Претражи Живе Речи Утехе

Предавање протонамесника Милорада Мировића, пароха новосадског и уредника Радија Беседе, "Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек", које је одржао у Кули. View full Странице

У недељу, дана 11. новембра 2018. године, када се наша Света Црква литургијски сећа Светог Аврамија Затворника и Свете Анастасије Римљанке, Епископ Херувим је благоизволео началствовати литургијским сабрањем у цркви Преноса моштију светог оца Николаја у Мирковцима. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Јован Клајић, умировљени парох, протонамесник Немања Клајић парох мирковачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. На литургијске возгласе и прозбе је одговарала богословска омладина и ђаци ОШ Мирковци предвођени својим вероучитељем г. Драганом Ристанићем. Радост заједничарења су увеличали својим присуством и представници световних власти г. Горан Рељић, начелник Општине Кистање, г. Вујо Крнета, председник Већа српске националне мањине Кистање и г. Момо Грчић. На крају Свете Евхаристије Владика је проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре и драга децо Божија, данас смо се окупили на овај свети евхаристијски дан да бисмо принели бескрвну жртву од свих и за све. Велики је дан данас овде у Мирковцима, што смо се сабрали у овој мученичкој цркви Божијој, која је у току своје историје претрпела страшна страдања. Међутим, она и данас светли светлошћу Васкрсења и људи који су данас овде, су они који су се молили да ова светиња заживи и да буде место окупљања нашега народа у овом месту. Као што смо и данас чули кроз Свето Јеванђеље, како нас Господ посећује на разне начине, управо из приче о Јаировј кћери ми смо видели на који начин све Бог долази и посећује свакога човека. Такође, кроз Светитеље које ми данас прослављамо видимо различите дарове кроз које се Бог кроз људе пројављује овоме свету. Свети Аврамије Затворник, који је ћутао, молио се, трпео целокупно мученичко страдање, због проповеди и сведочења Јеванђеља и Васкрслога Христа, задобија спасење и Црква га прославља. Исто тако, и Анастасија Римљанка, која је на велике муке била бачена, ниједнога тренутка се није хтела предати незнабожачким џелатима који су је мучили, него је у срцу своме носила венац вечне славе и непрестано је у својим мученичким страдањима вапила ка Господу, да јој помогне, узме душу њену и настани је у Рају сладости. -Кроз данашње Свето Јеванђеље чули смо да Бог и поред свих мука, ако жели и ако човек има вере у себи, може да чини различита чуда. То се и десило у данашњој јеванђелској причи када је Господ оздравио жену која је боловала од течења крви 12 година. Заиста су дарови у Цркви Божијој велики и Бог се нама јавља на различите начине. Благодат Божју можемо примити и осетити само ако живимо светотајинским животом, ако живимо Јеванђељем у Телу и Крви Христовој. Никако другачије ни лепше ми не можемо ступити у заједницу са Богом, и не можемо стварити тај најлепши однос човека са Богом. Али превасходно се морамо смирити једни међу другима, бити браћа једни са другима, и носити благи јарам Христов једни другима. Једино на такав начин ћемо бити сведоци управо тога Васкрсења и Страдања Христовога којем сваки Хришћанин треба да стреми и непрестано да се сећа у своме овоземаљскоме животу. -Ако градимо љубав једни међу другима, онда ћемо изграђивати љубав према Богу. Јер сваки ближњи је наш брат, сваки ближњи је икона Христова. Ако на тај начин живимо, ако једни са другима у међусобној љубави будемо били, онда смо засигурно синови и кћери Божије, и деца Божија, управо по оном позвању по коме нас Бог непрестано позива. На крају свете Службе Божије тражимо Благослов Господњи да буде на нама од сада и кроз сву вечност! Тај благослов који носите са овог Светога Богослужења, непрестано треба да сија у срцима вашим, да ширите благу реч Јеванђеља, да носите са собом печат Васкрсења, печат Вазнесења и да се припремате за други Христов долазак, који је близу, јер у овом времену у којем пловимо лађом спасења која је узбуркана, не знамо ни дана ни часа, али свакако треба непрестано да се припремамо за Христов долазак. На који начин? Никако другачије него врлинским животом и светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква је сведок тога живота, јер Она постоји, и поред свих недаћа и свих мука које ми као људи пролазимо. Она је ту да сведочи најлепши печат нашега живота, а то је Васкрсење које се десило да би се нама људима отворила Врата Раја, да би и ми могли бити у заједници и загрљају Божијем. -Нека би Господ дао да се ова заједница овде у Мирковцима умножи, да остане и опстане у овоме мученичком времену, обремењеном свим другим вредностима сем оним који нас узводе ка Царству Божијем. Нека би Господ дао да она опстане и да буде благословена од сада и кроз сву вечност. Амин! Радост заједничарења се наставила за Трпезом љубави у свечаној сали парохијског дома у Мирковцима. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста. На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује. Бог — то је Онај о Коме не бисмо имали никаквих питања да нисмо грешни, да нисмо испали из раја, као што птић испада из гнезда, — тада би све било другачије и Бог не би био проблем. Сада је Бог проблем и питање. Да ли Он постоји? Ако постоји, где је Он? А ако постоји и ако је негде, онда Какав је Он? Шта сам Му ја дужан? Шта је Он мени дужан? У човеку се појављује мноштво питања. Али, свега тога не би било да ми нисмо сагрешили и да грех није заслепео наше очи. Морамо да признамо да су сва тешка и компликована питања о Богу тешка управо због наше греховности, помрачености нашег ума. Људски ум је помрачен, ослабљена му је воља,човек је изнурен, дезоријентисан, данас мисли једно, сутра друго, сада мисли једно, а после пола сата нешто сасвим друго. Током једног минута може се колебати срцем налево и надесно. Зато што је, понављам, дезоријентисан и помрачен. Бог — то је прва и највиша реалност. Запитајте се, шта је