљења свећа или куповине некаквог сувенира подвести под богослужење, поготово ако неко у том тренутку тамо нешто пева. Ова невероватна диспропорција између броја декларативних и практикујућих верника стога мора имати одраза и на нивоу социјалне доктрине и праксе Цркве, при чему нарочито треба узети у обзир чињеницу да је нико не проблематизује. Да ли то онда значи да је она, будући непроблематична, у неком тренутку постала подразумевани део те доктрине и праксе? И коначно, каква је онда њена опште друштвена природа и значење, нарочито политичка, сада независно од пројекција црквене доктрине у том погледу? Српска православна црква је свакако, поједичано узевши, најутицајнија институција у српском друштвеном простору. Поред већ наведених резултата пописа, треба узети у обзир и истраживања о поверењу грађана у институције, према којима СПЦ верује 46% њих, док је негативан одговор дало 23%. Како год уклапали ове проценте у покушају да их самеримо (84,59% оних који припадају СПЦ, наспрам 46% оних који јој верују), јасно је да грађани Србије поверење у СПЦ понајмање повезују са оним што би по природи ствари морало бити на првом месту, а то је вера, и то нарочито када је у питању њено практиковање у виду учешћа у литургији. Поред свега, извесно је да број оних који верују СПЦ када је вера у питању драстично опада и када се поставе питања која се тичу не само њихове верске или литургијске активности, већ и посебних чланова вере, какви су вера у васкрсење, учење о Тројици итд. Исто важи и за етичка начела на којима СПЦ инсистира у свом јавном дискурсу; примера ради, карактеристично инсистирање на проблему абортуса по свему судећи не води смањењу броја намерних побачаја, будући да њихов број, како статистике показују, расте. Да не говоримо о другим аспектима људске интиме и међуљудских односа којима се тако радо и много баве духовници различитих звања, и то све више отворено, у медијском простору. Дакле, када је у питању садржај веровања и лични морал, одлучујући утицај СПЦ са оних 85% драстично опада приближавајући се, извесно је, већ помињаним једноцифреним вредностима. Стога се може закључити како неоспорни утицај који СПЦ има у нашем друштву нема много везе са оним што би требало да буде, полазећи од њене природе, њена основна мисија. На том нивоу овај је утицај чак, могло би се рећи, друштвено невидљив. Каква је онда његова природа? Рећи како је она политичка је исто што и пословично откривање топле воде, нешто око чега ће се лако сложити како критичари, тако и панегиричари којима су уста пуна приче о СПЦ као чувару националног идентитета, државности итд. Наиме, неопходно је прецизније одредити политичку природу тог утицаја. Да ли је она пасивна или активна, конструктивна или деструктивна. Коначно, каква је њена веза са оним што је природа СПЦ као Цркве у предањском и канонском смислу те речи (већ смо видели да је на нивоу феномена она практично невидљива)? Вероватно најбољу оцену српске религиозности, и даље у потпуности важећу, дао је још Чедомиљ Мијатовић у своме делу Servia and the Servians, штампаном у Лондону 1908. Укратко, савремена српска религиозност је површна; за Србе је Црква политичка установа на тајанствен начин повезана са постојањем нације. Зато Срби не допуштају никоме да им Цркву напада, али је, када није нападнута, сами ниподаштавају. У поглављу посвећеном религиозности код Срба, Мијатовић говори и о збуњености његових побожних пријатеља са Запада услед сусрета са празним црквама у Србији, угледним јерарсима и клирицима који говоре о томе како је Србима од библија потребније оружје итд. Притом, неопходно је узети у обзир чињеницу да Мијатовић није био некакав протодругосрбијанац, већ један од најугледнијих националних радника епохе, лично веома побожан, па тако и кандидат за митрополита скопског и чак патријарха (након обједињења СПЦ; његова наклоњеност спиритизму се у потпуности уклапа у оновремени профил активног верника, но, то је сасвим друга тема). Све у свему, природа утицаја СПЦ у српском друштву је политичка и пасивна. Ово значи да СПЦ, макар током модерне историје, напросто следи политичке трендове који иду у прилог ономе што је основ и гарант њеног опстанка у том погледу, а то је, како Мијатовић каже, мистична повезаност са постојањем нације. Јачање сила које воде националној кохезији погодује положају и утицају овакве СПЦ, све друго га доводи у питање, а нарочито покушај да се поменута мистична веза ако не раскине, оно макар преосмисли (отуда, примера ради, потпуно одсуство става према, стварним или потенцијалним, неправославним припадницима српског националног корпуса, што је вероватно највећи промашај српске националне политике у модерном добу). Конструктиван или деструктиван карактер оваквог утицаја у потпуности је одређен општим политичким контекстом. У периоду борбе за национално ослобођење, он је највећим делом био веома конструктиван (у политичком смислу, и то ограниченом). Са друге стране, у периодима када је требало превазићи сопствене границе, он се показао као, потенцијално и актуално, веома деструктиван, и то на првом месту за саму СПЦ која се, нажалост, показала прилично неспособном да артикулише своје место у системима који јој га нису, на овај или онај начин, гарантовали, и то као привилегију. Отуда на први поглед невероватна чињеница да је у нашем црквеном контексту веома тешко артикулисати као проблем катастрофалну диспропорцију која постоји између броја активних и декларативних верника. Наиме, активни верници су у њему увек представљали уистину занемарљив изузетак чије постојање и број нема везе са оним што је основ постојања и утицаја Цркве. Но, шта то све ово може да значи у савременом политичком контексту и какве опасности са собом носи? У знаменитој студији The Authoritarian Personality аутора Т. Адорна, Елзе Френкел Брунзвик, Данијела Левинсона и Невита Сенфорда са Универзитета Беркли, објављене први пут 1950. (New York: Harper & Brothers) на основу истраживања спроведеног током и непосредно након Другог светског рата, Теодор Адорно даје анализу неких аспеката верске идеологије с обзиром на основну тему студије. Укратко речено, смисао читаве студије био је да се дође до закључака о личним карактеристикама које појединце чине склоним и подложним манипулацији у оквиру екстремних ауторитарних десних система. Највећи део истраживања је тако био посвећен различитим механизмима и контекстима у којима функционишу