Претражи Живе Речи Утехе

Ниједно питање у току целог постојања човечанства није толико занимало људске умове као питање бесмртности душе и загробног живота. Пре него што приступимо разматрању овог питања треба да кажемо да и данас ово остаје најбитнији проблем чије су тешкоће свесни и највећи филозофи и мислиоци. Међутим, ми се нећемо руководити само сопственим разумом, већ пре свега Светим Писмом. Знам да ћу се, изабравши за предмет данашњег разговора с вама овакво питање, суочити с предрасудама и разноразним учењима данашњице и да ћу морати да се супротставим токовима савремених филозофа. Откако постоји хришћанство ниједно доба није било мање свесно вечности од садашњег. Мисли данаших генерација, људи који живе око нас, усмерене су на тренутно, на област видљивог света. Питање које ће послужити као предмет данашње беседе на први поглед не представља ништа реално, стварно. Овакво становиште ме помало збуњује, као да губим снагу, осећајући мањкавост својих богословских и филозофских знања, и наизглед, спреман сам да са ове високе црквене катедре сиђем немо и ћутке, али и не губећи енергију. Мисли савремних нараштаја су, као што сам већ рекао, усмерене на садашњост, на област видљивог света, али хришћанство није религија епохе или тренутка, оно је непромењиво у својим догматским и моралним истинама. Хришћанска религија се тиче човекове душе, а не укуса времена, појединих лица или школа, праваца и смерова. Хришћанство је саграђено на чврстим основама чији је темељ непоколебив, и оно не тражи ослонац у владајућим мислима дана, оно га тражи и проналази у патњи и у сталним тежњама човечанства. Многи су и у сва времена негирали будући живот, многи га негирају и сад. Они прилазе ковчегу мртвог човека само како би узели његово тело као непотребну или чак штетну ствар и сахранили га на гробљу. Из њихових уста не излази ниједна молитва, ниједна божанска реч не осветљава њихову тугу, а и шта ће им молитве и божанске речи кад не верују у Бога и загробни живот. Други – верници – покојника испраћају у нади да ће се срести у загробном свету. Први кажу себи: Хајде да једемо и да пијемо, јер ћемо сутра умрети (1 Кор. 15: 32), а ако су некад и признавали будући живот, то су чинили због практичног материјализма. Други са страхом и трепетом остварују своје спасење. Једни тврде да се њиховом смрћу све завршава за човека. По њиховом мишљењу у човеку не постоји никаква душа и оно што називамо душом по њиховим речима умире заједно с човеком. То говоре само они који заједно с душом негирају и постојање Бога. Главна црта карактера ових људи је безбрижност: они живе не размишљајући ни о чему, не занима их ништа из више, духовне области, углавном живе безаконо, трудећи се само за једно: да проживе што боље, веселије и удобније, само да их живот задовољава, чак и ако је пун сваке лажи, неистине, гадости и лукавства. Ево зашто постојање Бога и постојање душе за њих представља само непријатну појаву: оно омета њихов широки живот да тече онако како тече и ево због чега негирају Бога и душу. Свесни су да за безакоња треба одговарати, па умирују себе и кажу да не постоји никакав Бог и никаква бесмртна душа. Овакав поглед на Бога и душу ласка њиховој грешној и поквареној природи, овакав поглед им даје храброст да једу, пију и веселе се, јер ће, по њиховом мишљењу, свеједно сутра умрети, а тамо, с оне стране гроба, нема живота, нема душе, и немају коме да одговарају за своја дела. Али нека тако говоре и тврде. Ми знамо да душа постоји и да је бесмртна. Ово нам потврђује и Свето Писмо. У књизи Проповедника у Старом Завету се каже: Човек иде у кућу своју вечну (односно, после телесне смрти)... И врати се прах (односно, тело) у земљу, како је био, а дух се врати к Богу , Који га је дао (Проп. 12: 5, 7). Исто се каже и у књизи Премудрости: Праведници живе у векове; њихова је награда у Господу и Вишњи брине о њима (Преп. 5: 15). У бесмртност људске душе (дакле, и у загробни живот) веровали су и сви старозаветни праведници. Међутим, посебно јасно се бесмртност људске душе осећа у Новом Завету. Тамо је јасно речено: Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити, него се бојте Онога Који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10: 28), Бог није Бог мртвих, него живих (Мт. 22: 32). Они хришћани који су умрли и који су васкрсли из мртвих не могу више умрети, јер су једнаки анђелима (Лк. 20: 35-36), Ево зашто је Господ наш Исус Христос више пута понављао и говорио Својим ученицима и следбеницима: Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопвају и краду (Мт. 6. 