за вас реално. Реалан је сто на који се наслањам. Реална је књига коју могу да листам, читам и препричавам. Реално је електрично светло. Реални су зидови које не могу пробити руком, а ако ударим у њих, одбићу се. Реална је и маса ствари које се непосредно односе на мене: реалан је крст на мојим грудима, коса на мојој глави... Али, Бог је много реалнији, и уколико то не осећамо, разлог је што смо згрешили и отпали од благодати. Сви су згрешили, сви су лишени славе Божије. Бог — то је живот сам по себи. Живот нису хлеб и вода, ни процветали цвет, нити дете које се тек родило, све су то појаве живота. А живот сам по себи јесте Бог, и Он је прва и најважнија реалност. Та најпростија истина нам није очигледна само зато смо, нажалост, деца грешног Адама и што су нам разум, воља и осећања помрачени грехом. Враћање човека к Богу је дуготрајан, компликован пут. Човек страда, јер човек није само homo habilis — « човек способни », ни само homo sapiens — « човек разумни », ни само homo erectus — «усправан човек». Човек је још и homo passus (од passion — страдање, страсти) — «човек који страда». Једна од човекових карактерних особина је његово константно страдање: или спољашње, или унутрашње, а најчешће и једно и друго. Човек страда, јер живи неприродним животом, страда зато што живи далеко од Извора живота, отцепљен је од Њега. Ако желите, то је попут телефона коме се празни батерија и он пишти: „Хитно ме стави на пуњач. Одвојен сам од извора напајања, моја батерија умире...“ И црвеном лампицом сигнализира да још само мало — и угасиће се. Исто и човек. А Извор живота, Живот сам по себи, Живот по имену „Јехаје“ (јеврејско „Јахве“, значи „Онај Који јесте“) је Бог. Не бисмо сумњали у Њега, да није греха, и ђавола и свих наших личних грехова, и грешака, и сл. Сви се ми налазимо у тужном стању које врло добро описује Тјутчев. Човек: У безверју је сух, опустошен, А неподношљив терет данас носи... И схвата да је сав упропаштен, И жеђа веру – али он да проси... Умиремо од безверја, умиремо док се одвајамо од Извора живота. Наша батерија сигнализира: „Још мало и угасићу се...“ Утичница је поред. Имамо утикач и имамо пуњач. Постоји Црква, постоје Свете Тајне. Али им не прибегавамо због гордости и што сумњамо у постојање Бога, у делотворност тог Извора напајања. Стога, питање о Богу није празно питање. То је питање теоретско и филозофско, а уједно и животно. То је питање жедних, оних који траже воду. Ако ожеднелом човеку у пустињи кажемо: „Нећу ти дати воду, али ево ти њена формула— H2O “, — то ће бити изругивање. Ако савременом човеку кажемо, на пример, Бог постоји, али га не приведемо Богу — то ће бити изругивање. „Где је Он? Зашто сам болестан, зашто сам сиромашан? Зашто ме је жена оставила, зашто су деца болесна? Што ми је умро отац? Зашто??? Где је ваш Бог?“ Стога, треба омогућити човеку благодатно искуство проживљавања Божанске реалности. Због тога и постоји Црква. Без Цркве је бесмислено започињати разговор о Богу. Сви говоре о Богу, а Црква пројављује Бога, али пројављује кроз богослужења, преко Светих Тајни, својих праведника, светитеља. Наш бол у срцу, наше стрепње, бриге су управо о томе да људи траже Бога и пронађу Га. О томе је и говорио апостол Павле у једном од својих проповедничких дела: у Делима апостолским записане су његове речи о томе, да је Господ Бог од једне крви размножио по свој земљи мноштво народа и дао одређени духовни задатак: Да траже Господа, не би ли га барем опипали и нашли, премда није далеко ни од једнога од нас; Јер кроз њега живимо, и мичемо се, и јесмо (Дела ап. 17, 27–28). Није далеко од човека — моралног бића, а човек јесте створење морално. Тако је предодређен. Није створење које само једе, пије, корача усправно, о нечему прича, већ створење које поставља себи питања: „Ко сам?“, „Одакле сам?“, „Куда идем и како треба да живим?“ Таква питања само човек себи поставља. Ни нилски коњ, ни жирафа, ни антилопа, хрчак, пацов нити врабац — никога не муче питања егзистенције. Само човека. Он се пита: „Ко сам ја?“ Треба да тражи Бога, не би ли га барем опипао и нашао. Тако да је трагање за Богом најважнији егзистенцијални задатак човека. Бог је очигледна реалност, а човек је вољено Божије створење које је испало из правог живота и доспело у зону неких привидности — у краљевство кривих огледала. И залутало у том краљевству, и осећа своју велику муку и нелагодност што се налази у нестварном животу. Пошто осећа своје пребивање у лажи, почиње да промишља и тражи: где си Ти? Зашто сам овде? Ко си Ти, Који ме је створио? Да ли Ти постојиш? То су стравична, врела питања, која рађају човека у човеку, тада му се Бог постепено открива. Бог је највиша, најчистија реалност коју не подвржемо сумњи. Можемо сумњати у то, да ја видим вас, а ви видите мене. Можда спавамо, можда је све сан. У то можемо сумњати. Али да сумњамо да је Бог реалност, то не смемо. Он је пут, истина и живот (Јн. 14, 6); и Он је реалност, помрачена за човека због тога што се ђаво са њим неслано нашалио, а ми прихватили ту шалу и именовали животом оно што живот није. Зато је трагање за Богом трагање за собом правим, и трагање за правим извором са којег можемо пити без престанка, не умирући. Али ја сам тек почео причу о Богу. Добро је говорити о Богу, јер је Он овде, Он чује. Господ никуда није отишао. Он није далеко у небесима, Он је близу, Он чује наше речи. Нека би Он испунио наше речи Својом благодаћу, да нађу одјек у срцима слушалаца. Да нам да разум да кажемо више и боље о Њему. Како светитељ Григорије Богослов каже, „сећати се и говорити о Богу, важније је него дисати“. Дакле, Он је живот и Он је прва и најважнија реалност. Извор: Православие.ру View full Странице