предрасуде, а плод су скале којима се у узрочном и последичном смислу одређује склоност различитих типова људи према њима. Такозвана F скала (f је од fascism) представљала је покушај да се код појединаца одреде имплицитне антидемократске тежње, да се анализирају њихове особине и узроци, оно што бисмо могли назвати метафашизмом или урфашизмом (У. Еко). Да, тема је заправо фашизам, упркос томе што се данас, у атмосфери општег ревизионизма, свако проблематизовање фашизма веома лако проглашава за некакав либерални екстремизам и, различитим методама потпуног извртања и силовања стварности, управо у либералном кључу, за политичку некоректност (?!). И, наравно, разуме се да тема нису историјске форме фашизма, већ метафашистички ментални склоп који се лако може пројавити и у оквиру некаквог „левог“ ауторитарног система (коначно, истраживање је спроведено у САД, а не у фашистичким земљама). Но, на страну све ово; склоност појединца ка фашизму разматра се с обзиром на девет варијабли: конвенционализам, чиме је означена екстремна ригидност у погледу устаљених друштвених норми чији је носилац (у западним друштвима) средња класа; ауторитарна субмисија, субмисивни и некритични став према идеализованим моралним ауторитетима унутар групе (вођа); ауторитарна агресија, тенденција да се непрестано надзиру, осуђују, изолују и кажњавају они који крше устаљене норме; анти-интрацепција, противљење субјективном, имагинарном и суптилном промишљању које, као и наредна варијабла, углавном подразумева и анти-интелектуализам; сујеверје и стереотипија, веровање у постојање мистичних детерминанти судбине појединца, склоност да се мисли у искључивим категоријама; моћ и „жестина“, бахатост (toughness), заокупљеност категоријама доминације-субмисије, јаког-слабог, вођа-следбеник, идентификовање са фигурама моћи, пренаглашено инсистирање на конвенционалним атрибутима ега, претерано наглашавање снаге и моћи; деструктивност и цинизам, општи непријатељски став, презир према људском; пројективност, склоност да се верује у то како је окружење дивље и опасно, што представља пројекцију несвесних емоционалних импулса; и коначно, наглашено морализирање у погледу секса. Како сам већ рекао, у једном од поглавља Адорно анализира неке аспекте верске идеологије (можда би примереније било верске аспекте идеологије) с обзиром на налазе истраживања. Даћу кратак приказ његових закључака. Најпре, он констатује да општи тренд религијске индиферентности (у погледу садржаја) не значи и одсуство религијских метода убеђивања и коришћења религије у те сврхе у ауторитарним системима, што се очитује на бројним примерима из историје немачког нацизма и италијанског фашизма. Религија је кастрирана и неутрализована у погледу садржаја, али постоје снажни механизми којима је одређена њена социјална функција. Тако, неки од кључних аспеката религијског погледа на свет какво је, примера ради, разликовање добра и зла, будући лишени било каквог специфичног садржаја (догматског, рекао бих) постају форме у којима ригидност и предрасуде добијају нарочиту убојитост (рецимо, идеја да је неки народ или социјална групација да је непријатељ Божји, будући да је непријатељ нашег поретка). Ово сугерише како између конвенционалне религијске ригидности и готово потпуног одсуства онога што се може назвати лично доживљеном вером постоји потпуна корелација. У том смислу је поново упутно сетити се примера нацистичке Немачке и огромног доприноса који су у пружању отпора нацистима дали „радикални“ хришћански покрети, каква је група теолога инсипирисаних радом Карла Барта и слични. Да цитирам Адорна дословно: „Штавише, наглашавање специфичног садржаја вере, пре него ли поделе на оне који припадају и оне који не припадају хришћанству, нужно води истицању мотива љубави и милосрђа који су закопани наслагама конвенционализованих религијских схема. Што је више људски и конкретан однос појединца према религији, то ће више његов приступ онима који не припадају такође бити хуманији: њихова патња подсећа верског субјективисту на то да је замисао мучеништва неодвојиво повезана са његовим промишљањем Христа.“ Насупрот томе, прихватање идеологије не подразумева поимање садржаја убеђења на којима она почива или треба да почива, већ управо супротно (штавише, Адорно цитира Хитлера који каже како је могуће умрети само за идеју која се не разуме). Ово је прихватање тако у највећем броју случајева напросто последица арбитрарне одлуке, мотивисана коришћу коју такав чин може да донесе (а та корист, не заборавимо, може бити чисто психолошка). Е, сада, знамо добро шта бива када се наша психолошка корист заодене у апсолутну истину. Парадоксално, поистовећење моје психолошке користи (чак и када је она, допустимо, стварна) и апсолутне истине представља порицање сваке замисли апсолутне истине. Даље, постоји још један битан моменат у односу према религијском садржају карактеристичан за ригидну конвенционалну религиозност. У питању је оно што Адорно одређује као дисекцију, а тиче се арбитрарног бирања верских истина које припадници конфесије лично усвајају. Тако, примера ради, веру у Бога (који овде представља отеловљење ауторитарног система) често прати неверовање у личну бесмртност или будући живот (што је ознака потпуне субмисије). Или, видели смо на нашим примерима, веровање у Бога код оних који се декларишу као припадници Православне цркве често подразумева порицање њених основних догмата (учење о Тројици, Христовом божанству и васкрсењу), а што би се могло разумети и с обзиром на проблематичност када је у питању њихово уклапање и функционализација у оквиру ауторитарног и радикално „монархијског“ система моћи. Јер овакав некакав систем је, по свој прилици, модел по којем је на ирационалном нивоу обликована перцепција политичких односа већине у нашем друштву. Иста дисекција или селективност присутна је и када су по среди етичка питања, нарочито организовано насиље (рат) или насиље над маргинализованим групама. * * * Пред кризом у којој се српско друштво већ деценијама налази није могуће затварати очи. Та криза је донела изобиље како деструктивних, тако и аутодеструктивних последица. Управо је непрестани импулс ауторитарности битна повезница различитих фаза те кризе, независно од идеолошких парадигми у оквиру којих се она артикулисала. Уместо да, полазећи од сопствене природе и предања, представља алтернативу овом поретку деструкције, индиферентан однос према кључним питањима сопствене егзистенције и начела на којима почива учинио је да наша помесна Црква већ превише дуго игра улогу углавном пасивног и сервилног катализатора процеса који успостављању таквог поретка воде. Мислим да је то кључна ствар у вези са којом је неопходно да се запитамо у години јубилеја који прослављамо са разједињеном јерархијом, уплашеним и пасивним свештенством, вероучитељима чији је положај и достојанство далеко испод онога што би им се могло и морало понудити, сјајним и често празним црквама у које не може да стане ни 5% православних становника српских и поморских земаља. Извор: Теологија.нет

