Претражи Живе Речи Утехе

У недељу уочи Рождества Христовог, 5. јануара 2025. године, у манастирском храму Светих цара Константина и царице Јелене, после вечерње службе свету тајну јелеосвећења је обавио Блажењејши Патријарх јерусалимски г. Теофил, уз саслужење седам епископа и свештенослужитеља. У навечерје празника, 6. јануара 2025. године, Божићним бденијем је началствовао Митрополит капитолијски г. Исихије. У одређеном тренутку свештена поворка се спустила до Свете пећине кроз Главну капију Католикона, где је прочитано свето Јеванђеље по Луки о Рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа на грчком и арапском језику. Божићну посланицу Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила на грчком језику је прочитао Архиепископ константински Аристарх, а на арапском свештеник Иса Муслех. После поклоњења пред јаслама, Његово Блаженство се са пратњом и званичницима попео степеницама кроз Северну капију унутар базилике, где је началствовао јутрењем и светом Литургијом. Блажењејшем г. Теофилу саслуживали су архиепископи гераски Теофан, константински Аристарх, пелски Филумен и мадабски Аристов, као и јеромонаси Гроба Господњег, уз појање хора Витлејемске парохије. Извор: СПЦ

Вече Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз. Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи. На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен. Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње. - Здраво. Могу ли да видим игуманију? - Она је у храму. Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу. Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току. -Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком. - Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини. Ноћ После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру. У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене." У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “... Јутро Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења. Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове. Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника. После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе. Одлазак – Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П. У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио. Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда. Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве... Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања. Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо... Увече смо већ у Москви. ...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара. извор

Љубљенe слуге светога олтара, љубљени народе Божији! Рождество нашег Спаситеља је од самог почетка било знак који је изазвао многе полемике, по пророчкој речи праведног Симеона (видети: Лк. 2,34). Ирод је истребио одојчад, град Јерусалим је пао у пометњу, а Дјева Марија са Младенцем на рукама, заједно са праведним старцем Јосифом, побегла је у Египат и постали су изгнаници. Радост и тајна оваплоћења Сина Божијег откривена је само неколицини пастира, тројици мудраца који су дошли из далека пратећи звезду, а натприродно Рођење се догодило у потпуном мраку, у склоништу за овце у околини Витлејема, недалеко од многољудног града Јерусалима. Тако су нам представљене две паралелне приче: док царства, владари и појединци теже својим уским интересима, тлачећи слабе и страдалнике, у скромним јаслама лежи сам Господ, који је дошао због нас, да нас спаси од туге, бола, суровости. Данашњи свет се не разликује од древног света краља Ирода. Ни сада нема места искрености. Овај свет је ментално слеп. Он нема очи за Бога и ближњег. И наша душа отврдне, постане себична и коначно убије нашу жељу за небом. Православни хришћани, ми живимо у временима великих превирања. Пандемијска криза је прошла, сада је почела криза рата на Блиском истоку, стално нам се прича о енергетској, економској и климатској кризи, али најмоћнија криза садашњег света је унутрашња криза - рат букти у срцу човека. Тамо, у твом срцу, драги брате и драга сестро, води се одлучујућа битка између добра и зла, између истине и лажи, између светлости и таме. Сва ова бука, сва ова бомбардовања, стварна и виртуелна, осмишљени су да нас отуђе од наше сопствене природе, од нашег најдубљег ја, да нас учине глувима за откуцаје нашег духовног срца, али зато поводљивим и подложним онима који желе да доминирају светом као неки самозвани богови. За ким тугује твоје срце брате драги? За ким ти срце тугује, драга сестро? Ово је питање о којем ви и ја болно размишљамо овог Божића. Другим речима, које мисли скоро увек испуњавају ваш ум и заокупљају вашу пажњу? Да ли смо још живи духом? Да ли нас боли душа за ближњег? Да ли смо спремни да подносимо слабости једни других: муж, жена, дете, родитељ (Гал. 6:2)? Да ли нам је срце пуно разумевања и хришћанске љубави, бар према ближњима? Драги моји, главни изазов са којим се данас суочавамо је хлађење љубави (види: Мт. 24,12), које настаје услед многих зала која се дешавају око нас и због нашег немара за сопствене душе. А када се срце охлади и више не воли Христовом и пожртвованом љубављу, осећамо се потиштени, лишени истинске радости, усамљени и отуђени, као сирочад бесмислено лутамо апсурдним универзумом, везани само за пролазна задовољства и уживања, уз помоћ којих покушавамо да заборавимо на себе и смисао свог постојања. А најочигледнији знак ове менталне кризе је усамљеност. Осећамо се усамљено чак и са својом породицом. Усамљени заједно, свако уроњен у екран свог телефона или таблета. Усамљени и несхваћени, усамљена и увек незадовољни. А ово осећање постаје још акутније за нас Румуне, који живимо у избеглиштву, у страној земљи, далеко од очевог дома и места где смо провели детињство и младост. Да би љубав остала жива, она мора бити као љубав Бога нашег, да нас однесе на крст. Требало би да буде безусловна као мајчина љубав. „Оружје ће пробити твоју душу“, рекао је праведни пророк Симеон Пресветој Дјеви Марији држећи Дете у наручју (видети: Лк. 2,35). Мач ће пробити твоју душу ако заиста волиш. О мајко и оче, брате и сестро, сине и кћери! Није лако видети људе драге вашем срцу како тврдоглаво корачају опасним стазама. Није лако носити терет одбацивања, па чак и угњетавања од стране својих ближњих. Али све постаје спасоносно када схватимо да је то наша судбина и спасење, наше и оних око нас, када се уверимо да се кроз ово страдање љубави, свако у својој мери, укључујемо у велику љубав Мајке Божије и искупитељску љубав Њеног Сина. Драги моји, морамо бирати између две патње: оне која произилази из егоизма и себичности - и алтруистичке патње из љубави према Богу и ближњем. Цео свет, све што нас физички и психички окружује, гура нас ка првом. На крају крајева, садашњи свет је свет идолопоклонства, а у њему седи велики идол - „ја“, егоцентризам, коме жртвујемо све: своју земљу, друштво, породицу, душу. Исус Христос, наш Спаситељ, који се данас за нас родио и узео нашу људску природу, смерно нас позива. А када будемо мало пажљивији, када успемо да се сакријемо од околног безумља, од заслепљујућих плесова светлости и заглушујућих звукова који нас омамљују, онда поново осетимо како куца наше духовно срце. Осећамо како нас Божанско Дете приводи памети, отвара врата пред нама, отвара у дубини наше душе заборављени прозор у небо. Кренимо са поуздањем ка овом светлећем небеском острву, тражећи помоћ од Пречисте Дјеве Марије, кроз чију је душу прошао мач искушења, али која их је све савладала на радост свог Сина. Епископ северноевропски Макарије (Драгој) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Док се месије множе у данашње време, под маскама личности, идеологија, политика или религија*, видимо свет који се ваља у блату које је сам створио. И питамо се: „У шта да верујем?“ „Где да положим наду?“ „Шта могу да очекујем?“ Дакле, да ли су Христ, Његово Јеванђеље и Његово дело застарели? Ново доба (New age) би тврдило да живимо у ери за коју је Христос старо доба. Али упркос интензивној критици којој је хришћанство било и наставља да буде подвргнуто, јеванђелска порука остаје непремостиво моћна за људе данас, који толико тога желе и због свега су разочарани. Месија кога славимо Божићем је Исус, људска личност. Бог преузима обличје сваке људске личности и учествује у болу, мукама и искушењу које је судбина свих нас. Он је Бог који није измишљен, него је опипљив у историји и стварности. Он није Бог који је производ људског ума, већ Онај који га превазилази и чак шокира. Две хиљаде година од Рођења и ниједно људско достигнуће, ниједна атеистичка пропаганда, ниједна верска традиција нису успели да искорене или ублаже љубав која је била оваплоћена у личности Исуса Христа. То је љубав која лечи сав људски бол и одговара на сваку људску потрагу за оним што је истинито и вредно. Празник Божића је отварање ка живој, оваплоћеној љубави, љубави коју Христос у изобиљу даје и која је људима данас толико потребна. Јеромонах Елефтериос Балакос Извор: https://pemptousia.com/2021/12/christmas-in-a-post-christian-era/ https://mitropolija.com/2024/12/07/bozic-u-posthriscanskoj-eri-2/