19-20). Или прочитајте 35. главу Јеванђеља по Матеју о десет девојака – о пет мудрих и пет јуродивих, како Он упозорава Своје следбенике да заједно са упаљеним свећама набаве и уље за резерву да им се свеће не би угасиле и да Женик не би дошао изненада. Овде је приказан моменат Страшног суда. Кад не би било загробног живота, или што је исто, кад човекова душа не би била бесмртна, зашто би Христос Спаситељ упозоравао Своје следбенике на предстојећи Суд? Осим речи Светог Писма Старог и Новог Завета у бесмртност људске душе нас уверавају и односи душа умрлих и живих људи. Ови односи су се одвијали увек и сва времена Старог и Новог Завета. У то се можемо уверити на основу живота Мојсија, цара Саула, пророка Самуила и др. Али нећемо наводити примере из старозаветног живота. Узмимо релативно недавну прошлост. Пре двеста година Русија се поносила својим познатим научником Михаилом Васиљевичем Ломоносовом. Пловећи (из Холандије) у Русију бродом, уснио је следећи сан. Пред његовим погледом указало се бескрајно Ледено море, којим је често пловио у детињству и он је на мору приметио чамац и свог оца-рибара како седи у чамцу. Почела је да дува снажна бура и удари олуја, морски таласи само што нису прогутали његовог вољеног родитеља. Ломоносов хоће да похита у помоћ свом оцу, али су му се руке одузеле. Чамац се ударивши о обалу у близини једног стеновитог острва разбио у парампарчад. Пред Ломоносовом се указао страшан и ужасан призор. Његов отац се бори с високим, гигантским таласима суровог мора; уронивши на тренутак у боду опет је испливао на површину воде и повикао: „Михајло!“, међутим, убрзо га је опет прекрила вода и он је нестао из видокруга Михаила Ломоносова, свог сина, а неколико минута касније је избачен на обалу. Ломоносов се истог часа пробудио. Много га је узнемирио сан који је уснио и он је у души помислио да се његов отац заиста утопио у мору, да су га таласи избацили на обалу и да лежи несахрањен. Кад је дошао у Петербург с великим потешкоћама је овде пронашао своје земљаке и упитао их је каква је судбина његовог оца. Они су му испричали да је почетком пролећа његов отац испловио с друговима, али је прошло већ четири месеца, а од њих није било никаквих вести. Немајући мира у души Ломоносов је хтео сам да оде на острво које је сањао и које је познавао од детињства, али га нису пустили да оде из Петербурга. Онда је замолио локалне рибаре да оду на оно острво и да сахране тело његовог оца ако га пронађу. Заиста, рибари су на месту које им је Ломоносов навео пронашли тело његовог оца и сахранили су га. Зар није из овога јасно да се сину у сну јавила сама душа његовог оца да му исприча о својим предсмртним мукама и тескоби после смрти због тога што му је тело остало несахрањено и без молитава? Тако је веровао и сам знаменити Михаил Васиљевич Ломоносов. Душе умрлих се не јављају само у сну, већ још и на јави. Бесмртност људске душе се овде тачније показује и још јасније открива. Овде човек својим очима умрлог види као живог, и пошто је пре смрти добро познавао покојника, непогрешиво може да каже да види управо овог и овог свог познаника или ближњег. Душе покојника се живима јављају у различитом циљу. Врло често се јављају да би на овај или онај начин побољшале своје стање у загробном животу. Јер, као што је свима нама, православним хришћанима, познато, молитва живих, посебно молитва Цркве доноси велику корист душама умрлих: она олакшава њихову тешку судбину уколико