Претражи Живе Речи Утехе

Почасни Патријаршијски егзарх све Бјелорусије Митрополит Филарет (Вахромејев) прeставио се у Господу 12. јануара 2021. године, у 86. години живота. Владика Филарет је претходно био хоспитализован у једној од клиника у Минску. Вријеме и мјесто испраћаја покојника биће накнадно објављени. Митрополит Филарет (у свијету Кирил Вартоломејевич Вахромејев) рођен је 21. марта 1935. године у Москви у породици државних службеника. Дјед, Александар Иванович, познати јарославски трговац, од 1913. године био је наследни племић. Отац, Вартоломеј Александрович (1904-1984), био је наставник музичке школе Гнесинског на Московском конзерваторијуму, аутор уџбеника „Основна теорија музике“. За састављање уџбеника црквеног пјевања за богословске школе одликован је Орденом Св. Књаза Владимира II степена. Мајка Александра Феодоровна Вахромејева (1903-1981) и старија сестра Олга Вартоломеевна Вахромејева (1925-1997) такође су биле наставнице московских музичких школа. Године 1953. завршио је средњу школу бр. 557, а истовремено музичку школу у класи хорског пјевања и контрабаса. Дипломирао је 1957. године у Московској богословији и уписао Московску духовну академију. На другој години Академије, 3. априла 1959. године, намјесник Тројицке-Сергијеве лавре архимандрит Пимен (Хмелевски), постригао га је у монаштво са именом Филарет у част праведног Филарета Милостивог. У току Божанствене литургије у Богојављенском саборном храму у Москви, 26. априла 1959. године, Његова светост Патријарх московски Алексеј I рукоположио га је за јерођакона. Дипломирао је 1961. године на Московској духовној академији и одбранио кандидатску дисертацију на тему „Пастирско старање о душама Митрополита московског Филарета, према његовим писмима“. Задржан је као професор стипендиста на Московској духовној академији. У новембру исте године постављен је за наставника Московске духовне академије, а 14. децембра на Божанственој литургији у храму праведног Филарета Милостивог у Патријаршијским одајама Тројицке-Сергијеве лавре, Његова светост Патријарх Алексеј га је рукоположио у чин јеромонаха. У септембру 1962. године постављен је за првог помоћника главног васпитача Московске духовне академије; од јуна 1963. главни је васпитач Московске духовне академије. У Успенском храму Тројицке-Сергијеве лавре, 4. августа 1963. године Епископ Волоколамски Питирим (Нечаев) одликовао га је чином игумана са правом ношења крста са украсима и надбедреника. Исте године, 8. октобра, Патријарх Алексеј га је уздигао у чин архимандрита. Од септембра 1963. године био је задужен за постдипломске студије на Московској духовној академији. Одлуком Светог синода од 8. октобра 1965. године изабран је за Епископа тихвинског, викара Лењинградске епархије. За епископа је наречен 23. октобра 1965. године у цркви Лењинградске духовне академије. Хиротонисан је 24. октобра на Божанственој литургији у храму Свете Тројице Александро-невске лавре. Богослужење су извршили Митрополит лењинградски и ладошки Никодим (Ротов), Архиепископ пермски и соликамски Леонид (Пољаков), Архиепископ херсонски и одески Сергије (Петров), Архиепископ мински и белоруски Антоније (Мелников), Епископ кировски и слободски Јован (Иванов), Епископ вологодски и великоустјужски Мелхиседек (Лебедев). Од 1961-1965. био је секретар комисије Светог синода за јединство хришћана. Одлуком Светог синода од 14. маја 1966, постављен је за Епископа дмитровског, викара Московске епархије и ректора Московске духовне академије. 7. октобра исте године именован је за члана уредништва часописа „Теолошки радови“. 28. новембра 1968. именован је за другог замјеника предсједника Одјељења за спољне црквене односе Московске патријаршије. 20. марта 1969. године укључен је у Комисију Светог синода за јединство хришћана. 16. децембра исте године укључен је у Комисију за проучавање питања канонизације јапанског Архиепископа Николаја. Посјетио је Јапан. Од 6. септембра 1971. до 25. августа 1972. привремено је управљао Калининском епархијом. Његова светост Патријарх Пимен је 9. септембра 1971. године Епископа Филарета одликовао чином архиепископа. Исте године, 19. октобра, разријешен је дужности замјеника предсједавајућег ОВЦС-а према сопственом захтјеву. Одлуком Светог синода од 18. априла 1973. године именован је за архиепископа берлинског и средњеевропског, Патријаршијског егзарха Средње Европе. 7. маја 1974, изабран је за почасног члана Московске духовне академије. 15. априла 1975. године одликован је чином митрополита. 3. марта 1976. године изабран је у Комисију Светог синода за хришћанско јединство и међу црквене односе. 