Претражи Живе Речи Утехе

Боравећи у Кијеву у својству представника Московске духовне академије на конференцији у Кијевскoj духовној академији, 30. марта 2021. године, имали смо прилику да разговарамо са Епископом белогородским Силвестaром, ректором Кијевске духовне семинарије и академије. Током разговора, између осталог, било је речи о богословској академској науци у данашње време и о значају и месту Кијевске духовне академије у српско-украјинским односима. Владика ректор је напоменуо да је 2013. године био постигнут договор o сарадњи између Кијевске духовне академије и Православног богословског факултета у Београду и изразио жељу и наду да ће се односи и даље наставити и развијати на добробит богословске науке и очување православног учења. *Добар дaн, владикo Силвестре! Благословите! Добар дан! Бог благословио! *Налазимо се у Кијевској духовној академији, која се налази при Кијево-Печерској лаври. Учили сте се у Одеској духовној семинарији и у Московској духовној академији. Имали сте могућност да упоредите духовне школе. Колики значај има близина манастира за студенте духовних школа? Близина манастира, а нарочито лавре, веома је позитивна појава за духовне школе. Још у 19. веку, када се за време синодалне епохе, спроводила реформа духовног образовања, разматрало се питање да ли семинарије и академије треба да буду аутономне и да ли треба да се налазе потпуно изоловано од манастирског живота или пак уз манастире и лавре са великим братством. Тада су изнесена разна гледишта, али многи уважени епископи и ректори су говорили да близина манастира или чак место духовне школе на територији великог манастира или лавре има веома позитиван утицај на младе људе. Увек постоји нека бојазан да ће млади човек да изгуби везу са истинским духовним животом, са литургијским животом, са традицијом духовне делатности. Треба узети у обзир то да је младост – младост, она узима своје, био или не био студент духовне или недуховне образовне установе. Манастирски живот, сâм по себи, манастирски ритам, тишина – све то напомиње о смислу и садржају хришћанског живота. Током богослужења се молимо за живот и мир. Не молимо се да нам живот буде узбудљив или занимљив. Молимо се за миран живот. Управо то је идеал хришћанског живота који би требало да остваре не само они који живе у манастиру него и сви хришћани, монаси, свештеници, лаици. Веома је позитивна ствар када млади човек види пример мирног живота. Осим тога, у већој мери се баш у манастирима до дана данашњег чувају традиције богослужења, устројства црквеног живота, духовништва. И где год да млади човек настави да испуњава своје послушање и врши своју службу, нарочито ако постане свештеник, било на великој или на малој парохији, било у селу или у граду, он ће свакако да се ослања на знања и традицију које је стекао и видео. Све то, наравно, пружа манастирски начин живота. Иначе, историјски гледано, Кијевска духовна академија и семинарија нису биле на територији манастира. Налазиле су се у центру великог града. Али тако је Бог устројио да, када је крајем 80-их година прошлог века поново било могуће обновити рад наших духовних школа, једино место које нам било је доступно је била управо Кијево- -Печерска лавра, враћена Цркви за годину до отварања Кијевске духовне семинарије. Кијевска духовна академија је са радом почела фактички у истом периоду. Стога су обнова манастирског живота у Лаври и обнова кијевских духовних школа повезане истим везама и истим људима у том периоду. *Прошло је већ неколико деценија од обнове рада духовних школа при Лаври. Какав је на данас статус Кијевске духовне семинарије и академије? Да ли има акредитацију Министарства просвете Украјине? Прошле су већ три деценије од обнове рада Кијевске духовне семинарије и академије. Нажалост, данас немамо државну акредитацију мада је наша образовна установа званично регистрована на државном нивоу. Такође се придржавамо прописа и предлога које даје Министарство просвете Украјине везано за спровођење наставе. Код нас је иначе веома необична ситуација: наше дипломе се на државном нивоу не признају, али и поред тога свака наша диплома може се нострификовати и признати одвојено. Тиме се бави посебна комисија при Министарству образовања. И поред не тако једноставне верске ситуације у Украјини људи из Министарства излазе нам у сусрет и нострификују наше дипломе. Треба истаћи да је акредитација образовне установе и добијање неопходних лиценци веома сложен и дуг процес. И у том правцу Кијевска духовна академија максимално развија свој образовни потенцијал. *Каква је процедура за упис у Кијевску духовну академију и семинарију? Кога спрема Кијевска духовна семинарија, односно академија? Процедура уписа у Кијевску духовну академију и семинарију је традиционална за упис на духовне образовне установе. Првенствено је неопходна препорука за упис од свештеника или епископа. Неопходно је и доставити диплому из средње школе, резултате испитâ са велике матуре, податке о служењу војног рока, медицинско уверење. Приликом уписа полажу се испити и обављају се три разговора са кандидатом. Разговори су од великог значаја јер преко њих покушавамо да видимо не само знање кандидата већ и његова интересовања, општи развој, навике… Циљ нам је да видимо у којој мери кандидат има способност за предстојећу пастирску службу, која се састоји од неколико аспеката: беседништво, предавање, рад са младима, рад са људима у тешким ситуацијама. Сваки од наших студената има неки свој дар и таленат, а наш задатак је да то препознамо и помогнемо да их развију. *На ком језику је настава? Сва документација је на украјинском језику. Што се тиче предавања, ту већ постоји разлика: неко предаје на руском, неко на украјинском. Већина, око шездесет посто, предаје на украјинском. Ја сам, на пример, предавао догматско богословље на руском, али мој наследник га предаје на украјинском. Све у свему, главни задатак професора је да створи услове и омогући да студенти стекну знање, а не да професор испољава своје идеолошке или неке друге погледе и уверења. Стога, по мом мишљењу, језик наставе треба да буде на корист образовног процеса. *Колико је тренутно студената у Кијевској духовној академији и семинарији? Одакле су? Има ли студената из