Зашто смо склони да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога, питали смо данас јереја Арсенија Арсенијевића, старешину храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. „Нашу веру треба да схватимо мало озбиљније, а не као скуп одређених форми“ каже о. Арсеније и напомиње да када је „човек васпитан на узвишеним вредностима, онда лако препознаје шунд“. Зашто не прихватамо Бога као Живога Бога који мења наш живот и шта је то здрав и нормалан укус у животу? А како да поступају наши људи који у великом броју живе и раде управо у западним земљама, из којих и долази ово својеврсно савремено паганство? Звучни запис емисије View full Странице

Милан Вукомановић Млади професор Јоан Кулијану је убијен у тоалету Теолошког факултета Универзитета у Чикагу. Убица још увек није познат, као ни мотив. Постоје спекулације да је убиство наручио Никола Чаушеску због његових политичких чланака. Проблем је што се убиство десило годину и по дана након чаушескуове смрти. Пре него што је убијен Кулијану је писао чланке и давао интервјуе у којима је осуђивао режим Јон Илиејскуа. Неки повезују ово убиство са тајном полицијом која га је дала убити како не би постао јака политичка фигура у случају повратка у земљу. Најсмелији теоретичари мотиве за убиство траже у књигама и објављеним радовима професора Кулијануа. Никад нисам упознао Јоана Кулијануа, иако сам двапут посетио факултет на којем је убијен. Штавише, из његове канцеларије на Теолошком факултету Универзитета у Чикагу стизала су ми, лета 1988. године, охрабрујућа писма која су наговештавала да ће ми баш он бити ментор током мојих планираних докторских студија на том факултету. Те године он је предавао редовне постдипломске курсеве из гностицизма, историје раног хришћанства, као и предмет по свом избору, који је носио део наслова његове будуће књиге: Путовања у онострано у религији и књижевности. Завршавајући у Београду моју магистарску тезу, с великим уживањем сам, тог истог лета, читао његов текст о демонизацији космоса и гностичком дуализму, објављен у француској Ревији за историју религија (Ioan P. Culianu, „Demonisation du cosmos et dualisme gnostique“, Revue de l’histoire des religions, № 3 [1979]). Идуће године сам, ипак, променио план, и уместо да одем на чикашки Универзитет, одлучио сам да докторске студије започнем на Универзитету у Питсбургу. Само две године доцније, пријатељ из Чикага ми је јавио да је Кулијану убијен. То је тада била вест која је дубоко потресла академску јавност широм САД. Јер у својој 41. години, када је и сам „отпутовао у онострано“, које је с таквим жаром проучавао целог свог кратког научног века, Кулијану је већ био религиолог светског значаја, и то не само у Чикагу, где је наследио катедру свог чувеног земљака Мирче Елијадеа, него и у круговима најугледнијих америчких и европских историчара религије. Кулијану је рођен 1950. у румунском граду Јаши, у веома угледној универзитетској породици. Студирао је на Универзитету у Букурешту, где је, према речима својих професора, био студент какав се среће тек сваких педесет година. Из Чаушескуове Румуније он је, међутим, године 1972. изненада пребегао у Италију, захваљујући једном краћем студијском боравку и стипендији италијанске владе. О тој његовој намери нису били обавештени ни најужи чланови породице. Кулијану је и пре свог првог, избегличког сусрета с Италијом, помно проучавао ренесансне философе и мислиоце попут Марсилија Фичина, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле. Још тада је он, заправо, почео да ради на својој најпознатијој књизи и најбољем делу Ерос и магија у ренесанси, које ће бити први пут објављено на француском тек 1984. Пре одласка у Италију, та истраживања била су, међутим, сачувана у Кулијануовој магистарској тези Марсилио Фичино и ренесансни платонизам. Младог и надареног румунског енциклопедика је, у то доба, изгледа, највише заокупљала ширина и ерудиција италијанских мислилаца који су успевали да у својим оригиналним пројектима на једном месту обухвате дискурзивна знања науке и мистичку имагинацију религије, магије и алхемије. Још тада је, у ствари, Кулијану препознао и изнова формулисао једну од основних теоријских поставки које ће га руководити и у доцнијим религиолошким истраживањима: ум и људска креативна имагинација стварају реалне светове. Нимало случајно, на самом почетку Кулијануовог Водича кроз светске религије, налази се, као мото, следећа мисао: „Оно што би могло бити много је чудесније од онога што јесте.“ Имагинарни светови нису, дакле, ништа мање реални од стварних, материјалних светова, а васељена делује по принципу јединства супротности (coincidentia oppositorum). Штавише, људска историја, па и повест религија, јесу само мапе људског ума; оне прекривају коначан, ограничен број комбинација и решења појединих религијских проблема. Религијске доктрине, веровања, идеје које се јављају на разним странама земљине кугле – писаће још Кулијану у предговору свог постхумно објављеног Водича – „присутне су у свим људским умовима који размишљају о њима тако што размишљају о проблему“ (Мирча Елијаде и Јоан Кулијано, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996, стр. 18). Религије, у ствари, нису ништа друго до „системи који имају тенденцију да прекрију све логичке алтернативе понуђене назнакама неких проблема“ (Ibid. 19). Отуда, у једном општијем смислу, ни „фундаментално јединство људске врсте не почива на јединству погледа или решења, већ на јединству операција људског ума“ (Ibid. 20). Дуго су, на пример, историчари религија покушавали да покажу како је веровање у сеобу душа дошло у Грчку из Индије, па су га ту прихватили орфичари, питагорејци и доцније Платон. Међутим, исто веровање сусреће се и међу афричким, северноамеричким и јужноамеричким народима, као и у Сибиру, Океанији и Меланезији. Кулијану је, заправо, сматрао да су сви ти народи, независно једни од других, али на основу сличних операција ума, дошли до идеје о подвојености душе и тела и слободном кретању душа из тела у тело. Попут Леви Строса, Кулијану ту препознаје једноставне бинарне структуре (нпр. душа–тело) које је људски ум вековима „обрађивао“ на сличан начин у различитим религијама. Узмимо само рану повест хришћанства као пример. На васељенским