Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'којем'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, хвостански Јустин и марчански Сава, архимандрит Прокопије, протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, протојереји Ненад Јовановић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јереји Бранислав Кличковић и Далибор Стојадиновић, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Синиша Дувњак, Станислав Јоцић и Србиљуб Остојић. У наставку доносимо беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија: -У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, данас читава Црква, сво Православље, слави победу над иконоборцима. Од 9. века па до данас у Цркви нашој установљен је празник који се зове Недеља Православља. Једном речју, победом над иконоборцима 843. године Православна Црква је по многим питањима која су потресала верне хришћане коначно формулисала своју веру 843. године на Сабору у Цариграду. Том победом, пре свега, посведочена је вера у Богочовека Христа, посведочена је истина да је Он потпуни Бог и потпуни човек у Личности Сина Божјег. Осведочена је истина да је човек створен као икона Божја и да је створен не за пролазности него за Царство Божје, за вечност. Посведочена је и свету показана истина да је могућа заједница између Бога и човека у Цркви Сина Божјег, у Цркви Христовој. Та истина или све истине које су осведочене на Сабору на Недељу Православља у Цариграду нису плод људских домишљања, нису плод људског гласања и одлучивања, нису плод одлуке већине, него су израз и плод Откровења Божјег. Истина о Христу Богочовеку, Истина о Богу, али у тој истини и истина о човеку, јесте истина која је нама откривена и у којој ми можемо да учествујемо искључиво и само вером, али вером не као интелектуалним уверењем и убеђењем, него вером као свеукупним, егзистенцијалним и онтолошким нашим ставом, вером као изразом читавог нашег бића које је живо искуство заједнице Бога и човека, вером која је многима саблазан, а другима такође и безумље, јер вера наша која извире из Јеванђеља Христовог има своја специфична правила, своје унутарње механизме, своју архитектуру. Наша вера из тог разлога није напросто наш став, одговор на питање шта мислимо о овој и оној теми. Наши ставови су увек израз наше вере, израз система вредности у којем и по којем живимо. Тај систем вредности се садржи у Јеванђељу Христовом. Тај систем вредности не зависи од времена и простора, од епохе, нације, боје коже или, данас, држава по којима хришћани и православни живе. Тај систем вредности није обележен ничим што има за циљ пролазне људске вредности, Није везан ни за државе, ни за нације, ни за полове, ни за континенте. То је универзалан систем вредности. Зато многи који своје животне темеље на конформизму и интересима склапају и скрајају нове и нове системе вредности, уз помоћ којих пре свега хоће да остваре своје интересе, а притом иако често говоре о слободи и, наравно, о демократији и људским правима, све то користе као одећу да би остварили своје парцијалне интересе. Ми, наравно, као хришћани православни Јеванђељем и вером знамо да јесте тако. Међутим, то нас не изненађује и не узбуђује. Одувек је тако и биће до краја света и века, јер за оне које би хтели да живе искључиво на темељима и оквирима пролазних вредности постављајући себе за меру и мерило, за њих је Христос не само вишак, него су Христос и Његово Јеванђеље за њих сметња. Сетимо се приче кад је Христос исцелио гадаринске бесомучне демонизоване. Гадаринци уместо да су Га славили због тог чудесног догађаја рекли су: Иди од нас, не требаш нам. Зашто? Зато што су се бавили пословима који не могу бити у складу са вољом Божјом, не могу бити у складу са откривеном истином и Јеванђељем Христовим. Зато Христос и његове вредности сметају, разобличавају оне који би да по своме калупу, острашћеном уму, по нечистом срцу да намећу себе и своје моделе другима и имају од тога само њима знане добити и користи. Зато кажу за Православну Цркву, а то значи за Јеванђеље Христово, да је оно старомодно, да штити вредности које су превазиђене, ново је доба. Реч ново је доба није нова. Она се чула од времена Христових и опет слушаће се до краја света и века. Сваки пут кад се појави онај који би да покори људске душе себи, облачећи се у јагњећу кожу, говори о новом добу. Кажу: Црква треба да буде модерна. Ми знамо да Црква нити је старомодна, нити је модерна. Она је Христова и увек савремена, увек актуелна, увек одговара, даје могућност ономе који тражи истину, који чезне за вечношћу, за љубављу. До ње се у Христу и Христом долази. Она даје могућност да свако добије одговор на своја суштинска, најдубља питања. Ових дана у једној песми чуо се стих: Шта ћемо сад? Ја сам и читаву песму и тај стих разумео на следећи начин: покушавамо да будемо савршени споља – славни, лепи, моћни, богати и тако даље, а онда дође један мали квар у нашем животу. Дођемо у граничну ситуацију, како то кажу мудри људи данас, и онда схватимо да од свега тога споља нема никакве помоћи. Шта ћемо сад? И на то питање: Шта ћемо сад?, одговара Христос. И Црква је зато не само савремена, него вечна, јер одговара на вечна питања и даје могућност свакоме ко трага за смислом свога постојања у историји и вечности. Дарује ту вечност. Наша правила живота јесу Јеванђеље које никога не игнорише, никоме се не намеће, никога не укида, али изнутра говори свакој души: ми никада нећемо оговарати оне који нас оговарају, ми никада нећемо отимати онима који нама отимају, ми никада нећемо гонити оне који нас гоне, све ово хипотетички и условно. Ми знамо да то нимало није једноставно, али то је принцип, то је правило. Од тог принципа и правила одступаћемо често и жестоко падати - први ја - али знаћемо да је то правило, да је то закон на који нас Господ позива. Никада нећемо бити немилосрдни према онима који то према нама јесу, него ћемо увек показати милосрђе. Никада нећемо оставити без опроштаја оне који нама неће да опросте, и тако редом... То није слабост, то није немоћ, него је то реч Христова који каже: Ко хоће да пође са мном, нека узме крст свој и пође са мном. И јарам је мој благ. Дакле, да узмемо крст свој и пођемо за