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево отпостисмо ове прве дане светог Божићњег поста, али увијек кад се запутимо на неки пут, добро је запитати се гдје смо то кренули, има ли тај наш пут смисла. Дакле, ми се овим постом, у овим данима, спремамо за празник Христовог рођења, али увијек се треба подсјетити на то шта тај догађај за нас значи. Шта је то Божић? Сигурно да то није само она лијепа прича и оно обиље обичаја и радосних тренутака у нашем дому и даривање даровима, него тај празник, тај догађај наше вјере који је један од темељних догађаја наше вјере је празник живота, празник смисла, празник постојања, празник који се тиче живота свакога од нас, свакога човјека на свијету и цијелог свијета. Дакле, то је један суштински догађај-рођење Христово за постојање човјеково, уопште за живот и зато је Црква Божија установила да се ми за тај празник тако дуго припремамо знајући да смо слаби, преоптерећени, да често своје вријеме проводимо у непотребним стварима, сувишним стварима, у лажним стварима и зато је црква одредила ове дане да се за њих припремамо. Не да ови дани буду „ето ваља се отпостити, добро је за здравље; не да би био здрав и срећан“. Има и то смисла и то јесте, али ови дани су да Христа, Сина Божијега, да Његов живот ставимо у центар свога живота. Дани поста су зато да од себе покушамо одстранити све оно што нас од Бога одваја, оно што је промашај, што је лаж у нашем животу, а на то нас мотивише љубав Божја, да је Бог толико заволио свијет, да је Бог толико заволио свакога од нас да је постао један од нас. Ми ту тајну не можемо ни замислити- шта то значи да вјечни Бог, Света Тројица који је вјечни живот, вјечно постојање, који је створио свијет и све што постоји из љубави, постао створење. Ми нећемо ни у реду кад нешто чекамо да замијенимо мјесто онога који је иза нас или нешто друго много мање, да дамо предност некоме на било којем мјесту гдје ћемо можда чекати дуже пет минута, а замислите: вјечни Бог који је оставио своје вјечно обитавалиште, престо свој вјечне радости и спустио се до наше ништавности. Та љубав Божја, тај догађај нас мотивише и подстиче и даје нам снаге и благодати да се потрудимо у ове дане који су пред нама, да заиста Он буде у центру нашег живота. То је смисао поста. То је најважније у посту, да колико до нас стоји ставимо барем ове дане или онај дан кад славимо рођење Христово, Христа у центар нашега живота, а уствари ако тако чинимо и ако се тако трудимо наш живот ће бити преиспуњен смислом. Од себе ћемо одбацити сваки бесмисао, сваки промашај и сваку нашу грешку и наше заблуде и наше оптерећености, јер је Бог нас довео у овај свијет и у овај живот да творимо вољу Његову и да Он буде у центру нашега живота, а кад је он у центру нашега живота и кад је Он први све добија своје мјесто и свој смисао. Све друго што је добро добија своје мјесто. Кад је Бог први, све оно што је на другом, трећем или четвртом мјесту, је на свом мјесту, али ако оно што не може бити прво буде прво, онда смо промашили живот. Ови дани су зато да промишљамо да ли је Бог први у нашем животу. Ето тако да проведемо ове дане, зато пост, зато не једемо неку храну, не зато што је мрсна храна лоша, него да себе некако мало подстакнемо, да се уздржимо, да дамо предност духу, да дамо предност оном што је дубље и што је нашој души дато, али смо га затрпали својим слабостима. Данашња јеванђелска прича нам такође говори нешто важно. Чули смо да је Христос дошао и срео Гадаринце (три јеванђелиста говоре о овој причи) да су људи који су били обузети демонима кад су видјели Христа, они су га препознали. Рекли су :“Што си дошао да нас мучиш прије времена?“ Ето, и демони препознајуХриста као Бога, као Сина Божијега. И шта смо видјели из ове приче? Да они бјеже. Тамо гдје се Христос појави, ђаво нема приступа. Ето нам још једнога разлога да пост постимо, да би демонске силе и демонске утицаје одагнали од нас, али ћемо их одагнати само ако је Христос с нама и ако смо Христови. Немамо ми моћи ни снаге ни да се с малим изборимо, а камоли са великим и злим демонским силама, али имамо ако је Христос са нама, ако смо Христови. И тако себе лијечимо, Христом себе лијечимо. Христом себи дајемо могућност живота и нека Бог да да ове дане који су пред нама, заиста тако и прођемо: трудом, постом, молитвом и покајањем за наша зла дјела, чињењем добра. Божић нас и те како мотивише да чинимо добро, да будемо смирени и да будемо милостиви. То је празник смирења и милости Божије, јер је Бог показао смирење, да је постао Син Божји. Нека Бог да да тако ове дане проведемо. Сад ће бити Свето причешће за које смо се спремали, на пет мјеста ћемо причешћивати. Они који су крштени, који су постили, који се кају за своје гријехе. Они који се никад нијесу исповиједали, добро је да дођу на исповијест. Након сваке вечерње службе овдје ми свештеници вршимо исповијест, па неко ко се није исповиједао никада нека дође, а и они који јесу, треба опет, јер тако душу своју перемо од гријеха. У миру Божјем да приступимо и да се припремимо и удостојимо да чистог срца и душе славимо рођење Христово. Амин“ o. Мирчета Шљиванчанин https://mitropolija.com/2024/12/02/besjeda-oca-mircete-u-hramu-pod-goricom-u-23-nedjelju-po-duhovima/