преминули због својег грешног земаљског живота у загробном животу трпе мучење. И ево, душе многих покојника долазе на земљу како би замолиле за молитве. А понекад душе умрлих, по Божјој вољи, долазе на земљу ради добробити овог или оног свог рођака, желећи да му учине неку духовну корист. Најчешће се јављају рођацима који почињу да воде лош живот – безбожан или развратан. У том случају на овај или онај начин помажу свом сроднику да се поправи, помажу му да поново крене истинитим путем. Или долазе како би за свог блиског рођака учинили оно што за живота нису стигли да учине. Дакле, душа без тела долази на неко време као да наставља животне послове душе у телу. Понекад се душе умрлих јављају сродницима просто због осећаја сродства, као да им ови недостају. Очигледно, душа по свом изласку из тела извесно време не губи везу коју је имала с њима у телу, и она на по вољи Божјој, на овај или онај начин показује ову везу. Притом својим доласком душе умрлих често доносе и неку овоземаљку корист, разјашњавајући овај или онај неспоразум који није решен за њиховог земаљског живота или говорећи им шта треба да учине да би остварили неку добит. После блиских рођака најближи човек сваком јесте његов друг и доброчинитељ. Људи су искрено везани за другове и доброчинитеље. Човекова душа која никад не умире јесте бесмртна и после свог изласка из тела она задржава ова осећања и често из загробног света долази код својих живих другова и доброчинитеља како би им посведочила пријатељство или захвалност. Кад би дозволило време могло би се испричати мноштво случајева о јављању душа умрлих живим људима. Из ових појава, још уз сведочанство речи Божје о томе, јасно је да човекова душа после изласка из тела не умире, већ живи и вечно ће живети, другим речима – човекова душа је бесмртна. А ако је душа бесмртна, човек имајући веру у њену бесмртност, треба да буде спреман на то; свој живот на земљи треба да усмерава тако да он буде припрема за његов будући живот. Земаљски живот може трајати неколико деценија и он је само почетак човековог живота; а главни, прави живот за човека ће бити после и неће трајати неколико десетина, већ безбројан низ година, вечно. Управо о томе треба да размисли сваки хришћанин. Свако треба да верује да смрт није крај, већ почетак живота и да због тога унапред и благовремено треба да се припрема за њу. Она може наступити у свако доба. Колико данас-сутра завеса ће пасти и свако ће кренути тамо одакле нема повратка. Тамо ћемо добити плату за све што смо учинили у овом краткотрајном земаљском животу. Браћо! Верујте у загробни живот, верујте у бесмртност људске душе, верујте да ћете после смрти вечно живети. Ако не верујете у то, то значи да не верујете ни да је Господ Христос васкрсао и онда је узалудна ваша вера. Чувајте се лажних учења и лажних учитеља који проповедају и виде у смрти потпуно уништење људске душе. Ово се посебно запажа у нашем веку. Али нека се овај век таласа, нека се покуша да у име разума оснује веру у вечни живот; нека у одбрану свог дела проналази апологете красноречивије од Русоа или мислиоце дубље и проницљивије од Платона, ми хришћани без бојазни можемо очекивати њихове резултате. Подсетићу вас само на последњу беседу који је највећи међу древним филозофима водио са својим ученицима у тамници у Атини. Сократ је умирао, отров је текао у жилама великог мудраца и већ су му се хладили удови. Његови ученици су се надвијали над њега и питали га немирним погледом шта види иза овог света, а он је, проницљиви геније, узвишена и искрена душа, покушавао да подигне крајичак завесе, покушавао је да покаже да је човекова душа бесмртна и својим све слабијим гласом је подсећао на све доказе ове велике истине! Али до чега су довели његови напори? Да ли је открио жељену истину? Авај! Он, највећи геније и филозоф, могао је да каже само: „Можда...“ Његова будућност му изгледа тамна, нејасна, а претходног дана су му се пред судијама отргле речи пуне меланхолије: „Ако је уништење моја судбина, ипак ћу му дати предност у односу на живот, јер сам искусио да најбољи међу мојим данима не вреди једне ноћи мирног сна.