Претражи Живе Речи Утехе

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха. Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе... Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона. Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни). То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот. Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека. Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом. Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело. Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав. Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт! Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе. Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга . Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота. Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота. Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22). Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно. Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака: „Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу." јереј Димитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com

На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље

Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Васељенски патријарх Вартоломеј началствовао је Божанском Литургијом у суботу 1. фебруара 2020. године, на празник Светог Трифуна, заштитника пољопривредника, у цркви Пресвете Богородице у Цариграду. На крају Литургије Свјатјејши је говорио о грчкој заједници која и даље неуморно чува верске традиције својих предака у Цариграду. „Морате наставити да обновите све оно што је уништено током времена, а што су нам преци оставили у наслеђе. Све што је пострадало за време септембарских догађања у Цариграду,“ рекао је он у говору и честитао митрополиту силивријском Максиму на обнови цркве. „Ми ћемо сви заједно наставити да идемо оним путем који нам је грчка заједница одредила и одржавамо верске традиције наших предака. Васељенска Патријаршија никад неће бити пренета негде другде, и њени непријатељи неће никада клицати као победници. Истина и правда ће на крају превладати. Истина и правда су уз Васељенску Патријаршију,“ додао је. С обзиром на то да је послављан Свети Трифун, који је био пољопривредник, Васељенски патријарх се дотакао еколошких проблема са којима се свет данас суочава и потребе да се заштити земља као Божја творевина и наш Заједнички Дом. У свом отпоздраву митрополит Максим је казао: „Богородица никада неће оставити нашу Цркву. У њу полажемо своје наде и молимо се да свагда закрили своју Свету Цркву, свој град и Васељенског Патријарха, који се стара око одбране закона и привилегија Васељенске Патријаршије. Извор: Инфо-служба СПЦ

У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље

У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру

„За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру

Исти они који су нас у својим млађим годинама запенушаним говорима подстицали на рат 1999, који су пораз проглашавали за победу, који су се после клели у Резолуцију 1244, па је сада куде, који су звали издајницима оне који разговарају са косовским Албанцима, а сада са њима испијају шампањце и тргују српском земљом и српским животима. Шта рећи и шта помислити о моралном интегритету људи који мењају своје ставове као капуте. Обећавају нам заштиту манастира, иако до сада (проверено) никада о томе нису причали у Бриселу, на чуђење међународних представника), гарантују заштиту већине српског народа на КиМ која по њима треба да остане "с погрешне стране границе" а ни сами не скривају да их заправо интересује само једно парче севера Косова, ако и њега не изгубе као и све остало. Показују карте које не означавају број Срба, већ територије општина, јер тобоже Срби јужно од Ибра као да не постоје - за њих су то тачкице. За њих се српски народ мери у цифрама и метрима, а не људским животима. Од када су техничке преговоре претворили у преговоре о статусу, повратак Срба на КиМ се смањио, многи размишљају о продаји земље, људи су још више збуњени, а са оваквом губитничком реториком бићемо срећни да се сви не иселе, што би им можда и олакшало посао издају оправдају ситуацијом на терену. На Еванђељу су се клели да ће се трудити за цело КиМ у Србији, а сада издајницима и агентима проглашавају оне који их на то подсећају. У паници праве спискове државних непријатеља и позивају на линч неистомишљеника, а сами подривају достојанство државе коју су добили са поверењем народа,а коме годинама заузврат продају маглу. Покушавају да прикажу да је Црква наводно подељена, а не смеју да јавно објаве јединствено усвојено саопштење свих архијереја о Косову и Метохији у мају месецу. Ништа им није ни свето ни честито осим жеље за влашћу. Како да им народ верује, а да себе још више не понизи, после толиких година обмањивања? Остаје да видимо. Уколико добију подршку за оно што су намерили да ураде, очигледно, ово што имамо на Косову и Метохији нисмо ни заслужили и припашће неком другом народу, који ће можда имати више бриге да сачува као своје оно што му се поклони на тањиру. На народу је да каже своје, као што је то чинио у одсудним тренуцима наше историје. Црква је већ више пута рекла да се Косово и Метохија не оставља, и остаје уз свој народ, колико нас год било и остало. Архимандрит Сава Јањић Извор