других помесних Православних Цркава? На данашњи дан у Семинарији и на Академији редовно студира 298 студената, а око њих 700 ванредно прати наставу. За велике факултете то и није нека велика цифра. Али по броју студената ми смо највећа семинарија у Украјини. Студенти су углавном из Украјине, али има и представника Белорусије и Молдавије. Било је и студената из других држава, из других помесних Православних Цркава. Међу нашим студентима било је и Срба и Пољака. Било је и студената који су семинарију завршили у Румунији, а после прешли да код нас студирају. У данашње време због пандемије, нажалост, нисмо у прилици да реализујемо многе ствари. Али надамо се, када се она заврши да ћемо поново бити у прилици да примимо студенте из других држава. *Ова академска година, као и пола прошле, углавном се одвија путем интернета. Како се Кијевска духовна академија и семинарија снашла са потешкоћама насталим услед пандемије? Колико је ова ситуација утицала на наставни план и програм? Имали смо великих потешкоћа. О томе каква је ситуација била у Кијевској духовној академији писали смо у званичним саопштењима. За Украјину и за цео свет ова ситуација је непредвидива и веома сложена. Стога је било врло тешко донети права решења без знања о томе како ће се даље одвијати ситуација. Искрено говорећи, ова ситуација је лоше утицала на образовни процес. Присталица сам тога да образовање треба да тече стабилно, без прекида, и да се студенти са професорима ипак налазе у учионицама. Постоје свакако и онлајн-учионице које омогућавају да се врши настава. Поред тога што сам ректор, држим и предавања. За мене је неприродно да држим предавање испред компјутера. Мени је потребно да видим студенте, њихову реакцију, њихов поглед, да они виде мене, а ја њих. Ценим такве тренутке, такву атмосферу и, да поновим, присталица сам традиционалног начина предавања. Нажалост, ове две године су биле тешке и утицале су на научни план и програм. Били смо принуђени неколико пута да распустимо студенте и пређемо на онлајн-наставу. Свакако, све то утиче на квалитет образовања и на друге аспекте и принципе духовног образовања. Стога сви ми у кијевским духовним школама желимо и молимо се да се настава поново одвија у нормалним условима. *Многи факултети у свету такође су суочени са ограничењима због вируса корона. Међу њима је и Православни богословски факултет у Београду. Да ли сте имали могућност да посетите Православни богословски факултет? Да ли постоји неки договор о сарадњи Кијевске духовне академије и семинарије и Православног богословског факултета? Претходни ректор, садашњи митрополит бориспољски и броварски Антоније, потписао је договор о сарадњи са многим православним образовним установама, међу којима је и Богословски факултет у Београду. Приликом потписивања договора у Београду 2013. године био сам у делегацији Кијевске духовне академије. Сећам се те посете Београду. То је за сада једини пут да сам био у Београду. Трудимо се да развијамо наше односе. Као прво, у складу са договором, вршимо размену студената и научних сарадника. До недавно, до пандемије, наши докторанди су путовали у Београд да прикупљају литературу и информације и да истражују у архивима за своје научне радове. И у томе су им помагали и из Српске Патријаршије и са Богословског факултета. Са друге стране, к нама су такође долазили представници Богословског факултета да прикупљају литературу и да наступају са излагањима. Са неким представницима Богословског факултета остварили смо чак пријатељске односе. Међу њима је, на пример, професор Владислав Пузовић. Неколико пута је наступао са предавањима. Он је писао рад о српским студентима који су се школовали у духовним школама Руске Империје. Када би долазио, он је држао предавања и уједно истраживао, а ми смо му са своје стране помагали да нађе сву неопходну литературу. Још један део договора се односи на објављивање научних радова. Из наше Академије студенти и професори шаљу научне радове у академске часописе Православног богословског факултета у Београду. Са друге стране, тамошњи студенти и професори шаљу своје радове у наш часопис Труди Київської Духовної Академії, у којем се могу наћи радови представникâ српске богословске науке, међу њима и радови професора Пузовића. Постоје и други правци наше сарадње. Ми овде, у Кијеву, покушавамо да реконструишемо историју кијевске богословске науке. А она је умногоме повезана са Србијом, барем тиме што су многи познати историчари и богослови Кијевске духовне академије после револуције 1917. године нашли уточиште у Србији. Од њих је вероватно најпознатији професор протојереј Теодор Титов, који је другу половину свог живота провео у Србији и својим радом допринео српској богословској науци. *У своје време сте имали могућност да предајете на Руском православном универзитету „Свети Јован Богослов“ у Москви. Данас предајете у Кијевској духовној академији. Да ли се студирање и предавање на теолошким факултетима разликује од студирања и предавања на духовним академијама? У време када сам студирао на Московској духовној академији, по благослову тадашњег ректора, владике Јевгенија (садашњег митрополита талинског и све Естоније), предавао сам на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова. То је за мене било веома важно и занимљиво искуство, нарочито ако се узме у обзир да је то био први пут да предајем. Тачно је да се сваки Православни универзитет или Богословски факултет разликује од духовне семинарије или академије. Као прво, разлике су у темпу живота, плану и програму, дисциплинском поретку и тако даље. Али, по мом личном мишљењу, требало би да постоје и духовна семинарија и академија, са својим планом и програмом, и богословски факултети са својим. Има доста људи који би да се баве богословском науком, али притом, из разних разлога, не желе да врше свештеничку службу. За такве особе, поред других, треба да постоје богословски факултети. Осим тога, у семинарије и академије, међу њима и кијевску, могу да се упишу само лица мушког пола. Али постоји мноштво девојака и жена које би, што због себе што због жеље да предају, желеле да добију богословско образовање. По мом мишљењу, уколико имају такву жељу, требало би им омогућити да студирају на