“ Ево како су се завршили напори највећег филозофа и генија. Међутим, и најновија филозофија је, као и стара, кренула лажним путем. Мислила је да ће сопственим напорима основати веру у бесмртност људске душе. Довољно је сетити се смрти људи као што су Ролан, Валазе, Леба, Конторсе 1) и других. Овде се није чуо ниједан глас о вечности. Филозофија никад неће успети да оснује веру у вечни живот. И људску душу не задовољава ниједна филозофска теорија. Потребан је глас с неба који би објавио вечни живот, и овај Глас се зачуо и људи су Му поверовали свом душом и свим својим срцем. Овај Глас је охрабрио нас и цело здраворазумско човечанство. Спаситељ наш Исус Христос, Који разруши смрти обасја живот и нераспадљивост јеванђељем (уп.: 2 Тим. 1: 10). Почевши од Исуса Христа здраворазумско човечанство исповеда своју веру у вечни живот. Почевши од Њега ова вера је завладала срцима милиона људи из свих векова тако чудотворном силом да су они ишли на мучење као на празник, али не да би се избавили живота као Индус који се убија, и не да би искусили чулни рај као Мухамедови следбеници, већ да би крочили у живот истине, светости и љубави. Ми, верни Христу Богу, говорићемо заједно с многострадалним Јовом: Знам да је жив мој Искупитељ, и напослетку да ће стати над прахом. И ако се кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога. Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге (Јов. 19: 25-27). Читајући поново Нови Завет Господа нашег Исуса Христа пронашао сам у њему речи „вечни живот“ 40 пута. И не сумњајући могу да тврдим да је Спаситељ за циљ Свог учења ставио вечни живот. Тражите прво Царство Божје и истину његову (Мт. 6: 33) – рекао је. А како да тражимо Царство Божје ако нема загробног живота? Царство Божје и истина Његова почињу овде, у нама, али ће оно бити потпуно и вечно после смрти, јер наш живот је на небесима (Фил. 3: 20), а овде, на земљи, ми смо странци, овај живот је живот очекивања, ми смо пролазни путници који теже ка тихом вечном пристаништу неба. Не схватам стање душе људи који свој земаљски живот са свим његовим потешкоћама проводе без Бога и Његове помоћи, без вере и наде. У најтежим тренуцима у животу, у најстрашнијим страдањима у срцу сам имао и имам победничку наду која ме укрепљује на трновитом путу. Размишљам овако: не припадам потпуно земљи, сав мој земаљски живот је пролазан, али могу да патим, јер знам да моја патња има циљ који ће ми вечност објаснити; такође знам да кога Бог милује, њега и кажњава. С таквим уверењем могу да патим. Патите и ви, браћо моја, у нади да ће вас ваша страдања довести до циља. Свуда сејте за собом и око себе своју живу наду, трошите ову наду у ноћи сумње, проповедајте о будућем животу без којег би овај земаљски живот био потпуно неразуман, непотребан и бесциљан. Верујмо да Христос уста из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15: 20). Амин. Беседа је одржана у Кишињовској митрополији 8. фебруар 1910. г. Извор: Православие.ру

На празник Светога првомученика и архиђакона Стефана, у суботу, 27. децембра/9. јануара, свету Литургију у Саборном храму у Новом Саду служио је протопрезвитер Владан Симић, секретар Епархије бачке, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Ђорђа Ђурђева, настојатеља Саборног храма, протођакона Горана Ботошког и ђакона Мирослава Николића. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј. После прочитане јеванђелске перикопе, отац Владан је беседио о првомученику и архиђакону Стефану, чији молитвени помен наша света Црква савршава трећи дан по празнику Рођења Христова. „Тумачење јеванђелске приче о злим виноградарима најбоље је својим делом показао данашњи велики светитељ кога прослављамо, свети првомученик и архиђакон Стефан. Они који су и Сâмога Спаситеља распели, и њега позивају пред суд, јер сведочи Истину, јер говори о њиховом греху, говори о томе да су, као њихови оци кроз старозаветну историју, одбацили слуге Божје које су дошле да припреме народ израиљски за долазак Искупитеља. Његово лице сија лицем анђела, али они који су њега довели пред суд не желе то да препознају него, као и раније, изводе лажне сведоке, говоре против њега свакојаке рђаве речи, али он непоколебиво остаје у својој вери, остаје сведок онога што је Бог обећао и испунио народу израиљском и читавом свету и, што је за нас данас најважније, својом смрћу потврђује да је видео небеса отворена и Сина Божјег, Богочовека како седи са десне стране Бога и Оца. И у данашње дане Црква страда. Понекада је то страдање суптилно, на први поглед неприментно, али могуће је да баш такво страдање јесте и веће у неком смислу, јер оно лакше одвлачи људе од спасења, од Истине, од Цркве, а нажалост, многе врло често ставља и насупрот Цркве. Црква Божја на земљи јесте Тврђава и Стуб истине и због тога је веома важно да имамо наду у Бога и да имамо поверење у своју свету Цркву. Без обзира на све наше људске грехове, Црква увек и заувек остаје чиста, непорочна, једна, света, саборна и апостолска. Због тога је важно да не губимо наду, да не дозволимо да нас нечастиви својим сплеткама и лажима свеже и да нас удаљи од наше свете Цркве и од Бога, него да још више, молећи се Богу да нам подари снаге, приђемо Христу, приступимо светом Причешћу, примимо у себе Дарове који нам се пружају кроз свету Литургију – Тело и Крв Христову – и да тако, оснажени благодаћу Духа Светога, можемо и ми, заједно са светим архиђаконом и првомучеником Стефаном, да опростимо непријатељима нашим, да се молимо за оне који нас гоне и да кажемо: Господе, не урачунај им овај грех. Нека Господ наш Исус Христос, молитвама светога првомученика и архиђакона Стефана, свима подари Свој мир, који је божански мир, без кога не постоји ниједан други мир у овоме свету и без кога није могућно да постоји мир ни у нама ни ван нас, и да сви заједно у љубави, једни са другима прославимо овај велики празник, настављајући прославу празника Христовог Рођења”, истакао је, поред осталог, прота Владан у својој беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке / Православље

Митрополија црногорско-приморска организовала наставу вјеронауке путем Фејсбука. Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи. Крајем марта, тачније у суботу 28. марта, најмлађи су имали прилику да онлајн, на Фејсбук страници подгоричког Саборног храма Христвог Васкрсења испрате часове вјеронауке. Како су почели протекле седмице, тако ће се наставити до даљњег како је одлучио Катихетски одбор Митрополије црногорско-приморске. Тако ће млађи полазници вјеронауке, основношколци, поуке из вјере овим путем добијати суботом од 18 часова, док настава за средњошколце почиње у 18.30 часова. Часове је могуће пратити преко Фејсбук странице Саборног храма Христовог Васкрсења на адреси: facebook.com/hrampodgorica; такође и на Јутјуб каналу Саборног храма као и одређене садржаје на инстаграм страници: instagram.com/sabornihrampodgorica. Као и досад, часове ће им држати њихови вјероучитељи, најављује протојереј Мирчета Шљиванчанин, координатор Катихетског одбора Митрополије. Свештеник Шљиванчанин објашњава и зашто су се опредијелили за овај вид наставе. – Познато је да су усљед пандемије корона вирусом, а на препоруку релевантних здравствених институција обустављена јавна окупљања у нашој земљи, а из разлога спречавања ширења нове заразне болети. Наша Митрополија, као и друге епархије СПЦ у Црној Гори, вођене бригом за здравље људи, што је у бићу саме Цркве, одмах и привремено су обуставиле и величанствене Литије, али и наставу вјеронауке, рад Богословије, рад духовних центара, пробе хорова и слично. Како настава вјеронауке представља један од најважних сегманата мисије Цркве, наш Катихетски одбор је дошао на идеју да у новонасталим условима, захваљујући савременим технолошким помагалима, организује наставу вјеронауке преко интернета. Све ово наравно са благословом митрополита Амфилохија. Циљ је да са нашом дјецом, која редовно