Пошта Србије издала је пригодну поштанску марку поводом обележавања 800 година манастира Милешева, номиналне вредности 27 динара. Поштанска марка, уз табак, коверат, максимум карту и пригодни жиг, пуштена је у оптицај 25. септембра. Штампана је у тиражу од 25.000 примерака и шалтерским табацима од 20 комада. Мотив на марки су Манастир Милешева и Бели анђео, детаљ фреске Мироносице на гробу Христовом. Уметничку реализацију издања урадила је академска графичарка Надежда Скочајић. Пошта је ово издање приредила уз стручну сарадњу Српске православне цркве и Епархије милешевске. Више пута рушена и обнављана, Милешева је показала изванредну способност преживљавања и трајања, а нашој генерацији припала је част да буде носилац прославе 800 година постојања Милешеве. Обележавајући овај јединствени јубилеј, ми се у ствари дубље загледамо у оно што је највредније у нама, у оно што међу нама најјаче и најлепше светли, те нам даје снагу да и сами наставимо даље живот у овом бурном и сложеном времену, написао је Еписком милешевски Атанасије поводом издавања пригодне поштанске марке. Извор: Епархија милешевска

Моба, традиционално окупљање младих из васцелог света двадесети пут на Соко Граду. Владика Лаврентије тридесет година на трону Епископа шабачких. Моба на Соко граду и ове године на најлепши начин је показала лице свету литургијском саборношћу православних чељади из Србије и расејања, са Косова и Метохије, али и из Русије, Сергејевог Посада. Светом архијерејском Литургијом 23. јула 2019. године началстввоао је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије. После торжественог сабрања у цркви посвећеној Светом владици Николају Охридском и Жичком, поред Дома владике Николаја на тераси је уприличен пригодан културно-уметнички програм који су осмислили млади са својим вероучитељима. Та Деца неба за своју химну имају управо ту песму и тропар Светом владици Николају. Два значајна јубилеја - двадесетогодишње окупљање младих на Моби у Соко Граду и тридесет година откако је на трон шабачких епископа устоличен владика Лаврентије - честитали су руководилац групе из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама арх. Бранко Борић, вероучитељ из Житорађе Горан Поп Антанасковић и протојереј Димитрије из Сергејевог Посада. -Много смо читали и слушали како је српска зеља предива и њен народ диван, али како се каже у нашој Русији, боље је једном видети нeго сто пута слушати. Ми смо дошли да поделимо радост са Вама на месту где се осећа Благодат Духа Светога, поручио је протојереј Димитрије подаривши владици Лаврентију икону Преподобног Сергеја Радоњешког. а свим учесницима иконицу тог светитеља са платном освећеном на његовим моштима. Пригодним даровима и честиткама придружила су се и деца Житорађе. -Владика је оставио дубоки траг на децу Житорађе и Црквени хор Бисери који се овде годинама подвизавао, неговао православну веру и црквено појање, казао је вероучитељ Горан Антанасковић из Житорађе. Епископ шабачки г. Лаврентије је захвалио на топлим речима и даровима и казао да је Соко град кућа свих и да су сви увек добро дошли. После културно-уметничког програма, током трпезе љубави, о епископу Лаврентију који је много учинио за Српску Цркву и српски род надахнуто је говорио протођакон Стеван Рапајић, као и г. Милан Пивач, некадашњи ученик младог јеромонаха Лаврентија који је давне 1964. године предавао веронауку на Купресу. Сабрању на Соколу присуствовало је свештенство и монаштво Епархије шабачке, г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским зајендицама задужен за културу и издаваштво, представници локалних власти, пријатељи манастира и дародавци. Извор: Српска Православна Црква

Празник Рођење Светог Јована Крститеља верни народ Зворника прославља као славу свог Старог храма чији су темељи освећени пре два века. Празничног расположења и речима добродошлице, свештенство и верни на улазу у порту Старг храма дочекали су Преосвећеног Епископа зворничко-тузланског г. Фотија који је, затим, началствовао светом Литургијом. Саслуживали су архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; игуман Георгије (Станковић), намесник манастира Озерковићa; протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички; протојереј-ставрофор Славенко Томић, протонамесници Милош Тришић и Радиша Јокић, јереји др Никола М. Гаврић и Дражен Стевановић, протођакон Славољуб Милошевић и ђакон Ђорђе Грујић. Певао је црквени хор Свети владика Николај из Зворника. За указану помоћ у току реновирања старе зворничке светиње, Преосвећени Владика г. Фотије одликовао је орденом Светог краља Драгутина - Преподобног Теоктиста господу Зорана Стевановића, градоначелника Зворника; Саву Ерића, великог добротвора и привредника; и Данијела Драгичевића, шефа Kабинета Председавајућег Председништва БиХ г. Милорада Додика. Епископским граматама признања одликовани су г. Станко и Љепосава Загорац, ктитори будућег фрескописа; г. Иван Иво Јокић, велики добротвор зворничке светиње; г. Јаков Галић, дугогодишњи председник Црквене општине Зворник и добротвор; г. Драгољуб Рељић, први саветник Председавајућег Председништва БиХ: г. Бојан Ивановић, заменик градоначелника Зворника; г. Владимир Живковић, велики добротвор; и г. Новицa Мотикa, архитекта. Уследио је опход око храма и ломљење славског колача са кумом славе и јубилеја 200 година од освећења темеља светог храма. Кум, г. Саво Ерић из Зворника заједно са својом породицом, припремио је славски колач, ручак за званице и послужење за све присутне у црквеној порти. Кумство за сљедећу годину преузела је гђа Биљана Чигоја. Након литургијског сабрања уследила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном беседом обратио се и све присутне празничним речима добродошлице поздравио протонамесник Милош Зекановић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У трећу недељу по Духовима, на празник Рођења Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, 7. јула 2019. године, у манастирском храму Светог Јована Крститеља у Гомирју евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим. Саслуживало је свештенство и свештеномонаштво епархија Загребачко-љубљанске, Британско-скандинавске и Горњокарловачке. После заамвоне молитве и литије око манастирског храма преломљен је славски колач у славу и част заштитника те свете обитељи која прославља 420 година постојања. О историјату манастира Гомирја читајте овде. Извор: Српска Православна Црква

