Претражи Живе Речи Утехе

Задужбина манастира Хиландара је на 19. годишњицу од великог пожара подсетила на размере ове стихије која је разорила више од половине манастирских здања, као и на ток реконструкције и планирани завршетак обнове изгорелог дела манастира, који се очекује до краја 2024. године. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком. Обновљен је и Бели конак који је изгорео готово до темеља. Преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. У Светом манастиру Хиландару 2004. године букнуо је пожар који је разорио више од половине манастирских здања. За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, када Хиландар обележава 825 година од свог оснивања, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је сажегао готово до темеља. На тај начин северозападно, северно и североисточно крило изгореле половине манастира су оживели. Потпуно опремљени намештајем и свим другим потребама и опремом, ови објекти су предати на располагање манастирском братству. Да би Свети манастир Хиландар заблистао својим некадашњим сјајем царске лавре преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. Конак Дохија ће у највећој мери бити усељен до краја ове године, а на конаку Игуменарија завршен је кров, радови на ојачању конструкција и већина грубих грађевинских радова, тако да се његов завршетак предвиђа за наредну годину. До краја ове године очекује се и реализација радова на консолидацији спољњег бедемског зида који повезује ова два објекта и манастирску трпезарију. Ојачавање темеља, заједно са мерама предузетим на учвршћивању објеката који су ослоњени на њега, трајно ће уклонити слабости западног и југозападног дела манастира – исте оне које су узрок разарању из 2004. али и које би могле бити кобне у случају јачег земљотреса. У складу са планом, завршетак обнове изгорелог дела манастира очекује се до краја 2024. године. Поред ових радова и завршетка хибридног енергетског система за производњу електричне енергије, у наредном периоду је у плану потпуна реконструкција ризнице са изградњом депоа, консолидација источног бедемског зида, као и реконструкција југоисточног конака, где се некада налазила прва српска болница и обнова објекта еклисијарнице. Обнова Хиландара, поред главног циља – реконструкције онога што је пожаром оштећено и уништено – све време подразумева и спроводи интегралну заштиту непокретног и покретног наслеђа манастира Хиландара. Отуда су у протеклом периоду реализовани и бројни други пројекти: Изградња основне инфраструктуре – усмерена на обезбеђење услова и потреба за функционисање обновљених објеката, али и других (довођење воде, струје, канализације, грејања и сл. и изградња одговарајућих разводних ормана, подстаница и слично) Реконструкција других објеката градитељског наслеђа – обнова историјских делова манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени, прокишњавају и сл, а због чега су означени као непосредно угрожено наслеђе (комплекс старих економских објеката – Сенара – који је уједно пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху; Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санацију објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санацију остатака царске палате у Хрусији, санацију цркве Скита Свете Тројице и др.) Изградња нових инфраструктурних система – који су саставни део савремене интегралне заштите и обезбеђења заштићене целине манастира Хиландара. Поред тога што подржавају живот манастира, они штите и унапређују досадашња улагања у заштиту српског наслеђа у Хиландару (противпожарни резервоар са хидрантском мрежом; централна котларница са топловодом; канализациона мрежа са колектором и системом за пречишћавање отпадних вода; соларна електрана са енергетском мрежом – систем који манастиру и окружењу обезбеђује електричну енергију; као и локалне системе за соларно загревање топле воде; санација водотокова и заштита од бујичних вода око манастирског комплекса, путеви и др. Радови на унапређењу манастирске економије у области шумарства и пољопривреде, ради осигурања одрживости монашке заједнице. Извор: Задужбина Хиландара

На српској Тромеђи, гдје се одувијек води борба да се очува српско име и вјера православна и гдје шест дугих и крвавих вијекова манастир Рмањ одолијева својим рушитељима, историја нам се понавља – да би нас подсјетила како зло у безбожним људима никад не мирује и како ваља опстати и остати Христов у свакој од животних невоља. Рмањ доживљава највећу обнову у својој дугој историји. Прије три деценије манастир Светог Николе био је запуштен, остављен од готово свих, а данас је једно велико градилиште. Коначно смо, захваљујући Божијој милости и прилозима добрих људи, смогли снаге да вратимо заслужени сјај овој великој светињи. Манастир је одувијек био симбол Мартин Брода, српске Тромеђе, али и све Крајине. Да није Рмња овај крај не би био оно што јесте, не би личио на себе, нити би га икад походили многи који свакодневно долазе у ове пусте крајеве скрајнуте Крајине. Осим свог немјерљивог духовног значаја, манастир је велики туристички потенцијал, развојна шанса, јер је тако свуда у цивилизованом свијету, осим, чини се, у Мартин Броду, гдје некима, из само њима знаних разлога, смета обнова манастира. Вјероватно би вољели да је светиња још у рушевинама, па да лицемјерно кукамо над њеном судбином, да наричемо над сопственом пропашћу?! Засметао је некима тек назирући сјај светиње која се диже, да уљепша овај крај, да духовно и туристички обогати овај крај пребогат природним љепотама. Ипак, најжалосније је то што је обнова Рмња засметала нечасним потомцима часних предака који су вијековима чували и обнављали ову светињу. Непријатности којима смо изложени само су потврда ријечи Господњих, Који нам каза: „Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме“ (Мт 13, 57). Гдје нема страха Божјег и љубави Христове, нечастиви сије сјеме мржње, које доноси плодове богоодпадништва, зависти и пакости. Без обзира на искушења којима смо изложени, ми знамо шта нам је чинити. Милошћу Божијом и благословима Светог Николе, манастир Рмањ ће засијати као никад у својој прошлости, да обрадује душе предака, али и да загрије понеко хладно мартинбродско срце у којем данас нема љубави за светињу која је сама Христовом љубављу појила сваку жедну душу. Радујемо се дану када ће манастир Рмањ дочекати завршетак сопствене обнове, молећи се Господу и Светом Николи и за оне православне Србе којима манастир, још увијек, не значи ништа и који би, можда, и да га не буде. Смиримо се пред Господом, да нас Господ, кроз невољу, не би призвао к Себи. Исправимо се док можемо, да то не бисмо покушали чинити онда када то не будемо могли. За покајање никад није касно! Свети Оче Никола, рмањски заштитниче, опрости и благослови, свима и за све! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

Фондација Њ.К.В. Принцезе Катарине и Хуманитарна организација "Лајфлајн Чикаго", чији је покровитељ Њено Краљевско Височанство, наставили су да помажу Специјалној болници за психијатријске болести Ковин, реновирањем целог првог спрата ове установе, саопштила је Служба за односе са јавношћу Краљевског двора. Финансирање овог великог подухвата омогућено је великодушном донацијом Фондације Џон и Милдред Медић Вученић, преко Фондације Њ.К.В. Принцезе Катарине и Хуманитарне организације Лајфлајн Чикаго. Реновирање целог првог спрата болнице обухватило је све нове електричне инсталације и комплетно нову расвету, малтерисање и кречење целог спрата, фарбање столарије и постављање нових плочица у свим ходницима и кухињи, тако да ће пацијенти на овом одељењу моћи ће да уживају у знатно побољшаним условима живота. Овај пројекат је наставак текуће подршке овој установи путем великодушних донација Фондације Џон и Милдред Медић Вученић преко Принцезине Фондације и Лајфлајн Чикага, који су омогућили и реновирање приземља и екстеријера ове болнице прошле године. Др Јованка Петровић, специјалиста психијатрије, в.д. директора болнице, захвалила је у име свих пацијената и свих запослених у Специјалној болници за психијатријске болести Ковин Фондацији Џон и Милдред Медић Вученић, Њ.К.В. Принцези Катарини и Хуманитарној организацији Лајфлајн Чикаго на овој вредној донацији и доприносу њиховом раду. Она је додала да се, у циљу што бољег лечења особа са менталним сметњама, наставља побољшавање услова у болници, чиме се унапређује и модернизује рад психијатријске службе. Извор: Бели двор