Све је добро и благословено када не постане догма и не ставља Христа на крај. Украси, јелка, божићне песме, честитке, меломакарони (врста колачића), поклони, укусна јела са пријатељима и рођацима, итд. су добра и благословена ствар када се уклапају у оквире радости коју осећамо што је Бог постао човек. Имајмо разборитости да се радујемо и прихватимо све, а да, међутим, не изгубимо Христа. Ако останемо у оброцима и украсима, жељама и социјалној помоћи ових дана, а да се уопште не удубимо у велики догађај Оваплоћења Бога Речи, онда заиста постајемо непромишљени. Поента је да су све ове ствари спојене и да имају Христа као извор, основу и циљ. Рождество Христово прослављамо правилно када имамо Христа у свом животу. А то се не може учинити апстрактно, већ на конкретан начин. Путем Цркве. Са исповешћу и учешћем у свим (ако можемо) литургијским сабрањима парохије, уз учешће у Телу и Крви Господњој на дан Рождества Христовог, ако имамо благослов од нашег духовног оца (и не зато што смо тек постили неколико дана), читањем новозаветних текстова који говоре о Рођењу Христовом, уз молитву. Након што смо све ово урадили, долазе и друге ствари и облаче ово наше евхаристијско искуство , чији је извор снисхођење Бога који је постао Човек. Тада већ прослављамо Рождество Христово, имајући исправне приоритете и пре свега духовну радост, која се такође изражава на светски начин. Ово није лоше. Лоше је имати светску радост што се поистовећујемо са Рођењем Христовим, сводећи Рођење Богочовека на светску фешту, са које нас, у најбољем случају, покреће начин на који је рођен мали Исус и ништа више. Оно што упада у очи није начин на који је Исус рођен, иако нас и ово учи (о понизности, једноставности, љубави). Сам догађај Рођења је упечатљив. Невероватно је то што је Бог прихватио наше тело, обукао се у наше тело, нашу крв и даје нам могућност да постанемо богови по благодати. То би требало да гане наше срце, да нам сузе очи, да закује наш ум, да разоткрије нашу непопустљивост, да изазове покајање у нашим животима, да сломи наш его. Бог је постао Човек. Зато се радујемо, зато славимо. Али они који не верују да је Исус Христос Богочовек и њихов Спаситељ, чему се радују? Зашто размењују жеље? Зашто имају празничне трпезе? Не, овај период није нејасно празничан. Знамо зашто славимо. Зато што је малишан у Витлејему сам Бог, јер Рождество Христово значи Богочовек, јер Рождество Христово значи Нада, Мир, Љубав. . . Спасење вечно. . . односно Христос. Опрости свима, опрости онима који су мало сагрешили, опрости онима који су много сагрешили. Тешко је када заборавимо да је овај живот привремен. Ако свој ум усмеримо на вечност, онда све изгледа мало и бесмислено. Стога не тражимо хитно оправдање у овом животу. Опраштање је особина понизних људи који траже прилике да отворе своја срца, а не да казне друге који су им нанели неправду. Опрости свима. То не значи да ћемо са свима бити у истом друштву. Можда се нешто десило па смо се удаљили једни од других. И вероватно је паметније да се држите подаље једни од других. Али то је једно, друго је гајити злобу и лоше памћење. Ако се клонимо другог, то не би требало да буде зато што гајимо злобу, већ зато што је наша патња постала лекција и сада се држимо на дистанци да се не би поново створио проблем. Нека будемо у стању да опростимо тако дубоко да нам није проблем поново бити са особом која нам је нанела неправду. Али ми се барем не љутимо - и то је нешто. Ако не опростимо, чак и тако, све што успевамо је да задржимо своја срца у немиру и збрци. Нека нас Рождество Христово нађе са миром, слогом и љубављу у нашим срцима. *** Долази Божић, различит од било којег другог. Рођење у тишини ноћи - без бола, без агоније. Долази рођење Понизности, Једноставности, Кротости. Долази Не-злоба, љубав. Долази нечујно, без реторике, без овоземаљских фешта. Долази, изазивајући свет да се пробуди из ноћне море пропадања. Он долази да да наду слабима, напаћенима, грешнима. Долази Рођење Исуса из Назарета у Витлејемској пећини. Долази Исус, који је Христос и својим рођењем чини све ново и заувек. Божић стиже. Долази Онај који је рођен од човека, али као Богочовек. Долази да остане у свету који ће Га издати и наставити да Га издаје до краја. Али Христос не одлази, не оставља нас. Јасле су му довољне, довољан му је крст Његов. То Га не омета, Он се не љути, Не пита "Зашто?" Љубав. Ево одговора усред равнодушности света, усред греха стварања. Љубав. Зато је дошао, зато остаје, зато нас спасава. Величина Божија није у томе што се родио у студеној ноћи, у малој варошици, у неким јаслама. Величина Божија је у томе што одлучује да дође на земљу, да постане Човек, ма колико Га то коштало, да спасе човека, да се поклони Његовој творевини. Срећан Божић! архим. Павел Пападопоулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Осећам потребу да ово напишем, упркос томе што ових дана свет није у „божићном духу“. Бојим се да ово може бити тужно, или помало болно, и искрено не желим ништа осим најсрећније гозбе за све нас. Али, туга и бол су стварност наших живота, и постоји нешто насилно у начину на који их одбацујемо у тренуцима радости, јер одагнавши бол чинимо насиље над онима који су њиме осакаћени. Терамо их на ћутање и осуђујемо их на дубоку усамљеност њихове патње. Постоји нешто суштински нехришћанско, чак и антихришћанско, у дистанци коју намећемо између наше радости и бола других. Пишем ово размишљање о врло конкретним (и, нажалост, многим) људима које познајем и који сами и у тишини носе тешке крстове на раменима. Пишем ово мислећи на вас, који сте сами на болничким креветима; вама, који сте заробљени у својим домовима и бринете о својим старијим родитељима; вама, који сте изгубили вољену особу и осећате бол како вас полако гуши како се ближи Божић ; вама, који гледате како ваше вољене краду исцрпљујуће болести, деменција или Алцхајмерова болест; вама, који сте напуштени по затворима; вама, који сте напуштени од свих јер сте изгубили превише битака са алкохолом или дрогом; вама, који се никада нисте моглио опоравити од злостављања, и за које нико није марио довољно, да вас заиста саслуша и помогне вам да устанете и почнете изнова. Божић припада вама, а не свету – не сумњајте у то у свом срцу. Божић није весеље уз вино и поклоне, подизање ногу и опуштање. Божић није „слободно време“, већ онострана радост Спаситеља који долази управо због вас који патите, за вас који сте сами. Ви сте разлог за Празник. Ваш бол је разлог Христовог оваплоћења. Христос не долази да подигне ноге и одмори се недељу дана – Он долази управо да започне Своје Дело Спасења, Своју службу у свету. Он не долази због оних веселих (мада Његова љубав увек укључује и никада не искључује), већ због оних који се труде и оптерећени су – тешким грехом, болом, тугом, усамљеношћу, напуштеношћу, јер њихов бол квари пенушаву празну радост, јер је оно што могу да изразе 'претужно' за божићни период. Колико смо далеко пали од Христове љубави када се изражавање бола људског срца сматра неосетљивим понашањем јер утиче на лењо прослављање светског „Божића“? Колико смо далеко пали када сматрамо да је „неосетљиво“ изражавање бола и посезање за људском интеракцијом која би нашем ближњем могла понудити тренутак слободе од усамљености крста који носе у тишини из дана у дан, из сата у сат? Али не брините и не сумњајте. Христос није од овога света, и Он долази управо да преобрази (тј. да промени) овај свет. Христос чује. Христос види. Христу не треба чак ни да пружите руку и молите за помоћ, јер Он први пружа руку и моли вас да му предате свој бол. Христос нас моли да сву своју прљавштину, све своје грехе, сву нашу патњу пребацимо на Његова Божанска плећа. Христос не долази у свет на Божић очекујући да се одмори, већ да делује. Да би започео Свој пут на Крст. Дарови које Он жели од нас су управо наши греси, наша усамљеност и наш бол. Он жели све то да нам одузме, јер само Он је Љубав. — Не желим више да пишем, иако ми је срце тренутно преплављено. Почео сам да пишем овај пост извињавајући се, у случају да неко буде увређен. Сада схватам да је сама потреба за извињењем резултат истог притиска који се врши на све нас да сакријемо бол којем сведочимо и који доживљавамо, и да прихватимо, као нормалне, зидове равнодушности које друштво гради на било чему што није 'Божић' . Не треба да се извињавамо, јер Божић је наш, а не њихов. Не треба да се извињавамо, јер је Долазак нашег Спаситеља прави смисао Божића. Само желим да ви, оптерећени болом, знате да нисте сами за Божић. У тишини своје самоће, у празнини својих домова, у напуштености од свих људи, у причама које не смете да причате и сликама бола које не смете да делите – у свему томе имате Христа у вама. За Божић, свет ће имати божићне јелке, богате вечере и поклоне, али ви ћете имати Христа као Божанског госта свог срца. Имаћете Извор Живота у пећини свог бића. Дивим се вама, благосиљам вас и молим се за вас те чудесне ноћи. монах Серафим https://blog.mullmonastery.com