Светом Литургијом у Светосавском храму и свечаном академијом у Српском народном позоришту, у Новом Саду је прослављен велики догађај ‒ најзначајнији подухват мисионарског деловања Светога Саве ‒ чије плодове данас уживају и Српска Православна Црква и српски православни народ. Епископ Исихије: „Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет”. Прослављање осам векова од стицања самосталности Српске Православне Цркве (1219 – 2019) почело је у суботу, 18. маја 2019. године, служењем празничног вечерњег у храму Преноса моштију Светога Саве на Новом насељу, а потом је настављено свечаном академијом Осам векова Светосавља, уприличеном на сцени Јован Ђорђевић Српског народног позоришта. Поред домаћинâ – Њихових Преосвештенстава епископâ бачког Иринеја и мохачког Исихија, свечаности су присуствовала Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, ваљевски Милутин, крушевачки Давид, аустралијско-новозеландски Силуан, осечкопољски и барањски Херувим, као и умировљени епископи Василије и Георгије. Наводећи да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, владика Исихије је истакао да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. Свети Сава је уредио и организовао Цркву у српскоме роду. Као што је свој живот засновао на Јеванђељу и служењу Богу, тако је род српски посадио и утврдио у јеванђелском идентитету. Данас у нама живи светосавска реч и светосавски идентитет. То није нека инертна и сетна загледаност у идеализовану прошлост, то је жива вера у Живога Бога, прослављена у светоме оцу нашем Сави. Исто Јеванђеље, исти догмати и канони одређују и надахњују наш живот, како појединаца тако и свега народа у мери у којој је он Христов народ, казао је Епископ мохачки. Својим присуством, академију су увеличали: г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, г. Здравко Јелушић, председник Скупштине Града, професор др Драган Станић, председник Матице српске, професор др Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, бригадни генерал Зоран Насковић, и многе друге угледне личности јавног и културног живота. На сцени Српског народног позоришта публика је имала прилику да види изведбе и чује композиције: хора Црквене општине новосадске Свети Јован Дамаскин из Новог Сада, под уметничким руководством јеромонаха Јеротеја, хора гимназије Јован Јовановић Змај, који је наступио под диригентском палицом Јована Травице, Културно-уметничког друштва Вила, као и ансамбла Сербоплов. Свечана академија је уприличена у оквиру вишедневне манифестације Светосавски дани, коју је организовало братство храма на Бистрици. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ Владика Иринеј: „Свети Сава је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија”. На дан празновања славе храма на Новом насељу – спомена на Пренос моштију Светога Саве, у недељу, 19. маја 2019. године, светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, а саслуживали су Преосвећена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, умировљени епископи Василије, Георгије и Филарет, као и владика мохачки Исихије. Истакавши да је Свети Сава аутокефалију извојевао на частан, законит, канонски и богољубив начин, Епископ бачки је казао да појам аутокефалија, односно самосталност, није сличан појму државног суверенитета. Не! Самостална Црква, аутокефална Црква, увек остаје у заједници, у општењу, у јединству, у љубави са свим осталим Црквама Божјим у свету, које исповедају праву веру, које су зато Православне. То није издвајање, него је увек сабирање, јединство, и у томе је суштинска разлика између Цркве, њеног устројства и било какве људске организације или институције у овоме свету. Шта значи та самосталност? Значи да једна помесна Црква, Црква једне области, стиче право да сама бира себи свога Предстојатеља, који има изузетну службу коју Бог поверава – Духом Светим – само њему, али по свему осталоме он је једнак са браћом својом архијерејима, па, у извесном смислу, једнак и са сваким верником пред Богом, јер се сви причешћујемо из једне Чаше и од једнога благословенога Хлеба, од Тела и Крви Христове. У тој најсветијој Тајни Цркве сви смо једно, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој се осврнуо и на црквену кризу у Украјини, наводећи да је такве проблеме могуће избећи само поштовањем канонског поретка. Као пример наводим управо светли лик и велико духовно дело Светога Саве. Он је пример за узор како се води једна помесна Црква и зашто се постиже аутокефалија – не ради сујете, не ради истицања свога првенства над другима, него ради што делотворнијег служења другима, ближњима. Ми Срби, са радошћу и поносом пред св Појао је хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин. Умировљени епископ Василије благосиљао је славске дарове – колач и кољиво, а после отпуста, Епископ бачки г. Иринеј доделио је орден Светога Саве другог степена протопрезвитеру-ставрофору Милану Остојићу, за истрајну љубав према Цркви нарочито показану вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем, а орден Светога деспота Стефана Лазаревића Огранку Српске академије наука и уметности из Новог Сада, у знак признања за неизмеран допринос очувању традиције и културне баштине српскога народа. Такође, орден Светога деспота Стефана Лазаревића уручен је господину Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, за делатну љубав према светој Цркви. На молбу протонамесника Бранислава Мркића, настојатеља Светосавског храма у Новом Саду, заслужнима за изградњу и унутрашње украшавање храма на Бистрици, Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој доделио је архијерејске грамате признања: г. Бранку Пантошу, г. Дејану Слијепчевићу, г. Ранку Ковачевићу, г. Кирилу Кравченку, г. Дражену Ђурђићу, г. Христивоју Станимировићу, г. Желимиру Крешталици, г. Јовици