Христом, то је позив. То значи поистоветити се са Његовим умом, са Његовим срцем. Дакле, наш систем вредности јесте ум Христов, срце Христово, свеукупно наше биће охристовљено и зато никада нећемо бити мили и по вољи свима и свакоме. Ми смо данас прочитали у Литургији Светог Василија Великог све оно што је наша вера. Литургија је Царство небеско међу нама, то су наша правила. Кажемо: Господе, наоружај нас оружјем истине, добре сачувај у доброти Твојој, рђаве добротом Твојом обрати у добре. Затим се молимо за бракове да буду честити, за децу, молимо се да Господ буде са удовицама, са онима који путују, да буде са онима који су под судским ислеђењем, са онима који су у рудницама, који су у изгнанству. Онда кажемо: Боже наш, буди милостив и свима онима којима је потребно Твоје велико милосрђе и онима који нас воле и онима који нас мрзе и тако даље и тако редом... Наш систем вредности је дефинисан Недељом Православља, а то је откривена истина Божја, а не наше домишљање. Браћо и сестре, нека би Господ да чувамо своју веру, јер онда ћемо увек имати изнутра невидљиви, непогрешиви критеријум како и шта прихватати што долази из овог света. Понекад ће то бити изазов и биће атрактивно и нећемо моћи лако да се одупремо, можда ћемо и пасти, али имаћемо увек луку у коју ћемо моћи да се вратимо, а то је Црква Христова, то је православна вера. Чувајмо веру своју, јер од начина на који верујемо зависиће и циљ ка којем тежимо и начин нашега живота. Рекао је старац Тадеј: Какве су вам мисли, такав вам је живот. Нека би Господ све благословио! Срећан и благословен данашњи дан, празник Недеља Православља! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  2. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч.
  3. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч. View full Странице
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима. ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх. Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога. ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора, као и на званичном порталу Митрополије црногорско-приморске. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. Звучни запис разговора
  6. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу васељенског радија Светигора. Разговор водила новинар Слободанка Грдинић. „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк. 2, 14) Налазимо се пред празником Божића, пред празником безмерне љубави Божије, јер нам се у граду Давидову роди Христос Господ (Лк. 2, 11), Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Мт. 1, 23). Ову велику Тајну Оваплоћења Бога Логоса, скривану од постања векова (Јн. 1, 2), најпре су благовестили ангели Божији својом божићном химном мира и љубави (Лк. 2, 14). Потом им се придружују пастири и мудраци са Истока, сабирајући тако небо и земљу око Богомладенца Христа, анђеле, и људе, и све народе земаљске у Цркву Бога живога (2. Кор. 6, 16). О значају празника у којем величамо Оваплоћење Господа нашег Исуса Христа разговарамо са катихетом Браниславом Илићем. *Неизрецива је и чудесна тајна неизмерне љубави Божје коју је пројавио према роду људском пославши Сина свога у овај свет. На самом почетку нашег Божићног разговора упознајте нас са значајем празника Рођења Господа нашег Исуса Христа? Управо као што сте нагласили у питању, рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Ангелска песма у славу и част Рођења Господа нашег Исуса Христа је истинска песма испуњена радошћу и суштином јер нам јасно и недвосмислено исказује суштину васколике Христове поруке. Прослављајући Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Својим оваплоћењем и доласком на земљу нас ради и спасења нашега ради, Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а та истина гласи да је човек најважније створење под сунцем. Подсећајући се на ову чудесну истину, не бисмо смели да изгубимо из вида да она у нама подстиче усрдније делање, саображавање нашег живота животу по јеванђељу, актуализовање и делатно пројављивање љубави према Богу и ближњима, како бисмо на прави начин оправдали назначење које нам је од Господа даровано. Према речима Светог Иринеја епископа Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава и светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свега. Дубље проницање у англеско славословље подсећа нас да је рођење Спаситеља нашег унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Црква Христова вековима сведочи да наведени мир и вечност никада неће напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Наше прослављање Божића садржано је превасходно у торжественим богослужењима која нам кроз милозвучну химнографију указују на значај овог небоземног догађаја, али у нама подстичу молитвено расположење да једним устима и једним срцем прослављамо Христа Бога нашег од Дјеве рођеног. Упознајте нас са значајем Божићног богослужења? Ово је веома комплексно и важно питање које нам не дозвољава кратак и непотпун одговор. Како бисмо на правилан начин спознали велику тајну свих богослужења на Божић, неопходно је да се вратимо један корак. Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријараха и праведника који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Као што су мудраци вођени звездом са истока дошли до новорођеног Богомладенца, тако и ми вођени четрдесетодневним постом припремамо дом душе своје да се у њој усели и настани Господ наш. Свети Григорије Палама нас у својој 16. беседи на Божић подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице увек ходимо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Постећи Божићни пост видели смо да он нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље које нас богослужбено уводе у радост празника рождества Христовог: недељу Праотаца и Отаца. Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празника. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златоуст, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. *Хвала Вам на овом уводу о правилном поимању Божићног богослужења. Какво је богослужење у навечерје Божића (Бадњи дан)? Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Литургија Светог Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Светог Јована Златоуста. *Богослужење на сâм дан празника се ослања на претпразништво о којем сте говорили, а сада нас упознајте са централним богослужбеним особеностима на Божић? Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Празник Рождества Христовог има два канона на јутрењу, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи Литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоуста. *Иза нас је период испуњен бројним искушењима која су у мањој или већој мери утицала на наш духовни живот. Да ли је овогодишње прослављање Божића прилика да дубље продредмо у тајну смисла нашег живота и Божићном радошћу савладамо сва искушења? Божић је Празник када свецело опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас, и данас у 21. веку. Наше истинско прaзнoвaњe Божића није неки једноставни обичај, традиција или нaвикa коју из године у годину понављамо. Драги моји, Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Духовни живот и његова философија подразумева нашу жељу и решеност да ходио путем спасења, јединим правим и истинским путем који нам је пропутио Господ наш Исус Христос. Са друге стране, наше хођење путем спасења од нас очекује да се клонимо греха, а да пригрлимо врлину трагајући за благословеном љубављу. Пролазна и ограничена љубав која је од овога света води нас стрампутицом, а једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Због чега одговор на Ваше озбиљно, а рекао бих и болно питање, почињем подсећањем на дарове Божића, а превасходно на љубав? Када имамо вере, наде и љубави, у нашем се бићу не може настанити страх и несигурност, јер за путеводитеља имамо Богочовека Христа који нас утврђује у истини да без крста нема Васкрсења. Не бојмо се! Уместо овоземаљских брига и страхова, прилика је да се усрдније помолимо да мир Божји испуни наша срца. Благодатно искуство светога Серафима Саровскога сведочи: „Стеци дух мира и тада ће се хиљаде око тебе спасти“. Христов мир је јединствен јер је заснован на неизрецивој и несхватљивој љубави Оца небеског, „Који тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн. 3, 16). *На много места сте истакли да нас Божић позива на усрднију молитву и делатну љубав. Можемо ли рећи да је Божићна радост права прилика да молитву упутимо за све болесне од ове савремене пошасти која нас је задесила, а да делатну љубав пројавимо у помоћи потребитима, а особито нашим лекарима који су прави херои наших дана? Хвала Вам на овом питању. Нажалост, још увек живимо у данима пандемије која нас је страховито задесила и суочила нас са болном и тешком реалношћу. Читав свет је захваћен и угрожен овим опаким вирусом. Налазећи се у овој, као и бројним другим невољама, у Божићној радости морамо учинити све да себи и другима помогнемо. Пре свега, да молитвено будемо једни са другима, никада не заборављајући на вишевековно искуство Цркве, да усрдна молитва много може учинити. Рекох, поред вируса који се нашао као невидљиви непријатељ, суочени смо са многим другим искушењима чије превазилажење је једино могуће уз Божју помоћ. Према речима блажене успомене патријарха Павла Бог ће помоћи ако има коме, а пред овом истином сви смо на великом задатку. Тај задатак је да не малаксавамо, већ да саборно пригрлимо молитву и конкретно делање у помоћи потребитима, како бисмо превазишли сва искушења, али пре свега, како бисмо испунили оно назначење које нам је Господ даровао, а о којем смо говорили на почетку нашег разговора. „Смири се, горди човече!” – поручио је својевремено велики Достојевски, тако смо и данас у радости Божића позвани да се смиримо, да своју наду положимо на Господа и тако победимо сва искушења, страхове и недаће са којима смо суочени, јер ако је Бог са нама, ко ће против нас? *На крају овог Божићног разговора која би била Ваша празнична порука? Рекао бих да је целокупан наш разговор и промишљање једна велика порука коју нам Сâм Господ наш Исус Христос својом неизмерном љубављу у дан Његовог рођења упућује. Господ нам је својим спасоносним примером и животом указао на важност врлина и њиховом месту у нашем животу. Живећи врлинским и светотајинским животом човек се охристовљује тако да сва његова дела налазе своје испуњење у личности Господа Исуса Христа. У том духу Божић је празник нашег васпитавања у врлинском животу. Ако пригрлимо врлине неће нам бити тешко да уз помоћ Божју победимо све тешкоће и препреке које су пред нама. Овогодишња прослава празника Рождества Христовог прилика је да у љубави приђемо једни другима, да молитвом и добрим делима, али и христоликом пажњом и бригом према ближњима, уградимо благословени каменчић у вечни мозаик безобалне љубави Божје, оне љубави која греје наше душе и чудесно их укрепљује. На крају нашег разговора у духу Божићне радости, Вама драга Слободанка, свим медијским делатницима радио Светигоре, као и свој браћи и сестрама који слушају Ваш радио, желим да у миру, добром здрављу и хришћанској љубави прославите празник рождества Господа нашег Исуса Христа. Да Њему, Богу у Светој Тројици се клањајући, јављеном у личности Богомладенца, Детета младог Предвечног Бога, загрлимо једни друге боголиким загрљајем и поздравимо речима вере, наде и љубави: МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Разговарала: Слободанка Грдинић (Радио Светигора) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне. „То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка. Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“. „Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати. Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене. „Не треба очекивати неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих. Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина. Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује. Извор: данас.рс