У организацији Верског добротворног старатељства Епархије тимочке, Фондације "Искорак" и ОШ „Љуба Нешић“ ученици ове Основне школе су 7. јануара 2023. године, у акцији у Улици Божићне радости у Зајечару, скупили 42.000 динара за лечење Ленке Љубисављевић и Константина Павловића, известила је Епархија тимочка. Извор: Епархија тимочка

На дан свештеног спомена св. првомученика и aрхиђакона Стефана, 9. јануара 2023. године, а поводом најрадоснијег хришћанског празника Рођења Христовог, са благословом Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, Добротворна установа Епархије бачке „Владика Платон Атанацковић” је новчано даривала шеснаест беба које су рођене на Божић текуће године. Дарове за новорођене бебе су преузели др Ђорђе Петровић, заменик управника и Марија Карадеглија, главна сестра Клинике за гинекологију и акушерство Клиничког центра Војводине у Новом Саду, који су захвалили Преосвећеном владици бачком Иринеју на благослову и Добротворној установи Епархије бачке на даровима које им је уручио протонамесник Лазар Мајсторовић, управник установе. Извор: Информативна служба Епархија бачке

Тропар, глас 4. Твојим рођењем Христе Боже, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! * ИЗ ЉУБАВИ ЖАРКЕ ТИ СЕ С НЕБА СПУСТИ. Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. "А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/rozdenstvo-hristovo-bozic

Гост Божићног програма Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић. У оквиру празничног разговора који је водила теолог Миланка Тешовић, катихета Бранислав је говорио о богослужбеном прослављању празника Рождества Христова, са посебним освртом на богослужбене особености овог чудесног празника. Према речима Светог Јована Златоуста Божић је мајка свих празник, јер да није било Рождества Христова, не би било ни Васкрсења, ни Вазнесења, нити силаска Духа Светога на апостоле. Ова чињеница само описује величину празника који је светоотачким речима описан веома једноставно, али у тим једноставним речима описује се пуноћа Божића, а то је истина да се Бог очовечио да би се човек обожио, рекао је катихета Бранислав и у наставку свог казивања говорио о богослужбеним особеностима овог свештеног спомена. Говорећи о богослужбеним особеностима празника Рождества Христова катихета Бранислав је указао да богослужбено величање Богомладенца Христа почиње са првим данима Божићног поста, док кроз целокупан ток мале или Божићне четрдесетнице тематски провејава предбожићна радост која је садржана у тексту појединих стихира. Гост Миланке Тешовић је подробно говорио о богослужбеној специфичности на Бадњи дан (навечерје Божића), као и на сâм дан празника. Овај сегмент разговора катихета Бранислав је употпунио подсећањем да се на свакој Литургији сећамо и активно учествујемо у догађају Христовог Оваплоћења које је израз љубави Божје према васколиком роду људском, који је пре Христовог рођења седео у тами греха и сенци смрти. На крају разговора катихета Бранислав Илић је Миланки Тешовић, редакцији Телевизије Храм и свим гледаоцима једине црквене телевизије у Српској Цркви, упутио Божићну поруку: "Моја Божићна порука би била садржана у ангелској песми Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Да једини са другима имамо добру вољу, а та добра воља подразумева спремност да увек будемо спремни да саслушамо другог човека, да га прихватимо као део свога бића, како би душа наша постала сместилиште Божије. Како би се Господ уселио у нас потребно је да ми принесемо Богомладенцу дарове у виду врлина. Те врлине најделатније пројављујемо једни према другима, зато је Божић као празник велике породице и као празник који нас позива на велике врлине, прилика да загрлимо једни друге христоликом љубављу на коју нас Божић позива, и да оприсутнимо тај ангелски вапај својим животом. Лепо је понављати речима, али је много лепше потврдити тај ангелски вапај делима. Дакле, овим речима, вама, вашој редакцији Телевизије Храм и свим нашим драгим гледаоцима честитам данашњи сверадосни празник, радујући се овом сусрету и сваком будућем, увек остајући у овој празничној радости са свима вама." Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Традиционални Божићни пријем који, на Бадњи дан, 6. јануара, организује Српско народно веће ове године је одржан у атријуму Православне гимназије Кантакузина Катарина Бранковић на Светом Духу у Загребу. На пријему су говорили Андреј Пленковић, председник Владе Републике Хрватске; Горан Јандроковић, председник Хрватског Сабора; Томислав Томашевић, градоначелник Загреба; Веран Матић, специјални изасланик председника Републике Србије; као и Милорад Пуповац, председник СНВ и домаћин Божићног пријема. Присутнима се обратио Његова Светост Патријарх г. Порфирије: -Налазимо се између два Божића, оног који се слави по Грегоријанском, и Божића који се слави по Јулијанском календару. Уоквирени смо на овим просторима, али, и на широм европском континенту, смислом поруком и садржајем Божића, а то је Рођење Христово”. Патријарх је истакао важност мира као основне поруке Божића и рекао да ”мир међу људима значи давање простора и места другоме, другачијем, да буде поред мене, да буде у мојој души и у моме срцу. Давањем места другачијем, а у исто време истом, јер више смо једно него што смо различито”. ”Различитост која постоји међу људима дар је од Бога”, према Патријарховим речима, постоји да би се ”разрасло оно што је једно и што је јединствено. Да бисмо расли, како каже апостол Павле, у меру раста висине Христове, а то значи у меру свечовека. Човека који јесте потпуно утемељен у себи, у свом идентитету, али у исто време који је апсолутно и до бескраја обогаћен другим и другачијим“, казао је Његова Светост. Предстојатељ Српске Православне Цркве поручио је да је време у ком живимо време немира и страхова и истакао да немири нису оно што долази споља и да страх није оно што долази изван нас. ”Страх и немир су нешто што је у нама и што излази из нас. Шта то значи? То не значи да не постоје немири, невоље, проблеми који су изван нас, али да у исто време ако мислимо да ми у себи, немирни, располућени, распарчани, у сукобу са самим собом, можемо решити и најмањи проблем, можемо успоставити и најмањи мир који нам долази споља и који је изван нас, у најмању руку смо у заблуди. Ми морамо, свако са собом и у себи, пре свега, стећи мир, а из тог мира и истинску и праву храброст, како бисмо могли, хватајући се у коштац са свим оним што је изван нас, једно по једно решавати”, казао је Патријарх. ”Управо данашњи дан, прослављање Рођења Сина Божјег као Онога који нам доноси мир, доноси и формулу за постизање мира у себи, а онда и реализовање и рефлектовање тог мира изван себе, тј. око нас. Најпре је важно да се помиримо са Богом, а за нас хришћане то значи да усвојимо систем вредности на који нас Јеванђеље позива. Тај систем вредности је једноставан: Љуби ближњега као самога себе и притом не постављај питање ко је теби ближњи, него се питај коме си ти ближњи. А ближњи си, и испуњаваш тада Јеванђеље Христово и заповест Његову, сваком оном коме је потребан мир, коме је било шта потребно, када показујеш љубав према другоме, не питајући себе шта је он, тај други, учинио теби, него шта ти чиниш њему. На тај начин, и у разним другим димензијама, утемељен на Јеванђељу, човек стиче мир у себи и, не само да чује реч Христову: Не бој се!, него и стиче истинску храброст да ограничи свој егоизам, да ограничи своју похлепу, да дâ простора другоме, да и он ма колико мали био и где год био на основу својих дарова допринесе општем добру”м истакао је патријарх Порфирије. ”Са ових неколико речи и са молитвом Богу да свако, погледавши у себе, стекне мир у себи, а онда и у својој породици, у свом окружењу, свом граду и у својој земљи, желим да честитам Божић. У овом тренутку пре свега онима који славе Рођење Христово по Јулијанском календару, Божић православним Хришћанима, али исто тако и post festum, иако сам то учинио у своје време, и онима који су славили Божић према Грегоријанском календару. Нека нам Божић свима да мира, одсуство страха и храбрости да загрлимо једни друге душом и срцем. Мир Божји – Христос се роди!”, казао је Његова Светост у Загребу. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је Божић и наступајућу Нову Годину верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској и Словенији, саопштила је Митрополија загребачко-љубљанска. У наставку доносимо текст честитке поглавара Српске Православне Цркве упућене задарском надбискупу Желимиру Пуљићу, председнику Хрватске Бискупске Конференције: ”Чувши глас са неба, глас анђелски, који наговештава долазак новога неба и нове земље (Отк. 21, 1), пастири отрчаше да ову благовест поделе са читавим светом. Тако је било пре нешто више од две хиљаде године, тако је и данас. Са истим усхићењем свако ко на себи носи име Христово ових ће дана сведочити да је Бог са нама и да ће бити са нама до свршетка света и века. Богомладенац Исус, први пут заплакавши у тишини витлејемске пећине, својим рођењем наговестио је радост, а не плач, светлост, а не таму, Царство Божје, а не царство смрти и трулежи. Ево већ други Божић дочекујемо у пандемијским условима, али са неуништивом вером да нема искушења, ни малог ни великог, које може зауставити ерупцију љубави Божје која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује (Молитва на рукоположењу). Без те вере смо ништа, а њом надахнути кличемо заједно са светим апостолом Павлом Све могу у Христу који ми даје моћ (Фил. 4, 13). Нека радост предстојећег Празника, Преузвишени Надбискупе и брате у Христу, испуни душе и срца свих хришћана, а пре свега Ваших дијецезана и Вас лично, како бисмо сви заједно славили име Божје у векове векова. Користим, такође, ову прилику да, преко Вас као председника бискупске конференције, упутим искрену честитку свим верницима Римокатоличке Цркве у Хрватској”, стоји у Патријарховој честитки.