Гајићу, г. Милану Цветковићу, г. Стеви Иштоковићу, госпођи Роси Зечевић, госпођи Софији Босиљкић и госпођи Ковиљки Субаков, а архијерејске захвалице: г. Богдану Родићу, г. Бошку Ђукићу, г. Предрагу Коњевићу, г. Душану Швоњи, г. Душану Алексићу, г. Дубравку Татомиру, г. Мирославу Јаковљевићу, г. Ранку Јанковићу, г, Властимиру Матићу, г. Радовану Никачеву, г. Владимиру Дропцу, г. Раденку Драгичевићу, г. Душану Петровићу, госпођи Марији Јовановић, госпођи Данки Шавија, породицама Миловановић и Цалић из Новог Сада, и породицама Милић и Ступар из Шековића. Желим да свима који су одликовани и одато им признање за заслуге за нашу Цркву, за опстанак и културу нашег народа, за овај свети храм и његову изградњу, честитам и пожелим да у здрављу, на много година, своја признања са поносом носе и оставе својој породици за трајну успомену, навео је владика Иринеј. У име Епископа мохачког, свештенства и верног народа, Епископ бачки г. Иринеј је изразио благодарност браћи архијерејима који су дошли у Нови Сад да увеличају прославу јубилеја – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, и славу храма Преноса моштију Светога Саве. Настојатељ храма, отац Бранислав, захвалио је свима на љубави и труду, пожелевши срећан и благословен данашњи дан и празник. ФОТОГАЛЕРИЈА СА СВЕТЕ АРХИЈЕРЕЈСКЕ ЛИТУРГИЈЕ ********* За хришћанство на простору српских земаља, не само у средњем веку, од пресудног значаја јесте личност и дело Светог Саве. Од ране младости надахњиван етосом Свете Горе, потпуно и без остатка предајући се испосништву и молитви, Растко – најмлађи син великог жупана Стефана Немање – постао је монах Сава. Најплодоноснији изданак светородне лозе Немањића непрекидно је путовао по свим српским земљама, проповедао, ширио писменост, градио цркве и манастире. Све до појаве Светог Саве, Црква је у српским земљама била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Добро знајући да је основни предуслов за остварење циљева његовог мисионарског деловања био оснивање аутокефалне црквене организације, студенички игуман Сава одлази у Никеју 1219. године, те после преговорâ са византијским царем Теодором I Ласкарисом и цариградским патријархом Манојлом I Харитопулом, успева да издејствује аутокефалност Српске Цркве. Сава је у Никеји хиротонисан за Архиепископа – Предстојатеља Цркве у Србији, са титулом архиепископ српских и приморских земаља. Манастир Жича је постао седиште Српске Архиепископије, основане су нове епископије, напредовала је црквеноградитељска делатност, као и опште просвећивање српског народа, што додатно расветљује смисао и значај оснивања аутокефалне Српске Цркве. ИЗВОР: Епархија бачка

У недељу Мироносица манастир Ватопед је прославио 29 година од поновног успостављања општежића. Силом прилика светогорски манастири су под отоманском окупацијом прешли на идиоритмију (особеножиће). Период идиоритмије је званично окончан на Светој Гори тек крајем осамдесетих и почетком деведесетих година двадесетог века. Манастир Ватопед је као и Хиландар прешао тј. обновио општежитељни поредка 1990. године. На недељу Мироносица 1990. устоличен је први игуман обновљеног Ватопеда, архимандрит Јефрем. Једна од одлика идиоритмије је и то што манастир у таквом устројству нема игумана већ само двојицу намесника (епистропа). У идиоритмији саборни старац јеромонах је имао право на титулу проигумана, те отуда и у Хиландару титуле које су носили старац Никанор - проигуман Никанор, старац Мојсије проигуман, и други Мојсије такође, Хризостом проигуман и др. Погрешно је тумачено да титула проигумана има везе са игуманством Тројеручице. У Хиландару први игуман обновљеног манастира био је архимандрит Пајсије, други игуман је био старац Мојсије, а данашњи отац Методије је трећи игуман од обнове општежића. Извор: Светогорске Стазе

Епархија захумско-херцеговачка издала златник поводом јубилеја 800 година од свог оснивања (1219-2019) Епархија захумско-херцеговачка и приморска у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала је златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове 2019.године славимо 800 година аутокефалности наше Цркве, а уједно и јубилеј установљења наше епархије од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Пре 800 година, 1219. године основана је Епархија хумска са седиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион. Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38mm и тежине 34,55 gr, а мањи је пречника 27 mm и тежине 17,28 gr. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата. Уметничко решења златника урадио је парох дубровачки Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219.-2019.“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873-1992“. Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник поседује сертификат и књижицу са текстом који можете прочитати на интернет страници Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Српска Православна Црква

Ове године пољска држава слави јубилеј 100 година поновне независности. 11 новембра, на Пољски Дан Независности, председник Пољске, Анджеј Дуда одликовао је орденом Белог Орла - најстаријим и најзначајним пољским признањем - 25 угледних Пољака 20. века. Између њих налази се о .Шимон Федороњко - свештеник Пољске Православне Цркве, војник, главни православни капелан Пољске Војске у времену између првог и другог светског рата. Погинуо је у Катињу у Русији - месту мучења и смрти из руке комуниста 1940. године више од 21 хиљада Пољака, представника пољске интелигенције. Свечаност је била одржана поподне 11 новембра 2018 године у Краљевском Замку у Варшави. Председнике је уручио ордене рођакама и унуцима награђених. Свa трojицa синовa о. Шимона такође су погинули за Пољску, у току борбе против Немачке: Александер служио је у Пољској Војсци на Западу и погинуо је у бомбардовању 1944 године. Орест био убијен првог дана Варшавског Устанка (01.08.2018), Вијачеслав 18. дана Варшавског Устанка. Војну из ове породице проживела је само жена о. Шимона, Вијера. Пољска Православна Црква припрема проглашење мучеником за веру Христову о. Шимона Федороњко и осталих православних Пољака страдалих у Катињу. Слике: Krzysztof Sitkowski/KPRP, prawoslawnyordynariat.wp.mil.pl

