Претражи Живе Речи Утехе

Ако републиканци победе, могући кандидат за Минстра одбране САД - тако ј еи најављен на овом скупу. Овакви људи су нада поробљеном човечанству. Ко зна шта је рањен аждаја спремна да уради... Мекгрегор говори да ФЕД (Федералне резерве) штампају 90 000 долара у СЕКУНДИ...без покрића, наравно.

_______________________ Хајде да мало разјаснимо ове термине, шта се на шта односи. Рецимо, по чему се разликују разумевање и схватање? Шта би тачно била проницљивост? И на који начин се остварује веза поменутих сила са врлинама?

„А сада нешто сасвим другачије“- је реченица коју су у 70-тим годинама прошлог вијека често користили водитељи британске телевизије BBC, како би најавили наредни прилог у емисији као нешто што се радикално разликује од претходног, иако стварна разлика практично није ни постојала. Касније ће ову фразу на саркастичан начин користити комичари из групе Монти Пајтон. Другачијост хумора пајтоноваца, између осталог, се огледала и у исмијавању ауторитета. У својим скечевима су на авангардан начин приказивали све оно што је сачињавало темељ тадашњег британског друштва, тако да од њихових шала није била поштеђена ни хришћанска вјера. То се нарочито види у њиховом филму „Житије Брајаново“, у којем се на ироничан начин приказује вријеме и друштво у периоду Христове проповиједи у Јерусалиму. Но, захваљујући политичкој коректности коју је Ник Кејв ових дана назвао најнесрећнијом религијом у свијету, оваквог хумора у британским медијима већ дужи низ година више нема. Зато се он успјешно извози у тзв. земљама у транзицији. Године пред распадом СФРЈ сведоче о популарности сарајевске групе Топ листа надреалиста. Распаду државне заједнице СЦГ претходиле су, између осталог, и веома гледане емисије на РТЦГ цетињске групе The Books of Knjige. А у наше вријеме је актуелна на једној од београдских телевизија емисија “24 минута“ водитеља Зорана Кесића. Оно што разликује ову емисију у односу на претходно побројане је форма која је готово пресликана од сличних емисија које се емитују на америчким комерцијалним телевизијама, док је њена суштина у пајтоновској побуни против ауторитета. Наиме, у њој се, поред свега осталог, исмијава традиционалност и сваки облик патриотизма. Подразумијева се да од често неумјесних налета сарказма и ироније у ранијим епизодама ове емисије није била поштеђена ни Црква, тј. њено свештенство и вјерници. Но,чини се да је у последњој емисији Кесић отишао и корак даље, будући да се у једном њеном дијелу вријеђају и најинтимнија осјећања вјерника. Наиме, у одјељку који се на друштвеним мрежама може наћи под називом „Како је Василије Острошки победио Мила“, Зоран Кесић, коментаришући резултате избора у Црној Гори, истиче да Свети Василије из оправданих разлога није могао да гласа али је зато, како он каже „исцимао свога P.R.-а митрополита Амфилохија“. Сувишно је и говорити шта у души сваког православног хришћанина који живи на овим поднебљима изазива сам помен Светог Василија Острошког. Такође, непотребно је и напомињати какву нелагоду у свијести једног вјерника изазива оваква квалификација једног угледног архијереја. Но, оно на шта посебно треба обратити пажњу јесу осјећај и увјерење који нас наводе на помисао да је овај скеч смишљен у периоду прије црногорских избора. Наиме, тада је у појединим круговима у Црној Гори, а како видимо и шире, преовладавало предвиђање да ће митрополит непосредно прије гласања, крај моштију Светог Василија, са крстом у руци проклети све оне који гласају неку од партија које су изгласале антицрквени закон. Међутим, митрополит је намјесто тога, баш као и владика Јоаникије, позвао народ да масовно изађе на изборе и тако потврди своје противљење безбожном закону. Тако је Кесићева и онако лоша шала још више изгубила на значају. Међутим, Кесић и његов тим, будући да су им за ову епизоду очито биле неопходне митрополитове клетве, овдје нису стали. Наиме, они проналазе једну митрополитову бесједу изговорену прије више година и емитују је у овој емисији. У њој се, између осталог каже да ако неко од Црногораца и Брђана одступи од наде у једнородну и једновјерну Русију „да Бог да јаки те од њега живога меса отпадало“. Оно што је Кесић намјерно избјегао да каже јесте да у овом дјелу своје бесједе митрополит Амфилохије, заправо, цитира Светог Петра Цетињског. Толико о објективности овог водитеља. „Ја нисам болестан. Ја само немам идеја.“- рефрен је пјесме једног новосадског панк-рок састава. Склони смо да вјерујемо да је овдје ријеч управо о томе. Након више од двјеста емитованих епизода, код Зорана Кесића и екипе која му пише сценарио емисије, изгледа да је дошло до ауторске кризе. Ово одсуство идеја ће се све више компензовати честим нападима на Цркву и православну вјеру како би се задржала публика и, ништа мање важни финансијери. Нама само преостаје да се надамо да се у наредним епизодама бар неће вријеђати најтананија осјећања вјерника. Но, оно што је свакако сигурно јесте чињеница да су нам, поред ријалити програма, претходне суботе преко последње Кесићеве емисије, црногорски кабловски оператери понудили додатних 24 минута неукуса и неоригиналности. Ђакон Павле Љешковић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом граду Будви View full Странице

