Претражи Живе Речи Утехе

У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност. Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац. Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу. Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“. То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама. Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима. Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче. Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних. Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате? Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Ина Пламенац Извор: Ин4с

Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. То што је Аја Софија претворена у џамију мене не чини мање православном, а њу не чини мање Црквом. Она ће увијек бити Аја Софија, Храм Премудрости Божије, подигнута 537. године, за вријеме Јустинијана. Увијек ће бити јединствен примјер византијске архитектуре, саборна црква и сједиште Васељенске Патријаршине. И да је сруше, она ће и даље бити Црква. И да на тим рушевинама подигну јавну кућу, и даље ће бити Црква. Не постоји објекат, човјек, држава, стратегија, геополитика, која ће учинити да Аја Софија не буде Црква. Чини ми се да су тога свјесни сви осим нас. Отуда силни очај који нас преплављује, нимало својствен и примјерен православним хришћанима. Међутим, ово није текст о Аја Софији. На данашњи дан, прије годину дана у Острогу, у 54. години живота, се упокојио историчар Пеђа Вукић. Пеђа није био обичан човјек, није био обичан историчар и мишљења сам да би читав православни свијет требао знати за њега, баш као што зна за Аја Софију. Одрастао је, радио и живио на Цетињу, које га никада није прихватило. Физички неугледан, а сви су знали, сви Цетињани, чувени перјаници, јунаци, љепотани, да му нису ни до чланака. Томе је доприњела и његова животна оданост Христу, Цркви и српскоме роду, јер по његовим ријечима, како може да припада другом народу, коме нису припадали Свети Петар Цетињски и Свети Василије Острошки. Светом Василију је и посветио свој дипломски рад, за који је остала чувена анегдота, гдје га професор одушевљено пита: „Па како, колега, ви то све знате?!“ „Их, ја сам ви то све знао у петом основне.“ Био је ходајући архив. Уважавали су га академици и доктори историјских наука, и неријетко, питали за мишљење. Пеђа није био добар историчар, ни одличан, он је био геније. Читав живот посветио је науци у служби Цркве. Историјске чињенице је износио прецизно и живо, и била је милина слушати га. Увијек се научним аргументима борио против историјских неистина, упорно и за све нас. Никада се није смијао, а знао је да насмије све својим духом и духовитошћу. Био је мученик, што од искрених, што од сурових пријатеља, како каже у свом опроштајном говору, снимљеном у манастиру Острог, мало прије смртнога часа. Био је и остао права свјетлост свијету, истински син Премудрости Божије по благодати. Иза себе је оставио широк опус стручне литературе и неколико књига духовне поезије. Била је част познавати га. Извор: ИН4С

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости: Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо. Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије. Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом. Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности. Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља. С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину. У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима? Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила. Христос Васкрсе! Ина Пламенац Извор: Ризница литургијског богословља и живота