Кнез Милош, који је поседовао нарочити дар за државотоворност, приступио је одабиру престонице за младу Кнежевину. Избор је пао на Крагујевац који се налазио довољно далеко од турских гарнизона што је био предуслов за самостално владање. Централни положај Крагујевца у Шумадији кнезу је омогућавао несметану комуникацију са свим осталим деловима Србије. Кнез Милош се у Крагујевац доселио 1818. године са намером да му то буде привремена престоница. У том тренутку Крагујевац је бројао 193 куће и 378 пореских глава, да би десетак година касније имао преко 600 домова и 2000 становника. Одмах по доласку у Крагујевац, кнез Милош је започео са изградњом институција и здања које су биле неопходне за функционисање новонастале државе. На неких осамсто метара узводно од некадашњег центра турске администрације у Крагујевцу, кнез је подигао свој конак као и кнегињин, Амиџин конак, зграду за његову гарду, школу, зграду Савета, као и апотеку. Касније су подигнуте и касарне, војна болница, народни суд, конзисторија, неколико кафана и дућани. Тридесетих година XIX века настају Митрополија, Гимназија, штампарија, позориште и Лицеј. Посебна пажња кнеза Милоша била је посвећена изградњи цркве. Место које је кнез одабрао за подизање своје задужбине у Крагујевцу није било случајно. На десној страни Лепенице и у непосредној близини његовог конака кнез је подигао цркву Силаска Светог Духа (Свете Тројице). Црква је подигнута у непосредној близини записа који је хришћанским житељима крагујевачке касабе за време туркократије служио као место молитвеног скупа у замену за непостојећу цркву. Место које је одређено за цркву имало је везе са локалитетом Селиште где се налазило хришћанско гробље. Надовезавши се на сакрални аманет времена које му је претходило кнез Милош је својим средствима 1817. године започео изградњу цркве која ће већим делом бити завршена у јесен 1818. године, о чему је, у писму, кнеза известио оборкнез Крагујевачке нахије Петар Топаловић. Радови су били поверени мајстору Милутину Гођевцу који је пре тога радио на обнови манстира Боговађа. Осим њега на цркви су радили и мајстори Ђузепе ди Антонио и Мауер Мартин. Спомен о завршетку градње цркве дат је на мермерној плочи која се налази на севереном зиду споља: „Во славу свјатија јединосушчија и нераздјелнија Троици Отца, Сина и Свјатаго Духа, созида сија свјатаја церков храма Сошествија Свјатаго Духа у вароши Крагујевцу трудами и иждивением Богом умудренаго заштититеља и обранитеља православнија вјери верховнаго Сербије кнеза господара Милоша Обреновића, из села Бруснице родом, в 35 лјето од рождества, в третое же своего књажевства в Сербиј, владјејшчу Махмеду турецкому султану, в лјето от рождества Христова 1818 года. - Брата ему сут Јоани и Ефрем и от почившаго брата Милана син Христифор, супруга Љубица и нејашче две ашчери: Петрија н Јелисавета и млади син Милан”. Црква је једнобродна, без кубета, зидана махом ломљеним каменом и има облик лађе са основом крста, засвођена каменом и циглом. Зидови су врло масивни, нарочито у своду. Иначе је доста мала: дугачка је 14, широка 7 и висока 8 метара. Могла је да прими нешто више од стотину лица. На димензију цркве посредно је утицала величина џамије која је била скромна. Хришћанска богомоља није смела да буде већа од постојеће муслиманске. Милош је прибегао лукавству тако што је 1835. године на претходно израђеним темељима са западне стране подигао дрвену припрату. Црква је првобитно била окречена белом бојом. Са овим додацима црква је имала солидну површину и у овом облику црква је постојала све до 1907. године када је краљ Петар у знак измирења две династије приложио средства да се дрвени делови цркве уклоне и уместо њих сазидају исти од чврстог материјала. Одлука о рушењу дрвене припрате као и замени крова од ћерамиде лименим кровом донета је још 1905. године, али је до реализације дошло тек две године касније. Том приликом су ради бољег осветљавања цркве на старом делу проширени првобитни прозори, а прозори су добили стакло које до тада нису имали. Над улазом је направљена певница за хор. Оригинална бочна врата на северној страни су сачувана и данас су у употреби. Поводом проширења цркве је на западној страни цркве са спољне стране, лево од улаза постављена спомен плоча: „Овај део цркве дозидан је за владе краља Србије Петра I Карађорђевића и Mитрополита Србије Димитрија 1907. године“. Ову плочу су уклонили окупатори током Првог светског рата 1916. године, да би по ослобођењу 1918. године она била враћена на своје првобитно место. Радовима из 1907. године руководио је Стеван Мирослављевић. Приликом проширења цркве било је предлога да се изграде и два кубета, али се од тога одустало и она је добила изглед какав има и данас. Црква је данас дугачка 28,8 метара, а 8,24 метара широка. Уз цркву је подигнута још 1829. године и дрвена звонара, са које је уочи Божића исте године зазвонило прво црквено звоно у Србији. Ова звонара је више пута поправљана да би 1897. године срушена и на њеном месту је подигнут данашњи звоник од чврстог материјала, чији је идејни творац архитекта Јован Илкић. Звоник је грађен у истом стилу као и црква тако да са њом чини складну целину. Завршава се осмоугаоним кубетом са крупним розетама које се налазе испод њега. Звона која су током овог века звонила, скинута су и однета 1916. године за време аустро-угарске окупације. Избором и хиротонијом Мелетија Павловића за првог митрополита Србије од 1766. године који је био нашег рода, Милошева задужбина у Крагујевцу постаје и седиште митрополије и истовремено Саборна црква Кнежевине. У цркви Свете Тројице столовала су два митрополита. Осим поменутог Мелетија Павловића, у њој је началствовао и Петар Јовановић све до 2. марта 1835. године, када је седиште наше помесне Цркве трајно премештено у Београд. У новије време црква је обнављана током 1957. и 1958. године. Тада су извршени радови на унутрашњој и спољашњој рестаурацији цркве, али и звонаре. Како је одлука о фрескописању из 1907. године остала неизвршена, црква је остала без живописа. Временом је гареж од свећа у потпуности прекрио зидове цркве, па су они током ове рестаурације очишћени, окречени и украшени орнаментима. На жалост, свеће су и даље паљене унутар цркве (палионица је измештена из цркве тек деведесетих година двадесетог века), тако да су средином осамдесетих година унутрашњи зидови Старе цркве били потпуно црни. Зато је поводом обележавања 180. годишњице Старе цркве 1998. године извршена детаљна рестаурација. Унутрашњи зидови су очишћени и окречени у бело, иконостстас и све иконе које су се налазиле у цркви су рестаурирани. У цркви је израђен нови мермерни