2. септембра 1977. године добио је право ношења друге панагије. Одлуком Светог синода од 10. октобра 1978. године постављен је за митрополита минског и бјелоруског; од 12. октобра – Патријаршијски егзарх Западне Европе. Више пута је посјећивао парохије егзархата. 16. новембра 1979, повјерена му је привремена управа Корсунске епархије (у вези са преласком епископа корсунског Петра (Лјулие) у надлежност Православне цркве у Америци). 23. децембра 1980. именован је за члана комисије Светог синода за организацију прославе 1000-годишњице крштења Русије.Одлуком Светог синода од 14. априла 1981. године постављен је за предсједавајућег Одјељења за спољне црквене односе и сталног члана Светог синода. 22. јула исте године именован је за замјеника предсједника комисије Светог синода за припрему прославе 1000-годишњице Крштења Русије. 19. децембра 1983. године изабран је за предсједника Јавне комисије за односе са вјерским круговима који су иступали за мир.1. фебруара 1984. године, разријешен је дужности егзарха Западне Европе, сагласно сопственој молби. 19. априла 1985. повјерена му је брига о православним парохијама у Финској. 24. марта 1985. године награђен је пригодном панагијом на којој је приказана Жировичка икона Богородице. 4. јула 1988, награђен је Панагијом за активно учешће у припреми и одржавању јубиларних прослава посвећених 1000-годишњици Крштења Русије. 1988. године, на оснивачкој конференцији Удружења креативне интелигенције „Свијет културе“, изабран је за њеног потпредсједника. 15. децембра 1988. ушао је у изборну комисију за избор народних посланика СССР-а из мировног покрета уједињеног од Совјетског мировног комитета и из Удружења за сарадњу Уједињених нација у СССР-у. За егзарха Бјелорусије са титулом „митрополит мински и гроднински, патријаршијски егзарх бјелоруски“ постављен је 16. октобра 1989. године. Одлуком Светог синода од 13. новембра 1989. године, ослобођен је, према молби, дужности предсједавајућег ОВЦС-а уз очување сталног чланства у Светом синоду све док ово питање не буде ријешено на Архијерејском сабору. Одлуком Архијерејског сабора од 30. до 31. јануара 1990. постао је митрополит мински и гродински, патријаршијски егзарх све Белорусије.1990-1995. био је посланик Врховног совјета Бјелорусије, члан Комисије за образовање, културу и очување историјског наслеђа. 1990. године изабран је за члана Савјета бјелоруског огранка Међународног фонда за словенске писмености и словенске културе, предсједавајућег Комисије Врховног савјета БССР-а за парламентарну етику. 16. јула 1990. именован је за предсједника комисије Светог синода за помоћ у напорима у превазилажењу последица чернобилске несреће. Од јануара до децембра 1991. године – народни посланик СССР-а. Од 18. фебруара 1992. године – митрополит мински и слутски, патријаршијски егзарх све Бјелорусије, свештеноархимандрит Успенског Жировитског манастира.28. децембра 1993. именован је за предсједника Синодалне богословске комисије, формиране од Комисије за јединство хришћана. Од 3. фебруара 1994. – свештеноархимандрит Благовештењског Љаденског манастира. Од 28. децембра 1996. до 17. јула 1997. привремено је управљао Полотском епархијом, од 28. фебруара до 4. јула 2002. привремено је управаљао Могиљевском епархијом. Од 27. јула 2009. године – члан Међусаборног присуства Руске православне цркве. 21. марта 2010. године добио је право коришћења Предностног крста током богослужења на територији Бјелоруског егзархата.Одлуком Светог синода од 5. до 6. октобра 2011. године (бр. 100) разријешен је мјеста предсједавајућег Синодске библијско-теолошке комисије на основу сопствене молбе. Синод је одлучио да изрази дубоку захвалност митрополиту Филарету на дуготрајном предсједавању Синодском комисијом, „захваљујући којој су се унутарцрквене и међународне теолошке расправе развиле на високом нивоу, организован је озбиљан дијалог између црквеног научног свијета и свијета свјетовне науке, на теолошка питања која су архијереји слали комисији благовремено је одговарано “. Одлуком Светог синода од 25. децембра 2013. године (бр. 125), умировљен је у вези са сопственом молбом. Синод је именовао Његово високопреосвештенство митрополита Филарета за почасног патријаршијског егзарха све Бјелорусије, задржавајући му право да учествује у раду Светог синода и почасно мјесто на богослужењима и званичним церемонијама. Превод: Протопрезвитер Остоја Кнежевић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ако други човек не показује жељу за помирењем, ви са своје стране покажите мир и не судите строго. Не треба себе подметати под стреле и није ништа ружно употребити штит онда када вас други напада. Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да у случају нужде, ако већ није у могућности да покаже да није у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом. Праведно је и корисно да мерицу стрпљења пунимо водом кротости и да је изливамо на огањ љубоморе, да би овај полако горео и да се не би разбуктавао и претварао у пожар који је у стању да се отме контроли и да уништи зидове љубави, снисходљивости и смирења. Мени се чини да непријатеља има мало, а много је оних који, због неспоразума, погрешно разумевају друге људе и њихове поступке, па због тога постају недобронамерни. На грдњу је корисно одговарати кротошћу него ли грдњом. Сетимо се истине да се прљавштина не скида прљавштином, него да се она уклања водом. Не треба се плашити клевета, него треба бити на опрезу од њих. Клевете нас уче опрезности, а опрезност чини да клевете постану немоћне. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Саопштење расколничке ”Аутокефалне помесне православне Цркве Украјине” и намеру да се ”сазове помесни сабор Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије објавило је у петак, 14. јуна 201, Одељење за штампу ”Аутокефалне Цркве Украјине”. У наведеном саопштењу објавшњено је да ”помесна Украјинска Православна Црква има пуни статус аутокефалије, што значи пуну административну независност. Она није ”митрополија Васељенске Патријаршије и не припада јој, док одржава исто молитвено општење са Васељенском Патријаршијом као и са другим помесним Црквама”. Такође се наводи да ”због чињенице да је одлуком Помесног Сабора од 15.12.2018, одржаног пре „сабора уједињења“, ”Украјинска Православна Цркве Кијевске Патријаршије престала да постоји као посебна верска организација, па је стога одржавање било каквог догађања у име Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије, посебно у име њених организационих тела (Светог Синода, Архијерејског Сабора и Помесног Сабора) незаконито”. Почасни патријарх Филарет нема право да једнострано сазива ”Помесни сабор УПЦ Кијевске Патријаршије”, јер то није сходно Уставу Православне Цркве Украјине или већ Уставу Украјинске Православне Цркве Кијевске Патријаршије”, пошто би то водило даљем цепању Цркве, каже се даље у саопштењу. Извор: Ромфеа (са енглеског Инфо служба СПЦ)

У коментару за грчку информациону агенцију „Ромфеја“ председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион оценио је одлуку синода расколничке „Кијевске патријаршије“ о томе да се Филарету Денисенку додели титула „Свјатејшег и Блажењејшег Архиепископа и Митрополита Кијева – Мајке руских земаља, свештеноархимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре“, преноси Патриархија.ru. Владика Иларион је истакао: „За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру

„За нас Филарет остаје расколник, као што је и био. Цела ова фарса с доделом титула још једном потврђује колико је исправна била одлука донета 1997. године о његовом изопштавању из Цркве, коју су тада признале све Помесне Цркве без изузетка, укључујући и Цариградску патријаршију. Филарет може присвајати титула колико год хоће, али се суштина због тога неће променити: он није био патријарх, а није то ни сада. Дакле, није ни Свјатејши, ни Блажењејши. Не чуди толико то што Филарет, охрабрен подршком Цариграда присваја нове титуле, колико сама ова подршка. Да ли су добро размислили саветници патријарха Вартоломеја који су му посаветовали да стане у одбрану толико омражене личности? Да нису самим тим довели у неприлику свог руководиоца? То што је Филарет присвојио титулу архимандрита Кијевопечерске и Почајевске лавре у потпуности одговара претендовању на ове православне обитељи које су свете за милионе православних Украјинаца, а о чему је он више пута говорио. Кад је у Цариграду доношена одлука о томе да му се врати чин (истина, не зна се који – да ли патријарха или митрополита?) „све стране-учеснице су позване да избегавају присвајање цркава, манастира и друге имовине, као и да се уздрже од насиља и освете“. И украјински председник Порошенко је тврдио да неће бити никакве прерасподеле имовине. Међутим, може ли се веровати овим апелима и тврдњама кад главни лидер раскола, којег Цариград сад оправдава, не крије своје планове за запоседање главних светиња канонске Украјинске Цркве, а националистичке групације су спремне да по његовом ‘благослову’ изврше ово освајање? Чини се да само то што још увек нема томоса о аутокефалности оне који желе да се што пре обрачунају с канонском Црквом спречава да примене силу.“ Извор: Православие.ру