Са благословом Епископа пакрачко-славонског г. Јована, почетком априла завршени су финални радови на поправци кровног покривача и урађена је нова фасада на манастирском храму Рођења Светог Јована Претече у Јасеновцу, известио је Саборни пакрачки храм. Од свечаног чина освештања Јасеновачког храма 1984. године па до јесени 2021. године када су отпочели радови, на спољашности храма нису вршене знатније поправке, иако је исти преживео оштећења и скрнављења током рата деведесетих година и операције ”Бљесак” 1995. године. Материјалном помоћи Владе Републике Србије од 9. марта до 28. априла, а по договору са Председником Републике Србије и Патријархом Порфиријем, ова света обитељ добила је потребна средства за почетак обнове ове, за све нас, велике светиње која молитвено чува и негује спомен на жртве система концентрационих и логора смрти Јасеновац. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу

Поводом недавне изјаве г. Хајрула Чекуа, министра културе при косовским институцијама, да су “у програму рестаурације културног наслеђа три православне цркве” (манастир Драганац, црква Св. Богородице у Косовској Каменици и манастир Тамница), сматрамо за потребно да нагласимо да Епархија рашко-призренска није имала никакав састанак и договор са институцијама из Приштине у вези обнове горепоменутих светиња. Представници Епархије су о обнови три горепоменуте светиње разговарали само са представницима УНДП (организације Уједињених нација за развој), који су изразили спремност да као међународна организација финансирају процес обнове, у сарадњи са канцеларијом за духовну и културну баштине Епархије. На састанку није било никаквог говора о учешћу министарства културе из Приштине. Грачаница-Призрен 22. јун 2021. године Извор: Епархија рашко-призренска и косовско метохијска

У плану је да се током 2021. године изради пројектна документација, а да радови на обнови храма почну наредне године. -Кровиште и прозори на звонику храма Светог архангела Михаила у Великој Мучни обновљени су током претходне године, уз стручни надзор Конзерваторског одјела у Бјеловару, казао је копривнички парох јереј Радован Димитрић за Информативну службу Епархије загребачко-љубљанске. -Радове у вриједности од око 300.000 куна финансирали су Министарство културе, Копривничко-крижевачка жупанија и Општина Соколовац. У текућој години планирана је израда пројектне документације, а у сљедећој (2022.) и почетак радова на обнови остатка храма, изјавио је јереј Радован Димитрић. Према његовим ричима, само у Великој Мучни, парохији која је настала почетком XVIII века, тренутно има 95 православних домова. Храм у Великој Мучни, селу недалеко од Копривнице, саграђен је 1740. године и један је од најстаријих православних храмова у Пригорју и Подравини. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска Епархијске вести |

Са благословом Епископа рашко-призренског г. Теодосија, Одбор за обнову светиња Призрена покреће обнову призренске Цркве Светог Николе - средњовековне властелинске цркве, задужбине Рајка Киризмића! Одбор је известио о почетку обнове ове светиње и позвао све људе добре воље да се придруже воздизању Рајкове цркве, последње српске цркве у самом Призрену која није обновљена, не заборављајући притом ни друге угрожене светиње које је неопходно заштитити (детаљи су у наставку). Почетак обнове ове богомоље, у чијој се порти налази школа "Младен Угаревић", најавио је о Никољдану ове године и призренски парох отац Јован Радић (током Свете Литургије у цркви Св. Ђорђа, о чему смо посебно известили на линку испод) и позвао све који могу да се укључе у обнову, својим молитвама и прилозима по сопственим могућностима (звучни запис дела беседе је на крају). Како се придружити обнови Цркве Светог Николе у Призрену: Уплатом донације на рачун Црквене општине Призрен: 205-171950-84 (позив на број: 19-12-2021) чиме постајете обновитељ ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије. О Цркви Светог Николе у Призрену Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви. После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока. Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман. У другој половини XIX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године, нарочито зими. Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске светаца, које вапе за обновом. Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили. Стога позивамо све добронамерне људе који желе и могу да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе. ** Прилог акцији је и диван спот уз песму “Призренска ноћ”, хора и оркестра Богословије у Призрену (текст и музика: Гаврило Кујунџић из Ораховца), који можете видети на линку: https://www.facebook.com/CrkvaSvetogNikoleRajkova/videos/416940912689736/ Извор: Одбор за обнову Цркве Светог Николе (Рајкове) у Призрену

Трошкови, које је прегледала и ревизија, били су потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности, наводи се у саопштењу епархије. Приликом обнове Цркве Светог Саве у Њујорку, изгореле у пожару на Васкрс 2016, и издвајања финансијских средстава за те намене ни у ком случају нису прекршени Правилник црквено-школске општине, Једнообразна правила, Устав СПЦ у Северној и Јужној Америци, а понајмање њујоршки закон, наводи се у саопштењу Епархије источноамеричке. Епархија је саопштењем реаговала на претходни допис новоизабраног парохијског управног одбора њујоршке Цркве Светог Саве у којем се наводи да не могу да прихвате услове које им је поставио владика Иринеј како би дао одобрење за рад новоизгласаном одбору. Новоизабрани чланови одбора навели су, између осталог, да је епископ источноамерички потрошио на обнову цркве осам милиона долара без одобрења одбора, да жели да оснује посебно тело које ће се бавити обновом цркве, али и преговорима о продаји ваздушних права, да је стављен ван снаге статут парохије… У саопштењу Епархије источноамеричке наглашава се да према Правилнику црквено-школске општине повлачење средстава са рачуна за обнову и развој мора одобрити епископ и да су трошкови који су у питању тако и одобрени, а прегледала их је и ревизија. „Трошкови су били потребни да би се спречило даље пропадање цркве, у тренутку у ком је благовремено деловање било од суштинске важности. Да се даље пропадање није спречило, морали би се, уз огромне додатне трошкове, обнављати и зидови цркве, што би заједницу можда коштало и саме цркве и имања. Што се тиче извештаја о ревизији, истина је да је поверљив, али га чланови новоизабраног Управног одбора могу поверљиво прегледати (уз потписивање уговора о тајности) у епархијском седишту или парохијској канцеларији”, наводи се у саопштењу у којем се додаје и да је претходни епископ источноамерички, владика Митрофан, сам одобрио 4,5 милиона долара за обнову крова пре пожара. Додаје се и да је Одбор за рестаурацију и развој постојао и пре разорног пожара у Саборном храму Светог Саве, да је он формиран 1994. године и да је његове чланове до 2016. именовао надлежни епископ, владика Митрофан. „Напори за обнову укључују бројне сложене елементе, текуће преговоре о продаји ваздушних права, за чију ће финализацију бити потребно више одобрења која су изнад овлашћења Управног одбора црквено-школске општине или скупштине црквено-школске општине”, истиче се у саопштењу. Наводи се да целокупни рад на обнови Цркве Светог Саве на Менхетну мора бити заједнички напор Епархијског савета, епархијског архијереја, Управног одбора црквено-школске општине, претходног Повереништва, које има солидно знање о свим питањима у вези са преговорима о ваздушним правима, и чланова парохијске заједнице. Што се тиче суспендовања статута парохије, на које су указали новоизабрани чланови одбора, у саопштењу епархије пише да су ван снаге стављени само они делови статута који су у супротности са Уставом СПЦ за Северну и Јужну Америку. На замерку да је услов био да у новом одбору буде и члан Повереништва који није добио довољан број гласова 20. септембра на изборима за нови парохијски одбор, у саопштењу се наводи да епископ према члану 40.5 Једнообразних правила, уз препоруку одбора и парохијског свештеника има овлашћење да попуњава упражњена места у Управном одбору, али да је то и у складу са историјском праксом у парохији Светог Саве. „Савет Епархије источноамеричке још једном позива чланове новоизабраног Управног одбора да се прихвате дужности на коју су – како наглашавају – изабрани већином гласова, да службу цркви ставе испред непотребних расправа и да, заједно са Саветом, епископом и верним народом наставе са радом на обнови изгореле светиње”, закључује се у саопштењу. Извор: Политика