под и уведено је грејање. До 2016. године црква и звонара су редовно одржаване. Те године одлуком Епископа шумадијског Господина Јована и одбора црквене општине Старе цркве започиње реализација припреме, а од 2017. године и извођења фрескописа чиме ће бити испуњен двестогодишњи ход ове богомоље кроз историју. Просијали ликови богоугодника на зидовима Старе цркве не представљају само пуко испуњење одлуке из 1907. године. Живопис ће, као пројава Неба на Земљи, показати пут свакоме гладном Христа и жедном Живота, пут ка тихом прибежишту, пут ка вечном Царству будућем. Пред почетак свете Литургије, у част великог јубилеја - 200-годишњице постојања Старе Милошеве цркве у Крагујевцу, Владика шумадијски г. Јован је осветио живопис у храму Свете Тројице. После чина освећења живописа, владика Јован је, са свештенством Епархије шумадијске, приступио служењу свете Литургије. Саслуживали су протојереји-ставрофори др Зоран Крстић, Љубинко Костић, Ђорђе Трајковић, Слободан Милуновић, Саво Арсенијевић, Милић Марковић, Драгољуб Ракић, Милан Борота, Зарије Божовић, Миладин Михаиловић и Аранђел Даниловић, протосинђели Онуфрије Вранић, Петар Драгојловић и Николај Младеновић, протојереји-ставрофори Велибор Ранђић, Живота Марковић, Момчило Рајковић, Милован Антонијевић, Рајко Стефановић, Мићо Ћирковић, Милан Топић, Радомир Колунџић, Љубиша Смиљковић, Небојша Младеновић и Жељко Ивковић, протојереји Драган Брашанац и Александар Новаковић, протојереји-ставрофори Марко Митић и Верољуб Радосављевић, протођакони Иван Гашић, Небојша Јаковљевић и Мирослав Василијевић, каи и ђакони Александар Ђорђевић и Стеван Илић. После Малог входа владика Јован је благоизволео да протојереја Милића Марковића рукопроизведе у чин протојереја-ставрофора. -Оче Милићу, у Цркви се одликовања додељују по другачијем критеријуму у односу на она која се додељују у свету. У Цркви су она на подстицај пре свега, а ти данас примаш највише одликовање које један православни свештеник може да добије. Нека ти оно буде на јачање вере и подстицај за врлински живот, као пример за све у Цркви Христовој, поручио је владика Јован. Беседу Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована одржану после читања светог Јеванђеља преносимо у целости: -Нека је благословен Бог наш који нас је Духом Светим сабрао данас да литургијски прославимо 200 година постојања Старе цркве, посвећене Светој Тројици овде у Крагујевцу. Важно је да смо се данас окупили око наше свете Цркве и да се радујемо једни другима, јер нас је сам Бог овде сакупио, а то је оно што чини овај дан посебним. Пуна два века овај храм је сабирао, и данас, Богу хвала сабира људе богочежњиве и боготражитеље који су жедни Живог Бога и Правде Његове, и овде се напајају живом водом која води у Живот Вечни. Двеста година овај храм је сабирао народ Божји кроз заједницу Тела и Крви Господње чинећи једну заједницу Бога, људи и анђела, и то је велика радост наша данас. Но, није ово само радост нас који смо се данас овде сабрали. Данас се радује и велики кнез српски Милош Обреновић чијим је трудом, вером и љубављу ова црква саграђена. Данас се радују и митрополити који су овде столовали и управљали Српском Црквом. Данас се радују и сви свештеници који су служили и који данас служе у овом храму, ево већ пуних 200 година. Данас се радују благочестиве душе оних који су у овом храму осетили присуство Бога, који су крштени у њему и тако постали чланови Цркве Христове сједињујући се са Христом кроз свету тајну причешћа и остале свете тајне, откривајући своје душе и исповедајући се Јединоме Богу. О, када би нам ови зидови могли казивати шта бисмо све имали чути, какве потресне исповести и дубоке тајне које је народ могао поверити једино Богу, а да то није могао поверити ни оцу ни мајци ни пријатељима, већ Свевидећем и Свезнајућем Богу. Потресна је историја српског народа и она је дубоко повезана са Српском Црквом, а такође и са овом Милошевом црквом. Зато је у току ових 200 година постојања цркве било све у знаку Христовог распећа и Христовог васкрсења. Опстао је овај храм, и данас опстаје, јер је свака стопа ове земље освећена знојем градитеља и молитвеним сузама народа Божјег у дичној Шумадији. Па цео град Крагујевац заливен је крвљу Светих новомученика крагујевачких чија је невино проливена крв постала семе за сав верујући народ Божји данас у Крагујевцу и шире. Зато је историја ове цркве нераскидиво повезана са историјом народа. Бреме свога народа ова црква носи ево, пуних 200 година. Можемо само замислити колико је овај храм за ово време утешио уплаканих, колико орадостио тужних и уцвељених, колико је измирио завађених, колико ли је грешних вратио на пут покајања. Дивно је то у очима нашим и велики је то дар Божји, велика је то наука и порука и нама и будућим генерацијама које се буду сабирале у њему и тражиле помоћ Божју и милост Божју кроз светињу живота. Улога Старе Милошеве цркве је велика у том смутном времену по српски народ. Мудри и верујући кнез Милош гради цркву у Крагујевцу који постаје седиште Српске Цркве и седиште модерне српске државе. Зато се тешко може замислити модерна историја Србије без Крагујевца, посебно у 19. веку када је његов значај превазилазио локалне оквире. За кнеза Милоша се каже да се по заслугама сврстава међу највеће владаре нововековне Србије. Мудром и стрпљивом политиком успео је да обнови српску државу у виду аутономне Кнежевине, али и да добије црквену аутономију. Када је реч о побожности кнеза Милоша, кажу да је била необична као што је и он сам био необична личност. Често је истицао да је све што је у животу постигао било само по вољи Божјој и жељи народној. Поред мана и погрешака које сви ми имамо, па и све значајне историјске личности, кнез Милош је имао једну велику врлину, а то је љубав према својој Цркви и православљу. Зато је он подигао, или обновио, како цркве, манастирске конаке и друге грађевине, више од осамдесет. Говорећи о побожности кнеза Милоша, Епископ тимочки Мелетије у својој беседи на Цвети 1899. године каже како је Милош неговао култ празника Цвети и Такова, и рече: „Охрабрен молитвом и тим чудним унутрашњим гласом, а имајући шлем вере и наде на Бога, изађе војвода Милош из цркве, окрете се према њој и дубоко поклони с речима: „Помоз Боже и света мајко Цркво моја“, па се упути таковском грму. До њега духовници с часним крстом, знамењем спасења, а око њега народ. Све је напрегло слух да чује шта ће војвода