богословском факултету. Ми, додуше, немамо богословски факултет, али при Кијевској духовној академији постоји трогодишњи катихетски програм. Већином га похађају они који желе да се богословски образују. Међу њима су и они који учествују у парохијском животу, који раде при храмовима. Међу полазницима програма су и људи који предају у недељним црквеним школама за децу, омладину и одрасле. У многим парохијама, нарочито у Кијеву, постоје секције за рад са омладином, као и са људима у затворима и болницама. Управо на тим местима човек, пре свега, треба да уме да разговара, саслуша, утеши, помогне и подржи. *Додела Томоса о аутокефалији “Православној Цркви Украјине” има последице за цео православни свет. Пре него што питамо како је та ситуација утицала на Кијевску духовну академију, како коментаришете све то? За почетак, хтео бих да истакнем да су поступци Фанара који се тичу Украјине пример нарушавања канонских норми без преседана, а уз то и кршење елементарних моралних норми. Представници Фанара — а то је свима очигледно — руководили су се личним властољубивим амбицијама. Живимо у времену када Фанар покушава да створи црквено устројство на тај начин да се на врху, са извесним неограниченим правима, нађе поглавар Цариградске Патријаршије. Безусловно, то ни најмање није у складу са древним, традиционалним, саборним начелом које постоји у Цркви на помесном и васељенском нивоу. Што се тиче црквеног питања у Украјини, патријарх Вартоломеј је једнострано и по сопственом нахођењу то питање ,,решио“ не само без договора са Руском Православном Црквом већ и без договора са другим Православним Црквама. Ствар је у томе да су бившег митрополита Филарета (Денисенка) сматрали расколником и фанариоти и представници осталих помесних Православних Цркава не годину или две већ деценијама. По логици саборног устројства Цркве, патријарх Вартоломеј је требало да пита представнике свих помесних Православних Цркава о Филаретовом статусу, као и о општој црквеној ситуацији у Украјини. Својом одлуком, међутим, патријарх Вартоломеј је показао не само свој однос према нама него и свој начелни однос према помесним Црквама, и, уопште, према црквеном устројству. Сада у пуној мери долази до изражаја феномен који се зове ,,источни папизам”. Он се појављује када неко од епископа почне да сматра да поседује нека ванредна овлашћења, могућности и положај и када покушава да све то и богословски оправда. Треба се присетити да римокатоличко учење о папи није настало за један дан. Хиљаду година је прошло до папе Пија IX који је прогласио непогрешивост папе. Тако је римски папизам растао довољно дуго и дубоко задирао. Цариградски папизам се развија на исти начин. Није се он данас појавио. Већ у 19. веку је неколико канониста и историчара Руске Православне Цркве користило израз ,,источни папизам”. Није то данашња тема, нисмо само ми то данас приметили. Али, како то често бива, постојала је нада да неће бити пређена граница дозвољеног. Патријарх Вартоломеј је, међутим, прешао ту границу. Сада се православни свет, нажалост, налази у стању дубоке кризе. *И таквим самовољним потезом је уручен Томос о независности… Видите, ако прочитамо сâм Томос и Устав такозване Православне Цркве Украјине, приметно је колике су могућности за уплитање Васељенског Патријарха у унутрашњи живот ,,Православне Цркве Украјине“. О тој теми сам писао у чланку ,,Упоредна анализа уставних докумената Украинске Православне Цркве и Православне Цркве Украјине” (на руском језику), који може да буде занимљив српским читаоцима. *Како је цела та ситуацију утицала на Украјинску Православну Цркву? Ми смо канонска Црква у Украјини. Све чешће се од присталицâ новоформиране црквене организације чује да ми нисмо Црква и да не треба да постојимо. Али једина канонска Православна Црква у Украјини је она Црква која се налази под духовним руководством Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија. То је оно шта ћемо увек да сведочимо. *Шта ће даље бити са Украјиснком Православном Црквом? Да ли је планирано неко компромисно решење у виду формирања уједињене помесне Украјинске Цркве? У тренутној ситуацији питање формирања неке уједињене помесне Цркве је потпуно апстрактно. Ми то питање у данашње време не разматрамо. У погледу тога шта ће бити даље, за три, пет, десет година, то се не тиче само Украјине и Украјинске Православне Цркве већ читавог Православља. Сви треба да разумеју да патријарх Вартоломеј и они који га подржавају заправо покушавају да преко украјинске црквене кризе реше неке ствари на глобалном нивоу, тојест желе да помоћу локалног питања остваре глобалне циљеве. Такав глобални циљ јесте покушај Фанара да успостави такав црквени поредак у којем би Фанар био на врху, са свим могућим овлашћењима и правима (управљао би дијаспором, примао апелације тако даље). Управо тај циљ покушавају да остваре преко Украјине. Свако ко поступке Фанара у Украјини прихвати као исправне треба да разуме да ће се то што се десило у Украјини за десетак година десити и у другим помесним Православним Црквама, а да ће већ за педесет година наследници патријарха Вартоломеја приказивати себе уу категоријама потпуно неприхватљивим за православну свест и православно учење. Стога сваки представник ове или оне помесне Цркве треба искрено да одговори на питање: шта ће бити са Православном Црквом у случају да помесне Цркве признају законитост поступака патријарха Вартоломеја? Ако на то питање одговоримо директно и искрено, онда ће сви разумети у каквој је опасности Православна Црква. Сматрам да једини начин да се некако одупремо томе што ради Фанар јесте да све помесне Православне Цркве иступе са својим ставом. *Враћајући се на питање о последицама формирања ,,Православне Цркве Украјине“, питао бих Вас: у којој мери су сви ти догађаји утицали на Кијевску духовну академију? Да ли се догађало да неки студенти Кијевске духовне академијеприђу ,,Православној Цркви Украјине“? Увек постоје људи који су у одређеним приликама спремни да напусте наше редове. Не желим да лоше говорим о њима. Обично се у таквим случајевима код нас каже: ,,Бог им је Судија”. Али до данас је из Кијевске духовне академије са редовних студија у ,,Православну Цркву Украјине“ прешао само један студент. Било је и