У Светој царској српској лаври Хиландару, у данима пред храмовну славу манастира, Ваведење Пресвете Богородице, завршена је обнова трпезарије Краља Милутина из 14. века. Темељно су реконструисане носећа подна и кровна конструкција, постављен је под од теракоте, какав је био и у време изградње објекта. Реконструисано је и уграђено 18 мермерних столова који су красили трпезарију до пре нешто више од 100 година. Освештавање обновљене трпезарије је извршено у среду 2. децембра. За саму славу манастира чија прослава почиње вечерас свеноћним бдењем, у манастиру ће поред братије, бити десетак келиота из хиландарских келија на Светој Гори, појци из келије Светих Бесребреника из Новог скита предвођени старцем Дамаскином, који ће држати десну певницу и инжењери и радници упослени на обнови манастира. Гостију из других манастира, услед важећи прописаних мера за заштиту од корона вируса, неће бити. Извор: Хиландар

Не морам да постанем „сасвим добра“, ако је то уопште и могуће, да бих заједничарила са Богом. Његов животворни Дух ми дарује живот чак иако грешим. Али Он ми отвара могућност за живот у пуноћи, кориснији, обновљени живот, када се одвратим од тог греха, као што је Бог вољан да „одврати лице своје“ од мојих грехова. У томе је садржан смисао припремног периода пред Велики пост: одвратити се од „лошег“ и обновити „добро“, које такође носим у себи, насупрот лошем. Зато на Западу за време „карневала“ пре почетка поста људи носе костиме, како би показали добру вољу за преображајем, променом. Иако се изнова саглашавам са својим злом то не спречава Бога да се брине о мени, јер Он је спреман да сиђе до нашег најмрачнијег пакла како би нас обновио, имајући непрестану веру у нас. Такође је вољан и да „одврати своје лице“ од наших грехова, опет и опет, настављајући да ствара кроз нас и међу нама, како бисмо Му се обратили заједно са „безбожницима“. Нећу да будем обесхрабрена, колико год да сам тренутно у „лошем“ стању, већ желим да прихватим обнову коју Бог нуди. „Дај ми радост спасења Твога, и Духом владалачким утврди ме.“ монахиња Васа (Ларин) ___________________________ Сваки пут кад паднеш у неки лаки грех, па било то и хиљаду пута на дан, не мучи себе и не губи узалуд време него се одмах понизи и, увидевши своју немоћ, обрати се Богу с надом и завапи Му из дубине срца: „Господе Боже мој, учинио сам то што сам такав те од мене ништа изузев погрешака не треба ни очекивати, ако ми Твоја благодат не помогне. Кајем се што на Твоје старање о мени не одговарам исправним животом, него једнако падам. Опрости и дај ми снаге да Те више не жалостим и да ни у чему не одступам од Твоје воље. Искрено желим да служим Теби и да Ти у свему будем послушан“. Кад то учиниш не мучи се мишљу да ли је Бог опростио. Господ је близу и чује уздахе слугу Својих. Умири се тим уверењем, а кад се умириш, настави обична занимања као да се с тобом ништа није догодило. Тако треба да поступаш не само једном, него ако је потребно и по сто пута сваког часа, увек са савршеном надом и слободом као и први пут. Чинећи тако непрекидно ћеш напредовати у духовном животу и ићи стално напред, не губећи узалуд време и труд. За чување унутрашњег мира у овом случају можеш предузимати и ово: свестан своје недостојности пред Богом, мисли на велике милости које Ти је Он указао. Оживевши тако љубав према Њему, створи у себи расположење да Му благодариш и да Га славиш из дубине душе. Пошто је благодарење и славословљење Бога највиши знак живог савеза с Њим, плод твога пада ће, ако се разумно према њему односиш, бити, с Божјом помоћу, твоје веће уздизање Богу. Ово би требало да запамте они који се одвећ узрујавају и муче због малих погрешака да би увидели колико су слепи у овом случају и како сами себи наносе штету због своје неразумности. Ради њих и дајемо ову последњу поуку која је кључ помоћу кога душа отвара велику духовну ризницу којом се за кратко време можемо обогатити благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава са беспочетним Оцем и Светим Духом, сада и свагда и у векове векова. Амин. Свети Никодим Агиорит ___________________________ Духовна сабрања у конаку капеле Свете Петке и цркве Ружице на Калемегдану настављена су у недељу, 05. фебруара 2017. године. Тема фебруарског циклуса сусрета су „Припремне недеље Великог поста“, а овога пута говорило се на тему „Недеља цариника и фарисеја“. Беседили су старешина ове светиње, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, затим протојереј проф. др Љубивоје Стојановић и примаријус др Анђелка Коларевић, психијатар и психотерапеут. Радио Слово љубве >>>

Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година. АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. Влада Црне Горе н/р др Игора Лукшића, предсједника Подгорица Поштовани г. Предсједниче, Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.” Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”. По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.” Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”. Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”. Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.” У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”. Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа. Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом: а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде). б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине). в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).” г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства. д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења. У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић с.р. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Послије земљотреса, у ком је тешко оштећен Саборни храм Светог Преображења, Митрополија загребачко-љубљанска и Црквена Општина Загреб покрећу пројекат обнове храма, како би православни житељи Загреба што скорије били у могућности да се врате редовном богослужбеном животу и како би Саборном храму био враћен пређашњи сјај. Позивамо све људе добре воље, да у мјери својих могућности, новчаним прилозима помогну обнову храма. Подаци за уплату: Srpska pravoslavna crkva u Hrvatskoj, Eparhija zagrebačko-ljubljanska. Sberbank d.d. Varšavska 9 10000 Zagreb Hrvatska SWIFT/BIC: VBCRHR22 HR09 2503 0071 5100 0060 0 Митрополија загребачко-љубљанска и Црквена Општина загребачка се сваком појединачно и свима заједно унапријед захваљују, на све призивајући благослов Божији. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