У понедељак 20. децембра 2021. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије посетио је Катедралну цркву Узнесења Блажене Дјеве Марије Београдске надбискупије. У пратњи Патријарха Порфирија био је Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Посети је присуствовао директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Уважене госте дочекао је београдски надбискуп Станислав Хочевар са сарадницима. Након речи добродошлице присутнима су се обратили Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије и надбискуп Станислав Хочевар. Патријарх Порфирије је захвалио на добродошлици и честитао надбискупу и свим верницима римокатоличке вероисповести предстојећи празник Рођења Христовог. Његова Светост и београдски надбискуп су потом обишли Катедралу, где се надбискуп Хочевар са изразима најдубље љубави захвалио Првојерарху Српске Цркве и држави Србији. У наставку посете, гости су обишли комплекс зграда који се назива Маријанум, где су представљени будући планови и пројекти за окупљање верника и њихово поучавање. На крају обиласка комплекса, присутнима се обратио директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Извор: Телевизија Храм

Празнични прилог посвећен празнику Светога Саве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1291-1292. 1-15. јануар 2021) Као светилника многосветлог, светитељу, те знамо, као чедо молитве васпитаника пустиње, као станиште чистоте, монаштву сапосника, као хранитеља сиротиње, као светлост архијерејима, стога ти оче, сви верни певамо. (светилен) Свети и богоносни отац наш Сава, први Архиепископ и просветитељ српски, дивни и миомирисни украс васцеле Цркве Христове, био је син великог жупана српског Стефана Немање (преподобног Симеона мироточивог) и Ане (преподобне Анастасије српске). Од најраније своје младости малени Растко показивао је велику љубав према житијима Светих угодника Божјих. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Житије светитељу Сави саставили су јеромонах Доментијан хиландарац и монах Теодосије хиландарац, стога се нећемо задржавати на садржајном препричавању светитељевог живота. Иако је живео на очевом двору, он осетивши дубоки призив у срцу свом и определивши се за уски савршенији пут, попут апостола који си оставили све и пошли за Христом, оставља сву животну лагодност и сигурност коју је имао на двору и одлази на Свету Гору где прима монашки постриг. Угледајући се на преподобног Саву Освештаног, он у свом монашком послушању и смирености, постаде образац монахâ и учитељ еванђелске љубави, како и појемо у његовој служби. Целокупан животни пут светитеља Саве био је пут предавању вољи Божијој, те тако монах Сава у својој послушности приклања своју главу и пролази кроз све свештене степене закључно са архијерејским чином. Знајући да је епископска служба у цркви непрекидно трајање Христове Првосвештеничке службе, постаје врлински архијереј који се угледа на јединог истинског Свештенослужитеља и Великог Архијереја Господа нашег Исуса Христа. Просветитељско, задужбинарско и сва друга важна дела светитеља Саве која су остала златним словима записана у историји и духовности нашег народа, проистичу и извиру управо из његовог врлинског и светог живота, из ревносног и саможртвеног архипастирског служења угледајући се на Пастиреначалника Христа. По предању свети и богоносни отац наш Сава, за живота је поштован као светитељ, не само због великог задужбинарског труда, већ пре свега због светог и богобојаживог живљења. Многобројне његове свештене задужбине данас представљају духовне центре нашег благочестивог народа и места где се вековима приноси бескрвна жртва и узноси умилни славопој Господу. У наставку овог Светосавског колажа вашој љубави предочавамо изводе из Светосавских омилија наших отачаствених архијереја: Митрополит дабробосански Хризостом: Светитељ Сава је на најлепши начин нашем народу приближио Христа Христијанизација нашег народа је кренула негдје од петог, шестог вијека, али је завршена управо са Светим Савом, јер је Свети Сава, за разлику од мисионара прије њега, говорио српском народу српским језиком, говорио је од свог српског срца српским срцима и они су га разумјели. Повјеровали су њему и преко њега повјеровали у самог Христа, кога је он на најбољи начин приближио српском народу, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита дабробосанског и и мјестобљуститеља патријарашког трона г. Хризостома које је изговорио у литургијској беседи на Савиндан 2019. лета Господњег. Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан Мисионарски рад Светога Саве је далекосежан, плодотворан и историјски непобитан. Плодове тог мисионарског рада уживају данас и Српска Православна Црква и српски православни народ. То је разлог због којег сматрамо да мисионарски рад Првог Архиепископа српског одликује управо догађај коме је посвећена и ова година – задобијање аутокефалије 1219. године, која представља основу за даљи пастирски рад Светога Саве, а и за развој црквеног живота на територији новоосноване Српске Архиепископије. Задобијање аутокефалије је било заиста мисионарског карактера. Игуман студенички Сава, препознавајући опасности које су доносиле политичке прилике тога времена, а којима је био изложен његов брат као владар и цео српски народ који се налазио под његовим вођством, имао је пред собом задатак да Цркву, у младој српској држави, уреди по благословеном канонском предању Православне Цркве. Овом канонском предању и духовном животу, Свети Сава се учио у самом центру православне духовности, на Светој Гори, где је основао српски манастир, који ће, током наредних векова, имати драгоцену црквено-духовну мисију за васцели српски народ, истакао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије у Светосавској беседи који је изговорио у свечаној дворани Матице Српске у Новом Саду, 2019. лета Господњег. Епископ сремски Василије: Свети Сава је заиста богоносни отац Свети Сава је надахнуо отачаство идеалима хришћанског патриотизма. Држава треба да буде отачаство – земља отаца. Држава отаца не сме да буде империја, јер где почива империја ту престаје отаџбина. Док су остали Немањићи стварали и уређивали српску државу, архиепископ Сава је уређивао и обрађивао Српску Цркву, као душу народа и државе. Он је био најпозванији за тај посао, јер његов рад и историја нашег народа сведоче да је он најбоље знао душу и потребе свог стада. Наш народ није дао ни једну личност која би се у томе могла упоредити са првим српским Просветитељем, речи су Његовог Преосвештенства Епископа сремског Василија које је изговорио у својој Светосавској посланици 2019. лета Господњег. Епископ шумадијски Јован: Светога Саву не можемо разумети ни схватити без Христа Прошло је много векова од како је Свети Сава заменио овај привремени и пролазни свет оним вечним и непролазним светом. Иако су векови прохујали од чудесне оне ноћи, како је некада певао Војислав Илић, нама се и даље намеће питање, шта је младог принца Растка Немањића навело да донесе одлуку да дворску раскош замени монашким подвигом? Заиста, ту одлуку је тешко разумети све док не уђемо у несагледиве дубине и тешко додириве висине вере којом је млади Растко постао монах Сава и заувек остао Свети Сава. Биће да је Свети Сава трагао за вечношћу и не мирећи се са пролазношћу, по речима апостола Павла, сматрао све за трице само да Христа задобије (Флп 3, 8), као