Претражи Живе Речи Утехе

„Нешто је необично у овом сусрету жене Хананејке и Исуса, као да се понашао другачије него према другим људима, до тада. Било је то необично, јер се нису дружили ни разговарали. Израиљци су презирали Хананејце, зато што су били многобошци, јер нису држали праву вјеру у једног Господа Бога. Али ова жена обузета великом муком због болести свога дјетета, због њене посједнутости демонима, као свака мајка тражила је лијека свом дјетету, пришла је Исусу. Чула је за Њега, да он лијечи и помаже. Али још више, у Његовом присуству осјетила је нешто необично, да он има неку моћ за разлику од других људи. И да је он дугачији од свих синова људских које је сусретала до тада. Обратила му се овим ријечима: Помози сине Давидов. Чим је то рекла да је он син Давидов, значи да га је гледала другачијим, узвишенијим. Он јој је рекао: Ја сам послан само припадницима дома Израиљева; али се она ни тада није поколебала, него га је и даље молила- Помози ми. Апостоли су му говорили да је отпусти, јер им је више досадила. Међутим она и даље није одустајала. Христос јој тада говори страшне ријечи, упоређујући је са животињом и каже јој оштро: Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“, подсјетио је отац Мирчета. „Господ ништа не чини случајно нити нешто што није дубоко повезано са спасењем човјека и рода људскога. Том својом првом реаксијом показује однос тадашњих јеврејских старешина према другим људима. Са друге стране, да би се показала вјера ове жене, на оштре ријечи Господа, жена Хананејка каже: И пси једу од мрвица које падају са трпезе господара њихових. Каква ријеч, смирење и стрпљење, да је она самога Господа и Његову реакцију промијенила. А Господ јој одговара- Вјера твоја спасла те је, иди у миру! О жено велика је вјера твоја нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од онога часа. Не само да је њена ћерка оздравила већ је Господ и ову жену похвалио и убројао у изабрани народ Божији и показао да је Он дошао да спасава све људе. У њему нема презрених и одбачених и да сваког човјека воли и да ће сваком човјеку помоћи и утјешити га, ако буде имао вјере. Жена Хананејка је примјер вјере, истрајне, смирене. Показала је вјеру прожету смирењем, јер је могла да изнесе и увреду и да је понесе. Јер Бог се гордима противи а смиренима даје благодат, каже Свето Писмо. Права вјера је преиспуњена смирењем, упорношћу. А Господ наш показује да је Он Спаситељ свих људи, и да не гледа ко је ко, већ гледа срца човјечија. Они који су најупорнији у идењу за Христом су Свети Божији људи, међу којима су и Сергије и Вакх, који су све своје дали за Христа. Зато их је Он прославио, јер су примјери свједочења вјере пред људима, у своме времену“, поручио је началствујући свештенослужитељ“, прота Мирчета. https://mitropolija.com/2024/10/21/otac-mirceta-u-hramu-svetog-djordja-vjera-zene-hananejke-je-primjer-vjere-smirene-i-istrajne/

Бесједа на Св. архијерејској литургији у манастиру Ћелија Пиперска поводом 320 година од блаженог престављења Преподобног Стефана Пиперског (1697–2017) Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила, садашњег епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког У име Оца и Сина и Светога Духа Крај XVI почетак XVII вијека било је тешко вријеме за наш народ. Турци су спалили мошти Светог Саве и чинило се да ће лаж торжествовати над истином и да ће се у нашем народу угасити свијећа православна. Међутим, Бог, по молитвама Светих својих, по молитвама Свете Богомајке и наших Светитеља, није дао да наш народ остане без светионика који ће му показивати пут. У то вријеме, у којем је било и других великих подвижника, у нашем народу се рађају двојица за ово мјесто и овај дио нашег народа свакако најзначајнији, двије изузетне личности међусобно повезане: као први глас, рекао бих, Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Преподобни Стефан Пиперски као исон. Овај византијски напјев наших монахиња из манастира Светог Стефана код Прохора Пчињскога, који данас слушамо, са својим првим гласом и исоном подсјећа нас да су Свети Василије и Свети Стефан сагласно на овим просторима пјевали пјесму Богу у том периоду XVII вијека, тешком времену турскога ропства и терора и покушаја латинске курије да наш народ заведе на друге путеве хришћанства. Међутим стаменост Цркве Божије, у центру које су овдје била тада управо ова двојица Светаца, није дозволила да се брод наше Цркве разруши или да скрене према другим правцима, него смо остали на том истинитом путу праве православне вјере. Свети Стефан Пиперски рођен је у малом мјесту Кути у Жупи Никшићкој од благочестивих родитеља. Како каже пјесма, он је из Жупске обитељи прешао у Морачку, и ту је рукоположен и за јерођакона, јеромонаха, а затим и постао игуман свете немањићке Морачке лавре. Он је тиме јасно казао да остаје на путу немањићког светог предања, преко којег нам је дошло предање старе Цркве – од Јерусалима, Синаја и Свете Горе Атонске. Како што знамо, у вријеме цара Лазара био је велики прилив благочестивих монаха исихаста, који је оставио трага и у нашој светој Зетској земљи на Скадарском језеру. Свети Стефан представља наставак те живе воде молитве, поста, монашке аскезе коју је и овај дио Божије земље преузео са огња који се запалио у Палестини, Египту и Светој Гори. Преподобни Стефан био је личност која није само тиховала, није само била исон, него је некад морао и да подигне глас и побуни се против турског зулума и против латинске курије и унијаћења. Зато је био гоњен и, како каже такође пјесма, склонио се на седам до десет година у ровачке стране, у пећину гдје се подвизавао у посту и молитви. Затим је, кад је за то сазрело вријеме дошао у овај крај стијене Пиперске и одатле је утврђивао народ у вјери. Пипери су били племе које се стално бунило против турскога ропства; нису никада били потпуно покорени и увијек су вољели да сарађују са Петровићком Старом Црном Гором. Као што знамо, касније ће се и Бјелопавлићи и Пипери присајединити међу првима Петровићкој Црној Гори. Једна од тих личности која је у многоме утицала на то ослобођење, првенствено духовно а затим и физичко нашег народа од отоманског ропства, јесте Свети Стефан Пиперски. Историчари су подијељени у томе да ли је личност Игумана Стефана из Горског вијенца баш личност Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Међутим, ми – не историјским путевима него више изучавајући његово житије, а и проничући у лик Игумана Стефана како га је описао Ловћенски Тајновидац Петар II – мислимо да можемо да са сигурношћу кажемо да је у питању истинити лик историјски, и да је Петар II управо мислио на Преподобнога Стефана Пиперскога када је стварао лик Игумана Стефана. Има ту неких умјетничких слобода, јер је тамо Игуман Стефан приказан као слијеп и тако даље, али то већ спада у домен поезије. Оно што је најважније јесте да је Игуман Стефан приказан као подвижник Исусове молитве, да се он стално молио на бројнице, иако му тамо један од кнезова каже: „Што вртиш стално те куглице, игумане? Мене би рађе било једну гривну ораха да избројим него те бројанице“. Тај прости кнез из народа није схватао дубину тог духовног подвига који је дошао и до наших гора из тих