рећи. И он моментално разви крсташ барјак, диже сабљу увис и узвикну: „Ево мене, ето вас, рат Турцима. С нама Бог и Његова правда“. „Нека је срећно и Богом благословено“, одговорише духовници и крстом благословише. Наша Црква нас учи и позива да осетимо, сагледамо и заволимо лепоту и поруке Христовог Јеванђеља и да пронађемо нови смисао живота у Цркви Христовој. Отуда су све борбе, сва страдања, све жртве биле ради свеукупног добра читавог народа и сам Син Божји је претрпео страдања и распеће да би нас васкрсењем увео у живот вечни дајући нам Цркву своју као богочовечанско Тело своје кроз коју се и спасавамо. А свака црква као храм Божји, браћо и сестре, јесте као Нојева лађа нашег спасења. Свака црква је наша жудња за обновљењем, за покајањем, за обнављањем завета које смо дали на крштењу. Свака црква која је саграђена у славу Божју представља простор сусрета Бога и човека. Тај сусрет највише доживљавамо кроз свету Литургију која спушта небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Литургија је наставак тајне вечере. Таква се божанска Литургија служи у овој Старој цркви Милошевој ево већ 200 година и ми ту исту Литургију служимо и данас, па нека би дао Бог да се она овде служи до дана Господњег, и да нас уздиже у Царство Божје имајући веру да Литургија оживљава овај мртви свет и преображава га од трулежног у непропадљиво, у Царство Божје. Два века ова црква у Крагујевцу проповеда Реч Божју; два века она снажи, крепи и улива веру и наду у људе да није ништа пропало, пало и изгубљено док Бог обитава у човеку. Овај храм кроз богослужење и јеванђељску мисао, подизао је наш дух у свим смутним временима која су се догађала нашем народу за ова два века. Дух Божији и дух овога храма нас уздиже да гледамо горе одакле долази светлост и осветљава нашу таму. Сваки храм је парче неба на земљи и он нас упућује у Царство Божје, што и јесте његова мисија овде на земљи. Он је прво храм Божји који сабира људе жедне и гладне Божје Речи која се у њему изговара, ево пуна два века. Сваки храм је светиња јер се у њему савршава оно што је најсветије, а то је тајна Цркве, тајна свете Литургије. Зато светиња освећује место, и човека који такође освећује место зависно од његовог духовног и моралног живота. Наши преци на челу са кнезом Милошем узидали су себе у овај храм и тиме узидали у онај храм Небески и оставили нам у аманет да тако и ми чинимо за себе и своје потомке. Зато узидајмо и ми понеку циглу молитве, љубави и добрих дела за наше спасење и за спасење оних који ће овде долазити после нас да траже утеху Божју и Божје окрепљење у смутним временима. Бог је ову нашу генерацију благословио да ми, као њени чланови, будемо учесници овог светог догађаја – прослављања два века ове Божје цркве. Бог нас је благословио као и наше претке, да се окупљамо око овог светог олтара Божјег и да учествујемо на светој Литургији која се овде служи два века и тако чува памћење и преноси прошлост и садашњост у будућност. Богу хвала, што овај народ и данас осећа да ова светиња и данас носи његово бреме искушења, патњи, невоља, али и радости Божје у себи, јер овим сабрањем и данашњом Литургијом ми прослављамо Господа који је прославио све оне који су се сабрали у ову светињу и који ће се сабирати до краја света и века. Зато чувајмо наше светиње, јер оне чувају нас, а најбоље ћемо их чувати ако чувамо веру своју и ако живимо по тој вери. Нека нам Бог помогне да тако буде. Хвала свима који сте се одазвали и дошли да својим присуством увеличате славље у средишту Цркве и државе. Зато овај храм неће никога заборавити. Након молитвеног дела сабрања, уследила је додела архијерејских грамата заслужним верницима и доборочинитељима Старе цркве. Свечани програм настављен је културно-уметничким програмом, а није изостала ни трпеза љубави која је приређена за све учеснике овог светог догађаја. јереј Владан Костадиновић, протођакон Мирослав Василијевић, ђакон Урош Костић Извор: Српска Православна Црква

30. септембра служена је света Архијерејска Литургија на којој је началствовао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, у саслужењу Архијереја: Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија (Српска Православна Црква), Архиепископа Лублинског и Челмског г. Авеља (Пољска Православна Црква), Епископа шумперског г. Исаија (Православна Црква Чешке и Словачке), Епископа: врањског г. Пахомија, рашко-призренског г. Теодосија, крушевачког г. Давида, мохачког г. Исихија, диоклијског г. Методија (Српска Православна Црква), Епископа: полошко-кумановског и Местобљуститеља дебарско-кичевског г. Јоакима, брегалничког и Местобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и Местобљуститеља струмичког г. Давида (из Православне Охридске Архиепископије), потом презвитера Спиридона, представника Архиепископа Тиране и целе Албаније г. Анастасија (Православна Црква Албаније), и бројног свештенства из различитих епархија више помесних Цркава. Литургијско торжество са својим појањем увеличали су познати псалти из Р. Србије, Р. Грчке и Р. Бугарске, протопсалт Никола Попмихајлов са хором „Мојсије Петровић“ (Београд), протопсалт Григориос Папаемануил са хором „Доместики“ (Драма) и протопсалт Никола Антонов (Софија). На Литургији је присуствовао и представник Канцеларије за односе са верским заједницама при Влади Р. Србије, г. Марко Николић. Саборном божанственом Тајноводству, које је несумњиво најодговарајући начин прославе једног овако великог јубилеја, претходило је свечано Архијерејско вечерње богослужење, на којем је началствовао Архиепископ Лублински и Челмски г. Авељ, а молитвено су били присутни и више Архијереја. На јутрењем богослужењу началствовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. После одслужене Архијерејске Литургије, за присутни бројни народ била је уприличена трпеза љубави, после које је следио пригодан, свечани програм. Својом надахнутом омилијом, програм је започео Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован. (омилија се налази на следећем линку: http://poa-info.org/arhiepiskop/omilii/20180928-sr.html) У продужењу следило је предавање професорке Ангелики Деликари. (предавање се налази на следећем линку: http://poa-info.org/biblioteka/crkovnaistorija/20180927-sr.html) Свечани програм је садржао и музичке тачке гореспоменутих хорова, као и извођење традиционалних песaма кавалџија из оркестра „Пеце Атанасоски“, са женском вокалном групом при истом оркестру.