и то, да све што изгуби овде од овоземаљског, да ће стоструко добити у непролазном Царству Христовом. Зато је Свети Сава све дао од себе да задобије онај драгоцени јеванђелски бисер (Мт 13, 46). Само тако ћемо моћи да разумемо и њега и сами себе, без обзира у којем веку живели, које звање имали и коју функцију обављали. Све ово значи да ми Светог Саву не можемо разумети ни схватити без Христа, јер ако Христа нема, ни Светог Саве нема, речи су из Светосавске посланице Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Јована, која је предочена 2019. лета Господњег. Епископ жички Јустин: Светитељ Сава – верни наш молитвеник пред Господом Честитам празник наш српски. Тиме што је српски, није искључено да је свеправославни јер све Цркве Божије славе Светога Саву, великог царевића који је напустио све, и ради Царства небескога, не земаљскога, дао своју младост, посветио Богу и роду своме. Зато је он покровитељ рода нашега. Њега молимо, њему се клањамо, од њега иштемо молитве да посредује пред Престолом Божијим, да нас избави од свих невоља. А да би нас избавио, Бог треба да зна да има кога да избавља и зашто да избавља. Нека Бог љубави, мира, истине и свакога добра буде са свима нама, са отаџбином нашом, са Црквом Божијом у све векове и сву вечност, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ жички др Јустин на празник Светога Саве 2020. лета Господњег на литургијском сабрању у Светотројичном храму у Чачку. Епископ зворничко-тузлански Фотије: Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера је прожето божанском светлошћу Ми Срби, ако почнемо говорити о Цркви – ту је свети Сава; ако ли о српској држави – исто тако. Није чудо што светог Саву славе сви Срби од мора до Дунава, а сада и преко океана. Свети Сава је наш духовни отац, који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме. Није свети Сава заменио Христа, како неки неупућени или злонамерни говоре о њему, већ управо супротно – он је читав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Свети Сава је довршио крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Кирила и Методија, крстивши и наш језик, нашу ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Због тога не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну и мрачну установу. Духовно и просветитељско дело светога Саве, а и многих других светитеља из рода нашега потврђују управо супротно. Сви они су својим радом просвећивали српски народ истинском, таворском светлошћу, која је обасјала свет од Господа славе на Преображење. Свети Сава и свети из рода нашега су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево она и данас светли у нама, поука је Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског (тада епископа далматинског) Фотија коју је изговорио на Савиндан 2012. лета Господњег. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Благословени задатак Светога Сава био је да нас научи вери, нади и љубави Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној, истакао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије на литургијском сабрању у манастиру Ђурђеви Ступови, о Савиндану 2020. лета Господњег. Епископ рашко-призренски Теодосије: Свети Сава нас је уписао у заједницу небеских народа Будући Светитељ, он је постао истински просветитељ у роду своме, јер је он први усвојио Христову науку, просветио њом себе, своје мисли, осећања, срце, ум, вољу и душу. Зато сви свети из српског рода истичу Светог Саву за свог истинског просветитеља. У тропару његовом каже се да је он наставник и учитељ пута који води у живот вечни. Подигао је Свети Сава све нас од земље до неба, непролазно и вечно претпоставио је свом народу у односу на земаљско и пролазно, светим Јеванђељем Христовим припремио је свој, Богом изабрани народ за Царство Господње, за Царство Христово. Њиме смо постали вечни житељи неба. Руковођен Јеванђељем и Светим Савом, Свети кнез Лазар је своју душу и сваку богобојажљиву српску душу и земљу определио за Царство небеско. Свети кнез, као многи јунаци на Косову и после Косова, чували су завет Светог Саве, добро знајући да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека, речи су из Светосавске беседе Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Теодосија, коју је изговорио на Савиндан 2020. лета Господњег. Епископ стобијски Давид: Светитељ Сава је био сведок делатне љубави Данас празнујемо светог Саву српског, али и не само српског, него свеправославног, јер његово име је унето у православним календарима и празнује се у свим помесним православним црквама. Свети Сава у његовом поученију ка свему сабору његова отачаства, говорећи о преподобном Симеону, изговара једну веома важну реченицу, те каже да је преподобни отац тако заволео Бога и усрдно му последовао, да ни једној од светих заповести Његових не даде да падне на земљу, но све примивши у свој свети ум и душевна своја недра, и написавши на својему срдачном олтару, истинито потече за његовим светим заповестима, све творећи и све испуњујући, тако текући без слабљења до свога краја, да је хтео одати част и коначној речи Господњој: „ко претрпи до краја биће спасен“ (Матеј 10. 22). Да свети Сава није имао и сам све ове спасоносне врлине које набраја, он не би могао да их препозна код преподобног Симеона. Живот према светим заповестима Божјим не значи неко стерилно морализовање у животу, него благодатна, спасоносна и вечна заједница са Богом, и стално усавршавање човека у тој заједници, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид, у Савинданској беседи коју је изговорио на Светосавској акамедији у Врању 2015. лета Господњег. Епископ диоклијски Методије: Светосавље - пут који води у живот Сва наша страдања, лутања и отпадања прије свега су посљедица кидања односа са Богом љубави, а самим тим и са његовим Равноапостолним архијерејем и пастиром Савом. Једино се Евхаристијом можемо у потпуности поистовјетити са Христом и са светима Његовим. Једино тако можемо обнављати Свети услов идентитета, светости и утемељења у сили Божијој. Напуштајући Литургију одвезали смо своје душе из мирне луке родитељског дома и испратили их попут блудног сина безобалним морима туге и страдања. Наш идентитет дубоко је везан за Литургију и уколико се од ње одвојимо изгубићемо литургијско виђење свијета, и то ће вандалски избити крајеугаони камен као ослонац и темељ наших живота. На крају, тиме се и сам идентитет једног бића и једног народа мијења уколико се мијења однос на ком је тај идентитет изграђен. Али изазови су велики, истакао је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски Методије на Савинданској академији у Котору 2020. лета Господњег. Нека би Свети Сава просветио и осветио све српске душе у овоме свету, да се не постидимо када будемо из земаљске Србије кренули у Небеску Србију. А тамо – тамо нас чекају безбројни Српски Светитељи и Мученици, који гинуше и животе дадоше за Свето Еванђеље, који ову земљу засејаше светим задужбинама. Да они нас чекају, а какви ћемо изаћи ми пред њих?! Нека би нас Свети Сава очистио од греха и водио нас путем који кроз овај земаљски живот води у Живот Вечни. Амин. (Преподобни Јустин ћелијски) Приредили: Протођакон др Дамјан С. Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора, као и на званичном порталу Митрополије црногорско-приморске. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. Звучни запис разговора