непрекинутих источника исихастичког аскетског подвига. Како видимо у Горском вијенцу, Игуман Стефан није само погружен у молитву него га и те како интересују друштвене, политичке и религиозне прилике његовог народа. То видимо из његових поука, из подстрека који он даје Владици Данилу и другим кнезовима да истрају на путу Православља. Не само да уложе труд у томе да истрају у Православљу, него од сваког човјека а и од народа очекује и лични труд на томе, чак подвиг до крви. „Дај крв и прими Дух“, како се каже у подвижничкој литератури… Све те његове карактеристике из Горског вијенца одмах, свакога ко је год читао житије преподобног Стефана Пиперског, без обзира на то што је оно доста кратко, асоцирају на лик и особине Преподобног Стефана. Преподобни Стефан Пиперски нам даје примјер како треба истрајавати у вјери, који је то подвиг који Бог од нас тражи на личном плану, а то је при је свега истинита вјера, коју је Свети Стефан чувао и на личном плану и на колективном као зјеницу ока. Знамо да је чак изобличавао неке црквене посланике који су били склони да се преласте латинском пропагандом и унијом. Након истрајавања у вјери православној, ту су и молитва и пост и наравно све друге јеванђелске и хришћанске добродјетељи. Вратићу се опет на то окретање куглица на бројаници, драга браћо и сестре, пошто се у данашње вријеме често помињу медитација и јога као некакво средство да се човјек одмори, да се релаксира, да се концентрише. Нажалост, чак су и неке личности из јавног живота кренуле тим путем, показујући лош примјер нашој омладини. (Морам поменути нашега драгога и прослављенога тенисера Новака Ђоковића, који је такође једно вријеме покушавао да то покаже као примјер концетрације, и нечега што помаже у духовном а и у спортском животу. То је наравно негативан примјер, и Новак као добар хришћанин ће се постарати то да исправи код себе.) То казујем јер често слушам у Подгорици како се иде на третмане јоге и медитације. Наша православна медитација, која ће нас и одморити, која ће нас релаксирати, и која ће – што је најважније, наш ум сконцентрисати на праве ствари јесте Исусова молитва, драга браћо и сестре. Ми немамо за циљ ништавило, немамо за циљ нирвану и заборављање овога свијета, која је крајњи циљ јоге и медитације, него имамо за циљ Христа Бога нашега, и зато у центру те наше исихије, у центру молитвеног тиховања мора да буде име Исусово: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. То је та молитва коју није скидао са својих усана и из свога срца Преподобни Стефан Пиперски. Дакле Он је циљ, Он треба да нас окупља и не треба наш ум да буде празан, да буде у нирвани, него без других мисли, без икаквих слика или привиђења, треба да понављамо то Име и да оно одзвања у нашем уму и срцу, и оно ће сачувати нашу душу од свакога искушења. То је наша медитација, то је православно опуштање, то је релаксација, али и много више од тога, јер циљ нашег духовног живота није некакво бездејство. Како видимо, Игуман Стефан у Горском вијенцу се из тог највећег погружења у молитву Исусову, из тог да кажемо највећег одласка из овог свијета, враћа као активан члан друштва који размишља о свим његовим проблемима и активно учествује у њиховом решавању. То је управо отуда што наша православна медитација не води у нирвану, не сједињује нас са ништавилом. Напротив, сјединујући се са Христом подвижници добијају нову силу и они ту силу враћају онима који их слушају, који слушају њихове поуке. То је на неки начин на нашем личном плану поука Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Наравно да он зрачи поукама, као што сам рекао, и друштвеног карактера, црквено-дипломатског и другога, иако се не би очекивало да једно чобанче из Жупе Никшићке, из сиромашног краја, може да постане човјек од васељенског значаја. Али видимо да и чобанче из Поповог поља – Василије Острошки, и чобанче из Жупе Никшићке – Стефан Пиперски, када се кроз молитву, пост, кроз истиниту вјеру задоје енергијама Духа Светог, постају личности од васељенског значаја. Преподобни Стефан је примио ту науку Христову о којој нам говоре два празника на чијој граници се данас налазимо – празник Вазнесења Господњега и празник Свете Тројице. На празник Вазнесења Господњег Христос нас подсјећа одакле смо пали, одакле смо дошли на ову земљу – из њедара Очевих; истргли смо се својим сагрешењем, али нам Христос својим побједним архијерејским ходом од Оца према нама, све до ада, и затим опет у њедра Очева, показује пут. И не само да нам показује пут, него нам даје и силу да се и ми вратимо у њедра свога Оца. То је Преподобни Стефан схватио: треба се вратити Оцу. Наравно, не може то човјек сам да уради. Средства да то остваримо су Свете тајне Цркве и Дух Свети који нам даје силу. Али, то не значи да ми треба да сједимо бездејствени, него се од нас захтјева подвиг до крви – подвиг молитвене аскезе, подвиг добрих дјела, молитве, поста, истрајавања у правој вјери без обзира на сва искушења овога свијета, и тада нас Господ неће заборавити, неће нас заборавити Дух Свети Утјешитељ који свуда обитава, неће нас заборавити Христос који је увијек са нама кроз Свете тајне своје свете Цркве. Добивши ту силу Христову, која је и премудрост, ми ћемо знати пут, али ћемо имати и силу и средство да тај циљ повратка у њедра нашега Небескога Оца и остваримо. Нека је нашем Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који је диван у Светима својим, диван у Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском, слава вавијек. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/02/vladika-kirilo-prepodobni-stefan-istinski-cuvar-vjere-i-predanja-2/

Када говоримо о Цркви ми често потпуно погрешно подразумијевамо да је то једна људска организација или сервис који треба да задовољи одређене религиозне или духовне потребе у нашем животу. То међутим, није тако. Црква није никаква организација, него је она живи организам, она је Тијело и то васкрсло и обожено Тијело Господње. Она нема само историјско-социјални карактер, јер глава и крајеугаони камен тога Тијела је Друго Лице Свете Тројице, Син Божји, Господ наш и Спаситељ Исус Христос. Он је дошао у свијет и узео на себе људску природу потпуну и неокрњену, и једанпут за свагда нераскидиво је сјединио са божанском природом у својој личности. Својом васкрсењем из мртвих, својим вазнесењем на небеса он је избавио људски род од смрти и ђавола и ваздигао, узнио човјека на ниво божанског живота, те је тако дао могућност свакоме ономе који кроз свету тајну крштења уђе у Тијело Његово, у Цркву, да и он може учествовати у том божанском животу. Управо због тога Црква није организација него је она сама чињеница, сам факат нераскидивог општења између Бога и човјека, а самим тим и заједнице свих људи међусобно који са Богом опште. Та заједница, као прототип свога постојања, има заједницу Три Божанске Личности Свете Тројице, једнога Бога у Три Лица. Троструким погружавањем у воду тј. Светим крштењем, ми се освећујемо и утјеловљујемо се у тијело чија је глава Христос, односно постајемо једно са Христом. Црква је према томе заједница Бога са разумним створењима, зато она и не припада само једном народу, једној раси или социјалној класи - она припада свима и свакоме. Онај који пожели, без обзира на своје биолошко-социјалне карактеристике, може да приступи тој заједници. Свети Оци члановима њеним сматрају хорове вјерних свих крајева и свих времена, јер голготска жртва Христова, његово проливање крви, принијето је ради свих и ради свега, ради оних који су живјели прије Њега, ради оних који су живјели у Његовом времену, као и оних који су живјели и живе послије Њега. Христос је дјелао и у Старом завјету, он је дјелао и дјела у Новом завјету с тим штоје у Старом завјету дјелање Његово било ван тијела, а у Новом завјету Он као Бог из човјекољубља свога великог силази са својих божанских висина и улази у лавиринте, у вртлоге и врлети људске историје и беспућа човјековог, те одијева себе у одору људскога тијела и тако поставља основу нераскидиве заједнице између Бога и човјека - тако Он оснива Цркву. Апостол Павле изједначује Цркву са Христом истичући заједничарење између Христа и хришћана. Ако смо се Светим крштењем обукли у Христа, онда сасвим природно учествујемо у Његовом животу, зато апостол Павле кличе: ”Не живим више ја, него живи Христос у мени” (Гал 2,20). Христос није никада без Цркве, нити је Црква без Њега, нити може бити без Њега. Он обитава у хришћанима образујући благодатну заједницу између себе и човјека. У тој заједници , која се зове Црква, човјек остаје оно што јесте, он се не губи, он не нестаје, он не бива прогутан Богом већ благодаћу Духа Светога узраста из славе у славу до пуноће, све до ”мјере раста висине Христове” (Ефес 1,13). Божански живот Христов као главе Цркве дијели се и раздаје свим члановима овога тијела и сви тако постају учесници живота Христовога. Видљива слика мистичког заједничарења бога са човјеком кроз Христа јесте Света Литургија, те се због тога она сматра пројавом Цркве као Тијела Христовог. Ми на Светој Литургији на најприснији могући начин долазимо у заједницу са Христом, јер јер ту се причешћујемо тијелом и крвљу Његовом, а то значи да постајемо сутјелесници његови. Из овога се види да Црква није ништа друго до Христос међу нама присутан, продужен и дејствујући у вјекове. Црква обједињује у себи небеско са земаљским, вјечно са пролазним, видљиво са невидљивим, Бога са човјеком односно Црква је јединство између Бога, човјека и свега створеног кроз Духа Светога. (НЕМА ЉЕПШЕ ВЈЕРЕ ОД ХРИШЋАНСКЕ - Црква) Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије након што је са осам свештеника никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког око поноћи, послије 72 сата проведених у притвору, пуштен на слободу, благословио је вјерни народа који од јуче ујутро протестује испред тужилаштва у Никшићу због њиховог хапшења. “Прво да вам се захвалим за вашу подршку и љубав. Ваша подршка је израз љубави према Цркви и логични, природни наставак борбе за одбрану светиња”, казао је владика бурно поздрављен скандирањем сабраних: “Не дамо те владико”, “Живио нам владико!” и “Не дамо светиње!”. Говорио је и о догађајима који су претходили њиховом хапшењу, истичући да је Црква хтјела да празник Светога Василија прослави онако како се може, али да је била и отворена и за то да може бити изненађења, знајућу колико народ воли овог Божијег угодника и колико му је одан. “Кад смо видјели сабрани народ пред Храмом Светога Василија који жели да продужи континуитет Световасилијевске литије, која је јединствена у свијету, ми смо савјетујући се са нашим Митрополитом Амфилохијем и свештенством, нашли најбоље рјешење, да обавимо молитвени ход. Никако нијесмо могли себи дозволити да повредимо народ, јер би тек онда настао хаос па би власт имала те вечери много више проблема.” Владика је нагласио да су се сви благодарећи честитоме народу, који је посвједочио своју љубав према Св. Василију, послије молитвеног хода кроз Никшић, у миру и у љубави разишли а проблеми су настали тек када се власт умијешала. Иако не разумијем поједине потезе власти и не слажем се са њима, морам да кажем, посвједочио је владика да су полицајци у притвору били више него коректни: “Професионално и људски се понашали. Они су дио нашег честитог народа и поштено раде и зарађују своју кору хљеба и морамо бити реални људи, мора се од нечега живјети”, истакао је Епископ Јоаникије и изразио чуђење што власт предузима овакве потезе као да јој је, како је рекао, једини проблем вјера и Црква. Казао је такође да жали што су наше власти, осим што ратује са Његошем и његовим гробом, “почеле да ратује и са Св. Василијем” што, како је оцијенио, није добро. Епископ Јоаникије је, прекидан бурним скандирањем, констатовао да се у народу пробудила вјера и да је Свети Василије и даље пастир “који надгледа свој народ са небеса и окупља га око свог ћивота и Храма Светога Василија Острошкога и стиже да помаже и тјеши сваки дом и породицу”. “Ових дана сви су били свједоци ваше оданости Цркви и вјери и посебно Светоме Василију, нека вас Господ и Свети Василије зато награди! Драга браћо, драга дјецо, драга омладино, нећемо вечерас рећи све, нити вечерас можемо све ријешити. Ова ће борба да траје и треба се спремити на дугу борбу”, упозорио је владика прекидан повицима “Хоћемо литије”. “Хоћемо слободу вјере, хоћемо поредак у држави, хоћемо да се поштује Устав и закон”, поручио је владика и оцијенио да све мјере које су донијете нијесу у складу са Уставом Црне Горе. На крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије се још једном захвалио вјерном народу и поручио: “Ми ћемо се борити за слободу вјере и за част свакога човјека и за људско достојанство, за част и образ свакога грађанина, поједница, без обзира ко је и како се изјашњава и којој партији припада. Треба нам слобода свима и треба нам поредак у нашој држави. Нека се ова борба настави, али правим Божијим средствима, истином и правдом и љубављу према нашој отаџбини и нека се зацари мир и благослов Божији и братска слога међу нама. Амин, Боже дај! ” По завршетку његовог обраћања окупљени грађани су се мирно разишли а чланови Братства православне омладине Светог Василија и црквених хорова очистили су простор испред тужилаштва на којем је народ био непрекидно готово 16 сати. Подсјетимо, послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу, притвор од 72 сата одређен је владици Јоаникију и свештеницима: Слободану Јокићу, Данилу Зиројевићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу, Василију Брборићу, Драгана Крушићу и Николи Маројевићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Протојереј-ставрофор Дарко Пејић архијерејски намјесник бјелопољски на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на другу недјељу Часног поста-Пачисту недјељу посвећену Светом Григорију Палами. Звучни запис беседе Он се осврнуо и на мјере заштите које су уведене у Црној Гори због корона вируса, којима су прекинуте литије против закона о слободи вјероисповијести четвртком и недјељом. Отац Дарко каже да нема разлога паници и да од Христа не смије ништа да нас одвоји. Отац Дарко је одговарао и на бројна питања наших слушалаца од кога се велики дио односио на Часни пост који је у току. Извор: Радио Светигора

Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи. Звучни запис разговора Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи. Извор: Радио Светигора