саборима се дуго расправљало о односу између божанске и људске природе Исуса Христа. То је један од централних проблема у хришћанској теологији, догматици. Али гледано логички, тврдио би Кулијану, ту је реч о свега четири алтернативе које теолози могу узети у обзир. Христос је, наиме, или само божанско биће, или само људско биће, или и божанско и људско биће, или ни божанско, ни људско биће. Прво гледиште су заступали хришћански гностици, друго је било ближе схватању евионита, раних јеврејских хришћана, док је четврто било типично за тзв. „ангелолошку христологију“. На саборима је, међутим, као правоверно учење, превагу однело треће гледиште, по коме је Христос у пуном смислу и Бог и човек, односно Богочовек. Када је то већ једном било утврђено и прихваћено на прва два сабора (у Никеји и Цариграду), те када су, најзад, и црквено-политички ауторитети стали иза те христолошке концепције, логично се наметнуло питање о односу божанске и људске природе Исуса Христа. Је ли ту, наиме, реч о само једној, богочовечанској природи, или пак о две различите природе интегрисане у једној личности? То је, опет, била централна тема четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Историјски гледано, многи расколи у повести хришћанства настали су као резултат неслагања око једног врло ограниченог броја логичких алтернатива, а то је, опет, пресудно обликовало саме историјске догађаје, односно правац и ток хришћанске повести. Кулијану је, дакле, сматрао да је такав ’бинарни процес гранања’, у ствари, једна од основних сила у историји, и да оваквих примера има пуно у различитим религијским традицијама. Јоан Кулијану и Мирча Елијаде Свој когнитивистички поглед на религију и друге хуманистичке дисциплине Кулијану је, сасвим сигурно, развио током вишегодишњег проучавања ренесансне философије и мистике. Трогодишњи боравак у Италији (1972–1975) омогућио је румунском емигранту, и поред врло тешких животних услова, непосредан додир с највећим уметничким и интелектуалним достигнућима ренесансе који су га надахњивали до краја живота. Боравећи, након тога, у Француској и Холандији (Гронинген, 1976–1983), млади апатрид је успоставио пуно међународних контаката с другим европским интелектуалцима и емигрантима. Међу Кулијануовим познаницима, колегама и пријатељима из тог периода издвајају се Уго Бјанки, Мартен Вермасерен, Елемир Зола и Умберто Еко. Посредством тих контаката, за њега је дознао и његов пуно старији и славнији земљак – Мирча Елијаде, о коме је, још 1978. године, Кулијану објавио и своју прву књигу (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978). Елијаде је, потом, средином осамдесетих, непосредно утицао на Кулијануов долазак у Чикаго, на универзитет. Стари професор је умро 1986, а тридесетшестогодишњи Кулијану га је незванично наследио на најпрестижнијој светској катедри за изучавање религија. Он је, попут свог ментора, и сам био изузетно надарен, плодан стваралац. Са своја три доктората (Католички универзитет у Милану и два доктората на Сорбони, укључујући и највиши степен – doctorat d’état), пишући на шест језика и говорећи осам, Кулијану је, до своје преране смрти у четрдесет првој години, публиковао и припремио чак седамнаест књига. Живот му је постао угрожен тек када је за европску штампу почео да пише и политичке чланке који су садржали беспоштедну критику Илијескуовог режима. Иако су околности његовог мистериозног убиства у тоалету чикашког Теолошког факултета до данас остале неразјашњене у јавности, претпоставља се да је Кулијану страдао као жртва планираног политичког атентата у коме је вероватно учествовала и румунска тајна полиција. Кулијану се у свом опусу често и радо препуштао великим и амбициозним темама. О томе, можда, најбоље сведоче наслови његових најпознатијих књига: Дрво гнозе: Гностичка митологија од раног хришћанства до модерног нихилизма (1992); Изван овога света: Путовања на други свет од Гилгамеша до Алберта Ајнштајна (1990); Ерос и магија у ренесанси, 1484 (1984). Непосредно уочи своје смрти, он је паралелно радио на два нова дела – тротомној „повести ума“, која би садржала делове о религији, философији и науци, као и једној целовитој историји магије. Ти списи, нажалост, нису завршени, али је зато постхумно објављен Водич кроз светске религије, у коме је Кулијану, уз помоћ веренице Хилари Виснер, сакупио део грађе из Елијадеове заоставштине и својих властитих предавања и списа. Међу овим делима посебно се, свакако, издваја Кулијануова дуго припремана монографија Eros et magie à la Renaissance, 1484, објављена тачно 500 година након наредбе папе Инокентија VIII инквизицији да отпочне с прогоном јеретика и вештица у Немачкој. Елијаде је сматрао да су тек с овим делом почеле да се појављују најзначајније Кулијануове теорије, док Јоанова колегиница с Теолошког факултета Венди Донигер вели да је Ерос и магија напросто једна ’бриљантна књига’. Та књига се, у ствари, бави периодом у европској историји у коме се редефинише људска цивилизација и разоткрива моћ креативне имагинације и ероса. Кулијану ту заступа становиште да се историјске промене дешавају као резултат мутације, а не еволуције, и то често захваљујући силама које су испрва скривене од учесника у тим догађајима. За разлику од ренесансе, која афирмише имагинацију, несвесно и еротско, протестантска реформација, путем гушења и потискивања имагинарног, отвара пут ка модерној технологији, политичким институцијама и савременој неурози човечанства. За мислиоце попут Фичина, Мирандоле и Бруна, као и арапског философа ал-Киндија, идеални свет имагинације једнако је стваран као и актуелни свет, који представља сенку или одраз дубљих духовних сила. Посредством универзалног духа (πνεῦμα), ум и машта сваког појединца су у тешњој вези са самим догађајима него што се то обично мисли. Кулијану је веровао у то да ми живимо у универзуму који има пуно више димензија него што савремена наука успева да претпостави. У занимљивој паралели с Платоновом метафором