студената које смо ми морали да избацимо због лоших оцена или због нарушавања дисциплине, а они су са своје стране покушавали да се пребаце у образовне установе ,,Православне Цркве Украјине“. Али треба истаћи да је и код њих однос према таквим случајевима обазрив. Јасно је: ако је студент био проблематичан код нас и имао тешкоће са учењем и дисциплином, такав ће бити и тамо. *У данашње време Украјинска Православна Црква је у незавидном положају. Али увек постоји нада да ће привремене потешкоће проћи и да ће све доћи на своје. Да ли се у Кијевској духовној академији и семинарији у наредном периоду планирају неке промене, пројекти или конференције? Свакако. Код нас се конференције одржавају два пута годишње: сјесени и у пролеће. Ове године ћемо покушати да обновимо све искуство које имамо у тој области. Уз то планирамо да организујемо додатне округле столове и семинаре. Сматрам да су они од изузетног значаја јер студентима пружају могућност да размењују гледишта, да чују мишљења других, па и неко ново мишљење. И то је важан део образовања. Свакако ћемо, дакле, нешто од тога организовати. Наравно, позиваћемо на учешће у свим нашим манифестацијама и представнике осталих помесних Православних Цркава. Стога се надам да ће представници српске богословске науке и убудуће да бити наши гости и учесници на манифестацијама. *Дај Боже! Хвала Вам, владико, за садржајан разговор! Задовољство је моје! Са руског: Николај Сапсај Редактура превода: епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Отац Иван Цветковић из Крушевца је члан Мисионарског одељења СПЦ, уредник Информативне службе Епархије Крушевачке и аутор Јутјуб емисије Жива реч, коју је изнедрила постојећа епидемиолошка ситуација. Пре службе и брака, како каже, имао је свој бенд и професионално се бавио музиком, а омиљени музички жанрови су му рок и метал. И данас у слободно време воли да свира бубњеве. Активно се залаже да својим пројектима приволи младе религији и цркви, што потврђују, између осталог, креација различитих стикера за Вибер, али и отварање Фејсбук профила Животије Утешановић на ком се може пронаћи мноштво здравог хумора и разоноде. Пошто су иза нас божићни празници и божићни пост, неминовно је да овај разговор започнемо објашњењем шта је пост, како се правилно пости, али и рушењем пресрасуда које имамо према посту. Људи често поистовећују пост са пуким уздржавањем од хране. Реците нам, шта заправо представља пост и које компоненте га чине потпуним? Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање филозофије живота, питање нашег односа према Богу и према Божјој творевини. Током поста побеђујемо природу и себе у сваком смислу, што значи да се не водимо нашим инстиктима, што је животињска особина, већ разумом . Пост је, такође, уско повезан са праштањем, једним од најтежих подвига којим човек купује Царство Небеско, место на ком се не једе, не пије… већ је све у знаку гледања лица Божјег. У нашем бићу често остаје немир и онда када напустимо људе који су нам починили неправду. Претпостављам да тај немир проистиче из наше немоћи да опростимо. Шта да чинимо како бисмо смогли снаге за тај подвиг? Пре свега, желим да кажем да је констатација „праштам, али не заборављам“ потпуно нејасна. Ако си заиста опростио, аутоматски си и заборавио. Ово је једини прави и могући начин праштања. Извор снаге за опраштање треба пронаћи у речима молитве Оче наш: „опрости нам дугове наше као што ми опраштамо дужницима својим“. Ако смо већ изговорили „како ја теби, тако ти мени“, треба дубоко да се замислимо над својим поступцима. Ја сам своју снагу за праштање пронашао кроз Васкрсење Христово, јер је оно гаранција васкрсења свих нас: и мене и онога коме ја нисам опростио. Могу да замислим какав би пакао био да уђем у Царство Небеско са емоцијама неопраштања, а притом Царство Небеско траје вечно. Праштање је подвиг и мучеништво. Оно подразумева да смо заволели свет и смирење. Ко то успе, он већ живи Царство небеско. Последње речи Светог Стефана Првомученика, док су га каменовали биле су: „Опрости им, Боже, не знају шта раде!“ С друге стране, Свети Владика Николај је рекао: „Непријатељи су сурови пријатељи. Они ме приближавају Богу, а одаљавају од мене самога“. У емисији „Жива реч“, чији сте аутор, Ваш саговорник отац Љуба Стојановић је рекао да осуђујући друге постајемо гори од њих, те да се Хришћанин не бави џелатима, већ слави мученике. Шта осуђивање других говори о човеку? Непрестано враћање и осућивање ближњих је губљење мира. Овакво поступање је аларм да је човек изгубио мир и са самим собом и са другима и са Богом. Мир има три релације, те не сме ни једна од њих да буде пољуљана. Осуђивање је један од најтежих грехова. Како видите данашњу епидемиолошку ситуацију? Да ли је на неки начин она искушење и разлог човечанства да се преиспитује? Ова ситуација, као нимало једноставна, може да нам буде одличан педагог. Она не отвара само здравствена питања, већ и социјална и теолошка. Трудим се да из ње извлачим дубоке теолошке импликације. Оно што желим сада јесте да дајем најбоље од себе, из чега се изродила емисија Жива реч у коју се једном приликом укључио Митрополит Порфирије и показао да као један сасвим нормалан човек подржава овакав мој нови метод бављења мисијом Цркве и препознаје моју добру намеру. Јасно је да се овај онлајн концепт неће свима свидети, али за оне који ће га пратити је права Катихизација. На неки начин ову ситуацију можемо да посматрамо као искушење у смислу да треба да разумемо и нашу слабу (у вери) браћу и сестре, те почнемо више да ценимо различитост и туђи страх. Нико од нас се не може заразити кроз Свето Причешће, али може од неозбиљности, јер овом вирусу још увек није нађен прави лек. Прво питање које се отвара јесте „Ко је мој ближњи?