На иницијативу Епархије врањске, манастира Прохора Пчињског и Завода за заштиту споменика културе из Ниша 2005. године започет је рад на зидном сликарству манастира Прохора Пчињског. Те године мр Драган Станојевић, сликар-конзерватор и рестауратор Републичког завода за заштиту споменика културе је са екипом стручњака (конзерватора, историчара уметности и хемичара) извршио потребна истраживања и анализу стања свих зидних слика у храму. На основу резултата истраживања почетком 2006 године урадио је Пројекат конзервације, рестаурације и презентације зидног сликарства, а у Јуну Министарство културе Републике Србије издвојило је средства да се започне реализација Пројекта. Започети су врло комлексни радови на консолидацији два најстарија очувана слоја фресака (XIV и XV век) у делу цркве Краља Милутина, односно олтару. Истовремено су започети конзерваторски радови и на сликарству из ХVI века у параклису Свете Богородице. Током две кампање (2006. и 2007. год.) Изведени су комплетни конзерваторско-рестаураторски радови у олтару (II, III и IV зона), укључујући и зидне површине без живописа. На сликарству прве зоне и зоне цокла, као и у параклису Свете Богородице спроведени су готово сви санациони радови, али рестаураторски - нису, док је параклис Светог Прохора, као најкомплекснији проблем, остављен за касније, а изведени су само основни превентивно-конзерваторски радови. Нажалост, после тако успешно изведених радова (2006/2007. године) где је процентуално било изведено преко 70% свих предвиђених интервенција, дошло је до застоја у финансирању завршетка овог веома значајног пројекта све до ове, 2019. године, када је Министарство културе одобрило средства за финансирање довршетка Пројекта. Завод за заштиту споменика културе – Ниш је на основу тога расписао тендер на којем је посао добила фирма РЕСКОН из Београда (Драган Станојевић) и са њом је склопљен уговор за завршетак радова на конзервацији, рестаурацији и презентацији зидног сликарства у олтарском простору, у капели св. Богородице и у параклису Светог Прохора. Овај део посла започет је почетком јуна и окончан крајем августа 2019. године. Дана 30.08.2019 у манастиру Светога Прохора Пчињског одржан је састанак Његовог Преосвештенства Епископа врањског господина Пахомија са представницима Републичког завода: др.Светланом Пејић, Војином Николићем и Владимиром Булајићем, као и са представницима регионалног завода за заштиту културе из Ниша: директорком Љиљаном Берић и архитектом Милом Вељковићем, поводом завршетка радова на Пројекту конзервације и рестаурације зидног сликарства у Храму Светога Прохора Пчињског. После разгледања и објашњења Мр. Драгана Станојевића, закључено је да су радови изведени стручно и квалитетно. Извор: Инфо служба СПЦ

На дан Светог Стефана Деспота српског и Преподобне Евгеније (Лазаревић), 1. августа 2019. године, у капели новооснованог манастира Светог Георгија у Лештанима, код Београда, свету Литургију служио је јереј Рајко Рајић из Заклопаче уз саслуживање архимандрита Јоаникија (Ђукића), игумана тог манастира. После Литургије преломљен је славски колач и освештано славско жито на месту некадашњег манастирског храма из 15. века. Архимандрит Јоаникије је подсетио на прошлост лештанске средњовековне српске светиње и пожелео да овогодишње прослављање Светог Стефана Деспота српског у обновљеном манастиру у Лештанима прерасте у традиционално сабрање верног народа на том светом месту. Домаћин славе ове године био је г. Миленко Ђурић, а део славског колача за идућу годину је преузео његов брат г. Милутин Ђурић. У средњем веку у Лештанима налазио се манастир посвећен Светом Георгију. Сматра се да је манастир изграђен у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића и то од 1405. до 1417. године. Нема историјских записа када је тачно манастир последњи пут пострадао, а усмено предање казује да се то догодило после заузимања Београда од Турака 1739. године. На месту на којем се налазио првобитни храм налазила се црква брвнара коју су комунистичке власти 1947. године спалиле. Промишљу Божјем, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у пролеће 2019. године започета је изградња односно обнова те древне српске светиње, пошто је Цркви враћено 15 хектара земље од око две стотине колико је некада поседовао манастир Светог Георгија у Лештанима. На дан славе Светог Георгија, 6. маја 2019. године, поново је пропојао манастир у Лештанима после готово три века, а 602 године од његовог оснивања. Свету Литургију служио је архимандрит Јоаникије који је по благослову патријарха Иринеја постављен за игумана овог манастира. Током 2019. године недалеко од места првобитног храма биће постављена црква брвнара посвећена Светом деспоту Стефану (Лазаревићу). Извор: Српска Православна Црква

Успостављени су, заварени и причвршћени, главни челични кровни носачи који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на фотографијама, носачи ће додатно учврстити бочне стране што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости. Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина после пожара и изразито ослабљених унутрашњих канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припрему њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, али и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења цркве Светог Саве. У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави за коначну реализацију структурне стабилизације катедрале. Одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог тренутка. Извор: Српска Православна Црква

Почела је раконструкција цркве светих апостола Петра и Павла у Мајданпеку, која је саграђена у периоду од 1856-1858. године одлуком кнеза Александра Карађорђевића. После дужег низа година јавила се потреба да се ова јединствена грађевина обнови, а средства у износу више од 4 милиона динара обезбедила је Општина Мајданпек. Уместо старог, биће подигнут нови звоник и постављено ново звоно које је донирао рудник бакра Мајданпек. У плану је и замена дотрајалих дрвених стубова, радови у унутрашњости цркве на црквеној галерији и др. Завршетак радова предвиђен је за септембар ове године. Црква је одувек својим изгледом привлачила велику пажњу посетилаца, иако је многима непознато да је то била идеја тадашње српске владе и сликара Уроша Кнежевића, коме је пројекат изградње поверен. Изглед цркве у тзв. „швајцарском стилу“ градње објединио је под окриље овога храма многобројне рударе из европских земаља, који су радили у руднику, подсећајући их тако на њихову домовину, а већина њих је примила православље и остајала да живи и ради у овом крају Србије. Извор: Епархија тимочка

Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на трону ове древне Епархије Српске православне цркве налази се непуних пет година. У том периоду доста тога се направило на духовном и културном, али и материјалном плану у западној Славонији. Са њим смо разговарали о активностима и плановима унутар саме Епархије, али и о друштвеним темама које су незаобилазне када је ова Епархија у питању, али и сам владика лично. Преосвећени владико, на челу сте једне историјски значајне, али ратом опустошене Епархије. Колики и какав терет те две чињенице представљају за Вас лично, Ваше свештенство и преостали српски народ овде? – Нажалост ми нисмо пострадали само у овом рату него и више током Другог светског рата. Сама чињеница да се Јасеновац налази на територији Пакрачко – славонске епархије довољно говори о размерама страдања нашег народа овде. С друге стране то страдање не сме да засени чињеницу да смо ми једна од древних и најстаријих Епархија Пећке патријаршије, да смо ми овде као Епархија и као епископско седиште у Славонији од 16. века, од времена када у овим крајевима настаје манастир Ораховица, где је испочетка било седиште наше Епархије, али и касније поготово од времена Арсенија Чарнојевића када се седиште Епархије налази овде у Пакрацу и ја сам 22. епископ на том трону. Ова Епархија која покрива западну Славонију, а до 1991. године покривала је и део источне Славоније где се сретала са Бачком и Сремском епархијом, она је пре свега произвела светост, прво монашким животом, јер овде су постојала три манастира, али и огромним културним благом које је створено у то време јер овде је најпознатија ствар, поред несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека наше Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свету по броју раних јужнословенских штампаних књига и светски је чувена. Носећи све то носимо и ово страдање које се десило како у Другом светском рату, тако и сада деведесетих година прошлог века. Ми овде имамо наш народ којег је много мање него што га је било до 1991. године, а с друге стране имамо то велико достојанство, културно и духовно наслеђено које живи овде, а доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи. Пакрац је историјски важно место, у њему се налази чувена библиотека, али данас је готово непознат у јавности. Како Пакрацу вратити значај који је некада имао? – Пакрац је једно од оних места какви су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја, Сремски Карловци, односно место које има изразито јак духовни и културни идентитет. Он спада у групу места која су међаши у историји и препознатљиви су са свих страна, места која доносе благодат и дар свима око себе. Несумњиво политика НДХ, а не бих да упоредим у потпуности, али не могу да не поменем и политику Социјалистичке Републике Хрватске која нажалост није посвећивала пажњу овом месту па је тако овај величанствени двор, који је највећи двор Пећке патријаршије после саме Патријаршије у Београду, 1991. године већ био у озбиљном трошном стању и завређивао је једну велику обнову која се ето дешава тек сад. Тај двор је био занемарен, та књижница није била враћена неколико деценија да би се тек негде крајем осамдесетих година она нашла овде у Пакрацу и то заиста у неусловним просторијама. Вишедеценијска културна политика била је таква да Пакрац није имао оно место које му припада. Улажете много труда у обнову Епархије. Манастири су овде поново оживели, у њима има монаха. Какво је стање у манастирима Ваше епархије? – Манастири су у великој обнови, пре свега духовној, а онда и материјалној. Да би човек дошао у манастир он мора да зна да тај манастир постоји, а поред тога јако је битно и да је тај манастир жив, односно да у њему неко живи, и треће да је он духовно жив што значи да ту долази народ. Наша три манастира су прави пример тог духовног живота, а када је манастир духовно обновљен онда можемо очекивати и његову материјалну обнову. Заправо и материјална и културна обнова следе за духовном обновом, најбољи пример за то је манастир Ораховица који полако постаје оно што је у прошлости био, а то је духовно средиште западне Славоније. У сваком случају јако је битно да наши манастири живе, живи манастир у Јасеновцу где имамо пет сестара које су сад тамо , живи манастир Ораховица где је дошао отац Павле дугогодишњи заменик игумана манастира Острог, а обновљен је недавно и манастир Свете Ане где се налази монахиња Герасима која је иначе дуго година живела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и хвала Богу одлучна је да тамо остане. Ових дана је доведена и струја до манастира Пакра који није имао струју иако је некада давно имао своју струју, своју мини електрану, али сада је дошла струја и до њега и самим тим постављају се предуслови за живот у њему. Међутим, ми смо сведоци повратка таквих места као што је Пакрац тамо где припадају. Рецимо, 1990. године када смо обележавали тристоту годишњицу Сеоба, тада се у нашу општу свест вратила Сентандреја. Реално, до тада је ретко ко знао за њу, ретко ко је знао за тако важан духовни и културни центар као што је она. Међутим, од 1990. године о Сентандреји знамо много, па тако САНУ издаје Сентандрејски зборник, наше екскурзије које посећују Будимпешту иду и у Сентандреју, владика столује у Сентандреји и одједном Сентандреја се вратила у жижу, вратила се на своје место. Исто тако нешто слично може да се деси за Пакрац који се налази много ближе, како Београду и Бањалуци, тако и Загребу и Љубљани и Пакрац је као културно средиште на врло потентном месту. Ако говоримо о материјалној обнови можете нам рећи какво је стање по питању обнове храмова у Епархији као и владичанског двора? – Ова Епархија је и у Другом светском рату, али поготово у овом последњем била најтеже погођена и у овом тренутку имамо око педесет срушених храмова. Ми смо пред себе ставили четири приоритета, први је сам Пакрац, односно материјална и духовна обнова у самом Пакрацу као седишту епископије, затим Јасеновац као наше место по којем смо и најпознатији у свету, а доказ тога је да се за празник Новомученика овде окупљају епископи из свих помесних православних цркава, ми смо имали у Јасеновцу од Васељенског патријарха, руских митрополита, до епископа из Грчке, Чешке, Пољске итд. Трећи приоритет нам је наравно манастир Ораховица као древно духовно седиште наше Епархије и четврто је и посебно важно, родно место Патријарха Павла Кућанци где је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта и она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освећење обновљеног храма. Морам рећи да смо за то имали велики прилог од самог Синода наше цркве, али и велику помоћ локалне самоуправе, односно општине Магаденовац. То су четири приоритета уз које се везују манастири Пакра и Света Ана и сва друга значајна места. Такође, потпуно је обновљен храм у Миклеушу, освештали смо храм у Млаки, једном од јасеновачких подлогора, освештали смо капелу у манастиру Ораховици која омогућује братији и гостима да служе преко зиме, освештан је обновљени храм у Новој Градишци, увелико је у току обнова великог храма у Славонском Броду који је на понос нашег народа и позивам све који могу да помогну његову обнову тога храма који је био освештан 1988, а нажалост већ 1992. године срушен, и који представља једно велико архитектонско дело које ће бити на понос свима. Поред тога у низу других места почела је обнова и надамо се ускоро новим храмовима. „Ревизионизам историје је и неистраживање као и заташкавање злочина“ Као неко ко је стручњак за холокауст, као неко ко се бави том и сличном тематиком, како