Након Молебна Пресветој Богородици који је синоћ, 13. фебруара, одслужен у Храму Светог Јована Владимира у Бару, улицама града под Румијом прошла је литија коју је предводио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, који је истакао да је у вријеме Божића дошао Васкрс тако да ових дана прослављамо оба празника. „Не памти нико оваку зиму, ово се прољеће ушуњало међу нас и Васкрс дошао у вријеме Божића. Руку под руку прослављамо та два празника, па зато и шетамо“. Говорећи о уставној иницијативу, отац Гојко је објаснио да она није предата прво због тога што не постоји никакав рок да се она преда: „Друго, шест невладиних организација је скоро објавило међународној заједници и нашој јавности да наш Уставни суд не ради како треба, нема пресједавајућег. Нелегитимно и антиуставно ради, па да зовемо мајстора да га поправи. То не значи да немамо иницијативу, спремили смо невјероватан правни текст који је утегнут од почетка до краја и прегледали су га професори на универзитетима у Црној Гори и ван Црне Горе, правници, адвокати“, казао је прота Гојко, додајући да ће кад он буде поднијет бити јасно колико овај Закон о слободи вјероисповијести не ваља. Даље је објаснио да што се тиче Европског суда за људска права у Стразбуру, треба знати да Стразбур реагује тек кад закон почне да се примјењује, тако да „ћемо овдје то да ријешимо“. Опозиционим лидерима је поручио: „Кумим вас Богом, немојте нам ви уређивати ове литије. Ништа не позивајте и не предлажите пред камерама. Литије Црква води.“ Нагласио је да вјерни свих ових дана бране светиње, али и мошти Светог Василија Острошког, а не како неки кажу кости: „А ови који не знају разлику између кости и мошти, можда јесу грађани Црне Горе, али не знам јесу ли Црногорци па нека су на највишим мјестима у овој држави“, истакао је отац Гојко и додао да је трон Светог Петра Цетињског трон цетињског митрополита којег поштује читав православни свијет: „Сједи ли на таквој столици Митрополит Амфилохије, коме су отворена сва врата широм васељене, свих цркава, па и римског папе или треба да сједне онај који је анатемисан онолико пута колико има православних цркава у свијету, којим су се закитили ови наши на власти “, казао је отац Гојко Перовић. Он је рекао за актуелну власт да се одрекла својих предака, да су у питању људи који су се, како се нада, тренутно одрекли од својих коријена, „а када нас бројите, бројте наше претке, али и наше потомке због којих смо изашли, а који се још нијесу родили“. „Не могу нас избројати, јер нијесу крштени а ко није крштен не може да види анђела. Када прогледају правим очима избројаће тачно колико нас има.“ Поводом изјава министра одбране Предрага Бошковића „да су литије напад на Црну Гору“, прота Гојко Перовић је казао да је „Црну Гору напао наш предсједник Мило Ђукановић који крши Устав ове земље“ и поручио да нема индивидуалне вјере јер „нема вјере без заједнице, зато шетамо“. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије је рекао да људи на власти у Црној Гори ништа не знају, не говоре истину, све би преврнули и покварили „и зато не дамо светиње“. Вјерни народ је одговорио дуготрајним скандирањем „не дамо светиње“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Најављујући литију која ће проћи улицама Подгорице, након молебана у Саборном храму Христовог Васкрсења који почиње у 18 часова, протојереј Мирчета Шљинавчанин парох подгорички је поновио оно што је поновљено више пута, на шта је позивао и Епископски Савјет СПЦ у Црној Гори, и наши свештеници, и старјешина подгоричког Саборног храма отац Драган Митровић. Звучни запис разговора ,,Ово су молитвени скупови, ово су литије, а у складу са тим треба да буде и наше понашање и иконографија на њима. Осим духовних пјесама и молитава, црквених барјака и икона, у овим сабрањима није добро да се ишта друго појави. Позивам све да дођу на лититију али и да будемо мирни и достојанствени како смо то претходно чинили. Само се свјетлошћу живота и добром могу побиједити тама, мрак и зло. Ми Хришћани, људи који вјерујемо у Христа, Бога љубави, једино љубављу, миром и слогом можемо да побиједимо. Једино тако можемо угодити Богу, како би нам Он помогао“-нагласио је отац Мирчета. Он додаје да је велика радост бити свештеник у Црној Гори у ово вријеме. „И нас свештенике у нашем служењу учи и утврђује народна вјера. Слава Богу да смо свједоци овнове вјере у нашем народу“- каже отац Мирчета. Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици позвао је вјерни народ у четвртак, 30. јануара на Молебана који ће почети у 18 часова, а потом и на литију са иконама и црквеним барјацима која ће у 19 часова кренути из храма, проћи улицама главног града и вратити се назад до храма. Литију ће предводити ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора

Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“. Звучни запис беседе „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу. Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку. „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора

У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Бесједа јеромонаха Макарија игумана Савинског изговорена на Светој литургији коју је служио у манастиру Савина у недјељу 29. децембра, на 28. недјељу по Духовима, недјељу Праотаца када наша Црква слави празник Материце. Звучни запис беседе Тумачећи ријечи Светог апостола Павла: Радујте се, браћо, када упаднете у различита искушења, отац Макарије је подсјетио да увијек, у ма какво искушење да упаднемо, у својим срцима треба да имамо мир и љубав према свим људима јер су то плодови наше вјере Православне. Извор: Радио Светигора

У 24. недјељу по Духовима, 1. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог мученика Платона и Свете мученике Романа и Варула Отрока, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Никита, дугогодишњи сабрат острошке светиње, сада клирик СПЦ у Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој, а саслуживали су му острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонах Владимир и јерођакони Роман и Зосима, као и јереј Бранко Богојевић ластвански парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу крвоточиве жене и оживљавању мртве дјевојке, сабранима је бесједио о. Никита, који је између осталог казао да не постоји ништа љепше ни драгоцјеније од чисте и тврде вјере у Бога живога, који је свуда и све испуњава. – Из вјере као и из извора проистичу сва добра дјела, јер вјера је та која чуда ствара. У данашњем Јеванђељу видимо вјеру жене која је била болесна 12 година од болести опаке, крвоточења, а такве су се жене по Мојсијевом закону називале нечистима. Та жена је потрошила сва своја имања и све своје богатство, вјерујући да ће јој помоћи. Све је било безуспјешно, јер у тим случајевима само Божија рука може да помогне. Чула је за Господа, приступила му, дотакла се Њега и чим Га се дотакла осјетила је да је престала да тече крв из ње – казао је о. Никита и објаснио како је Господ на овом примјеру ученицима показао силу и дубину вјере која спасава. Заиста је вјера она сила која нас спасава и преображава и која нам даје сваку ревност и сваки подвиг, јер само ко има чврсту вјеру, он чини свако добро дјело , рекао је о. Никита. – На Божију ријеч све устаје, на Божију ријеч све живи и на Божију се ријеч све одржава, јер Христос јесте Божија Ријеч. Дјевојка је устала, дата оцу, а отац је имао вјеру у Христа и ни најмање није сумњао да Он може да оживи његову кћерку. Зато смо дужни да по вјери ходимо, да по вјери живимо, јер ако вјеру изгубимо, изгубићемо и свој идентитет, и свој живот. Ако изгубимо вјеру, изгубићемо живот вјечни – казао је о. Никита. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, међу којима је на велику радост било много дјеце, примили су Свете Тајне Тијела и Крви Господње. Извор: Манастир Острог

Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде људи ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима… (Мт 5, 16) Уколико би ове Христове ријечи сагледали из савремене перспективе, једна од форми и аспеката кроз које би могли да их тумачимо, била би везана за употребу друштвених мрежа у сврхе мисионарске дјелатности ширења хришћанства, односно аудиовизуелног преношења и свједочења јеванђелских начела. Пошто претходна констатација има помало необичан призвук, на самом почетку је неопходно разјаснити суштину, како евентуално не би дошло до погрешног разумијевања. Наиме, у свијету у коме ми живимо, интернет је изузетно моћно средство и данас је у великој мјери утицао на феномен планете Земље као „глобалног села“. У преводу, интернет ера, омогућила је онима који је користе, да им једним кликом све постане доступно. Готово да не постоји област из друштвене сфере која је недоступна, осим наравно строго повјерљивих државних тајни, које немају своје онлајн верзије, или које Сноуден није пустио у етер. Све друго што се тиче историје, културе, умјетности (иако је ово под знаком питања, јер никада реплика неког умјетничко ремек дјело не изгледа као уживо) природе, спорта ( и овдје је осјећај субјективан, јер није исто сједити пред екраном и на Олд Трафорду али је јасна суштина) данас нам је ако не уживо онда путем мас медија и интернета доступно. Тако је у догледној мјери и са религијом, односно што нас у конкретном случају занима, Црквом у којој се вјероисповиједа православно хришћанство. Онима који су заинтересовани, доступни су текстови и тумачења Библије, светоотачка литература, литургијски текстови, духовни разговори и поуке, теолошки сајтови са изузетно широким дијапазоном тема са којима се Црква данас и кроз историју сусреће (теологија.нет свједочи у прилог томе). А ту су свакако видео записи и преноси литургија и осталих богослужења широм свијета, велелепне слике храмова и богомоља од којих дах застаје, а које још увијек многи од нас нису имали прилике уживо да виде. И све то заиста, онима који су у вјери, помаже да се у истој учврсте, онима који се преламају, да пронађу одговоре које траже, али је тај медијски простор омогућио и онима који нису у вјери и не подржавају исту (што је потпуно легитимно право сваког човјека, јер вјера је ствар слободе како Христос каже „ко хоће, нека иде за мном“) да користе сваку расположиву прилику испалити путем тастатуре и монитора неколико отровних стрелица на рачун Цркве и оних који Цркву чине, било клирика или лаика. Па ипак, треба нагласити да не мањка савремених апологета хришћанства који управо кроз друштвене мреже, на најбољи могући начин свједоче на почетку написане ријечи. И ту долазимо до разлога због кога сам и одлучио овој теми посветити неколико редака. Прије извјесног времена сам учестововао у једној дискусији и расправи о томе, да ли радио-телевизијским путем треба преносити Свету литургију и да ли на тај начин она губи свој смисао, јер онај ко жели заиста да је осјети, мора неминовно да дође и учествује лично на њој. Да, то нико не спори, али уколико неко заиста не може, ма из кога разлога да присуствује физички, зашто му ускратити могућност коју је савремено доба изњедрило, да медијским путем осјети макар дјелић благодатне радости која се догађа на литургији. Велика већина од нас није имала прилике да оде у Москву или Санкт Петербург и присуствује божићним литургијама у Руској Цркви на којима началствује Његова Светост патријарх московски и цијеле Русије, господин Кирил, па ипак, мало је ко остао равнодушан на призоре које смо имали прилике да видимо у директном преносу, а који заиста (макар мене) остављају без даха. Друга ствар, која је још битнија, то је да се људи онлајн путем не могу причешћивати и то је оно што је суштинско, причешће као централни моменат литургије, доступно је онима који су са за њега спремили постом, молитвом и исповјешћу и који лично чине конкретну заједницу у парохијској Цркви којој по мјесту пребивалишта припадају или било којој другој Цркви, коју својим присуством у празничне дане испуне, саучествујући макар са „Амин“ у молитвеном слављу. Овај аспекат је битан такође и за разумијевање односа пароха са својим парохијанима, односно црквеног живота и свега што се на тај живот односи, а који треба да буде у склопу парохијске заједнице којој одређени вјерник припада. Други дио расправе односио се на мисионарство путем друштвених мрежа. Може ли се на овај начин посвједочити аутентичан црквени живот, дјела у складу са заповијестима Господњим и начела јеванђелска о међусобној љубави, праштању и миру на које смо сви призвани? Ствар је у томе што се путем интернета и друштвених мрежа за које смо рекли да су језик савременог доба, свакодневно сервира деструктивно стање свијета у коме живимо. Алтернатива свакако да постоји (умјесто тјунова и тјубера послушати Рахмањихова) али људи омеђени јармом тјескобе свакодневице, често пута бјеже ван сопствене реалности у свијет у коме гласи правило: „добро је мени, како је онима тамо…“ Милионски аудоторијуми покрај малих екрана константно су бомбардовани ратовима диљем свијета, етничкој и расној нетрпељивости, нуклеарним звецкањем Истока и Запада, ширењем лажне и лицемјерне демократије од стране оних који исту непрестано нарушавају, и што је најпогубније, нарушена су основна људска права и традиционале породичне вриједности и односи, на начин да су угрожени и пољуљани најчвршћи темељи на којима једно друштво треба да стоји. Конкретно код Срба се то односи на војску, породицу, судство, школство, здравство, омладину, али и на Цркву, другим речима на цјелокупан систем који је у својој основи постао аутодеструктиван, а проблем коме се не назире крај је све већи одлив цјелокупних породица са друге стране Уне, Саве и Дунава у потрази за бољим животом. Црква генерално не може (бар не може сама) да понуди рјешење за многобројна социјална питања и препреке, нити може да ријеши ни економску нестабилност, правну неједнакост, политички непотизам, образовне пропусте, а често ни многобројне проблеме са којима се соучава у сопственом дворишту. Па ипак, не може а да не врши своју мисију и да на начин на који јој је то могуће, свједочи и свијетли свијету. Међутим, има ту један проблем, који је опет релативан и не може да се посматра као општи, већ варира од субјективне перцепције! Кад се појави нека харизматична личност из окриља Цркве, као светило јеванђелских начела овог времена, онда је он класификован као