пећине, румунски религиолог пореди наш свет с баром пуном риба које не знају готово ништа о томе шта се дешава на њеној површини. На њујоршкој промоцији Фукоовог клатна, Умберто Еко је, препознавши Кулијануа у публици, позвао свог колегу да му се придружи на бини. Том приликом је Кулијану изјавио да крива тумачења често постају реалност, и бивају пуно стварнија од истине кад довољан број људи поверује у њих. „Ништа боље не илуструје тај принцип од холокауста. Кад се ускладе луди, фанатични умови, они креирају алтернативну стварност; они убијају из измишљених разлога“ (Ioan Culianu, „Umberto Eco and the Library of Alexandria, I“, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, 6). Нажалост, баш такве силе су се маја 1991. удружиле и против самог професора Кулијануа, који је, захваљујући својој ренесансној интуицији, и сам често слутио да ће умрети млад, предвидевши, штавише, у алегоријској новели Слободна Јорманија, злоупотребу и крах једне револуције сличне оној која се збила у његовој домовини. У кафетерији Кулијануовог факултета у чикашком Хајд парку, недалеко од места где је њихов професор убијен, студенти религиологије и данас расправљају о натприродним световима, гностицизму, кабали и ренесанси. На мајици која се једино ту може купити, неки маштовити шаљивџија је исписао слоган: „Ово је место где сам Бог пије кафу“. Извор: Трећи програм Радио Београда, 139–140 (2008), 293–297; такође: Б92, 11.10.2006. View full Странице

Свештени догађај из историје Цркве, Воздвижење Часног Крста Господњег, свечано је прослављен у Световазнесењској милешевској обитељи, 27. септембра 2018. године. Божанску Литургију служио је Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије уз саслужење архимандрита Леонтија, протојереја Игора Ерића, и протођакона Николе Перковића. Сестринство манастира појањем је прославило Бога, док су у литургијској радости поред верника милешевског краја учествовали и поклоници из Украјине. Звучни запис беседе – У Крсту имамо сагледавање свих аспеката живота, ми се подсећамо на само неке од њих према тренутку свог властитог пута и живота. Нема тренутка у нашем животу, без обзира на то колико смо грешни, када Бог одустаје од нас. Бог никад не одустаје од нас, а Крст је доказ. Ма колико дубоко да смо пали, овај дан Воздвижења Часног Крста нас подсећа и позива нас да се сетимо да Бог није одустао од нас, ни од убице, ни од издајника, ни од очајника. Јесу то греси: издајство, завист, мржња, али Господ ни тад није одустао од нас, зове нас и тада да се осврнемо, да се суочимо са собом, са својом трулежношћу, да устанемо и да се обновимо. И када нас је свет одбацио, и када нас сматрају за безвредне и штетне, и онда Богу значимо и Он нас прихвата, поучио је Владика сабрани народ. Извор: Епархија милешевска View full Странице

У склопу акције ,,Обновимо себе, подигнимо Ступове" припремљена је нова песма у извођењу музичког састава „Ступови“. Она носи назив „Љубав“ и писана је на текст Светог владике Николаја Велимировића. Три младе, музички образоване девојке изводе ову лепу композицију, а ми смо овога јутра имали задовољство да са једном од њих и разговарамо. Наша гошћа била је Анђела Брајовић. Након разговора, премијерно смо емитовали песму „Љубав“ писану за два женска гласа уз пратњу виоле. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

У новом издању емисије Личност и заједница на програму Телевизије Храм гост је био јеромонах Димитрије (Плећевић), игуман свештене обитељи манастира Тумане. У оквиру емисије отац је говорио о значају ове свете обитељи, као и о дивним угодницима Божјим преподобним оцима Зосиму и Јакову туманским, сведочећи о бројним чудима која се догађају молитвама ова два светилника туманске обитељи. View full Странице

Никада ми неће бити јасно зашто би их (нас?) држао у постојању (јер се пакао "животом" не може назвати) након свих примера где је доказано да за такве живот није... Човек који је крвник, убија и у томе налази задовољство, умре и онда након тога вечна патња? - А ПА КАЗНА ГА СТИГЛА, ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ??? - Па проблем је јер је он убијао...па не више ни од 100 година сигурно, а сад мора да пати вавек... - ПА НЕ МУЧИ ГА БОГ БУКВАЛНО НЕГО ГА ТО ЊЕГОВА САВЕСТ УНИШТАВА И БОЖИЈА ЉУБАВ МУ ЈЕ ОГАЊ ЈЕР СУ РАЈ И ПАКАО СТАЊЕ ДУШЕ!!!! Добро...и моје питање остаје исто... ЗАШТО га остављаш у постојању кад он за постојање НИЈЕ??? Човек је имао прилику, није је искористио, направио је погрешне одлуке...и то је то... тај је једноставно, својим изборима, "промашај"... зашто једноставно не буде "поништен" из постојања, престане да постоји, какав бре пакао, какви бакрачи??? Мени је то тотално сулудо... Исто сам прочитао свугде негде, а и овде по форуму: - Бог ће нас све загрлити након судњег дана својом љубављу, па ће некима то да прија а некима ће да буде мука... Па пусти га бре, аман, видиш да му позли сваки пут кад помисли на Тебе, а камоли кад га обливаш својом љубављу... која је сврха тога? Или има и друга варијанта а то је: - Пакао ће бити одсуство Бога, односно његове благодати, љубави, шта год, па си онда због тога вазда у каналу...шта ћеш, сам си тражио, нико те није лупао по ушима да се ваљаш у греху... Ајде!?!? А јел сам ја лупао Бога по ушима да ме створи и изложи свим тим искушењима? Ја се не сећам да јесам, искрено...И нема везе, није проблем, не буним се ја што се шанса даје сваком од нас да својом вољом заволимо Бога и радујемо се вечно са Њим (условно, против наше воље јер пре него што смо створени, стварно не верујем да смо га вукли за рукав и тражили да будемо створени) него ми НЕИЗМЕРНО иде на живце та патња после за оне који се промаше... Чему то аман...јел сам зезнуо ствар? Јеси.. То је то, бриши ме - нисам ја за ово, какву правду и задовољство то може некоме да чини да се несрећник злопати вечно за ни 100 година привременог живота где су га бесомучно и немилосрдно опседали и искушавали демони од кад се родио па до задњег дана...