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Налазимо се пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили ангели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). О значају празника у којем величамо Оваплоћење Господа нашег Исуса Христа разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. *Неизрецива је и чудесна тајна неизмерне љубави Божје коју је пројавио према роду људском пославши Сина свога у овај свет. На самом почетку нашег Божићног разговора упознајте нас са значајем празника Рођења Господа нашег Исуса Христа? Управо као што сте нагласили у питању, рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Ангелска песма у славу и част Рођења Господа нашег Исуса Христа је истинска песма испуњена радошћу и суштином јер нам јасно и недвосмислено исказује суштину васколике Христове поруке. Прослављајући Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Својим оваплоћењем и доласком на земљу нас ради и спасења нашега ради, Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а та истина гласи да је човек најважније створење под сунцем. Подсећајући се на ову чудесну истину, не бисмо смели да изгубимо из вида да она у нама подстиче усрдније делање, саображавање нашег живота животу по јеванђељу, актуализовање и делатно пројављивање љубави према Богу и ближњима, како бисмо на прави начин оправдали назначење које нам је од Господа даровано. Према речима Светог Иринеја епископа Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава и светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свега. Дубље проницање у англеско славословље подсећа нас да је рођење Спаситеља нашег унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Црква Христова вековима сведочи да наведени мир и вечност никада неће напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Наше прослављање Божића садржано је превасходно у торжественим богослужењима која нам кроз милозвучну химнографију указују на значај овог небоземног догађаја, али у нама подстичу молитвено расположење да једним устима и једним срцем прослављамо Христа Бога нашег од Дјеве рођеног. Упознајте нас са значајем Божићног богослужења? Ово је веома комплексно и важно питање које нам не дозвољава кратак и непотпун одговор. Како бисмо на правилан начин спознали велику тајну свих богослужења на Божић, неопходно је да се вратимо један корак. Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Као што су мудраци вођени звездом са истока дошли до новорођеног Богомладенца, тако и ми вођени четрдесетодневним постом припремамо дом душе своје да се у њој усели и настани Господ наш. Свети Григорије Палама нас у својој 16. беседи на Божић подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице увек ходимо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Постећи Божићни пост видели смо да он нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље које нас богослужбено уводе у радост празника рождества Христовог: недељу Праотаца и Отаца. Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празника. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. *Хвала Вам на овом уводу о правилном поимању Божићног богослужења. Какво је богослужење у навечерје Божића (Бадњи дан)? Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Литургија Светог Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Светог Јована Златоуста. *Богослужење на сâм дан празника се ослања на претпразништво о којем сте говорили, а сада нас упознајте са централним богослужбеним особеностима на Божић? Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Празник Рождества Христовог има два канона на јутрењу, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоуста. *Иза нас је период испуњен бројним искушењима која су у мањој или већој мери утицала на наш духовни живот. Да ли је овогодишње прослављање Божића прилика да дубље продредмо у тајну смисла нашег живота и Божићном радошћу савладамо сва искушења? Божић је Празник када свецело опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас, и данас у 21. веку. Наше истинско прaзнoвaњe Божића није неки једноставни обичај, традиција или нaвикa коју из године у годину понављамо. Драги моји, Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Духовни живот и његова философија подразумева нашу жељу и решеност да ходио путем спасења, јединим правим и истинским путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос. Са друге стране, наше хођење путем спасења од нас очекује да се клонимо греха, а да пригрлимо врлину трагајући за благословеном љубављу. Пролазна и ограничена љубав која је од овога света води нас стрампутицом, а једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Због чега одговор на Ваше озбиљно, а рекао бих и болно питање, почињем подсећањем на дарове Божића, а превасходно на љубав? Када имамо вере, наде и љубави, у нашем се бићу не може настанити страх и несигурност, јер за путеводитеља имамо Богочовека Христа који нас утврђује у истини да без крста нема Васкрсења. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страхова, прилика је да се усрдније помолимо да мир Божји испуни наша срца. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). *На много места сте истакли да нас Божић позива на усрднију молитву и делатну љубав. Можемо ли рећи да је Божићна радост права прилика да молитву упутимо за све болесне од ове савремене пошасти која нас је задесила, а да делатну љубав пројавимо у помоћи потребитима, а особито нашим лекарима који су прави херои наших дана? Хвала Вам на овом питању. Нажалост, још увек живимо у данима пандемије која нас је страховито задесила и суочила нас са болном и тешком реалношћу. Читав свет је захваћен и угрожен овим опаким вирусом. Налазећи се у овој, као и бројним другим невољама, у Божићној радости морамо учинити све да себи и другима помогнемо. Пре свега, да молитвено будемо једни са другима, никада не заборављајући на вишевековно искуство Цркве, да усрдна молитва много може учинити. Рекох, поред вируса који се нашао као невидљиви непријатељ, суочени смо са многим другим искушењима чије превазилажење је једино могуће уз Божју помоћ. Према речима блажене успомене патријарха Павла Бог ће помоћи ако има коме, а пред овом истином сви смо на великом задатку. Тај задатак је да не малаксавамо, већ да саборно пригрлимо молитву и конкретно делање у помоћи потребитима, како бисмо превазишли сва искушења, али пре свега, како бисмо испунили оно назначење које нам је Господ даровао, а о којем смо говорили на почетку нашег разговора. „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено велики Достојевски, тако смо и данас у радости Божића позвани да се смиримо, да своју наду положимо на Господа и тако победимо сва искушења, страхове и недаће са којима смо суочени, јер ако је Бог са нама, ко ће против нас? *На крају овог Божићног разговора која би била Ваша празнична порука? Рекао бих да је целокупан наш разговор и промишљање једна велика порука коју нам Сâм Господ наш Исус Христос својом неизмерном љубављу у дан Његовог рођења упућује. Господ нам је својим спасоносним примером и животом указао на важност врлина и њиховом месту у нашем животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. У том духу Божић је празник нашег васпитавања у врлинском животу. Ако пригрлимо врлине неће нам бити тешко да уз помоћ Божју победимо све тешкоће и препреке које су пред нама. Овогодишња прослава празника Рождества Христовог прилика је да у љубави приђемо једни другима, да молитвом и добрим делима, али и христоликом пажњом и бригом према ближњима, уградимо благословени каменчић у вечни мозаик безобалне љубави Божје, оне љубави која греје наше душе и чудесно их укрепљује. На крају нашег разговора у духу Божићне радости, Вама драга Слободанка, свим медијским делатницима радио Светигоре, као и свој браћи и сестрама који слушају Ваш радио, желим да у миру, добром здрављу и хришћанској љубави прославите празник рождества Господа нашег Исуса Христа. Да Њему, Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Детета младог Предвечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и поздравимо речима вере, наде и љубави: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Божићни интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Светигору": Божић је Празник у којем опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Рождество Христово у светлости Христолошких догмата Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор АЕМ г. Јован (Младеновић) са слушаоцима радија "Слово љубве" искрено и са пуно љубави, дели сећање на одрастање и прославу Божића у многодетној хришћанској породици оца Радојка и мајке Стане, у којој је, како каже, владао "поредак и ред". Са благословом св. Владике Николаја (Велимировића) отац Владике Јована био је предводник богомољачког покрета у родном ариљском крају, а породица је Господа свакодневно прослављала заједничким молитавама ујутру и увече. Божић у многодетној породици је нешто што се не може пренети речима, „то је нешто што само могу да осећам и од тога осећања да живим“ каже Епископ Јован. Звучни запис разговора Иако се отац упокојио због последица комунистичког малтретирања после Другог светског рата на дан своје крсне славе, а деца трпела разна злостављања у школи због хришћанског начина живота, то никада није поколебало породицу да се Господа одрекне, јер је почивши отац децу увек бодрио и стално им до знања стављао "да треба да се диче ако живе хришћанским животом". Говорећи о тренутку у коме живимо, Владика Јован указује на опасност од удаљавања једних од других, "да овај вирус не постане врста начина на који се отуђујемо" напомиње Владика који наглашава да "кад човек се отуђи од Бога - он се отуђи од себе и од сваког другога". Посебно смо Преосвећеног Владику замолили да упути поруку и поуку родитељима данас, који, како каже Преосвећени треба "да се угледају на Пресвету Богородицу и на начин на који је она подигла и васпитала Господа Исуса Христа". "Породица је темељ! Ако темељ није јак, све што зидамо срушиће се као кула од карата" напомиње Владика Јован и закључује да су "Црква, друштво и држава само надоградња на оно што се у породици створи", додајући да нам "деца постају асоцијална бића, јер су научена да разговарају са телевизором и телефоном, а не са људима". Извор: Радио Слово љубве