“. Сматрам да је мој ближњи цео свет. Ово питање је уско повезано са Исусовом Причом о Милостивом Самарјанину. Знамо да се вирус први пут појавио у Кини, која је далеко. Све смо неозбиљно схватили док вирус није дошао код нас. Тек тада смо почели да стрепимо пред њиме. Следеће питање је да ли ћемо после овога бити бољи људи? Ово је индивидуално питање, јер ако га посматрамо на нивоу народа или света, тешко да ћемо бити бољи. Да ли ћемо више ценити загрљај и кафу са комшијом? Даће Бог…Ово је период када се љубав показује на друкчији начин. Нећемо угостити педесеторо људи на слави и током празника, али уместо тога бар можемо да дарујемо оне који немају. Поента је како постављамо ствари. Из свега се може извући добро! Људи су, с обзиром на околности са вирусом, уплашени и постају анксиозни. Како пронаћи мир и очувати га у себи? Једини прави мир је онај који нам даје Христос, а задобија се црквеним искуством, кроз заједницу са Богом. Када се Господ усели у нас, ми тај мир имамо. Прве Христове речи када је васкрсао биле су: „Мир вам!“ Такво стање мира се постиже кроз Свету литургију. Литургија се не отпочиње кукањем због свега што немамо, већ захваљивањем Господу на ономе што имамо, а чега врло често нисмо свесни: храну, топао стан, нико нас не прогања због наше вере и не брани нам да водимо црквени живот. Неко нема ништа од тога...Чињеница да су данас најпродаванији лекови седативи и антидепресиви нам говори да мир свима треба, да је најпотребнији. Међутим, мир изазван лековима је лажни мир и само тренутан. Човек који има мир у Господу, макар га убацио у суровост пакла, он ће оживети рај, а ко нема мир и да га ставиш у рај, он ће живети пакао и у свему видети паклено упакљеним очима. Сведоци смо да се празници и даривање често поистовећују са материјалним. Можемо ли у материјалном пронаћи мир и задовољство? Да ли може материјално да нам пружи мир? Не може! Оно пружа само тренутно задовољство. С друге стране, треба да ценимо материјано, али на прави начин (нпр. у Цркви се молимо за ктиторе…). Прави однос према материјализму даје се кроз Цркву – она је најбољи осврт на материјализам. Међутим, материјално не сме да буде и пресудно, јер оно унутрашње је увек важније од спољњег. Позната нам је изрека: одело не чини човека, као што ни мантија мене не чини свештеником. Идол – онај у коме препознајеш божанске атрибуте, тј. моћи. Ако поставимо ствари на своје место – да ли је заиста тај неки тамо баја, криминалац који је стекао новац на нечастан начин и ожалостио друге идол? Ово питање има везе са чувеним – оно што не желиш да ти неко чини, не чини другоме. Да ли би тај коме је криминалац идол волео да га његов идол криминалац опљачка или убије? Наравно да не. Идоли у теологији увек представљају лажне богове. Он је лажни бог. Само светли примери треба да нам буду "идоли". Људи желе да дођу до богатства на брзину, али то не бива. Наводим свој пример: све оно вредно што сам урадио прошло је кроз највећа искушења. Није ми ништа од тога било лако оствариво и зато не дозвољавам да лако пропадне. Можеш мирно да легнеш да спаваш, јер ниси никога ожалостио, нико није заплакао због твојих недела. Клони се од зла, тражи мир и иди за њим! У продужетку разговора смо се дотакли питања зла. Ево шта нам је о томе говорио отац Иван! Није лако дати одговор на питање зла. Откуда зло? Зло се често показује као добро зато што зло нема своју личност, већ је имитација доброг. Нпр наркоман се дрогира иако зна да је то лоше по њега и његово окружење. Зашто? Кад користи дрогу, лепо му је – тада зло имитира добро. Добро је само оно што је добро, а оно што је добро је од Бога. Смрт нас често вуче у грех. Људи мисле да ће победити смртност, чинећи лоше… Тај неко сања да нпр. опљачка банку и оде на острво где ће живети лепо до краја живота. Ово „до краја живота“ је заправо проблематично… Он мисли да ће победити смрт, не знајући да је једино Света Литургија победа живота над смрћу, тј начин на који се смрт побеђује… За крај нам реците у којој мери су данас млади окренути ка цркви и религији. Млади су увек носиоци енергије, па и у цркви. Млади имају потенцијала да промене свет на боље. Много се уздам у младе и многи моји пројекти су намењени њима. Сматрам да је већи број младих у цркви него раније и сигуран сам да наша Црква има будућност. Млади људи често желе да приђу Цркви и вери на директан и јасан начин, без оптерећености обичајима који често буду потпуно супротни од онога што вера налаже. Треба им и те како дати простора да на најбољи начин осмисле своје присуство у Цркви кроз различите делатности: службом, појањем, програмирањем сајтова и апликација, музиком… Најважније је да не губе радост живота, бавећи се теоријама завера – то је потпуно непотребно (вратимо се на епидемију), јер је Христос разоритељ смрти, једном за свагда. Драгана Клашња Извор: Интервју са протојерејем Иваном Цветковићем - МЛАДИ ИМАЈУ ПОТЕНЦИЈАЛ ДА ПРОМЕНЕ СВЕТ НА БОЉЕ ZIVERECI.COM

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/28.09.18 - SPECIJAL - Olivera Radic intervju sa o. Savom Janjicem.mp3

У ексклузивном интервјуу за Комерсант.рс, архимандрит и игуман манастира Дечани, о.Сава (Јањић), говори о Косову и Метохији, суштини косовског питања, о улози и односима Цркве и државе, о Косову у очима светских сила, о „промени“ америчке политике и борби Срба за Космет у свету, као и о томе шта би у овом тренутку рекао председнику Србије, те духовном смислу Косова и хришћанском мудром решењу и задатку који стоји пред српским народом… Прво питање које се намеће само по себи јесте питање актуелних медијско-политичких напада на Вас као једног од најгласнијих у одбрани Косова и Метохије, али и напада на друге представнике СПЦ и СПЦ уопште. Све више се говори о „озбиљном сукобу“ на релацији држава-Црква, али да ли је реч о пролазним варницама или је сукоб већ отишао предалеко?! Напади појединих представника власти у Београду и медија који они контролишу лично ме много не узнемиравају јер сам навикао на сличне нападе још у време режима с краја 1990тих година. Више је проблематична чињеница да садашње власти реагују тако неконтролисано и ширењем потпуно апсурдних манипулација и лажи које стварају контраефекат за њих. Све то показује одсуство политичке сигурности, страх и забринутост јер они виде да већина људи у Србији јасно види да наше поруке не долазе из неког политичког сукоба Цркве са државом. Ми нисмо политичка партија нити имамо политичке амбиције. Наши ставови су израз бриге за судбину нашег народа и дубоко су засновани на ставу Св. Арх. Сабора из маја 2018.