Па почните...које су то личности из наше и светске књижевности у којима проналазимо себе ?

Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији ЛОНДОН - "У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати", каже бивши дипломата на Балкану и истраживач на Геополитичком форуму Кембриџ Тимоти Лес, али помиње "четири могућа сценарија за постизање договора о Косову и Метохији", уз оцену "да је Балкан на ивици још једног реорганизовања које ће означити крај "постјугословенског устројства"". Према првом сценарију, могуће је да "Београд и Приштина постигну договор, јер им је у интересу да реше статус Косова, уз дипломатски притисак из Вашингтона". Илустрација morguefile.com ''Имајући у виду 'црвене линије'' Србије, то значи да би се споразум темељио на идеји - подела у замену за признање'', рекао је Лес, који је иначе сарадник Демостата, на предавању на Универзитету Кембриџ на тему "Нова реорганизација Балкана". Уз оцену "да су минималне шансе да ће се то догодити", Лес је навео "да се Албанци и даље оштро противе и да ће нову владу у Приштини чинити политичари који не желе чак ни разговор са Београдом". Према његовим речима Немачка на међународном нивоу сада заједно са Француском ради на томе да блокира поделу, док се Москва противи сваком договору којим се смањује зависност Србије од Русије. Тиме се, сматра Лес, оставља могућност за други сценарио по којем је идеја поделе поново ''склоњена са стола''. ''То значи или пристанак Србије да безусловно призна Косово или да, у крајњој линији, буде очуван статус кво. Проблем са безусловним признањем јесте чињеница да је Србија годинама уназад јасно стављала до знања да неће признати Косово без неке компензације'', каже Леси. Он сматра да су минималне шансе да би Србију могли да убеде да прихвати губитак Косова уколико јој се понуди чланство у ЕУ без икаквог одлагања, уз све предности које би то значило. ''Не постоји никакав наговештај за то, нарочито имајући у виду да се ЕУ суочава са економском стагнацијом бројним геополитичким ризицима''. РТВ Он, такође, верује да су мале шансе да се сачува статус кво јер, како каже, ситуација на Косову није статична. С друге стране, Американци су, истиче Лес, решени да ''истерају'' Русију са Балкана, а жеља Албанаца да се оконча ''правни вакум'' Косова подстиче их да потраже неко решење за његов статус. ''Уколико Србија одбије да призна независно Косово, једина опција је да се тежи уједињењу са признатом Албанијом, а то је решење које би већина косовских Албанаца прихватила'', оценио је Лес који одређену врсту ''регионалног потреса'' види као један од потенцијалних сценарија за статус КиМ. Каже да Србија неће прихватити интеграцију северног дела КиМ у албанску националну државу и да би на такву претњу, уверен је Лес, Србија без сумње одговорила припајањем овог подручја. ''То би водило војном обрачуну са Албанцима, прогону преосталих Срба из јужног дела КиМ и покушају Албанаца у Прешевској долини да се отцепе од Србије, као и кризи државности у Србији, која би ишла наруку локалним националистима'', оценио је бивши дипломата који сматра да би у том случају Срби у Босни и Херцеговину имали велику шансу да се отцепе и припоје Србији, као компензација за губитак Косова. Лес нема сумњу да би уједињена Албанија, такође значила нову геостратешку шансу и за Албанце у Северној Македонији, који би, без сумње, покушали да припоје своју територију овој новој Албанији. ''Остаје отворено питање колико би наведени процес био насилан, али историја наговештава да не би био миран'', казао је Лес и додао да би у случају таквог сценарија спољни актери, предвођени САД, били поново принуђени да “реорганизују” овај регион, као што су, навео је, у више наврата то чинили у прошлости. Лес скреће пажњу да се, имајући у виду подршку идеји поделе, САД не би противиле уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити српској анексији северног Косова, уколико то заживи на терену. Верује да би Европљанима вероватно лакнуло што су Срби и Албанци коначно пронашли решење за проблем КиМ, док Русија, сматра он, не би имала моћ да то блокира. "Нова" "реорганизација" Балкана Лес је изразио уверење да би "реорганизовање" била последица одлуке САД да се боре у тзв. ''новом хладном рату'' на Балкану, и, нарочито, да “истерају” Русију из Србије, као и одустајања САД од дуготрајног противљења измени граница, што би каже, могло представљати изазов за регионални статус кво, укључујући отпор Албанаца, који ће САД морати да “сломе”. ''Иако ће предстојећа ''реорганизација” Балкана приближити локалне народе остварењу заједничке жеље о националним државама, неће решити сва питања. Уместо тога, биће дефинисани проблеми који ће се решавати у наредној фази балканске историје, а то укључује и нове реорганизације, које ће, неумитно, уследити'', закључио је Лес. ''Ипак, САД ће с подозрењем гледати на даље промене међународних граница, баш као и Европљани. Америка неће желети да се територија босанских Срба уједини са Србијом, јер би то значило снажну платформу за руски утицај на Балкану'', рекао је Лес. Каже и да би се САД одупрела било каквим покушајима Албанаца да се отцепе од Северне Македоније, који би, у том случајум најпре морали да дефинишу своју територију, а то би значило ''сложени и крвави рат за отцепљење''. Лес је мишљења да ће, уместо тога, САД инсистирати да поменути народи одустану од својих настојања, а заузврат ће им гарантовати самоуправу унутар постојећих држава. ''То значи и ублажавање граничних контрола, како би се ојачала прекогранична сарадња између припадника истих народа. Такав принцип важио би и за босанске Хрвате'', тумачи Лес даља могућа геополитичја решења у региону. Он , такође, сматра и да ће многа питања на Балкану остати нерешена, укључујући коначни статус Срба у БиХ и Албанаца у Северној Македонији, који ће и даље желети да се уједине у националним државама. Истовремено се, указује Лес, поставља питање у вези са статусом Бошњака и Хрвата у деловима БиХ, као и положаја словенског становништва у Северној Македонији, које тежи уједињењу са Бугарском. Неизвестан је, каже, и положај бројних малих група у региону, нарочито у Црној Гори, као и однос између регионалних држава и спољних сила. ''Имајући у виду да ће САД морати да дају гаранције за нови поредак, биће потребно да Русија “заузда” амерички утицај јачањем свог упоришта међу босанским Србима, а Бошњаци ће се окренути Турској, како би одбранили интегритет своје државе на дуге стазе'', прогноза је Леса. Бивши дипломата на Балкану закључује да је овај регион на “ивици” још једног “реорганизовања”, што ће означити крај постјугословенског устројства, после чега би Србија и Албанија прошириле своје границе, а Срби и Хрвати из БиХ, као и Албанци из Северне Македоније добили “дефакто” признање. Извор: Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији WWW.RTV.RS У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати, каже бивши дипломата на...