  8. Митрополит дабробосански Хризостом, који тренутно председава Синодом Српске православне цркве (СПЦ), изјавио је та ће то тело одлучити када ће бити сазван Сабор на којем ће се бирати нови патријарх, али да то зависи и од општег стања са епидемијом короне. „То зависи пре свега од проблема са комуникацијама због епидемије, знате да имамо архијереје на подручју Европе и другим континентима, неопходно је водити рачуна да они морају да дођу на изборни Сабор“, рекао је у интервјуу за телевизију СПЦ Храм митрополит Хризостом, који председава Синодом до избора новог поглавара и носи звање чувара трона до тог тренутка. Како је подсетио, по Уставу СПЦ избор би требало да буде негде до 20. фебруара наредне године, по Сретењу, ако епидемиолошке прилике буду дозвољавале да се „саберемо на изборни Сабор“. „Ако буде другачије, онда ћемо гледати кад буде могуће да се сазове. Синод ће о томе благовремено обавестити црквену али и општу јавност“, рекао је митрополит Хризостом, наводећи да се предвиђена методологије у избору новог поглавара СПЦ неће мењати. Он је упутио молбу верницима, али и свима другима, да се придржавају законом прописаних епидемиолошких мера – дистанце, ношења маске, хигијене. „Не треба очекивати неко чаробно решење. Видите колико се мучи наука да савлада вирус, надамо се да ће ускоро стићи вакцина и да ћемо, ако Бог да, тако бити заштићени и победити ову подмуклу, опасну, неочекивану болест. Она је убица из заседе“, рекао је митрополит Хризостом. Он је истакао да пост и молитва нису супротни томе, већ иду једно с другим, поновивши позив верницима да када иду у храм поштују све предвидјене мере против короне, као и да се моле за излечење оболелих. Говорећи о патријарху Иринеја, он је рекао да је његово упокојење велики губитак за Цркву, поготово у ситуацији кад је због короне остала без митрополита црногорско- приморског Амфилохија и епископа ваљевског Милутина. Митрополит дабробосански Хризостом је рекао да је патријарх Иринеј „достојанствено носио тежак крст садашњег времена“, увек спреман да се жртвује. Извор: данас.рс View full Странице
  9. Интервју Владике Антонија, доктора теологије, викарног Епископа моравичког и старешине Подворја српске патријаршије у Москви за часопис "Вести" у Ваљеву - штампано издање за 06. август 2020. године. 1. У години када обележавате 50. рођендан и 14-годишњицу архијерејске хиротоније, Патријарх Московски целе Русије Вас је одликовао орденом Светитеља Алексија Митрополита Московског (III степена), Митрополит волоколамски Иларион Вам је уручио највише одликовање Одељења спољних црквених послова Московске патријаршије, председник Руске Федерације Владимир Путин потписао је указ којим сте удостојени ордена Пријатељства „за велики допринос у развоју духовних и културних веза, као и за активну просветитељску делатност“. Шта за Ваш досадашњи рад на овом пољу значе ова признања? - Пре свега, хвала вашим новинама за исказано интересовање да кажемо нешто више о животу и раду представништва наше Цркве – Српског Подворја у Москви. Као што сте већ поменули, ова 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Напосе, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ пуних осамнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 2. Како, након непуне две деценије, откако сте старешина Подворја Српске православне цркве у Москви и својеврсни амбасадор Српске православне цркве у Москви, оцењујете тренутну сарадњу Руске и Српске православне цркве и руско-српске односе? - Верујем да ћете се сложити са мном да не постоје, не само два словенска, већ два народа било где на свету која негују тако присна и искрена осећања, као што су то наш српски и братски руски народ. Наши језици, култура и историја су толико испреплетани да је понекад тешко рећи да ли је нешто изворно српско или руско. Почевши од Светог Саве, па све до данас, једни друге смо помагали и штитили, на световном, економском, културном и духовном нивоу. И поред свих искушења, пре свега оних у годинама комунистичке власти у тадашњој Југославији и Совјетском Савезу, успели смо очувати, али и унапредити наше односе. Најсветлији пример који бих издвојио јесте спомен-храм Светог Саве на Врачару који се данас благоукрашава предивним мозаицима, управо захваљујући новчаној помоћи из Русије. 3. Ви сте и духовник Србима који живе и раде у Русији. Какав је статус српске дијаспоре у Русији и духовни живот Срба у Русији? Колико Срба долази на богослужења? - Ако поредимо број Срба који су деведесетих година живели и радили у Русији, са оним колико их је данас овде у Москви, приметићемо да је он знатно мањи. Разлога има више и сви они се тичу економске ситуације или боље речено кризе, која влада свуда у свету. Многе српске фирме су затворене или су пребачене у друге европске земље. Срби су се у Русији углавном бавили грађевином, тако да слободно можемо рећи да су и српске грађевинске фирме учествовале у формирању данашњег изгледа Москве, Санкт Петербурга, Сочија... Наши Срби долазе на богослужења у нашем храму, и то углавном на веће празнике и породичне славе како би освештали жито и преломили славски колач. Такође, постоји и одређени број мешовитих бракова, тако да сви они породично посећују наш храм. Будући да је храм Светих апостола Петра и Павла један од ретких који се никада није затварао, па чак ни у годинама совјетске власти, велики број Руса је генерацијски везан за светиње у нашем храму. Тако се многобројне чудотворне иконе и честице моштију светих Божијих угодника вековима чувају под сводовима Петропавловског храма. 4. Колико је подворје и Храм Петра и Павла значајан за Србе и Русе с'обзиром да је Вашим доласком у Моску 2002. године обновљено Подворје СПЦ у Москви? - Као што сам већ поменуо, Петропавловски храм је један од ретких у којем се молитва никада није прекидала. На тај начин, многи Руси су – будући ускраћени за велики број храмова и манастира, у тајности посећивали богослужења и вршили требе у овом храму. Светиње из околних порушених храмова, међу којима је и чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубске, биле су пренете у храм Светих апостола и заувек ту остале. Иста трагична судбина је задесила и првобитно Подворје Српске Цркве, које се до избијања револуције 1918. године налазило у оближњем Киро-Јовановском храму, порушеном 1933. године. Иако је било више покушаја да се обнови рад Подворја, оно је отворено 2002. године, када сам и постављен за старешину од стране Сабора Српске православне цркве и Синода Руске православне цркве. Од тада, па до данас, Подворје су у више наврата посетили, како блаженопочивши Патријарх Павле, тако и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. Велики број пројеката и донаторских вечери, издавачка делатност и поклоништво, најбољи су сведок успешног рада свих запослених при нашем Подворју. 