Гост емисије "Интервју" био је господин Томислав Терзин, професор генетике, молекуларне биологије и биологије развића Универзитета Алберта у Канади. Аутор је књига "Научна цензурисана открића" и "Медоносна пчела - јеванђеље природе", а активно учествује и на трибинама о односу науке и религије, међу којима је и она са темом "Научни докази Исусовог васкрсења". У последњих петнаест година у САД-у, Канади и Енглеској, одржао је многа предавања о питању односа науке и религије. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице

Празник Рођење Светог Јована Крститеља зворничани прослављају као славу старог зворничког храма. Поводом храмовне славе, литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански Г.Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник зворнички протојереј - ставрофор Видоје Лукић, игуман Георгије (Станковић) сабрат манастира Гомирје, јереј Александар Јефтић, јереј Милош Тришић, јереј Мирослав Тодоровић и протођакон Славољуб Милошевић. На Литургији је пјевао црквени хор ''Свети Владика Николај'' из Зворника. У току Свете Литургије Преосвећени Владика Фотије рукоположио је теолога Илију Пантића у чин ђакона. Честитавши храмовну славу, Епископ Фотије се у бесједи обратио ријечима: Шта Бог жели од нас? Бог жели да живимо честитим и врлинским животом, у љубави према ближњима. Да живимо крстоликим животом. Да се боримо са старим човеком у себи, са човеком греха, страсти и смрти. Храм Рођења Светог Јована Крститеља једва је под своје сводове примио велики број вјерујућег народа који је дошао да заједно са својим Архијерејем доживи радост празника. Након литургијског сабрања услиједила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном бесједом, народу се обратио и све присутне празничним ријечима поздравио протонамјесник Милош Зекановић. Он се захвалио Преосвећеном Владици Фотију на канонској посјети а званицама на присуству. Ручак је протекао у веселом расположењу захваљујући програму који су уприличили чланови хора. Кум данашње славе био је господин Иван Јокић из Зворника који је, заједно са својом породицом, припремио славски колач, ручак за званице и послужење у црквеној порти за све присутне. Кумство за сљедећу годину прихватио је господин Саво Ерић из Зворника. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша искупљања у храму. На њиховим лицима је написано дубоко неразумјевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у ријечи сличне овим: "У реду, ударио си у вјеру, 'ајде де, нек ти буде. Али зашто још у цркву ићи, толико времена и снаге на то траћити? Ево, напримјер, ја такође вјерујем у Бога. Али ја вјерујем у својој души. Бог је код мене у мојој души, и мени нису потребне никакве вањске церемоније и ритуали. Сјети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: "Да бих општио са Богом - мени нису потребни никакви посредници!". Како таквим људима објаснити наше понашањe? Као и увијек, за то постоје два пута: пут напада и пут одбране. Критика животне "философије" таквог типа не представља неки проблем. На крају крајева, заиста је довољно имати само покоју мрвицу здравог разума да би се схватило да је друштво у којем се дворске луде (данас се то зове "сатиричари") доживљавају као експерти у области богословља и духовног живота - веома болесно. Такво друштво болује као минимум од губитка осјећаја за хумор: оно више није у стању да се смије кад види како се дворска луда пење на проповједничку катедру... За садашње друштво је озбиљно оно чиме су се забављали наши преци на вашарима... Такође не вриједи да се имало озбиљније удубљујемо у увјеравања наших критичара да је Бог њима наводно "у души". Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желио још апостол Павле: "Дјецо моја, ради којих сам у поново у мукама рађања, док се и у вама не изобрази Христос!" (Гал. 4, 19); "да вам да тврдо да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човјеку, вјером де се усели Христос у срца ваша" (Ефес. 3,16-17). Да је ријечи "Бог је унутар мене" рекао преподобни Серафим Саровски - те ријечи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено свједочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма који он посјећује тек понекад и не осјећа толико - из таквих уста такве би ријечи такође биле оправдане. Али када такве ријечи слушамо од малограђана... Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а какви конкретно духовни подвизи Ваши су Вас довели до таквог успјеха? Бога имате у души? Појасните, молимо Вас, какав је био пут Ваше молитве? Како често читате Молитву Господњу?... Шта? "Оче наш" не знате баш напамет?.. У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин Ви преживљавате присуство Бога у Вашој души? Какве плодове дарова Духа Ви у себи осјећате? Да Вам припомогнемо: "А плод је Духа: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вјера, кроткост, уздржавање" (Гал. 5,22-23). Имате ли Ви та осјећања? Не, не мислимо на особине Вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што прије нисмо имали, али је приликом нашег духовног рођења ушло у наш живот, обновило га? Није ваљда да се не сјећате тог обновљења? Надамо се да у Вашем душевном искуству можете разликовати: ово је "присуство Бога", а ово је испољавање обичних људских особина: осјећање љепоте, хармоније, осјећање савјести, људски афинитет према некоме?.. Не можете? Да ли то значи да Ви уопште нисте примјетили тренутак када је Бог, Творац Васионе, ушао у Ваш живот и у Вашу душу? Зар се то не може примјетити? Дакле, можда Он није ни улазио? Односно, може ли бити да сте Ви једноставно побркали и поистовјетили вјеру у Бога са присутношћу Самог Бога? Али, сачекајте, да видимо, имате ли Ви уопште и вјеру? Јер, вјера није обична пасивна сагласност: "но, добро, слажем се, Нешто тамо негдје и постоји...". Вјера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа... Вјера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вјера активно жуди: "ја хоћу, треба ми да буде тако!" Вјера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосјећа, али још није постало очевидно. Стремљење ка ономе што се већ дотакнуло нашег живота, што је нањ бацило свој одбљесак, али још није ушло у њега зацијело... Вјера - то је жељење новог искуства. Али они који говоре: "ја имам своју вјеру, и она је у мојој души" говоре то са тако покислим очима, да је веома тешко повјеровати да су они икада осјећали икакво стремљење ка Богу. Не можемо вољети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човјеку. Исто тако не можемо вјеровати а да никако не испољавамо своју вјеру у неким вањским дејствима. Ружа коју поклањају вољеној жени сама по себи није неопходна. Тај цвијет њој није драг због његове љепоте, него због одбљеска који је на њега положила љубав онога који га поклања. Цвијеће које смо сами купили и цвијеће које смо добили на дар на потпуно другачији начин оживљавају собу. Ако човјек тврди да некога воли, али ништа не чини у име своје љубави: не тражи сусрет, ништа не поклања, не одваја вријеме ради општења са вољеном особом, ништа не жртвује - то значи да се он једноставно хвалише пред својим, већ заљубљеним друговима: "па ето, нисам ја гори од вас, имам и ја љубљену!". Е, па, ви који тврдите да имате "Бога у души" - шта сте то па ви учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посјету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама промјенило од тог Сусрета? Да ли сте завољели Онога Којег сте срели? И шта то ви радите ради те љубави? Ако ли вас пак оваква питања наводе да збуњено ћутите - па, немојте барем сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вјечно стојите на једном мјесту - не презирите оне који корачају, чак ако се успут и спотичу! Оваква питања се могу поставити онима који своју љеност оправдавају својом умишљеном "духовношћу". Али и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповијед? За то је данас довољно укључити радио-пријемник. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Штавише, управо тако и гласи апостолов савјет: "Непрестано се молите". Да бисмо принијели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са молитвеним поменом ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свијећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Штавише, неки људи говоре да када они хоће да се помоле - иду у шуму, на рјечицу или до мора, јер им је тамо, у Богосазданом Храму, лакше да осјете величанственост Творца и да Га прославе. Зашто бисмо, говоре они, одлазили из бескрајног Храма и улазили под тијесне сводове храма рукотвореног? Да бисмо то схватили - хајде да за који минут изађемо изван граница хришћанског храма. Отворимо "Упанишаде" - древне индијске книге, састављене на прелазу из II у I миленијум прије Христова Рођења. Те књиге су до дан-данас свештене за хиндуисте, а однедавно су постале веома ауторитативне и за многе наше саотачаственике који су трагом окултиста отишли у данас модерно "ходочасништво на Исток". Ево како се у "Упанишадама" описује почетак стварања свијета: "На почетку овдје није било ничега. Све то бијаше обавијено смрћу или глађу, јер је глад - смрт. Он - који се зове смрт - пожеље: "Да се оваплотим" - и створи разум... Он се покрену, славословећи, и од његовог славословља роди се вода... Изнури се... Разумом он (глад или смрт) произведе спој са говором. То што је било сјеме, постало је година... Он отвори уста, да би појео рођеног... Помисли: "ако га убијем, имаћу мало хране". Тада он тим говором и тим тијелом створи све што постоји овдје: ...приношење жртве, људе, животиње. Све што је произвео одлучио је да прождере... Он пожели: "Нека ово тијело буде погодно за мене, ради жртве, и нека се оваплотим уз његову помоћ". Тада оно постаде коњ; када је порасло, постало је добро за жртвовања... Након завршетка једне године он га принесе у жртву самом себи, а друге животиње одаде боговима"[1]. Пред намa je објашњење једног од најконстантнијих паганских убјеђења: у религији и ритуалу се одвија кружна размјена једне те исте енергије. Божанство, стварајући свијет, троши у том труду немали дио својих сила, осиромашује, изнурава се. Од паганских богова одржавање у свијету реда, удржавање "космоса" од распада у "хаос" захтијева подоста напора. Богове који су онемоћали у трудовима на задржавању космоса (космос у смислу уређено стварање) од распада морају подржати људи. Због тога људи морају стати на пут ... рушења. Рушећи дио космоса, жрец ослобађа из њега енергију коју су богови некада давно потрошили да би је саздали и тим самим враћа ту енергију боговима, окрепљујући њихову снагу. У ритуалу се руши дио створеног свијета, да би тако потпомогнути богови могли одржати свијет у цјелини и заштити го од коначног распада. У нашем садашњем животу аналогију можемо видјети у раду физичара који су се научили да приликом вјештачки испровоцираног распада атома ослобађају енергију и усмјеравају је на друге циљеве... Паганско богословље је убијеђено да бог у творевини даје дио своје силе, и да од тога слаби. Али жрец, рушећи творевину пред лицем тог бога, приносећи му жртву, враћа натраг првоисточнику исту ону божанствену енергију, која је била заложена у дијелу космоса који се сада спаљује на жртвеном огњу. Ослобођена божанствена енергија се узноси ка породицама богова. И богови се буквално хране њоме. Управо се због тога у другом паганском миту - "Епу о Гилгамешу", састављеном у древном Шумеру - налази детаљ који данас изгледа сатиричан и смијешан. Богови наводе на земљу потоп. Спасава се од њега само један човјек... Пролазе дани, и одједном богови примјећују да им људи нису доносили само таму и непријатности. Са ишчезнућем људи прекинула су се приношења жртви... Богови почињу да гладују и прекидају потоп. Када им пак шумерски "Ној" приноси прву жртву након завршетка потопа, како пише у том древном миту, "Богови нањушише добар мирис. Богови се, као мухе, искупише око онога ко им принесе жртву"[2]. Понекад богови као храну траже чак и људске жртве. Ево цитата из једног недавно објављеног новинског чланка у којем се говори о тужним проналасцима археолога: Америчкки антрополог Џон Рајнхард започео је радове "у рејону вулкана Љуљаљако зато што је некада раније читао о древном насељавању Инка на падинама тог вулкана. Чланови експедиције живјели су под шаторима на врху вулкана (високог 6705 метара). Послије готово мјесец дана копања испод камења и сухе промрзле земље извађене су три мумије, заврнуте у некакав крпичасти чаршав. Мумије су биле откопане на мјесту које извана подсјећа на ритуално сахрањивање. Поред мумија чланови експедиције су пронашли 35 предмета од злата, сребра и шкољки, остатке материје украшене орнаментом и везом, мокасинке и керамичко посуђе. У њему су се понегдје очували и остаци хране. Мумије - тијела двају дјевојчица и дјечака старости од 8 до 13 година - датирају из претколумбовог периода, то јест старе су отприлике 600 година. "Ове мумије, - изјавио је новинарима професор Рајнхард, - су најочуваније од свих које сам ја имао прилику да видим за сву моју каријеру. Оне су биле замрзнуте, док су друге мумије обично биле балзмоване. Имам основане сумње да су ове биле замрзнуте још као живе". Према ријечима америчког професора, дјевојчице и дјечак су, по свему судећи, били принесени у жртву боговима Инка у току неког религиозног ритуала који се вршио, највјероватније, једном годишње. "Имамо такође намјеру да разјаснимо, - наставио је научник, - како су дјеца била убијена, с обзиром да на лобањама нема трагова удараца који се, као правило, проналазе на лешевима оних које су приносили у жртву својим боговима". У септембру прошле године око града Арекипе на југу Перуа у вулканској зони било је пронађено шест замрзнутих мумија, додуше, не у тако савершеном стању, у каквом су биле аргентинске. Оне су такође, како претпостављају експерти, биле принесене у жртву боговима Инка, и на њиховим лобањама су пронађени карактристични трагови од удараца који свједоче да су прошли кроз обред приношења жртве"[3]. Дакле, најважнији проблем паганских религија - то је питање о томе, какве жртве људи морају приносити боговима. Када треба приносити жртву. Ко их мора приносити. У чему се мора состојати та