ПРИШТИНА - Посланици Српске листе спречили су на данашњој седници Скупштине тзв. Косова да се из имена Српске православне цркве избаци реч - Српска. Гласовима Српске листе скупштина је усвојила у начелу закон о верским заједницама на Косову и Метохији. Како је за наш лист изјавио Игор Симић, портпарол Српске листе, посланици ове листе категорички су одбили поменути предлог. На овом закону блиско смо сарађивали са представницима СПЦ и предлози Српске листе и СПЦ су саставни део овог закона. Заправо, овим законом успели смо да коначно дефинишемо да је Српска православна црква на КиМ власник имовине којом располаже и сва њена имовина је неприкосновена, што морају поштовати све институције. Тиме нико неће имати право да користи сличан назив, грб или печат нити да полаже право на имовину СПЦ, манастире верске и световне објекте - истиче Симић за "Новости", додајући да је поменутим законом такође гарантовано неометано исповедање вере, приступ верника манастирима као и спровођење економских активности уз повластице када су у питању плаћање царина, пореза и осталих дажбина. Овај закон је, по мишљењу представника Српске листе, од огромног значаја како за СПЦ тако и за српски народ на КиМ. Фото: Танјуг Извор: Новости

Ploča se premješta iz Jasenovca u Novsku, ali 'za dom spremni' ostaje Barišić: Razgovore nastavljamo jer ne želimo biti razlog raspada Vlade 02. rujna 2017. u 11:08 Foto: Ivo Cagalj/PIXSELL Pogledajte galeriju 1/5 Autor Iva Puljić-Šego Najizglednije kompromisno rješenje za HOS-ovu ploču u Jasenovcu jest to da Vlada, isključivo u dogovoru s pripadnicima HOS-a, u idućih 15 dana tu ploču premjesti izvan Jasenovca na jednu od lokacija na tom području gdje su se vodile najžešće bitke tijekom Domovinskog rata, ali da natpis “za dom spremni” u grbu HOS-a ostane na ploči. Lokaciju bira HOS Otkrio nam je to izvor iz Vlade dodajući da će se tek u drugom koraku, u sklopu zakona o simbolima totalitarnih režima čije bi okvire trebalo dati Vijeće za suočavanje s prošlošću do ožujka 2018., odrediti odnos ili sankcije za sve simbole totalitarnih režima, pa tako i za pozdrav “za dom spremni”, ustašku ikonografiju, ali i za srp i čekić, zvijezdu petokraku itd. Tek usvajanjem takvog zakona, bude li on predvidio zabranu isticanja “za dom spremni”, taj bi pozdrav mogao biti uklonjen i s HOS-ove ploče, premda naš izvor iz Vlade ne želi prejudicirati što će u zakonu pisati. Jedna od opcija, kada se izradi taj zakon, jest i ta da se Jasenovac proglasi mjestom posebnog pijeteta što bi značilo da bi bilo kakva ikonografija, pozdravi ili sl. koji se mogu povezati s ustaškim režimom bili zabranjeni. Upravo je i Večernji list apelirao i predlagao da Jasenovac postane mjesto posebnog pijeteta i da se na taj način riješi ideološki prijepor i ukloni neprimjereni natpis iz Jasenovca, nekad središta ustaškog koncentracijskog logora. Vlada će pak prihvatiti zamjensku lokaciju za ploču iz Jasnovca koju predlože pripadnici HOS-a u dogovoru s obiteljima jedanaestorice poginulih pripadnika te postrojbe, u čiji je spomen ploča i podignuta. Izgledno je da to bude na području gdje je slomljen banjalučki korpus, odnosno u Novskoj. Naš sugovornik iz Vlade objašnjava da je premještanje ploče