5. У Русији сте завршили Духовну академију, затим магистарске и докторске студије. Први сте Србин којем је припала част да обавља функцију декана на Руском православном факултету а годинама сте и предавач. Какво је интересовање студената за ваш факултет и каква су им интересовања за историју Српске цркве? - На моје велико изненађење, интересовање руских студената за нашу националну и историју Српске Цркве, али и за развој литургијског богословља, филозофије и других наука код Срба је за сваку похвалу. О томе сведочи и велики број дипломских радова студената Руског православног универзитета, а које имају директну везу са нашом Српском православном црквом. Већ сам помињао да су историјске везе наша два народа толико повезане, због чега и свако озбиљније историјско истраживање на тему историје Русије и Руске Цркве, подразумева и директно бављење историјом Срба. У ту сврху се на руси језик преводе и многи наши домаћи аутори, како би њихова дела постала доступна и руској читалачкој публици. Са друге стране, и дела савремених руских теолога се преводе и објављују у Србији. 6. Како успевате да ускладите обавезе на факултету и подворју Српске православне цркве? - Представништво наше Цркве у Москви има један широк опус послова који се свакодневно обављају, а који укључују и званичну коресподенцију између Руске и Српске православне цркве. Поред тога, ту су и парохијске обавезе јер се у склопу Подворја налази и храм Светих апостола Петра и Павла, који редовно посећује велики број парохијана. Затим, ту је и издавачка делатност као и поклоничка агенција чије услуге подједнако користе и српски и руски верници. И пре избора на место декана Филозофско-богословског факултета, обављао сам дужност професора и шефа катедре за литургијско богословље. Иако се због новонастале ситуације са пандемијом корона вируса настава одвија путем интернета, послови око администрације су заправо увећани. Протекло време изолације и појачаних мера од стране државе и градских власти сам искористио да довршим започете послове око писања и превођења, тако да је у припреми неколико књига у издању нашег Подворја. Издвојио бих ауторско дело, књигу „Православна Москва – водич кроз православне светиње руске престонице“, као и преводе: „Запитајмо се о будућности човечанства“ Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила, и „Тајна предивних ствари“, већ поменутог Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова). 7. Како оцењујете тренутно стање у православљу с'обзиром на дешавања у Украјини, али и догађаје у Црној Гори? - Пре две године, у ово време, присуствовао сам централној прослави Крштења Русије у Кијеву у Украјини, као званични представник Српске православне цркве. Оно што сам тада видео и сазнао од Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, јесте да су православни верници, као и свештенство и Црква у Украјини, подвргнути страшном прогону од стране државне власти. Инциденти се бележе на дневном нивоу широм Украјине, а тичу се отимања црквене имовине и хапшења свештеника и верника, што је противно свим конвенцијама и људским правима. Исти сценарио се протеклих месеци – ако не и година, примењује и у Црној Гори. Тежња државних власти у Црној Гори да по сваку цену избришу епитет „српски“ је јача него било када у новијој историји. Са друге стране, наше владике, свештенство, монаштво и верници отворено бране своје светиње, организујући литије и молебне у скоро сваком граду у Црној Гори. Као што је и током протеклих две хиљаде година Црква изашла као победник, верујем да ће и сада изнаћи право решење и очувати опстанак наше Српске православне цркве и њених светиња на тлу Црне Горе. 8. Који је по Вама пут изласка из кризе? - Недавно сам приликом интервјуа за франфуртске “Вести“, а поводом ситуације са корона вирусом и ставова одређених „теолога“ о (не)причешћивању верника, поменуо да су изјаве Синода – како наше, тако и других православних Цркава, увек јасне, а самим тим и обавезни за све вернике. Ставови Руске православне цркве по питању ситуације у Украјини, као и ставови наше Српске православне цркве о догађајима у Црног Гори – а о чему смо могли читати из многобројних извештаја на званичном сајту Српске Цркве, подразумевају позив државним властима на поштовање вековног реда и поретка, а у складу са законима о верским слободама. Црква не може нити сме да се користи за неке личне политичке потезе и рекламе, а свако ко би то покушао – како нас историја учи, завршио би на неславан начин. Због тога чврсто верујем да ће Бог заштитити Своју Цркву, те да ће време које је пред нама то и показати. По речима Светог писма, „Ко претрпи до краја, тај ће се спасти (Мт 10, 22)“. 9. Рођени сте у селу Причевић код Ваљева. Какве Вас успомене вежу за родни крај и Епархију ваљевску? - Ја сам итекако поносан што потичем из места, које је – иако мало, ипак дало преко тридесет свештеника, монаха и монахиња. Будући да је моја породица богомољачка, она је изнедрила велики број свештеника, монаха и монахиња Српске Цркве. Нагласио бих и то да сам ја одавно отишао из свог родног краја. Од момента када сам 1985. године уписао Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка у Далмацији, и када сам три године касније примио монашки чин од блаженопочившег Епископа жичког Стефана (Боце), слободно могу рећи да сам заувек напустио своје родно место. Па ипак, будући да ми мајка живи у нашој породичној кући у Причевићу, користим сваку слободну прилику да је посетим и обиђем. Као дечак и касније млад богослов, често сам обилазио многобројне светиње и манастире у околини Ваљева. У мом селу се налази и древни храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја Чудотворца, под чијим сводовима сам примио Свету тајну крштења. Служити у овом храму за мене је увек једно ново искуство јер ме враћа у прошла времена... Када ме неко пита где сам рођен и када чују да је то ваљевски крај, углавном ме питају за многа славна имена која су потекла, или су свој живот и рад посветили граду Ваљеву. У Русији су итекако цењени Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, а скоро сва њихова дела су преведена на руски језик. Међутим, у Русији знају и за друге личности из ваљевског краја, као што је рецимо наша прослављена песникиња Десанка Максимовић. 