жртва. По каквом ритуалу она мора бити принесена. Којем од многобројних богова... О томе говоре књиге које разјашњавају паганске церемоније. Али у Јеванђељу ми видимо нешто дијаметрално супротно. Ако пагани говоре о томе - какву жртву људи морају принијети богу, Јеванђеље говори о томе - какву је жртву Бог принио људима: "Син Човјечији није дошао да Њему служе, него да Он послужи и Он да ода душу Своју за искуплење многих" (Мт. 20,28); "Јер тако вазљуби Бог свијет, да одаде Сина Својега Јединца, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн. 3,16). Схватате ли, Бог Библије толико надвисује сву васељену, да не може бити ни говора о томе да Он слаби приликом стварања свијета. Да, Бог Својом силом, Својом енергијом подржава постојање космоса. Али Његова бесконачна моћ се од тога николико не смањује. Па због тога нема ни потребу за попуњавањем уз помоћ људи. Због тога библијска жртвоприношења нису потребна Богу, него људима. Људи просто морају да се науче да буду благодарни. Људи морају да се науче да макар дио свог живота, своје имовине и својег времена (сјетите се заповијести о суботи) умију да одбацују од себе и да предлажу пред лице Господње. Не зато што је Богу потребан тај, Њему удијељени дио. Него зато да се људи на тај начин уче жртвеној љубави. Тек се десетим или стотим дјелићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принијети Богу, можемо то учинити на било којем мјесту. Све што постоји на свијету и онако припада Њему. Али има један такав дјелић битија, у којем је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други - то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Зидатељ свега не улази без питања. И од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју је нама даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самим и својим прохтјевима и похотама. Јединствено чиме ми можемо обогатити бескрајну власт Господа - то је ако ми и своју слободну вољу предамо Њему. Због тога "жртва Богу - то је дух скрушен" (Пс. 50,19). И ту жртву може принијети било који од нас. И у том смислу свако од нас је - свештеник. У том смислу треба разумјевати ријечи ап. Петра о томе да су хришћани народ који се састоји од свештеника (1 Петр. 2,9). Нико не може умјесто мене принијети у жртву Богу моју вољу. Само ја сам владам њоме и само ја сам могу принијети њу ка пријестолу Божијем. Принијети заклетву на вјерност и рећи: "Господе, воља Твоја, а не моја да буде! Благодарим Тебе за све што Ти пожелиш донијети у мој живот! Дај ми могућност да послужим Теби сваким мојим дахом!" - може се на било којем мјесту. Дакле, оно што ми можемо принијети у жртву Богу увијек је са нама. И због тога ми увијек можемо рећи свом "Ја" ријечи којима је философ Диоген некада одговорио на понуду господара свијета Александра Македонског да испуни било коју молбу мудраца: "иди, и не заклањај ми сунце!". Да би могао принијети жртву Богу, хришћанин нема потребу за храмом. Али у религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важно није оно због чега ми тражимо Бога. Важније је оно - због чега Он тражи нас. Због чега ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: "Дај нам, Господе, подоста здравља, подоста успјеха и додатака у плати!...". Превише често ми Господа тражимо, према опасци светитеља Димитрија Ростовског, - "не ради Исуса, него ради хљеба куса"[4]. Али, гле, зашто Бог тражи нас? Хоће од нас нешто да узме? Или да нам нешто да? Зашто зове Његова Ријеч: "Приђите Мени, сви који се трудите и који сте обремењени" (Мт. 11,28)?.. Нема у том позиву понуде типа: "И дајте Ми то и то...". Другачијом се предвјешћу завршава тај позив; он говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: "И Ј ћу вас успокојити... наћи ћете покој душама вашим". Дакле, Бог нас зове к Себи да би нам нешто уручио. Шта то? Знање - "Научите се од Мене"... Дух - "Примите от духа Мојега"... Љубав, мир и радост - "Пребиваћете у љубави Мојој... Мир Мој ћу вам дати... Радост Моја у вама да буде...". Али Христос нам даје и још нешто, нешто незамисливо... "Пребиваћете у мени, и Ја у вама... Примите, ово је крв Моја која се за вас пролијева...". Читавог Себе Христос повјерава људима. И Своју божанственост, и Своју човјечност. У савременој медицини постоји оваква процедура: човјеку се прелијева његова властита крв. Из његовог тијела се извлачи његова крв, и чисти се од неких штетних примјеса или се, напротив, обогаћује компонентама које организам болесника више не може сам да произведе у неопходној количини. И таква, од заразе очишћена и обогаћена крв се одмах улијева натраг у човјеково тијело. Нешто слично се дешава и у нашим односима са Христом. Бог постаје човјек. Он у Себе узима нашу природу која је пала у стање трулежности, у Себи је исцјељује, презасићује је Божанственошћу, Вјечношћу, Бесмртношћу, и Своје човјечије Тело, већ прошавше кроз смрт и васкрснувше, враћа нама. Своју човјечију крв, засићену Божанственим струјама, Он улијева у нас, да бисмо ми у себи носили зачетак Васкрсења и да бисмо били причесници Вјечности. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. Храм - то су зидови изграђени око Тајанства Причешћења. А Тајанство се состоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посјећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне Вечере. Нама је дата могућност да постанемо "причесници Божанске природе". Нама је дата могућност да се дотакнемо Енергије коју није у стању да произведе ни једна електростаница на свијету. Они који говоре да им храмови и посредници не требају - тешко да као ауторитет прихватају ријеч Јеванђеља. Међутим, можда осјете људску истинитост и вјеродостојност ријечи свуда омиљеног јунака - Вини-Пуха. Једном, као одговор на молбу Петка да састави пјесмицу, Вини-Пух је рекао: "али то није тако просто. Јер поезија - то није ствар коју ти налазиш, то је ствар која налази тебе. И све што ти можеш да урадиш - то је да пођеш тамо где те могу пронаћи". Бог је нас тражио. И нашао. А ми једноставно треба да пођемо и станемо на мјесто гдје Бог ближе него игдје прилази људима, на мјесто гдје Он људима раздаје најневјероватније дарове. Ако Чашу са причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо "Бог је мени и тако у души"? Христос је рекао гдје нас чека и шта жели да нам да. Он, Вјечни, жели да се с нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вјечном нашем животу не бисмо остали непоправљиво усамљени. Па, да ли је учтиво, када нас обавијесте да нас неко чека да се састане са нама на Пушкиновом тргу, у договорено вријеме отићи у шетњу по улици Лава Толстоја? Ако до састанка не дође - ко ће у том случају бити крив?.. Зна се ко ће бити крив: "Пушкин"! Они који говоре да њима нису потребни посредници у њиховим односима са Богом, не разумију да их у храму чека управо Онај Посредник, Kоји је баш умјесто њих и принио жртву и ослободио људе од неопходности да нешто руше у свијету и да плодовима рушења потхрањују богове-пере-ждере. Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? Извор: Саборни храм Светог Архангела Михаила у Београду View full Странице