У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност. Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац. Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У оквиру библиотеке „Приручници“ изашла је из штампе петнаеста књига: Јави се Спас — Богојављење и Божић у црквеном искуству. САДРЖАЈ Разговор са владиком Игнатијем „Божић — вечни загрљај Бога и човека“ Разговор са владиком Игнатијем „Јави се Спас“ Епископ браничевски г. Игнатије „Божићна посланица, 1996.“ Епископ браничевски г. Игнатије „Божићна посланица, 2019.“ Епископ браничевски г. Игнатије „Божићна посланица, 2020.“ Оскар Кулман „Божић у старој Цркви“ Таро Жером и Жан „Последњи посетилац“ Извор: Саборност

Гошћа овонедељне емисије Храм била је Катарина Божић, диригент, вокални солиста и уметнички руководилац вокалног ансамбла „Бели анђео" (од 2013. године). Звучни запис разговора Катарина Божић (рођена Вешковац, 1990), завршила је основне, мастер и специјалистичке академске студије на Катедри за дириговање у класи маестра Бојана Суђића (ФМУ, Београд). У раду са хоровима и ансамблима освојила је више првих и специјалних награда у земљи и иностранству. У току досадашњег рада снимила је више тонских записа са различитим ансамблима. Проучавањем и извођењем српске православне духовне музике бави се од свог најрањег детињствa. Аутор и водитељ: Душанка Зековић Извор: РТС

Празнични прилог посвећен празнику Сабора Светог архангела Михаила - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1288. 15. новембар 2020) „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. О ангелским чиновима Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небеској Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. Патријарх Иринеј: Ангели су благовесници Божјег благовољења Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојиш света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами. Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти, истакао је Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег. Епископ др Јован (Пурић): Велика је радост узносити молитве Светим Ангелима Ми се радујемо овом празнику, јер шта би ми без помоћи светих Божијих Архистратига, и свих небеских сила, Херувима, Шестокрилих, оних који лакокрило лебде у овој Светој Литургији, и помажу свештенику да подигне руке, да призове Светога Духа, да Дух Свети сиђе на нас и на предложене Дарове. Тако да је данас велика тајна са нама се збила и радујемо се. Није чудо што су наши стари управо саборне храмове посвећивали Светом Архистратигу Михаилу, речи су Његовог Преосвештенства Епископа Јована (Пурића), које је изговорио на Аранђеловдан 2015.лета Госпдоњег у храму Свете Тројице и Доњем манастиру Острогу. Епископ Андреј: Анђели молитвено бдију над нама Побожно поштовање и празновање светих анђела духоносни оци су установили на васељенским саборима и унели у црквени богослужбени поредак. Ми данас, кад читамо Свето Писмо и кад служимо Свету службу, ми смо носиоци тог огромног духовног наслеђа које нам је дошло на спасење душе. Ђаконска служба је анђелска служба, они служе између људи и олтара. У олтару се дешавају страшне тајне, а ђакони носе ораре, а то су крила, и они посредују између олтара и народа. А главна реч ђакона на Литургији су оне страховите речи после Символа вере: Стојмо добро, стојмо са страхом, пазимо да Свети принос у миру узнесемо. Арханђел Михаил је то открио Светим Оцима да би, кад дамо тај наш принос, то у страху и доброти учинили, истакао је Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Андреј, на Аранђеловдан 2014. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Жребаоник надомак Даниловграда. Блаженопочивши епископ Милутин: Анђели су наши наставници и заштитници Свети архангел Михаило, као архистратиг, командује војском бестелесних сила. Водио је небеску војску против палог анђела Луцифера у борби, која се из небеских сфера пренела у земаљске. Ми је данас водимо уз помоћ светих анђела и свих светитеља Божјих. Знамо да су свети анђели бића која славослове Бога. Бића, интелигентна и слободна, која су у присној заједници са Богом и уживају Његову благодат. Ми грешни знамо колико је лепо кад благодат Божја дотакне душе наше, а колико је тужно и очајно када се благодат удаљи од нас. У свету овом пуном искушења, треба да се наоружамо молитвама и упутимо их светим анђелима и Божјим угодницима, поука је Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина на Аранђеловдан 2015. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Епископ Исихије: Анђели су савршена бића која су служила и служе Богу Имајући дар слободе, анђели су савршена бића која су служила Богу. Монаси су, на земљи, они који се највише труде да наликују анђелима и зато су манастири, монашке заједнице, имале у читавој историји посебну везу са анђелима. Много је манастира посвећено анђелима, арханђелима, и у том броју је и овај наш Светоархангелски манастир. Ми смо сви позвани да служимо Христу, да будемо анђели у својим животима, не у смислу неког – не дај Боже – презира према телесном, већ у тој ватрености служења Богу. Треба да се надахњујемо анђелским особинама и да их развијамо код себе, поручио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег у Светоархангелској обитељи у Ковиљу. Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја (Херувимска песма) Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић Извор: Православље