похађају наставу вјеронауке при парохијама и храмовима Митрополије, останемо макар и на овај онлајн начин заједно, да се кроз овакве часове поучавамо вјери и да дјеца и омладина имају прилику да слободно вријеме испуне квалитетним и корисним садржајем – каже Шљиванчанин. Он додаје да су часови првенствено намијењени дјеци из парохија Митрополије црногорско-приморске, но, пошто су друштвене мреже отворене за све, ове часове могу да прате сви заинтересовани независно од тога гдје живе. – Часови носе универзалну хришћанску поруку и поуку, тако да након два онлајн часа која су већ емитована, имамо много добијених порука похвале и захвалности из многих земаља свијета гдје наш народ живи и то и од дјеце и њихових родитеља – каже Шљиванчнин. Иначе, часови су прилагођени за двије старосне групе – основношколски и средњошколски узраст. – Теме за млађу дјецу су празници који нам предстоје, они који претходе Васкрсу, Васкрс као највећи празник и они празници и догађаји који су након Васкрса. За средњошколску групу кроз ове часове за сада тумачимо Симбол Вјере, а то су основне истине вјере – појашњава Шљиванчанин. С обзиром на ово стање, али и претходну праксу да се дјеца ангажују на конкретним задацима везаним за престојећи празник Васкрс, занимало нас је и како ће вјероучитељи испунити овај дио наставе вјеронауке. – Потрудићемо се да дјеци у њиховим домовима дамо неке идеје како могу у овим условима да се радују празнику Васкрсења Христовог, заједно са породицом. То неће моћи замијенити ону радост коју сви доживљавамо када саборно у својим црквама славимо празник над празницима Васкрсење Христово, али ће бити помоћ да и у овој изолацији у којој смо сви, на најбољи могући начин доживомо овај велики празник и осјетимо његову радост – појашњава свештеник. А, на који начин ће дјеца полагати, односно добити оцјене, ако се сиутација с пандемијом продужи, Шљиванчанин каже да се “моле и надају у милост Божију да ће ово искушење што прије проћи и да ће сви који су обољели што скорије оздравити и вратити се својим породичним и пословним обавезама”. – Што се тиче наставе вјеронауке најважније је да се дјеца што прије врате да се са својим вјероучитељима и другарима друже, пјевају у цркви, играју и уче. Класично оцјењивање као у државним школама у настави вјеронауке какву имамо у Митрополији није важан дио наставног процесе и то изостаје и кад су редовне прилике – објашњава Шљиванчанин. На крају, протојереј Шљиванчанин истиче: “Вјерска настава која преноси поуку о љубави према Богу не заоборавља ни поуку о важности љубави према човјеку”. Такође вјеронаука не само да оплемењује, већ и употпуњује опште образовање јер религија је један од стубова људске цивилизације и културе. Преплет историје Цркве и државе “Вјеронаука или поучавање о вјери присутно је у Цркви у разним видовима кроз цијелу њену историју. Основни циљ вјеронауке је, како то неко лијепо рече, да дјеца (или одрасли јер и одрасли могу бити ученици вјеронауке) сретну Бога, да упознају Бога и да се сједињују са Њим у Тајни Цркве кроз Свету Литургију”, истиче протојереј Шљиванчанин. Такође, оне који нијесу чланови Цркве вјеронаука упућује зашто би то требали бити, а оне крштене, упућује како још више да уроне у тајну живота у Богу, објашњава Шљиванчанин што је срж ове наставе. Он додаје: – Немогуће је на прави начин знати историју Црне Горе, која је као ријетко гдје преплетена са историјом Цркве на овим просторима, без знања о Хришћанству односно Православљу. Такође и књижевност и умјетност стварана кроз историју у Црној Гори је и те како настајала у окриљу Цркве. Има још много свједочанстава која нам говоре да без познавања вјере није могуће на прави начин познавати ни друге науке. За то би нам требало много времена али оно што је сигурно је да вјерска настава позитивно утиче и на опште образовање – каже Шљиванчанин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Писмо Светог епископа Варнаве Хвостанског сестринству манастира Јазак о музици Св. Муч. Евтихије и др. м. Беочин, 