10. Преводите пуно књига руских теолога. Које поруке они шаљу и како на њих реагује српска читалачка публика? - До сада је објављено неколико мојих превода са руског језика. Од књиге о владарској породици Романових, преко дела „Померање граница срца“ Архиепископа верејског Амвросија (Јермакова), па све до чувеног катихизиса Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева) „У шта верују православни хришћани“ – све оне су биле одлично прихваћене од стране српске читалачке публике. Превод књиге „У шта верују православни хришћани“ је у крипти Храма Светог Саве промовисао лично Митрополит Иларион, а многобројна публика која је присуствовала том догађају, најбоље нам сведочи о важности самог превода. Будући да су њихови аутори Руси, сам начин и стил писања је прихватљив за наше људе у Србији. Верујем да ће и књиге које су у припреми, а међу којима је – као што сам то поменуо, и дело Свјатјејшег Патријарха Кирила, наићи на добар пријем код наших читалаца. Разговор водио, Дејан Давидовић новинар Извор: Подворје СПЦ у Москви
  10. Радост Васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној, каже протојереј-ставрофор Јокић, и истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. Празник Васкрсења Христовог је највећи празник, празник свих празника. На дан Васкрсења све се сабира, тад је служба над службама, то је догађај над догађајима јер то је наша нада да нећемо умријети иако ћемо једног тренутка физички то доживјети, али та физичка смрт је згажена, побијеђена управо Христовом смрћу, каже у разговору за Дан протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. У Васкрсењу Христовом, као ни у једном празнику, сабира се и прошлост, и садашњост и будућност. – Испуњава се онај чин стварања човјека као иконе Божије и смисла Његовог стварања да заједничаримо са Богом и да та заједница никада не престаје, не само са Богом него касније са људима. Васкрс је пројава тог заједничарења и са Богом и са људима. И у садашњости ми то покушавамо иако се Васкрсење фактички десило прије 2.000 година. На тај празник ми осјећамо као да се дешава данас, овдје и нама, и што јесте тако. И то богослужење, богослужбене пјесме и химне цијело вријеме, данас је дан Васкрсења, данас прослављамо Васкрс, Христос Васкрсе из мртвих данас за нас, испуњава се цијела прошлост и сви они који су се упокојили прије нас, некако заједничаримо са њима. Оно што јесте битно за будућност јесте да је то дан вјечности, дан побједе над смрћу када ћемо, ако Бог да, у Царству небеском бити сви заједно. Зато је за Васкрс све бијело, зато су бијеле одежде, бијели прекривачи, све је украшено. Љепота тог дана вјечног васкрсења гдје нема више ни бола, ни жалости, ничега, него само гдје је Живот вјечни, гдје је Царство небеско, гдје смо заједно, гдје се причешћујемо у тој свјетлости Христовој и во вјеки и увијек и напредујемо у том – истиче свештеник Јокић. Радост васкрсења се не осјећа ни на једној служби тако јако као на тој, празничној. Протојереј-ставрофор Јокић истиче да се то стално понављање Христос Васкрсе радости моја, Христос Васкрсе, Ваистину Васкрсе – осјећа током цијеле године. – Тај тренутак кад будемо, ако Бог да, нашим животом и трудом и хришћанским врлинама за које треба да се потрудимо, заслужили да учествујемо у дану том, онда ће то да буде вјечна радост. Радост над свим радостима, испуњење сваког нашег тражења и брисање сваког нашег бола и муке и онога што нам је живот донио, али и испуњење свих оних радости, свих оних тражења, двигова, свега онога што је лијепо у нашем животу и што смо кушали на дан Васкрсења – каже отац Слободан. Радост Васкрсења ове године дочекујемо у потпуно другачијим околностима, као што нам је и ова Четрдесетница поста била можда најтежа у нашим животима. – У мојих тридесетак година црквеног искуства могу рећи да је ово најтежи пост, а очигледно ће бити и најтежи Васкрс у цијелом мом црквеном животу. И није то само наш осјећај, цијели свијет је у тој некој атмосфери. Ми који вољно постимо негдје нам је можда мало лакше. Хришћани тај период проводе у посту, молитви, труду да што више ураде добрих и љепших дјела и ствари, да поправе свој живот. А тако ево и свијет, додуше на силу, постио је овај пост, да види да се може без нечега. У ствари то је и смисао поста да показујемо да можемо без нечега, без хране, без одређеног одласка негдје – појашњава прота Слободан. Оно што је обиљежило овај Васкрсшњи пост, а и сам ће празник, јесте забрана одласка вјерном народу на богослужење. Прота наглашава да је то, нажалост, омогућено само свештеницима. – Празнина храма се осјећа и видљива је, поготово се осјећа негдје у дубини нашег бића и душе свештеника кад смо служили ових дана сјећајући се храма испуњеног радошћу, молитвом, дјецом, лијепим, насмијаним и радосним лицима, а сад је био празан. И то је стварно још један додатак на ово најтежи период у нашем црквеном животу. Видимо да има гоњења, видимо да има свега, али никада нису прекидана богослужења, и ту је била утјеха, ту је био темељ – каже свештеник Слободан Јокић, поздрављајући све радосним поздравом Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!. Не смијемо изгубити радост Васкрсења Теолог Христо Јанарас недавно је рекао да живимо у цивилизацији бесмислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари и очигледног одсуства смисла и увјереност да се смрћу све завршава…. – Препали смо се, страх, од чега? Од смрти? Изгубили смо смисао за дубљим стварима, за љепшим стварима, изгубили смо смисао и за породицу и за друштво. Можда нам се зато ово и дешава, да негдје станемо и да промислимо и да видимо да није смисао у томе. Смрћу Христовом је побијеђена смрт, као највећи непријатељ. И зато се изгубио и сваки страх од било чега. То не значи да нећемо бити пажљиви и да нећемо пазити зато што се не бојимо смрти. Кроз посланице и позиве епископа и свештеника позвали