појединац који је као такав „изузетак“. Кад из окриља Цркве изађе некакав „прљави веш“ или се појави неко ко на образ Цркве баци блато, онда се Црква као институција персонификује њиме. И ту се враћамо медијима. Бомбастични наслови привлаче аудиторијум читалаца, кратке ефективне причице, које често и пречесто имају теледириговану позадину, створе и код оног неутралног грађанства одређену дозу подозријевања и аверзије према нечему „што се у црквеним круговима десило овако али је широј јавности приказано онако“. Наравно, никаква бура и олуја у виду саблазни овога свијета, неће пољуљати човјека утврђеног у вјери, али напросто Црква треба да цјелокупним својим бићем дише пуним плућима у загушеном и задимљеном простору у коме пребива. Зато Црква и јесте истински архетип невјесте на коју треба да се угледа сваки онај ко ступа у брачну заједницу. Јер ево већ 2000 година, Црква је била гоњена, паљена, мучена, разапињана и блаћена али никада није одступила од свога Женика. Борба за вјеру се води непрестано, а иако смо сазидани на темељима Симона Петра (стијене) коју ни врата пакла неће надвладати и коју држи Онај одбачени „крајеугаони камен“ имајмо на уму и носимо у срцу да смо „блажени онда када нас прогоне и лажу, говорећи против нас свакојаке рђаве ријечи, имена Христовог ради“. Бранко Репаја Извор: Теологија.нет

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 12. септембра 2019. године, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског, заштитника Васојевића, свету архијерејску Литургију у храму Светог Евстатија Српског у Трепчи код Андријевице, поводом петогодишњице од освећења тог светог храма. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Сабраном народу беседом се обратио владика Јоаникије, који је подсјетио да догађај Преноса моштију Светог Александра Невског, чији спомен Црква молитвено слави, а датира из времена Петра Великог, руског цара који је на Неви подигао нову престоницу. -У велики царски град, Петроград, он је пренио и мошти Светог Александра Невског да би град који оснива био под заштитом једног од највећих руских светитеља. Овај празник нас упућује да сагледамо какви су некада били владари, а, били су прије свега, заштитници свете вјере православне, Цркве Божје, велики родољуби који су у сваком тренутку били спремни да положе свој живот за отаџбину, не бојећи се непријатеља, него увијек гледајући да врше правду Божју, бојећи се само гријеха и да не преступе заповијести Божје, казао је Владика. -Такав је био и Свети Александар Невски, човјек истинске, дубоке вјере, огромне храбрости и способности, велики ктитор, градитељ, велики ратник, побједоносац. Њему је Бог дао побједу над надмоћнијим непријатељима, тадашњим крсташима, који нијесу ишли само да пљачкају Цариград и поробљавају источне земље, под геслом да ослобађају гроб Христов, а заправо су били пљачкаши, него су ишли и на Русију. Њих је Свети Александар Невски поразио више пута, а, нарочито, су запамтили пораз који су доживјели на Чудском језеру 1242. године, навео је Епископ будимљанско-никшићки и додао: -Свети Александар Невски био је млађи савременик Светог Саве, али је по свему подобан Светом Симеону Мироточивом. И он је био побожан као и Свети Симеон, такав је био чувар православља, и такав ктитор, човјек, који је пред крај живота, иначе, много је краће живио од Светог Симеона, ријешио да се повуче у манастир и прими монашки постриг. Замонашио се са именом Алексеј, али је и даље помагао своју отаџбину, а када је требало излазио је из манастира да помогне свом народу, бесједио је владика Јоаникије, истичући: -Најпобожнији међу владарима руске земље и највећи борац за њену слободу. Његова држава није била тако велика као данашња Русија, била је много мања, али је он духовно утврдио, укријепио, па је она, после њега, напредовала, ширила се и постала велика Русија. То је постала захваљујући великим личностима и људима, који су вјеру ширили, проповиједали Јеванђеље, подизали дивне задужбине. Њихово гесло је било: за вјеру, за православље, па онда и за отаџбину, а отаџбина има дубоки смисао, тек, ако је прожета вјером, ако је освећена светим храмовима, ако у њој царује слобода, вјера и свака друга врлина. -Васојевићи имају посебан разлог што прослављају Светог Александра Невског као свог заштитника. Васојевићи су се два пута зарицали, у борбама против Климената и против Турака, на овај дан су, из два наврата, биле велике битке са непријатељима наше вјере и отаџбине. Познато је оно њихово зарицање: Помоз` Боже и Свети Лесендро, Свети Александре, ако ли нам будеш у помоћи славићемо Тебе довијека. Овдје, на Крчеву је била друга битка, из новијих времена, и то мјесто би требало обиљежити, јер је ознамењено. Божја благодат сишла је и укријепила мишице ваших предака, те су се одупрли непријатељу. Међутим, у вријеме када се вјера потискивала, а храмови скрнавили, ово се подоста било заборавило, али, хвала Богу, обнављање тог сјећања почело је из Лијеве Ријеке, колијевке Васојевића. Храм Светог Евстатија Српског у Трепчи освећен је управо на овај свети празник прије пет година, подсетио је Владика. Освештан је и преломљен славски колач и жито, а домаћин славља био је јеромонах Саво Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови, који је привремни надлежни парох. Извор: Инфо служба СПЦ

Отац Миомир: „Стављајмо мелем вјере на сваку рану. Главно питање сваког човјека треба да буде шта да учиним да задобијем живот вјечни.„ Отац Миомир је, на почетку емисије, тумачио Свето Јеванђеље на 12. недјељу по празнику Педесетнице о богатом младићу који је Господа питао шта да учиним да задобијем живот вјечни? Звучни запис емисије ,,Ми своје срце треба да поклонимо Господу а љубећи Њега да љубимо ближње своје“- каже отац Миомир. Отац Миомир, који је управник Народне кухиње при Сабрном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одговарао је на питање нашег слушаоца о милосрђу, рекавши да чињењем милостиње Богу дајемо и позајмљујемо и умножавамо благодат у својој души, сабирајући благодат у небеску штедионицу. Он се осврнуо и на рад Народне кухиње у Подгорици. Отац Миомир који је парох у подгоричком насељу Доња горица одговарао је на питање нашег слушаоца о томе како треба да буде устројен парохијски живот једне парохије подијеливши са нама и искуства из своје парохије. Било је говора и о предбрачном испиту и шта је све свештеник дужан да објасни онима који ступају у Свету тајну брака. Отац Миомир је говорио и о Светој тајни крштења и њеном значају као и о духовној хигијени. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

