Божић у манастиру

Вече
Ноћ. Рута. Двеста миља од Москве Владимирским путем. Морамо да дођемо до манастира, где је земљани пут и не иде јавни превоз.
Молимо се и чекамо такси. Чувши молитве, појављује се ноћу насред празне магистрале и води нас до Никољског скита, изгубљеног у Суздаљској земљи.
На капију стижемо два сата пре Божића. Капије су широм отворене, ни душе около. Чак ни пси не лају. Манастир стоји без страже, тачније под стражом Светог Николе, коме је и посвећен.
Идемо до осветљених прозора неке куће. Налазимо се у трпезарији - неокићена јела усред велике простране собе, два дугачка стола са клупама и, неочекивано, клавир. Чујемо разговор из кухиње. Одатле излазе две монахиње.
- Здраво. Могу ли да видим игуманију?
- Она је у храму.
Игуманија је једина особа која зна да долазимо. Никада се нисмо срели, само смо се чули, а она је дала свој благослов да дођемо. Ако нас сада не прихвати, мораћемо Божић да проведемо у пољу.
Тражимо храм у мраку. Ходамо међу гробовима. Улазимо унутра. Служба је у току.
-Где могу наћи игуманију? – питамо древну монахињу за свећњаком.
- Ево је! – клима главом на клечећу фигуру у близини.
Ноћ
После празничне службе и причешћа, са благословом игуманије, слажу се наши кревети. Скупљају – ми смо вероватно први ходочасници који су овде остали да преноће. Смештају се у нову малу ћелију, у којој нико до сада није живео. Александар, мршав и кротак Божији човек, скупља кревете. Када је остао удовац, дошао је са ћерком (она је тада имала пет година) у манастир. Монахиње су му одгајале ћерку, а он је помагао у кућним пословима. Онда се он и његова ћерка доселише овде у манастир и тако живе у манастиру.
У облињој келији је монахиња П. Има четрдесет година. Њена келија је као соба из бајке: креветац са ћебетом од пачворка, елегантна јелка у углу, иконе. То је све. „Не можеш да дођеш овде, ти си из света“, каже П. нежно, деликатно ме испраћајући из ћелије. Пре око осам година дошла је у манастир. На моје питање како се то догодило, рекла је: „ У свету сам се осећала тако непотребном. Да нема никакве користи од мене."

У другој келији је монахиња М., која се замонашила пре четврт века. Она мени и детету доноси чај и слаткише. Не може да престане да гледа мог сина и одједном почиње да плаче: „Имам унуке тамо “...
Јутро
Ујутру нас нико не буди. Пробудивши се, идемо у храм. Како је диван! Како "древан" а у исто време и стваран! Фреске су старе, нерестауриране, живе. Икона је мало - скоро све су покрадене почетком деведесетих, али оне које су остале су невероватно лепе. Мироточе иконе Свете Ефросиније Суздалске, Светог Николе и Господа Саваота. Десетине древних монахиња сачувало је ову лепоту од скрнављења.
Када су тридесетих година борци против „верског мрачњаштва” дошли да узму кључеве храма, монахиња Ангелина, уздајући се у заступништво Светог Николе, није их се одрекла. Била је утамничена седамнаест година у логорима. Али, измолила je Светог Николаја Чудотворца да храм не буде оскрнављен. Чланови комисије за укидање манастира, након размишљања, одлучили су да све оставе како је било: до манастира није било пута, што је искључивало могућност било какве реконструкције манастира у световну установу. А за изградњу пута тада није било новца. Комисија је отишла, напустивши манастир у оном облику у ком је био, само наредивши да се храм затвори. Монахиње су послушно окачиле велику браву од амбара на врата храма и почеле насамо да се моле. Храм је остао затворен до деведесетих година. Монахиње су живеле у својим келијама, заборављене од свих. Завидна судбина у поређењу са оним што су доживели други манастири, који су оскрнављени и пљачкани, а чији су становници полако убијани у логорима и сахрањивани у заједничке гробове.
Педесетих година, мати Ангелина се вратила у манастир и тихо прeживљавала дане, чекајући време када ће се врата храма поновo отворити. Закопали су је у гробљу иза олтарског зида, а када су се врата коначно поново отворила, лопови су преко ноћи изнели скоро три стотине икона... Биле су то деведесете - време ништа мање страшно од тридесетих. Милиони људи су били препуштени на милост и немилост судбини, страховали су од разбојника.
После пљачки деведесетих, преостале иконе су почеле да мироточе.
Одлазак
– Идемо у трпезарију, стигли су нам гости, певаћемо им песме! - смеје се мати П.
У трпезарији пева хор од пет-шест монахиња око клавира. Не дозвољавају да се фотографишу - исповедник то није дозволио.
Затим идемо са мати П. до звоника - она је звонар. Степенице су веома стрме, а изнад је бескрајно плаво небо, што се дешава само у степи. У близини се назире ненасељено село, чији становници долазе лети. Негде са стране је шума. Ваздух је кристалан и чист, попут леда.
Ујутру, након читања часова, монахиње доносе слаткише за мог сина. Њихова лица исијавају љубав...- о, како то милује срце после Москве...
Поздрављамо се, грлећи се у ваздуху. Моја драга мати М. не дозвољава ми да је заиста загрлим за растанак - не можете дирати монахиње. Љубимо се три пута, али у ваздуху, без додиривања.
Стиже камион са хлебом, улазимо у њега и одлазимо...
Увече смо већ у Москви.
...Од тада је прошло петнаест година, а пред мојим очима често искрсне неколико чврсто утиснутих слика... Игуманија се клања до земље у задњем делу храма. Ћелија монахиње П. са јелком у углу и ћебетом од пачворка на јаслицама. Хор Христових невеста поред клавира. Гробови у снегу близу олтара.

извор