тумачите честе ревизионистичке ставове у хрватској јавности, поготово када је Јасеновац у питању? – Прво бих истакао чињеницу да све то почива на једном скандалу који је почео 1945. године и траје до дана данашњег, а то је стравичан недостатак истраживања у том погледу. Социјалистичка Југославија је 1948. године завршила са радом земаљске и државне комисије за пописивање штете и жртава које су нанели Немци и њихови сарадници на подручју Југославије и док су у другим земљама Европе одмах после тога, чак и у источном блоку, формиране институције или је постојећим институцијама дано у задатак да проучавају Други светски рат, да дођу колико је могуће до прецизних података о броју и идентитету жртава о суштини рата и свим његовим аспектима, у Југославији је када су у питању жртве од 1948. године владала апсолутна тишина. Могло се говорити о биткама, могло се говорити о социјалистичкој револуцији и о томе заиста постоји огромна продукција, међутим када се говори о жртвама оне су биле у другом плану и треба врло пажљиво прочитати, да је тако назовем, партизанску продукцију историографије па наћи шта се у другом плану крије о жртвама. Међутим, једина институција која је основана да се научно бави овом темом је 1992. године основани Музеј жртава геноцида у Београду који је требао да буде и музеј, али се за сада развио само у истраживачку институцију која заиста изванредно ради свој посао и потпуно је поуздана и сигурна. Нажалост, када долази до полемика око страдања у Другом светском рату видимо да већи део оних који учествују у тим полемикама једноставно немају никакав научни кредибилитет нити довољног знања да полемишу. Једна последица тога је и могућност да дође до ревизије историје и ревизионистичког понашања као што имамо ревизију историје са једне стране код људи који неумерено и бесмислено увећавају број жртава у Другом светском рату, с друге стране се развио читав покрет који се труди да докаже да Јасеновца једноставно није било, односно да страдања у њему нема током Другог светског рата. Тако имамо пре неколико година фељтон под називом „Злочина у Глини није било“, али ми можемо да седнемо и причамо да ли је увећан број жртава, да ли је манипулисано сећањем, али не можемо да кажемо да злочина у Глини није било када још Степинац пише властима у НДХ упозоравајући их на злочине у овом месту. Исто тако морамо да кажемо да је злочин и то што је након Другог светског рата на темељима те цркве направљен Дом културе и то је исто тако ревизионизам на свој начин, а тај ревизионизам је био званична политика Социјалистичке Југославије и Социјалистичке Хрватске. Нажалост, морамо се запитати колику су улогу у том ревизионизму имали српски прваци из тог социјалистичког времена. Ми данас у 2019. години овде имамо покушаје ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон у Републици Хрватској. То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички скуп и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном. Камен спотицања у српско-хрватским односима, између осталог, је и Алојзије Степинац. Има ли каквих помака по том питању у раду мешовите комисије као и усаглашених ставова? – Само постојање те мешовите комисије је велики помак. То је велики помак у односима Римокатоличке цркве и СПЦ-а и то је један велики корак напред, ту пре свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Оно што вам могу рећи јесте да је помак настао и у нашим међусобним односима и разумевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ. Било је много горих случајева у Другом светском рату од Степинца, немојте ту да се заваравамо, он је сигурно ту мање споран од многих, узмите само пример надбискупа сарајевског Ивана Шарића који је штампао у свом дијецезанском листу читаве панегирике Павелићу и који је био отворени усташа. Што ниже ако идемо када је клер у питању имамо све горих примера. Дакле, велик је корак учињен отворен разговором, шта ће Ватикан одлучити, а то је његова интерна ствар по питању светости Степинца, то је на њима, али у сваком случају и само постојање ове комисије је веома значајно. Који су корени ревизионизма, како код нас тако и у свету? – Никакав није изум Хрватске овај ревизионизам о којем говоримо, он је само јако ван моде. Наиме, ревизионизам се развио у западној Европи и САД-у седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и у његовом средишту је био један институт из Сан Франциска који се дословно тако звао „Институт за ревизију историје“. Они су покушавали да докажу да холокауста није било, а холокауст је већи и познатији од злочина над Србима у Другом светском рату и они су себи ставили у задатак да докажу да тога није било. Своју највећу шансу су мислили да су добили када је британски војни историчар Дејвид Ирвинг тужио Дебору Липштат, америчку Јеврејку, која је иначе написала књигу о ревизионизму и порицању холокауста, у којој се врло озбиљно дотиче и првог хрватског председника Фрање Туђмана, и она је ту врло благо прозвала Дејвида Ирвинга за порицање холокауста. Он је њу тужио британском суду и 2000. године у Лондону је одржан тај процес. Дебора Липштат је мобилисала врх науке у том погледу и огроман тим историчара је прошао кроз комплетне радове Дејвида Ирвинга и одговорио на њих, припремио одбрану Липштатовој. Између осталог, тада су Београд и Србија имали доста велику улогу у том процесу зато што је Београд био доказ кориштења гаса, а једна од теза ревизиониста је била да није било гасних комора и управо су гасне коморе у Београду током пролећа 1942. године биле доказ како ће оне функционисати и на другим местима. Друга ствар коју су ревизионисти покушали да докажу јесте да злочине који су почињени да их је заправо чинила једна мала група фанатика, окупљена око СС-а и Гестапоа. Пресуда је била у корист Деборе Липштат, а Дејвид Ирвинг је пропао и банкротирао и то је био преломни моменат, а након неколико година тај Институт за ревизију историје је објавио да су они пропали у свом покушају на негирају холокауст и у потпуности су променили свој начин рада и од тада се против државе Израел боре политички. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У уторак, 19. марта 2019. године, после вишегодишњих припрема, стручних истраживања и израде захтевне пројектне документације, почели су радови на обнови фасаде Владичанског двора у Новом Саду. Трудом наших најбољих стручњака из области заштите споменика културе, Покрајински завод за заштиту споменика културе је израдио пројекат обнове фасаде Владичанског двора, док ће надзор над радовима вршити надлежни градски Завод. Планирано је да се радови изводе у три фазе и да целокупан пројекат буде завршен до краја 2019. године. Изабрани извођач прве фазе је Кото д.о.о. из Београда, реномирана фирма са великим искуством на пољу извођења конзерваторско-рестаураторских радова на непокретним културним добрима. Подршку и средства за реализацију овог пројекта дали су Покрајинска Влада АПВ и Град Нови Сад, чиме се наш град на најбољи могући начин припрема за 2021. годину, у којој ће бити престоница европске културе. Пројекат Владичанског двора је рад архитекте Владимира Николића из 1899. године, а изградња је завршена 1901. године. Владичански двор је репрезентативна грађевина у еклектичком стилу, са мешавином романтизма и сецесије. Посебан утисак дају декоративни елементи фасаде, бифоре и трифоре, као и мноштво фасадних украса. У првом плану је црвена фасадна опека којом је обложена улична фасада Двора. Овај објекат је одлуком Владе Републике Србије из 2007. године проглашен спомеником културе. Извор: Епархија бачка