г. Како ће власти водити државу, то је на онима које је народ бирао, али када се неко игра са животима наших верника који су у најтежим условима преживели најгоре године репресије на КиМ после 1999. године и жели да прода Косово ради краткотрајних и себичних интереса, мора да бранимо наше стадо. Одбрана Косова, односно пре свега нашег народа и светиња, није ствар политике, већ наша духовна и морална дужност. Владика Атанасије (Јевтић) је недавно рекао, говорећи о Космету, да ћемо „опет и животе дати, ако треба“. Да ли сматрате да се Космет мора и треба одбранити и повратити војном силом, уколико не буде могло бити другог решења!? Историја је доносила бројне промене, а овуда су прошли многи освајачи. Освајало се Косово и ослобађало и опет губило вековима. Међутим сада се од српског народа тражи да пружи колективни пристанак на трајни губитак својих најсветијих територија, нашег народа и светиња, живе Цркве, и да још аплаузом поздравимо ову колосалну издају као велику политичку победу, да верујемо да ће нам бити боље када нас обезглаве. Ово није само етничко разграничење Срба и Албанаца које нам се предлаже, већ разграничење са здравим разумом, мењање духовног кода српског народа и његово претварање у једну безличну масу у светском мелтинг-поту, јер без Косова и оног што Косово за нас представља никада нећемо бити оно што смо били и што нас је вековима сачувало. Ми овај специфични израз Православне традиције у српском народу зовемо Светосавље и није случајно да управо 2019. године треба да обележимо 800 година од када је Св. Сава Српски добио Аутокефалију Српске Цркве. Верујете ли да Доналд Трамп, у одређеној консталацији, може у потпуности одбацити и поништити независност Косова као суштински анти-америчку и велику геополитичку грешку бивше америчке администрације и тзв. „Пентагон струја“ окупљених око Клинтонових!? Да ли можда таква промена политике наспрам Косова може бити испуњење његових предизборних обећања о новој спољној политици и у том смислу чак његов важан адут за победу на предстојећим изборима у САД 2020. године!? У САД очигледно видимо сукобе различитих интереса, али мислим да је питање Косова исувише безначајно за глобалне интересе једне такве супер-силе. Једноставно, неко је дошао на идеју да се овде „почисти двориште“ и прилагоде границе, а локалним властодршцима је препуштено да направе коначне мапе и поделе па ће велики да виде да ли то може да прође. Врло је могуће да је „успешно решење косовског питања“ заправо већ виђено у служби политичких интереса, али проблем је у томе што многи не виде да се не може направити кров куће ако нема темеља и ако нису подигнути зидови. Уместо стабилног решења имаћемо поново конфликте, прогањања људи, страдања. Такав је Балкан. Од 1999. године систематски се овде минира Резолуција 1244, повратак расељених и Косово се претвара етничко-албанско друштво. Зато је за СПЦ свака врста признања независног Косова и билатерално и у УН неприхватљива, што је и јавно речено више пута од стране наших највиших црквених представника. Али подела по којој би се највећи део Косова и Метохије предао у руке Албанцима са нашим народом и највећим светињама још је већи пораз и биће највећа историјска срамота оних политичара који одлуче да то спроведу. Не заборавимо, Косово није само парче територије, то је простор који носи и велики благослов, али и проклетство у зависности како се ко према њему односи. Сматрате ли да би Србија требала пооштрити свој политичко-дипломатски курс, те користити и инструменте као што су санкције са макар симболичном тежином према државама које су признале Косово и да ли Србија треба Косово да званично прогласи окупираном територијом!? То су већ питања политичке природе, и као Црква ми не можемо да држави дајемо политичке рецепте како да се боре за своју државу. Ми их само подсећамо како да сачувају свој образ и да чују глас већине нашег народа. Србији није потребан конфликт са светом и своје интересе треба да бранимо мудро, разумно али и одлучно. Поданичко понашање и одсецање важног дела макар де јуре признатог дела наше територије био би невиђени историјски дебакл. Неке земље су то радиле само непосредно након великих ратних пораза, али 20 година након рата ићи у ампутацију онога што је кроз историју одређивало идентитет нашег народа је једноставно, како је рекао наш Патријарх Иринеј „без сваке памети“. Прихватамо чињеницу да је један део наше земље под туђинском влашћу и жао нам је што је тако испало. Вековима смо били под турском влашћу и дочекали смо слободу. Али НИКАДА се нисмо одрекли Косова и Метохије као српског Јерусалима. Вероватно сте добро упознати са темом, па ако нам можете дати своје мишљење о борби Србије и Срба за одбрану Космета у свету. Колико су држава и српски невладин сектор, Срби уопште, у свом деловању у последњих десетак година били активни и организовани на пољу шире промоције истине о Космету у свету?! Свако треба да се бори на свој начин. Ми овде живимо на терену са нашим људима у албански већинским просторима КиМ иако већина Срба на Косову живи управо јужно, а не северно од реке Ибра. Морамо да сарађујемо са свим људима добре воље, па чак и да разговарамо и са онима са којима се у свему не слажемо, стално сведочећи нашу културу, историју и истину. Грчка је у одбрани имена Македоније својевремено на свим аеродромима и граничним прелазима имала велике постере са приказом овог дела грчке историје. Где су сада такви постери и билборди по Србији. С једне стране се тражи од земаља да одбаце признање Косова, а са друге стране се тајним разговорима нуде делови територије Србије не само Косову већ и могућој Великој Албанији. Наше поједине дипломате путују у Брисел и причају против Русије, а потом иду у Москву и причају против Запада. Ово је потпуни сумрак српске дипломатије и није ни чудо што нас и једни и други гледају са нескривеним сажаљењем. Уколико би сутра сели за сто са Александром Вучићем, шта би заправо био Ваш савет њему!? Шта је оно најважније што би сте му рекли!? Оно што сам једном раније и имао прилику да му кажем. Наш народ је забринут због прича о подели јер се бринемо шта ће бити са нашим народом, светињама. Сигуран сам да би имао огромну подршку целокупног народа и наше Цркве уколико би одлучно стао у одбрану стварних интереса и достојанства Србије. Разумем добро да треба да сарађујемо са светом и Истоком