Поводом недавно усвојеног Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, у суботу, 15. јуна у Подгорици ће се одржати свенародни Тројичиндански сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Овим поводом наша Света црква позива свештенство, монаштво и вјерни народ на нарочити тродневни пост од 12. до 14. јуна ове године за исцјељење од братомржње и за умножење братске љубави, којим ће се вјерни припремити за Свето причешће на Тројичинданском сабору. Сабор ће почети у 9 часова Светом архијерејском литургијом коју ће у Саборном храму Христовог Васкрсења саборно са свештенством и вјерним народом служити више архијереја наше Цркве. Након Свете литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира, љубави и узајамног поштовања. Из Митрополије црногорско-приморске су недавно саопштили да би усвајање у Скупштини Црне Горе, у овом и оваквом облику недавно усвојеног од стране Владе Црне Горе, Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, довело у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину. Тројичиндански сабор организује Митрополија црногорско-приморска у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе: будимљанско-никшићком, милешевском и захумско-херцеговачком. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Велибор Џомић: Предлог закона о слободи вјероисповијести удар на слободу вјере или увјерења, вјерску историју и културу Црне Горе мај 17, 2019 у 18:31 | Актуелности, Догађаји, Влада Црне Горе утврдила је јуче Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који суштински представља фронтални напад на Митрополију црногорско-приморску Српске православне Цркве. Коментаришући за Радио ,,Светигору“ ову одлуку Владе, коорднинатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић каже да је то удар на Митрополију црногорско-приморску и остале епархије Српске православне цркве у Црној Гори, али и да она има један шири значај а то је удар на слободу вјере или увјерења у Црној Гори, на вјерску историју и културу Црне Горе. ,,То је документ који је настао на један врло чудан начин који је супротстављен прописаном поступку припреме закона и других општих правних аката. То је једини закон, из области људских права и слобода, који је настао тако што заинтересованим субјектима, стручној јавности, невладином сектору није омогућено да партиципирају у радној групи за израду тог предлога и претходно нацрта закона“, каже отац Велибор. Додаје да је то скандалозно и само по себи недопустиво: ,,И сама ова чињеница у озбиљним и одговорним друштвима, правно уређеним државама била би довољна да се такав акт под хитно пошаље у архиву. Међутим, он је јуче добио једну нову димензију као Предлог закона од стране Владе Црне Горе, иако након таквог једног поступка, након одсуства јавног, транспарентног, цивилизованог аргуменованог дијалога није могао да се нађе ту гдје се нашао.“ Протојереј-ставрофор Велибор Џомић каже да се након првог површног читања види да је предлог закона гори од Нацрта закона из 2015, и да образложење које су пружили уз предлог закона је документ који не кореспондира са историјским чињеницама. „Довољно је да кажемо да у њему пише да је одржана јавна расправа у Котору и Бијелом Пољу 2015. године а и врапци на грани знају да се то није догодило. То је један грубљи фалсификат недавне историјске прошлости везане за Нацрт закона. Ту има свега и свачега. Негдје су нешто поправљали, врло немушто. И поред наших примједби, предлога и сугестија којих има скоро 5000, понављам 5000 субјеката је доставило примједбе, предлоге, сугестије и критике на рачун Нацрта закона из 2015. године, извјештај Владе је стао на једну и по страну. “ Подсјећа да су само примједбе Митрополије достављене на преко 50 страница што их, како је истакао, није интересовало ни да прочитају, нити да одговоре иако су били дужни да то ураде. „Отишли су толико далеко, немојте се изненадити, кад би тај монструм од предлога ступио на снагу, да поставе пореског инспектора поред ћивота Светог Василија Острошког да уписује ко је дао какав прилог и да то броје и пребрајају. То је нешто што не постоји ни у једној цивилизованој држави у свијету“, изричит је отац Велибор. Отац Велибор Џомић наглашава да Црква има врло уређено финансијско пословање које је у функцији мисије Цркве и додаје да примитивизам, који је овдје демонстриран, превазилази сваки разум. ,,Одвајкада се зна да се код нас, који баштинимо све вриједности римске правне традиције, на овом европском континенталном простору увијек доказује у имовинским споровима, спорењима и тако даље, онај који нешто тврди. Не, овдје се дешава супротно. Онај који не тврди против кога се тврди, треба да доказује, а не онај који тврди, конкретно мислим на имовинска и својинска права над сакралним објектима.“ Истиче да ће ово бити први пут у модерној државности да једна држава, као секуларна, исказује амбицију да постане власник, држалац и корисник, сакралних објеката. „Много тога је спорно. Одмах на почетку сам видио да није усаглашен са међународно-правним актима, смјерницама ОЕБСА-а и Савјета Европе, са бројним пресудама Европског суда у Стразбуру. Питање начина остваривања и заштите слободе увјерења које је сад прикачено у наслов закона јесте питање коме у закону уопште није посвећена пажња. То је и даље један акт који није усаглашен са номотехничким правилима из Секетаријата за законодавство у Црној Гори, иако су се они, вјероватном сложили са тим. То мени више личи, нека ми не буде замјерено, на један идолошко-партијско-политички памфлет него на један озбиљан предлог закона и питам се шта је овдје писац хтио да каже. Да ли да објави један својеврстан прогон Цркава и вјерских заједница и да грађанима пошаље поруку, која је слата 50 година, да није добро да припадају црквама и вјерским заједницама или је у питању нешто друго. Шта год да је, није добро, као што није добро да се на такав начин израђују овакви прописи“, мишљења је свештеник Џомић. Он сматра да је посебно проблематично то што је јуче са највишег мјеста извршне власти речено да се овим законом заправо жели створити нова реалност у, како је речено, завршетку формирања националног и грађанског идентитета Црне Горе: ,,Дакле, добили смо са врло релевантне адресе признање да није у питању уважавање друштвене реалности него се, напротив радикалним, државним методама, жели мијењати вјерска слика Црне Горе и то је нешто што јако забрињава. Такав један акт, при здравој памети и ономе што су стандарди савремених европских држава и међународних институција не може да добије подршку. Видјећемо. Ту смо гдје смо. “ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић наглашава да ће Правни савјет, са своје стране, учинити све да аргументовано докаже цивилизацијску и логичку неодрживост предложених рјешења, и да ће водити један аргументован дијалог са домаћим и међународним адресама као и са стручном јавношћу. „Видјећемо шта и како даље, али у сваком случају Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница у Црној Гори својим садржајем, својим материјално-правним и процесно-правним одредбама није добра вијест за Црну Гору“, изричит је протојереј-ставрофор др Велибор Џомић. По његовим ријечима према јуче утврђеном предлогу Владе Црне Горе сви вјерски објекти грађени до 1918. године постали би државна својина, што јесте уперено против наше Цркве, али није везано само за нашу Митрополију с обзиром да је закон општи правни акт, који у себи садржи опште правне норме чија је једна од одлика и карактеристика да се односе на највећи број субјеката. „Иако ова одлука јесте уперена против наше Митрополије, то исто значи да ће, по тој логици, и све џамије као исламски вјерски објекти и сви други објекти исламске архитектуре који су својина Исламске заједнице, као и сви други објекти Римокатоличке цркве, за који неко нема неки уговор и тестамент, да постану државна својина. Ја не знам како они то мисле. Да ли мисле да се у управном поступку субјект права може лишавати својинских права? У сваком случају то је пораз правничке логике, то је пораз оних који су то писали, у смислу стручне неутемељености таквих норми, значи грубом силом. Онда треба и рећи: Јесте ово је у функцији гоњења Цркве и других вјерских заједница“, каже координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске и додаје да су дани пред нама. ,,Стигло је прољеће, ближимо се љету. Очевидно биће вруће и прољеће и љето, али ми ћемо са своје стране учинити све да покажемо да то што се на овај начин жели постићи просто није у сагласју са цивилизацијом. Надам се да ће међународни фактори, домаћа и стручна јавност врло јасно послати поруку у вези садржаја одредби овога закона“, закључио је свештеник др Велибор Џомић. Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2019/05/17/otac-velibor-dzomic-predlog-zakona-o-slobodi-vjeroispovijesti-udar-na-slobodu-vjere-ili-uvjerenja-vjersku-istoriju-i-kulturu-crne-gore/

Синоћ у Парохијском дому у Никшићу, епархија Будимљанско-никшићка организовала је свечану академија поводом дана Патријарха Павла. У оквиру академије, а у сарадњи са Матицом српском – Друштвом чланова у Црној Гори била је и изложба радова основаца и средњошколана на тему „Наш Патријарх Павле“, као и проглашење најбољих литерарлих и ликовних радова. „Света Црква је устројила да током Великог поста истичено поједине свете, ради угледања на њихов живот, на њихову вјеру и на њихове подвиге. Вечерас смо се сабрали око имена нашег Блажено почившеног светога Патријарха Павла који је образац вјере и кротости и уздржања и смирења којим је достигао висину“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и додао: „У ово послератном добу код нас он је посвједочио шта значи истински живот, шта значи потрудити се око свог спасења и око спасења ближњих, шта значи удаљити се од свјетског начина размишљања и усвојити ум Христов. То је наш Патријарх Павле знао, њега је Бог да таквога и у своје вријеме га подигао да буде духовни вођа цијелом народу. Његова кротост, смирење и удаљавање од овог свијета није га огло сакрити. Он је био још прије него је постао српски патријарх, као монах, био је свијећа која гори и освјетљава простор око себе у народу његовоме, у његовој пастви. Он је био као град који стоји и не може се сакрити“. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Нишке богословије говорио је о свом познанству са патријархом Павлом и како је нагласио „онако како га је он доживио“. „Оно што нијесу написали у књигама које су многи писали, ја могу свједочити о оних 29 година које сам био са њим у Призрену. Он је био један необичан човјек, и као наставник и као васпитач, био је веома ауторатативан али нам је био веома близак, и били смо слободни да га питамо и оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и да би видјели како он са таквом позитивношћу упиње се да нама објасни ствари које смо га питали“, рекао је Тимотијевић и нагласио: „Последње школске године, патријарх Павле је пошао из Призрена и наши животни путеви су се разишли, после се укршћују 1969 године, када ме је Свети синод поставио за наставника Богословије“. Професор др Богољув Шијаковић је рекао да му је била част, а и дуг да говори о Патријарху Павлу. „О патријарху Павлу се не може говорити вјеродостојније но што је он сам то чинио: Када се напише житије о патријарху Павлу онда ће то бити права историја српског народа у 20 вијеку. Патријарх Павле је библијска личност по своме животу, по својој дубокој вјери, по својим поступцима, по духовној сили, снази и карактеру, а којим је утицао на људе. Он је био и јесте Божији дан нама“, рекао је професор Шијаковић и додао: „Спашавајући једно од дјеце из Дрине рауболио се и добио туберкулозу и прогнозу да му је остало 3 мјесеца живота, но опет се у његовој немоћи појавила сила живота. Замонашен је као Павле, након постдипломских студија у Атини, хиротонисан је у епископа Рашко-призренског 1957. Као Епископ провео је 34 године на Косову и Метохији, свједочећи о насиљу над српским народом које је и сам смирено подносио. „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје на некоме мјесту пресуђено да више не буду српски“, написао је Патријарх Павле“. Након говора, уручене су и награде најбољима на ликовно-литерарном конкурску. Ликовних радова је било 76. На конкурсу су учествовала дјеца из Црне Горе и са простора Косова и Метохије. „Они нажалост нијесу могли да буду вечерас са нама, али стигла нам је њихова љубав“ нагласио је епископ Јоаникије. Стручни жири за оцјену ликовних радова (у саставу проф. Академије ликовних умјетности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић) наградио је сљедеће радове: Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа: Маша Миловић, 9 година Анђелка Перовић, 13 година Миа Каровић, 14 година Тијана Марковић, 15 година и Јована Миловић, 15 година Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији. Три најбоља писана рада ученика средњих школа: Радован Сукновић, 18 година, из Никшића Катарина Вишић, 16 година, из Тивта Поповић Нина, 16 година, из Подгорице Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира СПЦ у Србији. Стручни жири за оцјену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дијела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су: Марко Мотика, 5,5 година Дарија Милачић, 6 година Милан Богдановић, 6 година Ленка Ћетковић, 7 година Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића) Јована Перовић, 6 година Катарина Васиљевић, 7 година Хелена Јововић, 7 година Јана Требјешанин, 7 година и Анастасија Вучковић, (сви из Никшића). Кад је у питању литерарни дио конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на љетњој школи у Србији добију основци: Маша Бојовић, ученик четвртог разреда, из Пљеваља, Маша Радуловић, ученик седмог разреда, из Никшића, Андријана Зорић, ученик седмог разреда, из Никшића, Матија Балтић, ученик седмог разреда, из Мојковца, и Стефан Живковић, ученик седмог разреда, из Подгорице. Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира СПЦ у Србији добију сљедећи средњошколци: Милена Кљајевић, ученик трећег разреда, из Никшића, Драгана Благојевић, ученик другог разреда, из Никшића, и Милица Бундало, ученик другог разреда, из Подгорице. Поред дјеце из Црне Горе, награђени радови су и дјеце са КиМ. Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу. Зечевић Милутин, седми разред. ОШ у Ораховцу. Као награду од Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, они су добили бесплатно учешће на љетњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута. „Једино тако ако будемо радили у овој новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије. „Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’. Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он. Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години. „Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос. „Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он. „Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска