Претражи Живе Речи Утехе

Ново издање емисије Пирг посветили смо Светом мученику Трифуну и значају часова веронауке у бољем разумевању овог светитеља и прославе данашњег празника. Колико је ова тема изазовна за једног вероучитеља и која су најчешћа питања младих о Светом Трифуну говорила нам је госпођа Кристина Костић, катихета у ОШ "Иван Горан Ковачић" у Нишкој Бањи. Звучни запис разговора Извор: Радио Глас

Да са­да ка­же­мо не­што и о оцу од­но­сно оци­ма. Пе­та Бо­жи­ја за­по­вест гла­си: „По­штуј оца сво­га и мај­ку сво­ју да сре­ћан бу­деш и ду­го по­жи­виш на зе­мљи“. Да ли смо све­сни шта то зна­чи? Да ли се пи­та­мо ко­ли­ку и ка­кву уло­гу има наш отац? Ни­шта на све­ту не мо­же за­ме­ни­ти оче­ву ку­ћу. У њој се де­те, по­ред сво­га оца, осе­ћа нај­си­гур­ни­је. Отац се жр­тву­је за де­цу сво­ју ви­ше не­го за ико­га дру­гог. Оче­ва љу­бав је искре­на, чи­ста и не­се­бич­на. Де­те је ње­го­ва крв и оно ра­сте по­ред оца, на­пре­ду­је, и вр­ло че­сто се тру­ди да опо­на­ша оца у ра­ду и у ку­ћи и ван ку­ће. Би­ти отац је не­што уз­ви­ше­но. Отац је ста­ре­ши­на ку­ће и као та­кав тру­ди се да ње­го­ва де­ца и ње­гов дом има­ју углед у дру­штву. Он је нај­ве­ћи ау­то­ри­тет у ку­ћи па за­то сно­си и нај­ве­ћу од­го­вор­ност. Не бри­не се он са­мо да за де­цу сво­ју за­ра­ди до­вољ­но је­ла и оде­ла, већ се бри­не и о мо­рал­ном угле­ду сво­је по­ро­ди­це. Он учи де­цу да бу­ду до­бра, по­слу­шна, по­ште­на и да не скре­ћу са здра­вог жи­вот­ног пу­та. Он се за­јед­но са сво­јом су­пру­гом под­јед­на­ко ста­ра и бри­не о сво­јој де­ци у сва­ком по­гле­ду. Отац је до­ма­ћин у ку­ћи, и не са­мо до­ма­ћин, не­го и учи­тељ, вас­пи­тач и све­ште­ник. Он се са сво­јом по­ро­ди­цом мо­ли пред кућ­ним ико­на­ма и ка­ди ку­ћу пред пра­зни­ке и о пра­зни­ци­ма и учи де­цу сво­ју да и она чи­не исто та­ко. Он во­ди си­на у шу­му да за­јед­но се­ку бад­њак и да га уне­су у ку­ћу као Бо­жи­ји бла­го­слов. Он учи си­на ка­ко да ра­сте у до­бру и да сам по­ста­не до­бар отац и ста­ре­ши­на у хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Он га учи и ка­ко се оре, се­је, над­гле­да и, на кра­ју, жа­ње. Отац је спре­ман да да жи­вот за сре­ћу, здра­вље и спа­се­ње сво­је по­ро­ди­це. Он чу­ва гра­ни­це, не са­мо сво­га има­ња, већ и др­жа­ве. Отац је спре­ман да под­не­се и нај­ве­ће жр­тве за до­бро и на­пре­дак сво­је же­не, де­це и њи­хо­вог за­јед­нич­ког по­ро­дич­ног гне­зда. У оче­вој се ку­ћи ти­хо и не­при­мет­но уче две нај­ва­жни­је ства­ри у жи­во­ту чо­ве­ка, а то су је­зик и ве­ра. Ни јед­но од ово дво­је у овом са­вре­ме­ном све­ту, где се све ме­ња, не мо­гу се за­ме­ни­ти. Ве­ли­ки је број оче­ва и му­же­ва срп­ских ко­ји су се бо­ри­ли и бо­ре да се очу­ва по­ро­дич­но ог­њи­ште, Пра­во­слав­на ве­ра и кроз њу кр­сна сла­ва као и Хри­сто­ва бла­га вест. И да­нас ста­вља­мо на њи­хо­ву са­вест да очу­ва­ју у све­му сво­ју пра­во­слав­ну по­ро­ди­цу и свој пра­во­слав­ни дом, да бу­ду до­стој­ни све­тих и ју­нач­ких пре­да­ка на­ших и ка­да до­ђе вре­ме, ка­ко ка­же наш на­род, да по­ђу го­ре Бо­гу на исти­ну, да у сво­ме ср­цу по­не­су пред Бо­га све вр­ли­не угра­ђе­не у њи­хов по­ро­дич­ни ово­зе­маљ­ски жи­вот и да бу­ду срећ­ни што су ис­пу­ни­ли Бо­жи­ји план на зе­мљи. Извор: Епархија жичка

По­сле Бо­жи­јег име­на, ко­је је нај­у­зви­ше­ни­је у це­лој ва­си­о­ни, нај­ра­до­сни­је име и нај­леп­ша реч на овој на­шој пла­не­ти зе­мљи је­сте реч мај­ка, ма­ма. Сва­ки пут кад из­го­ва­ра­мо ту реч ми спа­ја­мо усне и упу­ћу­је­мо мај­ци по­љу­бац. Пред пра­зни­ке Ро­ђе­ња на­шег Спа­си­те­ља, ко­ји је на се­бе узео те­ло јед­но­г од нас кроз Пре­све­ту Бо­го­ро­ди­цу, и пун љу­ба­ви пре­ма ро­ду људ­ском до­шао да нас на­у­чи љу­ба­ви, сре­ћи, жр­тви, мо­ли­тви и све­ти­њи по­ро­ди­це, а кроз то и да нас спа­се, схва­та­мо да је не­бе­ској љу­ба­ви на­шег Спа­си­те­ља нај­слич­ни­ја љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке. За­што на­гла­ша­вам име мај­ке хри­шћан­ке? За­то што сва­ка хри­шћан­ска по­ро­ди­ца тре­ба да бу­де све­та и да жи­ви у Хри­сто­вој љу­ба­ви. Хри­шћан­ство је осло­бо­ди­ло же­ну и мај­ку роп­ства јер је, до Хри­сто­вог до­ла­ска у свет, же­на – мај­ка би­ла ро­би­ња и слу­жи­тељ­ка не са­мо сво­ме му­жу и де­ци, не­го и за­јед­ни­ци и дру­штву. Хри­стос је сво­јим до­ла­ском,уче­њем и жр­твом уз­ди­гао до­сто­јан­ство же­не и мај­ке до не­бе­ских ви­си­на, а хри­шћан­ску по­ро­ди­цу озна­чио као жи­ву Цр­кву. За­то и ни­је чу­до што је на­ша Све­та срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла и јед­ну не­де­љу пред Бо­жић том нај­у­зви­ше­ни­јем би­ћу – мај­ци. Реч мај­ка је слат­ка као ше­ћер, уз­ви­ше­на као бо­жан­ство, то­пла као сун­це. Ова реч је ме­лем и лек за сва­ку ра­ну ду­шев­ну и те­ле­сну. То је реч ко­јом се пу­не ср­ца ра­до­шћу, а и за­хвал­но­шћу Бо­гу Твор­цу ко­ји је ство­рио ово нај­дра­же би­ће и по­слао га у свет да га улеп­ша и ис­пу­ни љу­ба­вљу. За­то је љу­бав мај­ке, а на­ро­чи­то мај­ке хри­шћан­ке сли­ка љу­ба­ви не­бе­ске ко­ју је Бог Отац из­лио на нас пре­ко Си­на сво­га Је­ди­но­род­ног Го­спо­да Ису­са Хри­ста чи­ји ро­ђен­дан сва­ке го­ди­не иш­че­ку­је­мо са че­жњом и же­љом. Да би се на­ше же­ље ис­пу­ни­ле и оства­ри­ле тре­ба са­ми да по­ка­же­мо ве­ли­ку љу­бав пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бра­ћи се­стра­ма, бли­жњем и сва­ком чо­ве­ку искре­но, као што сва­ка до­бра мај­ка по­ка­зу­је љу­бав пре­ма сво­јој де­ци. Исто­ри­ја ро­да људ­ског пу­на је при­ме­ра мај­чин­ске љу­ба­ви и до­бро­те. Нај­у­зви­ше­ни­ји и нај­све­ти­ји при­мер мај­чин­ства је­сте Мај­ка Бо­жи­ја кроз ко­ју је и њен и наш Тво­рац до­шао у овај свет ис­ка­зу­ју­ћи пре­ма све­ту и пре­ма на­ма сво­ју љу­бав. Те­шко је ре­чи­ма ис­ка­за­ти ко­ли­ко је ве­ли­ка уло­га мај­ке у по­ро­ди­ци. Ни­је наш на­род тек та­ко ре­као: „Не сто­ји ку­ћа на зе­мљи не­го на же­ни“. Али, не на сва­кој же­ни, већ на же­ни хри­шћан­ки. Хри­шћан­ка жи­ви ве­ром у Хри­ста, Си­на Бо­жи­јег, и ту ве­ру пре­но­си на сво­ју де­цу. Мај­ка их учи је­ван­ђел­ским исти­на­ма, по­ка­зу­је им ка­ко да се пре­кр­сте, шта да ка­жу Бо­ги кад гле­да­ју у зве­зда­но не­бо. Она их во­ди у Цр­кву и при­во­ди Хри­сту. Ње­на мо­ли­тва Бо­гу за де­те је пу­на љу­ба­ви, а Бог као нај­ве­ћа љу­бав уз­вра­ћа на мај­чи­ну мо­ли­тву. Сле­ду­ју­ћи Хри­ста и ње­го­ву бо­жан­ску на­у­ку, мно­ге мај­ке су кроз це­лу исто­ри­ју ра­ђа­ле и вас­пи­та­ва­ле све­ти­те­ље, хе­ро­је, на­уч­ни­ке. Се­ти­мо се мај­ки Све­ти­те­ља: Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, Гри­го­ри­ја Бо­го­сло­ва, Са­ве Срп­ског, Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја и мно­гих дру­гих. Се­ти­мо се и мај­ки ју­на­ка: Ми­ло­ша Оби­ли­ћа, Мар­ка Кра­ље­ви­ћа, Мај­ке Ју­го­ви­ћа, мај­ки на­ших вој­во­да Жи­во­ји­на Ми­ши­ћа, Сте­пе Сте­па­но­ви­ћа, Пе­тра Бо­јо­ви­ћа, па на­ших на­уч­ни­ка Ни­ко­ле Те­сле, Ми­ха­и­ла Пу­пи­на и дру­гих мно­го­број­них мај­ки хри­шћан­ки. За­пи­тај­мо се – да ли би они би­ли то што су би­ли да ни­су има­ли та­кве мај­ке? О мај­ци би се мо­гло пи­са­ти и при­ча­ти не са­ти­ма, не­го да­ни­ма, али ја ће­мо ово из­ла­га­ње о мај­ци за­вр­ши­ти пе­смом мај­ци ко­ју је на­пи­сао ита­ли­јан­ски пе­сник Ед­мон­до де Ами­чи, а ко­ја је та­ко див­но пре­ве­де­на и пре­пе­ва­на на срп­ски. Извор: Епархија жичка

Ко­ли­ки зна­чај има по­ро­ди­ца у жи­во­ту по­је­дин­ца, дру­штва или др­жа­ве не­мо­гу­ће је украт­ко из­ло­жи­ти. По­ро­ди­ца је основ­на жи­ва ће­ли­ја сва­ке др­жа­ве. Као што сва­ка ће­ли­ја у на­шем те­лу има сво­ју функ­ци­ју та­ко и сва­ка по­ро­ди­ца у све­ту има сво­ју функ­ци­ју. Хри­шћан­ство је да­ло огро­ман зна­чај по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту. Има­ју­ћи и то у ви­ду, на­ша Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква по­све­ти­ла је три по­след­ње не­де­ље пред Бо­жић по­ро­ди­ци и по­ро­дич­ном жи­во­ту, па та­ко има­мо не­де­љу по­себ­но по­све­ће­ну де­ци, по­себ­но мај­ка­ма и по­себ­но оци­ма. Она то ни­је ура­ди­ла да би под­ва­ја­ла по­ро­ди­цу већ, на­про­тив, да би је још ви­ше учвр­сти­ла. Ту по­сто­је див­ни на­род­но хри­шћан­ски оби­ча­ји ве­зи­ва­ња и дре­ше­ња, ка­да ро­ди­те­љи ве­зу­ју де­цу, а де­ца ро­ди­те­ље, па се јед­ни дру­ги­ма дре­ше по­кло­ни­ма са пу­но љу­ба­ви. Сви пред­бо­жић­ни и бо­жић­ни оби­ча­ји оста­ју це­ло­га жи­во­та као нај­леп­ша успо­ме­на од ра­ног де­тињ­ства до по­зне ста­ро­сти. Де­тињ­ци Да­кле, да поч­не­мо са Де­тињ­ци­ма, да­ном и пра­зни­ком по­све­ће­ном де­ци. Мно­ги ка­жу да су де­ца бо­гат­ство све­та. И то је тач­но. А ако је та­ко, он­да су и нај­ве­ће по­ро­дич­но бо­гат­ство. Хри­шћан­ска по­ро­ди­ца је сли­ка Не­ба, Цр­кве, за­јед­ни­штва, жр­тве­не љу­ба­ви. Из брач­не за­јед­ни­це му­жа и