и Западом и то је увек било опредељење Србије, али мора да постоје границе достојанства и моралности. Људи нису само бројке и проценти или нека статистичка грешка. Део Србије је стицајем разних околности привремено ван уставно-правног система наше земље. То је тужна чињеница, али не и непромењива. Потрудимо се да то променимо тако што ћемо радити са свима, па и са косовским Албанцима на томе да сарађујемо у свему у чему можемо да сарађујемо, да поправимо услове живота људи, да покажемо да нисмо за замрзнути конфликт и сукобе, али да будемо јасни и чврсти у ставу да територија Србије (коју признаје највећи број становника наше планете, Уједињене нације, па чак ни цела ЕУ не признаје тзв. независно Косово) једноставно није на продају. Да ли ће нас неко због тога бомбардовати опет или уводити санкције, нисам сасвим сигуран, другачија су сада времена од 1999. године. Треба да радимо на владавини закона, права, на економском опоравку, на борби против организованог криминала и другим кључним проблемима који данас оптерећују Србију, али Косово, као ни било који део наше земље нећемо предавати ни продавати. Ако неко заузме оно што је вековима наше, као што наш Патријарх каже, пре или касније то може бити враћено. Тапије (земљишне књиге) остају. Увек бих поновио речи великог песника Матије Бећковића: „Aко Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто нам га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?“ За крај, Ваша порука једном обичном просечном Србину!? Будимо храбри и јединствени чврсто окупљени око јасног, неподељеног и чврстог става нашег Патријарха и Архијереја СПЦ који су на Св. Архијерејском Сабору СПЦ у мају ове године јасно рекли: НЕ признавању тзв. независног Косова, НЕ подели вековних српских земаља и одрицању онога што представља душу нашег народа. Црква не може да замени државу, али Црква чува душу нашег народа и вековима је била и опстала уз свој народ, а државне власти су се мењале и мењаће се док је света и века. Извор: Комерсант.рс линк

Питање: Ваше Високопреосвештенство, за почетак, замолила бих Вас да са нама поделите утиске о боравку у овом делу територије Српске Православне Цркве. Како сте све овде доживели? Архиепископ Јосиф: Најпре, веома сам благословен што сам други пут посетио Србију. Оно што ме изнова доводи у Србију јесте светост ове нације и дивни људи Србије. Они су православни верници, наша браћа и сестре по вери и Српска и Антиохијска Црква су сестре, биле су и још увек су блиске једна другој. Та блискост, пријатељство, везе и мостови између нас трају вековима. Дакле, ја сам благословен да будем други, а група која је са мном први пут у светој земљи Србији. Питање: Ваша служба везана је за Северну Америку – Сједињене америчке државе и Канаду. Кажите нам нешто о специфичностима средине и околностима које прате духовни живот народа на том простору… Архиепископ Јосиф: Живимо на великом континенту. Имамо 300 храмова, шест епископа заједно са мном. Ја сам митрополит, они су моји помоћници. Такође, имамо око 500 свештеника. Присутни смо тамо од 1895. године. Дакле, имамо историју и многи наши епископи су канонизовани, постали су свети људи, као Свети Рафаило који се упокојио 1915. Свештеничка служба тамо је иста као у Србији, али тешкоћа се огледа у томе што већи део друштва није православан, док је овде све као да сте код куће, осећате Православље свуда. Али, уз Божју помоћ и благодаћу Светог Духа, радимо колико можемо. Почео сам своју службу у Северној Америци 1995. године, сто година после Светог Рафаила. Када кажемо Северна Америка, мислимо на САД и Канаду. Служба је веома велика и не службујем из канцеларије, већ сам увек на путу и аеродрому, од једне парохије до друге. Јер, служба то захтева. Свакако је лакше бити у канцеларији и руковати одатле, али… Имамо седиште у Њу Џерзију, диван објекат и канцеларије, али ја нисам тамо. Ја сам „за изгубљеним бродом“, одакле стиже позив за спасавање душа (СОС, SOS – Save Our Souls, нап. аут.). Много је важније бити са људима, него у канцеларији. Питање: Српска Православна Црква има четири епархије на територији Северне Америке. Имате ли комуникацију са њима, са верним народом који тамо живи? Архиепископ Јосиф: Кад сам служио у Калифорнији, пре двадесет једну годину, тамо је био Епископ Јован (Младеновић, данас Епископ шумадијски, нап. аут.), са којим сам био веома близак. Онда је он отишао, вратио се у Србију. Данас је ту Епископ Максим (Васиљевић, Епископ западноамерички) и са њим сам јако добар пријатељ. Ја идем у „његове“ цркве, он долази у наше. Позивао сам га више пута на наше конференције, да говори и одржи презентације. У Њујорку је Епископ Иринеј (Добријевић, Епископ источноамерички), са којим смо такође блиски, познајемо народ и свештенство. Питање: Долазите из Сирије. Рођени сте и одрасли у Дамаску. Дакле, имајући у виду актуелну ситуацију у Сирији, не можемо избећи питања: шта мислите о томе? Шта осећате и чему се надате? Архиепископ Јосиф: Рођен сам у Дамаску и послат у Сједињене Aмеричке Државе да служим. Шта год мислио и осећао, у сваком случају могу рећи да смо против било какве врсте насиља. Насиље је зло! Али, оно што чујете и видите на вестима није грађански рат. Сиријски народ се не убија међу собом! Странци из 83 земље долазе да се боре у Сирији, јер они имају план и мисле да ће им тај план успети. Користе радикалне и фундаменталистичке снаге, троше милионе на пропаганду… У Сирији смо сви живели лепо једни поред других. Имамо много деноминација, много религија. Сирија је била најбезбедније место у целом региону до 2011. године. Хвала Богу, сада је Дамаск слободан од ИСИС –а и екстремиста, највећи део територије је сада безбедан. Ма коју суперсилу имали не могу променити мапу Сирије. Промена геополитичких прилика се неће догодити. Дакле, народ Сирије се међу собом не убија. Он је цивилизован. Има дугу и важну цивилизацију, и ко год жели да оде у Сирију у то ће се уверити. Ако ме питате да ли се плашимо, наравно да не. Свакако, тужни смо због губитка породица, војника, невиних људи… Али, у сваком рату је за очекивати да се такве ствари догоде. Најважније је да се Сирија враћа слободи, изградњи и обнављању зграда. Видим да ће будућност Сирије бити боља. Питање: Ми