iz centra Jasenovca (postavljena je nedaleko od bivšeg ustaškog logora) najmanje bolno, ali i kompromisno rješenje koje bi zadovoljilo i Vladu i pripadnike HOS-a. Napominje da Vlada instant-rješenje u idućih dva tjedna želi pronaći isključivo u dogovoru s HOS-om. Premijer Plenković očito si ne želi priuštiti da specijalci po političkoj direktivi nasilu skidaju ploču, a još bi bilo dramatičnije jer bi izvršitelj bio ministar unutarnjih poslova Davor Božinović, desnici omražen političar. Prema sadašnjim zakonima, Vlada i nema uporište da iz grba HOS-a ukloni ZDS budući da je HOS legalno registriran s tim sloganom. Da bi premještanje ploče na drugu lokaciju, ali sa ZDS u amblemu HOS-a, bilo prihvatljivo i pripadnicima HOS-a, potvrdio nam je Borislav Barišić, predsjednik Saveza udruga dragovoljaca hrvatskih obrambenih snaga. – To je osnova za nastavak razgovora s Vladom i o takvom smo prijedlogu rješenja razgovarali neki dan u Slavonskom Brodu s ministrima. Zagrebački HOS-ovci, koji su i podignuli ploču, uz suglasnost obitelji poginulih odlučit će o novoj lokaciji, ako to na kraju bude i dogovor. Nama je najprihvatljivije postojeće stanje, dakle da je ploča u Jasenovcu, ali razgovore s Vladom nastavljamo jer ne želimo biti kamen spoticanja niti želimo biti razlog raspada Vlade – rekao je jučer Barišić. Ponovno je naglasio da pripadnici HOS-a nisu fašisti i da se pozdrava “za dom spremni” ne odriču jer bi tek tada ispalo da su aludirali na ustaški režim. Uostalom, i legalno su registrirani. Naš sugovornik iz Vlade drži da simboli koji se vežu uz totalitarne režime imaju različite konotacije, ovisno o povijesnom trenutku. Instant-rješenje – Zvijezda petokraka do 1945. nije bila sporna jer je bila simbol antifašizma, ali nakon 1945. ona je postala simbol represivnog komunizma. “Za dom spremni” je do 1945. bio simbol ustaštva, ali mladići 1990. u rat sigurno nisu išli u ime Ante Pavelića – rezimirao je naš izvor iz Vlade. Rješavanje problema HOS-ove ploče u Jasenovcu potaknuo je Večernji list kada smo objavili intervju s ministrom pravosuđa Draženom Bošnjakovićem koji je izjavio da ploča ondje ostaje sve dok se ne donese novi zakon. To je razljutilo HDZ-ove partnere iz HNS-a i SDSS-a pa je premijer morao ubrzati proces i pronaći instant-rješenje. Budući da su i HOS-ovci omekšali stavove, moglo bi se očekivati da će se i HNS i SDSS zadovoljiti samo s premještanjem ploče izvan Jasenovca. Dok će ZDS morati pričekati zakon... Rješavanje problema u tri koraka 1. Ploča se uklanja iz Jasenovca, ali natpis ostaje Ploča se iz Jasenovca premješta na mjesto na tome području gdje su se vodile najžešće bitke tijekom Domovinskog rata, ali natpis “za dom spremni” u grbu HOS-a ostaje na ploči. 2. Donosi se zakon o simbolima svih totalitarnih režima U sklopu zakona o simbolima totalitarnih režima, do ožujka 2018. odredit će se odnos za sve simbole totalitarnih režima, pa tako i za pozdrav ZDS, ali i za srp i čekić, zvijezdu petokraku... 3. Jasenovac se proglašava mjestom posebnog pijeteta Jedna je od opcija da se Jasenovac proglasi mjestom posebnog pijeteta, što bi značilo da bi bilo kakva ikonografija, pozdravi ili sl. koji se mogu povezati s ustaškim režimom bili zabranjeni.