Од свога повратка под омофор Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског г. Силуана марта 2017. године, Његовим благословом, приступљено је озбиљном духовном и материјалном уређењу манастира Светог Саве - Нови Каленић код Канбере. По одлуци Епархијског управног одбора Митрополије аустралијско-новозеландске Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор Ђуро Ђурђевић постављен је за старатеља манастира и организатора радова на обнови те светосавске светиње надомак Канбере. Од почетка радова на обнови светиње, обновљена је црква (поправка крова и уређење храма), Епископска резиденција са пратећим објектима, велика и мала манастирска сала, неопходни објекти за Дечје Светосавско летовалиште и зановљено на свесрпском саборном нивоу одржавање Светосавског фестивала. Користимо прилику да се најсрдачније захвалимо свима који су у претходном периоду, на било који начин помогли и који настављају да помажу, да наша Каленићка светиња васкрсне пуним сјајем. У новој етапи обнове током 2018. године настављени су радови на унапређењу инфраструктуре манастирског имања. Захваљујући широкогрудности г. Ратка Милићевића и г. Драгомира Иванчевића, урађено је 1850 метара пута са пуним асфалтом, а исто тако пожртвовањем господе Радована Ковијанића, Душана Глумца, Мика Миладиновића, Света Банића, Петра Иванчевића, Милана Новаковића, Миломира и Славка Зеца, Бојана Стефановића, Сретка Новаковића и Николе Бојовића обновљено је седам манастирских станова. Обнову су помогле и Црквене општине Светог великомученика Георгија у Кабрамати, Светог архиђакона Стефана у Кизбори, Светог Саве у Гринзбори и Светог великомученика Георгија у Сент Албансу. Укљученост шире српске заједнице у обнову велике светиње пројава је јединства српског народа и ходење стопама Светога Саве. Украшавајући светиње, српски род се у њих уграђује. У години када прослављамо 800 година самосталности Српске Православне Цркве и 70 година од организованог црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, верници Митрополије аустралијско-новозеландске показују да су достојни наследници предака и настављачи задужбинара и ктитиора манастира и цркава, обнављајући своје светиње и одржавајући пламен наше светосавске вере на Петом континенту. Извор: Српска Православна Црква

ВИШЕ од двадесет година требало је православним Србима из Доњег ливањског поља у Федерацији Босне и Херцеговине да почну да обнављају гробља порушена и оскрнављена у операцији „Олуја“. То су овог лета урадили мештани села Нуглашица и Бастаси у општини Босанско Грахово. Ујединили су се у часној намери да уреде места на којима им почивају преци. – Наше гробље било је девастирано. Иако смо раштркани по белом свету, одлучили смо да је дошао ред да обновимо гробље, да би нам преци опет почивали у миру, али и да пошаљемо поруку и војнику и путнику намернику да су гробља, ма чија била, светиња и да их и у рату треба поштовати – каже Ненад Ковљенић, који се после 28 година проведених у Швајцарској вратио да живи у родној Нуглашици. Ограђивање и уређење гробља коштало је мештане и њихове породице око 11.500 евра. – Новац је почео да пристиже са свих страна, из Аустралије, Америке, Швајцарске, Аустрије, Србије… Сакупили смо и више него што је било потребно, а донације још пристижу, па планирамо још радова – каже Ковљенић, који подстиче комшије и земљаке да обнављају порушене куће, иако су у његовом засеоку сада само четири домаћинства. Много тежи задатак имале су њихове комшије из села Бастаси, чије је гробље за време операције „Олуја“ тенковима порушила хрватска војска. Скоро да није било надгробног споменика који није био поломљен. Како је раније писао новинар Радован Јовић, некадашњи дописник „Новости“ из Ливна, то православно гробље једино је у Доњем ливањском пољу тенком порушено до те мере да може да служи као пример бестијаланости једне војске. Када су се, неколико година после „Олује“, створили услови да Басташани могу да посете своје село, многи су сведочили да су више суза пролили над оскрнављеним гробовима родитеља и деце, него над до темеља порушеним и запаљеним кућама. А онда су пре три године Милан Шегрт и Мишо Цвијан, сада становници Бањалуке, предложили земљацима обнову порушеног гробља. Тако је почела прва заједничка послератна акција Басташана, која је успешно завршена. – Свако домаћинство донирало је по 210 евра. Иако су многи већ тада били подигли нове надгробне споменике за своје претке, сви наши земљаци и комшије радо су прихватили предлог – кажу Шегрт и Цвијан. СПОМЕНИКОМ ПОБЕДИЛИ ТУГУ БАСТАШАНИ су обнављајући своје гробље победили свој тугу, пониженост и бес према онима који су га уништили. Јер, само неколико стотина метара од православног гробља, у селу се налази надгробна плоча двојици хрватских војника, коју су ту, поред српских кућа, подигле њихове породице. На надгробним плочама Ивици Ливаји и Жељку Саксу јасно је назначено да су били припадници ХВО. И поред тога, нико од Басташана никада није наружио тај споменик. ОКУПЉАЊЕ БАСТАШАНА Басташани се после обнове гробља сада редовно окупљају у свом завичају. У родно село почели су да долазе не само они који су овде рођени, већ и њихови рођаци и комшије пореклом из овог краја. У Бастасе се тада стиже из Београда, Новог Сада, Кикинде, Аранђеловца, Крушевца, Пожаревца, Мајданпека, Швајцарске, Аустрије, па чак и Канаде. Извор: Српска Православна Црква

У Побједи је од 25. до 29. јуна 2018. године у пет наставака и на пет новинских страница објављено штиво, чије се ауторство везује за др Анастазију Мирановић, донедавну директорку Управе за заштиту културних добара, а које је, у препознатљивом стилу приређивачице са иницијалима К. К. (по свему судећи, ријеч је о новинарки која се у јавности често појављује под псевдонимом Каћуша Крсмановић), насловљено као ,,Досије – угрожено сакрално насљеђе – девастација Манастира Острог и Режевићи“. Ни ово новинарско сочињеније приређивачице К.К. се не разликује од њених ранијих једностраних и необјективних текстова о Митрополији Црногорско Приморској или уопште о Српској Православној Цркви. У прилог тог става говоре и наслови којим је К. К. у сарадњи са уредништвом Побједе опремила предметно штиво: „Атак на културни идентитет“ (1); „Комисије правиле извјештаје, а СПЦ рушила и дограђивала“ (2); „Амфилохијеви неимари не маре за рјешења о забрани градње“ (3); „И у Режевићима градили и дозиђивали по свом нахођењу“ (4) и „СПЦ у континуитету уништавала културну и историјску вриједност заштићене баштине“ (5). Из ових наслова сваки објективан човјек, који критички размишља, може да закључи да се у овом случају не ради ни о новинарству, а ни о истраживачком новинарству него је, и то треба поштено рећи, ријеч о класичном примјеру једностране, агресивне и антицрквене пропаганде која се пласира под видом новинарства. Не треба подсјећати да такав приступ нема додирних тачака са етиком и новинарским кодексом. Управо се кроз овај „Досије“ може говорити о девастацији новинарске етике! Једна од страних ријечи која се годинама највише користи од дјелатника сличних К.К. јесте „девастација“ (у преводу, пустошење, опустошење) и њоме, заправо, желе да кроз своју безбожну диоптрију прикажу живот Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори током претходне три деценије. Они под „девастацијом“ (односно, пустошењем или опустошењем) подразумијевају свеукупну духовну и градитељску обнову православних храмова и манастира у Црној Гори у претходне три деценије. Интересантно, али за њих те светиње нису биле девастиране, пустошене или опустпошене у времену социјализма и владавине Комунистичке партије када су рушене, погањене, пљачкане, обесвећиване, претваране у штале и јавне нужнике и када су заиста биле опустошене. Али, девастација је за њих обнова преко 600 православних храмова и манастира који сијају као духовне звијезде православним вјерницима и које су, као никада у историји, пуне вјерног народа, а посебно дјеце. Послије читања пет наставака „Досијеа“ нисам стекао утисак да презентовано и тако приређено и опремљено штиво може бити „Досије“ било чега, а камоли ,,о девастацији Манастира Острог и Режевићи“. У најбољем случају, пет великих „Побјединих“ страница приказаних као ,,Досије“ једино могу бити исјечак или дјелић, и то најмањи дјелић, досијеа – хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића и то из једног, нецрквеног угла који је у супротности са основном намјеном тих манастира. Искрено, лично бих био веома незадовољан да је свеукупна обнова Манастира Острога и Режевића – духовна и градитељска нераздвојно – током претходних тридесетак година стала само на пет Побјединих страница. Не спорим да и тај дјелић хронике о духовној и градитељској обнови Манастира Острога и Режевића, који је објављен у Побједи, може бити дио правог и комплетног Досијеа. Зато Побједи, њеном уредништву и К.К. ваља и захвалити, јер нам је документ на основу кога је настао дјелић Побјединог досијеа до сада био непознат. Али, ипак су добрано обманули своје читаоце, јер су један дио или дјелић, који је доживио правоснажни правни фијаско, а што је прећутано, приказали као једину и неприкосновену истину о наводној „девастацији“ два манастира у Црној Гори. Било како било, разматрања Анастазије Мирановић, објављена послије њеног разрешења са функције директорке Управе за заштиту културних добара, заслужује одговор без обзира на острашћеност К.К. у њеном приређивачком захвату. К.К. нас је обавијестила да је њен „Досије“ заправо ,,документ о девастацији Манастира Острог и Режевићи“, који је Мирановићева ,,презентовала прошле године“. Ипак смо као невољни конзументи пропагандно-антицрквеног штива К.К. остали ускраћени за елементарне информације: коме је, гдје је и за какве потребе презентован наведени документ? Вјероватно је то непознаница и за К.К. Нису спорна поједина општа мјеста из предметног документа, који је завриједио пажњу Побјединог уредништва. Није спорно да је ,,Европа препознала значај и потребу очувања културних добара и унапређења ових вриједности и низом препорука, конвенција, упутстава нормирала дату административно-техничку, научну и правну проблематику“. Слажем се и са наводом да је ,,Црна Гора потписница већине тих докумената“ и да је ,,донијела сет закона којима штитимо наше културно насљеђе и културна добра ове државе“. И, можда ће неупућенима у ову проблематику звучати необично, слажем се и са наводом да ,,проблем настаје у имплементацији“. Зашто је проблем у имплементацији? Зашто друге државе, па чак и оне из окружења, немају проблем у имплементацији тих прописа као што их има Црна Гора? И у тим државама постоје митрополије и епархије Српске Православне Цркве као што постоје у Црној Гори. Неће бити да је проблем једино у Цркви која је створила и очувала Светиње које данас, послије примарног – духовног, имају и секундарни – културни значај! Црна Гора као држава, наравно, није могла да утиче на садржај међународноправних аката о заштити културних добара. Али, држава Црна Гора је без икакве сметње споља или изнутра, како се наводи, донијела „сет закона“ о заштити културних добара и културног насљеђа. Нажалост, донијети су закони који нису примјенљиви управо због недостатних стручних капацитета (на примјер, данас је лакше добити неку гласовиту награду него конзерваторску лиценцу од Министарства културе. Или, никоме данас јавно није доступан податак ко све у Црној Гори има конзерваторску лиценцу и томе слично. На све то смо благовремено указивали у јавној расправи приликом припреме Закона о заштити културних добара. Управо због тога је Митрополија организовала и стручни округли сто и објавила зборник „Црква, држава и културна добра“). Даље, сваки правник зна да се, у случају појединачних културних добара и по моделу који је примијењен у Црној Гори, правна заштита над тачно одређеном покретном или непокретном ствари као будућим културним добром у правном смислу ријечи не успоставља општом правном нормом из закона или подзаконског акта него појединачном правном нормом из решења као управног, односно појединачног правног акта. Општи правни акт – закон – није у оваквим случајевима ништа друго до правни основ за доношење појединачног правног акта – решења – којим се, заправо, једна ствар, покретна или непокретна, проглашава за културно добро и над којом се успоставља државно-правни режим заштите који подразумијева одређено ограничење, али не и одузимање својинских права власника те ствари без обзира да ли се ради о физичком или правном лицу. То је азбука споменичког права за коју, на жалост, многи још увијек нису ни чули, а камоли да су је научили или, пак, примијенили! Мантрање о наводној „девастацији културних добара“ је, одговорно тврдим, служило и служи да се у институцијама културе – од Министарства, Управе и установа попут Народног музеја и других – прикривају нерад, ненамјенско трошење буџетских средстава и незаконито поступање и непоступање. И, посебно, пустошење и касе и депоа! Цркви се, конкретно и највише Митрополији Црногорско Приморској, али и другим вјерским заједницама, како се види из Мирановићкиног текста, замјера што раде свој вјековни посао – граде, обнављају, уређују, чувају своје Светиње, служе Божје службе у њима и дочекују хиљаде и хиљаде вјерника и поклоника. Више пута сам нагласио да нико у Цркви нема проблем да оствари сарадњу са надлежним државним органима по питању извођења радова на Светињама које имају статус културног добра или раније споменика културе. Почетком деведесетих година ХХ вијека (на примјер, за вријеме док се на челу Републичког завода за заштиту споменика културе налазио проф. Александар Чиликов) остваривана је коректна сарадња између те државне институције и Митрополије, црквених општина и манастира. На почетку сваке године су, у домену могућности, договаране приоритетне активности. Али, све се промијенило када је струка обезвријеђена и када су одговорни у институцијама споменичке заштите своје надлежности схватили на негативан и погрешан начин. Нико, а посебно не К. К, данас неће да отвори питање тешке и сурове девастације или опустошења тог органа за заштиту културних добара. Зашто нема досијеа о томе колико је стручњака напустило Завод или колико их је остало? С једне стране, непрестано се говори о културном богатству Црне Горе, а с друге стране људи одлазе из тих институција из разних разлога. Зашто се не отвори питање одговорности челних људи Министарства културе и Управе за заштиту културних добара (до именовања Анастазије Мирановић) за скоро милион евра потрошеног или, боље, поједеног новца за хонораре члановима тзв. „Стручних тимова“, који су се бавили катастрофалним и неупотребљивим Елаборатима у поступку тзв. ревалоризације културних добара? Да ли је Митрополија било коме од тих „стручњака“, посебно плаћених и добрано награђиваних о трошку грађана и поред својих високих плата и привилегија, сметала да у Законом прописаном року од три године заврше поступак тзв. ревалоризације културних добара? Зашто се против тих лица, од тадашњег министра и његових помоћника и других чланова организоване криминалне групе, не покрену кривичне пријаве због тога? Да ли се од Цркве очекује да их именује? Да ли се причом о наводној ,,девастацији“ цркава и манастира скреће пажња са похаре Народног музеја Црне Горе, али и других музејских установа широм Црне Горе? Наравно, најлакше је да се кривица свали на другога, а посебно на Цркву и то се у Црној Гори ради већ годинама, али, мора се признати, прилично неуспјешно, па такав приступ има само контраефекат. Прво, у то нико озбиљан не вјерује. Друго, православне цркве и манастири су из дана у дан све пунији вјерног народа. У Побјединим наставцима „Досијеа“ се на више мјеста наводе „предузете активности“ у вези Манастира Острог и Режевићи и то од „стручних тимова“ и инспектора за културна добра, а посебно се наводе бројни покренути прекршајни и кривични поступци против Митрополије као правног лица и Митрополита г. Амфилохија као одговорног лица у правном лицу у 2014. и 2015. години. Али, прескочена је поражавајућа истина: ниједан прекршајни или кривични поступак није окончан осуђујућом пресудом против Митрополије и Митрополита г. Амфилохија. Кривичне пријаве су одбачене као неосноване од стране Тужилаштва, а прекршајни поступци су завршени са потпуним правничким фијаском Управе за инспекцијске послове због катастрофалног нерада Управе за заштиту културних добара! Било би смисленије да је Побједа о томе направила досије! Или, можда, досије о девастацији ћириличног писма у Побједи! Више је него смијешан навод у ,,Досијеу” да ,,већинским дијелом сакралних културних добара ове државе управљају субјекти који су регистровани ван њених граница“, па је та ,,чињеница“, гле чуда, једини проблем ,,у адекватном спровођењу правних радњи којима би се процесуирале непримјерене интервенције на одређеним културним добрима“. Прво, због нерада Министарства културе и Управе за заштиту културних добара, Црна Гора је 2013. године остала без културних добара у правном смислу ријечи и о томе постоје правоснажне пресуде. Друго, ако је ријеч о ,,субјектима који су регистровани ван граница Црне Горе“ онда се питамо како су против таквих субјеката, који наводно нису регистровани у Црној Гори, подносили кривичне и прекршајне пријаве? Треће, никада ниједан суд у Црној Гори није стао на становиште које се износи од неправника у ,,Досијеу“, јер само неправници могу да саопштавају такве глупости. Суштина је у сљедећем: споменицима културе, који су тај статус стекли решењима која су донијета прије више деценија је 2010. године, на основу члана 142 Закона о заштити културних добара, признат статус културног добра и продужена им је правна заштита кроз та решења за период од три године од дана ступања тог закона на снагу, тј. до завршетка њихове ревалоризације у року од три године. Ревалоризација као важан друштвени посао, који је био повјерен Управи за заштиту културних добара и Министарству културе, није завршена у прописаном року и тако се дошло до тога да су ранији споменици културе изгубили правни статус културних добара, а тиме и правну заштиту као културна добра. Осим тога, у тим решењима нису одређене заштићене околине непокретних и покретних културних добара. И, на крају, логичко питање: ако су црквена добра попут Острога и Режевића тако и толико девастирана, опустошена и уништена, како се тврди у ,,Досијеу“, како их и даље третирају као ,,културна добра“? Не могу, а да не закључим, да циљ оваквих и сличних текстова није у функцији заштите културних добара и свеукупног културног насљеђа у Црној Гори. На такав начин се не доприноси заштити културног покретног и непокретног насљеђа. Такође, ни медијском лармом се не може прикрити, а ни амнестирати (не)поступање појединих државних органа и службених лица у њима. Јавни интерес у погледу заштите културних добара се не може, како неки мисли, остваривати тако да се вјековним ствараоцима и чуварима светиња које, послије духовног, имају и културни значај, онемогућава њихова мисија. Одговорно тврдим да у архиви Митрополије постоји више стотина дописа Митрополије који су, током претходних деценија, упућивани у Завод за заштиту споменика културе, а потом и у Управу за заштиту културних добара. На један дио је одговорено, а на највећи број никада! Црква је била, јесте, а и биће отворена за стручну и закониту сарадњу са надлежним државним органима. Министарство културе и Управа за заштиту културних добара, као и друге државне институције које су надлежне у остваривању заштите културних добара, не могу бити у функцији било које идеологије него се искључиво морају кретати у оквирима заштитарске струке и важећих прописа. Извор: Митрополија црногорско-приморска