у Србији се на Светим Литургијама молимо за народ Сирије. Да ли знате за то? Архиепископ Јосиф: Знам, хвала вам много! И ми у антиохијским црквама у Северној Америци се молимо за Србију и њен народ, посебно за ситуацију на Косову и Метохији. Питање: Разумемо вас јер смо и прошли кроз сличну ситуацију 1999. године, трагедију нашег народа на Косову и Метохији. Можемо да саосећамо и да се молимо. Само то? Архиепископ Јосиф: Да, можемо увек да се молимо. Ми смо ово наше поклоничко путовање прошлог понедељка започели управо на Косову и Метохији. Посетили смо манастир Грачаницу, провели ноћ тамо. Нисмо имали страха, овде се свугде осећамо безбедно. Симболика посете Косову је веома велика, јер желели смо да пружимо наду народу који тамо живи. Рекли смо:“Долазимо из Америке. НАТО је бомбардовао Косово и друге делове Србије, али амерички народ није умешан у политику. Они цене Косово, народ Косова, цене присуство хришћана и свих других на Косову. За нас је посебан доживљај на Косову било то што смо боравили у манастиру. Нисмо имали прилику да видимо владику (Епископ рашко – призренски Г. Теодосије), јер је био на путу. Али, молимо се и молићемо се за њега, његову безбедност и безбедност свих људи. Ми смо верујући, а наша вера долази са истог извора, а то је Господ Христос, и у Њему смо сви једно. Сви наши проблеми су заједнички. Народ Косова, безбедност и мир Косова је оно за шта треба стално да се молимо. Питање: Замолила бих Вас на крају да упутите неку поруку нашем народу… Архиепископ Јосиф: Најпре бих поздравио Његову Светост Патријарха Иринеја, Свети Архијерејски Синод, Владу Србије и сав народ. Ми смо браћа и сестре и осећамо проблеме једни других. Као што смо поразили Отоманско царство и комунисте, ништа нас неће уплашити и одвојити од Господа Исуса Христа. Он није само филозофија. Он је као ја, као она, као ти, као цела нација. Док верујемо у Господа Христа, ништа нас не може сломити! Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Српска Православна Црква

„Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика

ПОСЛЕДЊИХ 15 година није било дана или да нисам био у затвору или да није вођен судски процес против мене. То је свакако тешко издржљиво, ако човек нема благодат Божју и ако није убеђен да жртва коју чини носи добро Цркви. Говори овако, у ексклузивном интервјуу за "Новости", архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Шести (Вранишковски), први пут о детаљима судског прогона и затворској голготи у Идризову код Скопља, из ког је изашао у фебруару 2015. Поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА), једине признате православне цркве у Македонији, која представља хронични проблем властима у Скопљу јер је у канонском јединству са СПЦ, наглашава да ПОА и у 21. веку делује по кућама и становима и указује да је власт у Скопљу, мислећи да ће се ако удари на пастира, и словесно стадо распршити. - Но, постигла је супротан ефект. Колико су веће биле тортуре и притисци, толико су бројнији, али и зрелији постајали верници. Истина је да раскол оптерећује односе између Скопља и Београда, али за то кривицу сноси само једна политичка врхушка и то она у Скопљу. * Да ли сте имали помоћ других православних цркава? - Било је и до сада и верујем да ће је бити и даље. Црква је једна, а јединство се најупечатљивије показује управо када страда неки члан Цркве. Није тајна да сам у готово свим навратима колико сам био у затвору, превремено ослобађан. То се свакако догађало због залагања других православних цркава, али и многих владиних и невладиних организација, европских и америчких. Што се тиче помоћи других православних цркава, она је увек добродошла. Није непознато и да је мој последњи превремени излазак из затвора био по залагању Московске патријаршије. * Власти у Македонији покушавале су да судске процесе против вас прикажу као кривичне? - Свако ко је пратио црквене догађаје, па чак и онај који их је мање пратио, зна да нисам имао никакве кривичне кривице, већ је једина моја кривица била успостављање јединства са СПЦ. Заиста је апсурдно у 21. веку некога гонити судски и осудити на затворску казну, само због његових верских убеђења. * Има ли наде за наставак прекинутих разговора за исцељење вишедеценијског црквеног раскола у Македонији? - Пре неколико дана завршен је поновни судски процес вођен против мене, двојице епископа, двојице свештеника, четири монахиње и 10 верника ПОА, међу којима су и моја мајка и моја сестра. Због тог предмета сам већ био у затвору, а други су осуђени условно на пет година. Крајем марта суд је донео нову пресуду којом сам осуђен на затворску казну колико сам времена провео у затвору. Условно су осуђена још двојица лаика, а сви остали оптужени у претходном поступку били су ослобођени. Свакако да оваква пресуда има неку позадину и то нам не дозвољава да се безрезервно отворимо за обновљене разговоре са МПЦ која је још у расколу. * Искушења вашег вишегодишњег робијања добар део јеваности препознаје као печат учвршћења у сведочењу вере? - Дуговековно искуство Цркве нам је показало да се истина брани бираним и правим речима, истиновањем у љубави, отвореношћу за дијалог и ширином за праштање. Но, у одређеним случајевима, када се истина не напада само вербално, већ се праве покушаји физички да се истребе носиоци истине, тада се брани само спремношћу за сведочење, или како се другачије назива - мучеништвом. О РИГИСТРАЦИЈИ НИ СЛОВО * У Македонији су данас регистроване две цркве и 31 верска организација и група, али не и ПОА. - Захтев за регистрацију ПОА је државним органима поднела још 2004. године. Према тадашњем закону, надлежна за регистрацију била је Комисија за односе са верским заједницима. Та Комисија је одбила регистрацију ПОА. Од 2009. надлежан за регистрацију верских заједница је Други основни суд у Скопљу. Ми смо исте године поднели захтев, али смо били одбијени. Поднели смо тужбу Европском суду за људска права у Стразбуру. Будући да смо претходно истом суду поднели тужбу и због одбијања регистрације, обавештени смо од суда да су обе спојене у једну. До данас нисмо добили никакву пресуду. http://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:661890-Митрополит-Јован-Ни-још-15-година-тамнице-не-би-ме-одвојило-од-СПЦ