же­не ра­ђа се кру­на њи­хо­вог за­јед­ни­штва и њи­хо­ве љу­ба­ви, а то је њи­хо­во де­те. Наш на­род има из­ре­ку: „Де­те у ку­ћу сре­ћа у ку­ћу“. Зна­чи сва­ко но­во ра­ђа­ње и до­ла­зак на свет де­те­та је но­ва сре­ћа. Па ако се у не­кој по­ро­ди­ци ра­ђа ви­ше де­це му­шке и жен­ске (што на­жа­лост, да­нас ни­је слу­чај, бар код нас Ср­ба) он­да се и сре­ћа умно­жа­ва. Сва­ко је де­те је­дин­ка за се­бе. Ра­ђа се као чист лист па­пи­ра, а на на­ма ро­ди­те­љи­ма је шта ће­мо и ка­ко пи­са­ти на то­ме чи­стом ли­сту. Наш на­род му­дро ка­же: „Ка­кво се­ме се­јеш та­кву ћеш и же­тву има­ти“. Зна­чи да смо ду­жни да се­је­мо до­бро се­ме, да пи­ше­мо на ду­ши на­шег де­те­та оно што је бо­го­у­год­но, уз­ви­ше­но, мо­рал­но и пле­ме­ни­то. Ни­је са­мо ро­ди­тељ тај ко­ји има ду­жност да вас­пи­та­ва сво­ју де­цу у до­бру. Ту ду­жност ка­сни­је има и шко­ла, Цр­ква, дру­штво и др­жа­ва. Хри­шћан­ство нас учи ве­ри, мо­ра­лу, вред­но­ћи, ра­ди­но­сти, по­што­ва­њу, пра­вил­ном од­но­су пре­ма Бо­гу Твор­цу, пре­ма ро­ди­те­љи­ма, бли­жњи­ма, пре­ма жи­во­ти­ња­ма, па чак и пре­ма при­род­ним ства­ри­ма, ко­је нас окру­жу­ју. Оно ства­ра од де­те­та чврст ка­рак­тер. Та­кав ка­рак­тер се углав­ном фор­ми­ра у ку­ћи, у ро­ди­тељ­ском до­му још од нај­ра­ни­јих да­на и та пр­ва ка­рак­тер­на нит се про­вла­чи до кра­ја жи­во­та. Из­ве­сно зна­ње се та­ко­ђе сти­че у ку­ћи, али се уна­пре­ђу­је и уса­вр­ша­ва у шко­ли и Цр­кви. Са­мо, не за­бо­ра­ви­мо да су ка­рак­тер и зна­ње два раз­ли­чи­та пој­ма. Не­ко мо­же зна­ти пу­но, ли би­ти рђав ка­рак­тер, док дру­ги мо­жда не­ма ве­ли­ко зна­ње, али је до­бар ка­рак­тер. Сва­ка­ко да је нај­бо­ље има­ти зна­ње и би­ти до­бар ка­рак­тер. Што се ти­че ка­рак­те­ра и ту по­сто­ји на­ша на­род­на из­ре­ка сте­че­на кроз ве­ков­но ис­ку­ство ко­ја ка­же: „Ка­ква те ко­лев­ка за­њи­ха, та­ква те мо­ти­ка за­ко­па“. Сто­га је вр­ло ва­жно да ро­ди­те­љи (отац и мај­ка) пре­но­се кроз љу­бав на сво­ју де­цу све оно што је ва­жно и до­бро и што ће им ка­сни­је ко­ри­сти­ти у жи­во­ту. Да­нас мно­ги ро­ди­те­љи гре­ше кад ми­сле да мо­гу ку­пи­ти љу­бав сво­га де­те­та нов­цем. Ма ко­ли­ко не­ко имао и мо­гао да пру­жи сво­ме де­те­ту у ма­те­ри­јал­ном сми­слу, тре­ба да зна да то ни­је до­вољ­но. Сва­ки чо­век, па и де­те, ни­је са­мо те­ло и оде­ло, не­го и жи­ва ду­ша ко­ја тре­ба да се хра­ни вр­ли­на­ма и до­бро­том, и да осе­ћа ро­ди­те­ље као ау­то­ри­тет из­над се­бе, а Бо­га као ау­то­ри­тет из­над се­бе и ро­ди­те­ља. Са­мо та­кво де­те ће ра­сти у пу­ног, здра­вог и пра­вог чо­ве­ка ко­ји ће уме­ти сво­је да чу­ва, а ту­ђе да не ди­ра. Ми хри­шћа­ни смо ду­жни да на­шу де­цу та­ко по­ди­же­мо и вас­пи­та­ва­мо да она по­ста­ну и оста­ну наш по­нос и на­ша сре­ћа, а то зна­чи да ни­кад не ока­ља­ју ни свој образ, ни образ ро­ди­те­ља као и дру­штва и др­жа­ве у ко­јој жи­ве и ра­де. Извор: Епархија жичка

Извор: Радио Беседа