смо људе да се чувају, да пазе, да пазе другога од њих, да поштују мјере које су донесене, и то да испоштујемо да не кажу, као што ево наваљују на све стране, да је Црква за све крива. Али то не значи да смијемо да изгубимо осјећај радости Васкрсења Христовог – истиче Јокић. Молитвом у дом уносимо Божију благодат – Наше богослужење без народа је наша бол, али негдје и захвалност Господу да и то није укинуто. Молимо народ да у постојећој ситуацији не долази, да не стварамо проблеме, да не изазивамо да се пројављује нека сила да нам неко физички брани, да нам хапси народ што ниједног тренутка не желимо. Господ ће наћи начин да нас све утјеши… – истакао је Јокић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос Свету литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљево у Паштровићима. У литургијској бесједи Владика је рекао да је људски живот бесмислен уколико је смрт последња ријеч о човјеку. “И свако поклоњење човјеку без Бога, против Бога и мимо Бога – то је претварање човјека у идола и у златно теле”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да, нажалост, и у наше вријеме, некадашњи хришћански народи се враћају том лажном поклоњењу човјека без Бога. “То је била идеологија која је владала у нашим словенским православним земљама. Та идеологија се данас, нажалост, преточила и прешла и на западне народе, који обоготворавају човјека коме је дах у носу, који је пролазно и ништавно биће. И клањају се пролазности, ништавилу, лажној човјечности, лажном хуманизму… Јер, ако хуманизам није теохуманизам, богохуманизам, ако човјечност није богочовјечност, и у времену и у вјечности кроз Исуса Христа, онда је проклет дан у којем се рађа човјек”, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Празник Ваведења Пресвете Богородице, храмовна слава цркве која чува мошти Светог Василија Острошког Чудотворца, саборно и молитвено је прослављен у Горњем Острогу, данас, 4. децембра 2019. љета Господњег. Звучни запис беседе Митрополита Георгија након еванђеља Звучни запис беседе Митрополита Амфилохија након резања славског колача Светом архијерејском литургијом началствовао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, а саслуживали су му Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије и умировљени Епископ западноевропски г. Константин, као и бројно свештеномонаштво и свештенство Митрополије црногорско-приморске и епархија: Будимљанско-никшићке, Пакрачко-славонске, Милешевске, Буеносајреске и јужно – централно америчке и Захумско-херцеговачке и приморске. У евхаристијском сабрању молитвено су учествовали бројни вјерници. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабранима је бесједио Високопреосвећени Митрополит Георгије који је казао да се данас прославља чудесно Ваведење Пресвете Богородице у Храм јерусалимски. – Прослављамо је као Владичицу, као Ону која се моли за нас све и коју зовемо Мајком и Сестром. Сви који вјерујемо у Господа Исуса Христа, који смо крштени и миропомазани, који се исповиједамо, причешћујемо, постајемо храм Божији. Зато што човјек кроз Свето причешће прима Духа Светог, постаје члан Цркве и Божија Ријеч живи у њему – казао је Митрополит Георгије и нагласио да ми имамо исти благослови и позив који је имала Пресвета Богородица, да будемо носиоци Христа у овом свијету. Током Литургије, Митрополит Амфилохије је у чин свештенођакона рукоположио теолога Ранка Радоњића. Сабрано монаштво и вјерници, који се постом припремају за празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, а који су се молитвом, исповијешћу и покајањем припремили, примили су Свето причешће. На крају богослужења Митрополит Амфилохије са саслужитељима благосиљао је и пререзао славски колач који су у славу Божију, а поводом храмовне славе Цркве Ваведења Пресвете Богородице, припремила острошка братија. Честитајући славу острошкој братији и велики Богородичин празник свима сабранима, Митрополит Амфилохије је казао да је посебну радост сабрању дало саборно служење са Митрополитом Георгијем из Словачке и чешких земаља. – Владика Георгије у подножју Карпата, гдје смо заједно положили камен темељац, подиже манастир Светог Василија Острошког. Ако Бог да, он је данас добио и рукавицу Светог Василија, да започне утемељење манастира. Та света обитељ ниче из ове свете обитељи, а црква која ће тамо да се гради је 18. ловћенска црква Светог Петра Цетињског, она коју су наши безбожници срушили. Обурдали су Ловћен, обурдали су Црну Гору и ево још се није подигла Црна Гора. Али полако, кроз те светиње које су саграђене од оне ловћенске капеле широм наших земаља, а стигле и до Словачке, надамо се да ће ако не 2020. онда 2021. године бити враћена и црква Светог Петра на Ловћен и мошти Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца – казао је Митрополит Амфилохије и подсјетио да ће тако бити враћен благослов Црној Гори. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Пошто је света православна Црква јуче прославила празник великог старца 20. века Светог Силуана Светогорца, место његових подвига на Светој Гори поново је отворено и освећено. Свети Силуан је био на послушању дуги низ година у млину у манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. Међутим, у новије време млин је дуго времена био запуштен, пише украјински историчар и истраживач Свете Горе Сергеј Шумило. „Дуги низ година млин је стајао у запуштеном и јадном стању, али сада је обновљен“, пише Схумило. Млин је био "на ивици потпуног уништења", али је сада спасен. Он такође пише да се сада при млину налази монашка ћелија, црква Светог Силуана и музеј у коме посетиоци могу да сазнају о условима у којима је радио велики светац, како је млин радио и тако даље. Бивши гувернер Свете Горе Костас Димас помогао је да манастир обнови млин после више година, и присуствовао је на освећењу. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Војска Србије - једна од ретких институција, заправо, у последње време и једина којој се након "таблоидизирања" и "развлачења" кроз медије и "медије" нема шта много замерити - то већ "и врапци на грани знају", налази се у веома тешкој ситуацији. Првенствено финансијској (као и читаво друштво уосталом). На првом месту, нерешено стамбено питање већег дела тренутно ангажованог кадра (о пензионерима и да не причамо); за услове рада и ангажовања, мало је рећи мизерне плате... Стање технике којом се располаже је такође на веома ниском нивоу. Генерално. Да не улазимо у детаље Ситуација у окружењу је таква каква је. Окружени смо чланицама НАТО. Са подршком становништва (Хрватска) или не (Црна Гора), поменуте државе су пуноправне чланице тог војног савеза. Прва је поред обавеза (слања војника у НАТО мисије у најкраћем), почела и да остварује одређена права (јуришни хеликоптери). Потоње поменути, тј. Црна Гора, као "најсвежији" члан, још увек није "ушла" у релације "права и обавеза" према и ка том војном савезу. Као што рекох, у њиховом случају је ситуација "натегнута", с обзиром на чињеницу да према свим показатељима, већина грађана негдашњег "другог ока у глави" је против сарадње (и самим тим чланства) са НАТО. Но, тзв. "политичке ЦГ елите" су "избоксовале" чланство... Где смо ми? Након НАТО агресије на нашу земљу и потоње посете (раних 2000-тих) пара ловаца из Авијана, може се рећи да је пређен "дугачак пут." На првом месту (као и свим бившим републикама СФРЈ-сада државама), "наметнута" нам је сардња са неком од тзв. Националних гарди. Србији је "запала" Национална гарда Охаја. Та сарадња траје већ више од 10 година. Почев од симболичних узвратних посета њиховог и нашег "највишег менаџмента" (мсм. да смо ми слали тамо, у дипломатском смислу-другог човека-Заменика Начелника Генерлшатба, они заузврат шаљу у Србију сваке године свог команданта). То се дешава више пута годишње, на том билатералном нивоу; тј., они дођу код нас отприлике на датум обележавања "Мисије Халијард" или пак на промоцију генерације наших потпоручника... Или пак сада, пошто је командант НГ Охаја тренутно у посети Србији. Ових дана је заједно са нашим Начелником Генералштаба обишао 98. ваздухопловну бригаду у Краљеву. Били су у манастиру Жича; донирали су једну школу уништену у земљотресу у Краљеву.. Наши су били у Охају јесенас нпр.... Ово све овако у грубо... Даље, НГ Охаја је пружила подршку (и стручну) приликом организовања војносвештеничке службе у нашој војсци. Америчка војска (самим тим и поменута НГ) је у више наврата нашим специјланим снагама и потенцијалима копнене војске донирала неколико десетина возила типа "Хамер". Без њиховог (америчког) "благослова", није могла бити реализована продаја авиона "Ласта" РВ Ирака. На нешто нижем нивоу (нижем у односу на Русе-што ће бити поменуто у даљем тексту), одвија се сарадња на вежбовном нивоу. Путем заједничке обуке и реализације задатака. Од "дигиталног нивоа" и одређених вежби путем електронских комуникација, па до оних "правих" вежби (истина са Америма у нешто мањем обиму-нпр. обука у преживљавању на планини Гоч), па до мало већих "захвата", као што је нпр. вежба са грчким (чланица НАТО) специјалцима, која је ове године одржана по други пут нпр. Такође, не треба заборавити ни донације Данске нашем РВ у виду возила за манипулацију техничким флудима нашој авијацији, односно Оперативном центру РВ и ПВО. Уз понеко заједничко (пешадијско) гађање на полигонима наше војске (узвратно, ишли су и наши нпр. у Енглеску), одређене донације приликом изградње базе "Југ" код Бујановца, те школовања заснованог на реципроцитету (истина има наших официра који су школовани првенствено у САД и Великој Британији, док су наше војнообреазовне институције до сада школовале неколико старешина, али из "мањих" земаља чланица НАТО), ту се "прича" завршава, онако најгрубље речено... Каква је ситуација са Русијом? Пре десетак година је на основу тзв. акционог плана обављен ремонт (од НАТО агресије "преживелих" пет летелица МиГ-29, као и једног транспортног авиона, те неколико транспортних хеликоптера. Такође, до сада су из Русије набављена два транспортна хеликоптера Ми-17. У плану је набавка још неколико номера поменутих летелица, као и већ пословично "најављених, а никако да дођу" ловаца МиГ-29, НЕОПХОДНИХ за функционисање наше ПВО. Иако је због предизборних радњи у Србији, долазак тих летелица "најављиван", па "одлаган" више пута (све у сврху предизборних кампања отприлике), чињеницу да ће најављени авиони (и хеликоптери) ипак доћи релаксира сазнање да се на школовању у ваздухопловним училиштима у Русији већ налази (и већ је прошло) неколико ротација наших летача и техничара... Што се тиче ПВО система, иако најављивани, све се завршило на (врло неукусним) даривањима макета и сигналима из Русије да је то скупо за нас (читај отприлике-"Браћо Срби, нисмо још увек уверени у ваше намере да нам се прикључите, те отуда `топло-хладно`") У стварима одбране заиста нема санкција (не верујте Ложанском и његовим тлапњама као Мигови не стижу зато што неке земље не дозвољавају прелет или зато што немамо новац). Значи, све се може кад се хоће. Такође, што се тиче конкретне сарaдње, већ неколико година заредом (и тренутно траје), одвијају се заједничке вежбе наших, те руских и белорускох специјалних снага. На нивоу падобранских јединица специјалне намене, вежбовне активности су такође веома разуђене, као и бојева гађања наших ракеташа, те заједничке вежбовне активности наших и руских пилота ловаца и посада транспорних хеликоптера. Ако се узме у обзир већ пословично учешће наших тенкиста у својеврсним "војним олимпијским играма" за земље негдашњег "источног блока", сарадња са Русима је свакако комплетнија (и комплекснија) од сарадње са НАТО. Томе треба додати и најаве отварања Сервисног центра за руске хеликоптере у батајничком заводу "Мома Станојловић", где је истина, најављена иста таква "Сервисна станица" и за хеликоптере западног порекла (као и набавка туцета хеликоптера евроспког конзорцијума хеликопетерске индустрије-додуше у најави...) Значи, ово је онако најгрубљи пресек ("опипљиве") сарадње са две силе, где је мора се рећи, за сада "материјалнија" и опипљивија она са САД и НАТО, премда када се реализују ове најаве "са истока", биће отприлике егал. Какво је ваше мишљење о свему овоме и да ли треба сарађивати и са једнима и са другима, тј. какве би ви драги форумаши начине сарадње предложили (можете пустити и машти на вољу ) Да видимо!?
×
×
  • Креирај ново...