6-IX-64 У Господу предраге Сестре моје, Ево, иако ни по којој мери ни кантару, ни секунда, заиста, времена немам, ипак у љубави Христовој према Вама отимам време и пркосим ходу сунца и месеца, као што је пророк Божији у бици са непријатељима Израиљевим чинио. Зар и ми нисмо слуге Божије, зар и нама није Господ рекао: Другови моји! – да, та света реч данас је упрљана другарством антихристовим (зар може ма где ван Христа бити другарства, зар није она наказа у сподоби људској, Стаљин, показо шта значи другарство у кући нехристовој!?) – да, и ми смо позвани на Велики Банкет који небо већ овде приређује и даје, већ овде, међу гладним просјацима овога света. Зато се и журимо, али у часовима силе своје вичемо сунцу: Стани! и звездама: Не мичите се! Зато вам ја данас пишем, данас, кад, заправо, ни секунда времена немам. Хоћу, најпре, о музици да Вам говорим. Да Вам саопштим коју реч о томе милозвучном Говору Божјем на овоме свету, и на свим световима Божјим. У ранијим вековима људи су говорили омузици сфера, и тврдили да се у васиони непрестано чује нека тајанствена, дивна музика, која својим божанским звуцима испуњује цео бескрајни простор звездани. Мислили су да и звезда звезди шапуће речи Вечне Љубави говором само звездама знаним, а тај говор, као говор изнад сваког говора, могао је бити само музика, мелодија нотâ, нотâ некомпонованих руком људском, и замишљених ограниченом, заглушеном људском душом. То су симфоније, мислили су наши преци, које су само анђели могли спевати, само њихове обасјане душе могле компоновати и предати звездама, да се дошаптавају кроз мрачне, кроз недокучне даљине звездане. И оне су шаптале, говориле су језиком музике, јединим могућим. И када се потомак Адамов, мучен проклетством свог претка, пробијао кроз густе прашуме мука и зноја, када је душа зашиштала, у вечитој жалости за Изгубљеним Рајем, онда се милост Божија спустила на људе: научила их је музици, песми, тајном говору душе. Тако су песма и музика биле прве утехе које је небо дало земљи, прве, после оне највеће и главе: …И род женин стаће змији на главу… Музика оста и данас оно што је била најпре: велико откривење Божије. Гласник лепших светова одређених за човека и за душу његову. Капара тих светова у недоступној лепоти звука, у шареном ткању мелодија, које дочаравају оно што сад немамо, али што нам је спремљено, што нас припремљено, очекује. А музика, то тихо куцање на врата нашег срца, храбри нас, теши, доказује да смо заиста створени за лепше, за више, за савршеније и срећније светове, тамо где ће музика бити отворена књига, где ће њени звуци бити део самог живота, не прижељкивања, и наде, и чекања, већ Живота Самог. Зато се по музици распознају људске душе. Оне које музици отварају своје капије, те су душе ближе осећању неба, и невидљивих анђелских светова. Али, авај, све на овоме проклетоме свету проклетство и искушење, све је замка души, све је опчињено магијом змије, која пуже и вуче се по свим стварима земаљским, и од свих њих прави клопку за људе. Тако и са музиком. Многи су због ње и душе погубили. То као да би нам дали прекрасно језеро, зелено и плаво, и пуно златних обала рајских птица. И када би ми, уместо да уживамо у њему скочили у њега и задавили и тело и душу своју. Тако са музиком. Она је предивни предео, за онога ко има мапу, и познаје стазе и богазе своје сопствене душе, и ко зна и позна слабост људске природе, отрованост потомака Адамових, неспособних да седе на обали предивног језера зеленог и плавог, већ се отискују са његове меке обале посуте цвећем, и налазе смрт у хладној води његовој. То је она прастара опасност, која мами, и коју треба познавати, да би постала неопасна. Јер музика није(подвуч. аутор) небо на овоме свету, она га само предсказује, издалека на њега указује, и помиње да се, сада, између нас и неба налази непремостива провалија. Тешко ономе ко покуша својим слабим ногама да је прескочи! Заиста, уместо да остане на зеленој обали језера, и созерцава плаву и шарену лепоту његову, његова ће нога склизнути, и наћи ће свој крај на дну језерском. Ја се не бојим за Вас, сестре моје дивне. Ви сте обучене у оклоп мудрости и знања, Ваше душе отврају се звуцима божанске музике, али капије њихове остају затворене за све сиренске звуке који вуку на дно језера, које, најпре, омађијају, онда вуку, и напослетку довуку до паклених врата. Пазите, као што је и сама музика само по површини присутна, приступачна, тако су и ове моје речи о њој једна далека напомена. Њу треба тихо ослушнути. Ја знам да међу Вама има бар једна душа која ће чути, и чувши разумети и радовати се. Како сте, миле сестре моје? Како бројите ове кратке дане јесени наше битке? Пролеће је на прагу. И када цича зашкрипи на прагу, ми јој довикујемо: Склони се, мразе, ето маја, стоји за тобом, хоће да уђе у дом мој! Уђи, мају, уђи! И ми никада нисмо ван маја Божијег. Када вам ово говори онога кога чува новембар и децембар овога света, са својим немоћном полицијом и ланцима, онда знајте да је тако! (…) Овај папир је из болнице. Ово су разни графички знаци и мерења срца, живаца итд. То је остало у београдској болници. Баш Вама на њему пишем, јер хоћу да с његовом употребом, то значи нестанком, означим молитвену веру и наду да ће Вашим моћним молитвама невестâ и заручницâ Христових нестати и болест моје миле мајке мученице. Ево шаљем карту, слику м. Беочина Мирку. С. Параскева, јави јеси ли мoгла прочитати сваку реч овде. Од Господа Вам Музичку радост жели Ваш брат Еп.+Варнава Преузето из књиге ,,Ја сам стегнут гвозденом и оружаном стражом. Но шта има лепше, од ланаца Христа ради!ʼʼ Писма епископа Варнаве сестринству манастира Јазак, Сремски Карловци 2005, стр. 35-38. Припремила дипл. теолог Миланка Тешовић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, протојереји Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки и Раде Јовић из Архиепископије Београдско-карловачке, јереји Радмило Чизмовић пјешивачки парох и Миленко Ралевић парох у Јужној Америци, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Празник Педесетнице – Силаска Светог Духа на апостоле, Тројчиндан, прославља се три дана, а у том дивном празнику сабрани су сви дани од настанка свијета и своју пуноћу добијају сви догађаји од настанка свеукупне творевине и човјека, казао је Митрополит Амфилохије бесједећи након читања зачала из Светог Јеванђеља. -Сви земаљски народи и сви људи су позвани да постану један Божији народ, Христов народ, а то је Црква Христова, чија врата су тајна Светог Крштења. Као што су ученици Христови били запечаћени Духом Светим, тако и сваки онај који се до данас крштава у име Оца, Сина и Духа Светога бива запечаћен Духом Светим и силази Дух Свети на свакога од њих појединачно и чини човјека обиталиштем Божијим, носиоцем и свједоком свјетлости Божије, правде, мудрости, истине Божије – казао је Вископреосвећени Митрополит. Он је нагласио да Црква Христова силом Диха Светога призива све људе да постану један Божији народ, једне душе и једног срца. -То јесте смисао Цркве Христове, то јесте оно што овај празник, овај датум, овај дан свједочи, да је све призвано и позвано да постане свједок Духа Светога животворног и од настанка свијета је све усмјерено у том правцу – рекао је Митрополит Амфилохије. Вископреосвећени је казао да на Тројчиндан прослављамо откривење најсавршеније тајне Божије и откривење људске тајне. -Прослављамо откривење тајне Богочовјека, који је сам по природи тројичан, јер га је Бог Тројични створио. И човјек и све што постоји оно носи ту тројичност божанску у себи, а нарочито човјек као најсавршеније биће створено божаснком руком – казао је Митрополит Амфилохије и додао да није случајно Свети Василије Острошки храм у Доњем манастиру посветио управо Светој Тројици, јер су сви празници сабрани у овај велики празник Тројчиндан. Сабрани, који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење острошке обитељи и сабраног вјерног народа са Митрополитом Амфилохијем настављено је у манастриској гостопримници. Извор: Манастир Острог