На позив Његовог Блаженства архиепископа кипарског Хризостома II, на Кипру је одржан саветовање патријараха александријског и све Африке Теодора, антиохијског и свег Истока Јована Х, јерусалимског Теофила III и предстојатеља свете Кипарске Цркве. Стручњаци сматрају да ће резултат ових разговора бити веома значајни, јер до данас ниједна од ових Цркава није донела званичан став у вези са додељивањем аутокефалије „Правосланвој Цркви Уркајине“. Ова четири великодостојника су после састанка издали саопштења у којем су навели главне тачке разматрања. И мада није донета специфична одлука по питању украјинске ситуације, састанак је ипак значајан због тога што су се предстојатељи четири древне Цркве састали да проуче то питање са своје стране, без ангажовања Цариградске Патријаршије, посебно из разлога што су патријарх антиохијски Јован и јерусалимски Теофило, чије су Цркве у лошим односима почев од 2013. године, одржали приватан састанак како би проучили спорно питање између ових двеју Цркава, из разлога што су претходни покушаји да се оно реши уз посредовање Васељенског патријарха пропали. У саопштењу се вели да је састанак одржан у Никозији у резиденцији Кипарског архиепископа и да се они моле за мир у свету и напредак помесних Цркава, посебно на Блиском истоку које су у великим невољама. Они узносе молитве за вернике на Блиском истоку како би били ојачани да и даље сведоче о Васкрслом Христу, посебно у Светој земљи којом су ходили Христос и апостоли. Предстојатељи наглашавају потребу да се учине сви напори како би се обезбедио стабилан мир, ојачало хришћанско присуство у тој области и продубила сарадња ових помесних Цркава. Такође су апеловали на политичке чиниоце да са своје стране раде на окончању неправди и других невоља насталих услед рата, окупације и економских тешкоћа. За време свог приватног састанка Антиохијски и Јерусалимски патријарх разговаралаи су у духу разумевања, братства и љубави, изменивши гледишта својих Цркава по питању канонске припадности Катара. Изразили су искрену решеност и добре намере да овај проблем ускоро превазиђу и обнове евхаристијско општење. У саопштењу се даље каже да су предстојатељи Цркава разматрали и читав низ других проблема који су повремено искрсавали и испитивали начине како да реше размимомилажења у мишљењу. Посебно су проучили проблеме настале услед цариградског стварања нове црквене структуре у Украјини, састављене од двају шизматичких тела. Предстојаљи Цркава су изразили жаљења због немара земаља и центара моћи у свету дада се сазна судбина алепских митрополита, Павла Јазигија Антиохијске Православне Цркве и Григорија Јухане Ибрахима Сиријске Цркве, нагласивши да се шеста годишњица њиховог киднаповања навршава у Велику недељу ове године. Саопштење је објављено на грчком и арапском на сајту Антиохијске Патријаршије. http://www.spc.rs/sr/kipar_susret_predstojatelja_chetiri_crkve_po_ukrajinskom_pitanju

Те 13-те мартовске вечери пре четири године, око 22 сата, затекох се на трамвајској станици у Јурија Гагарина код блока 70. Звук одозго ми је „говорио“ да тај део Новог Београда управо прелеће „осмица“. Врхови „црвених солитера“ у 70-ом блоку се нису видели од облака, који су се, праћени ситном кишом спустили испод 100 метара. Ипак, „шаптање“ мотора ТВ2 је звук који се лако препознаје… Ми-17 – Мора да је „керамичар“ негде „загинуо“ током редовних обилазака јединица у својству военог милистора, прође ми мисао кроз главу. Ктиторска композиција у цркви светог Јована у Крушевцу. Некадашњи министар војни Гашић дарује храм свецу... Па опет, „рачунам“, зар је толика „преша“ била да се лети по оваквом времену када ни птице не лете… Нисам ни био свестан у том тренутку, да сам се чувши звук мотора „вредне пчеле“ (како „тепамо“ транспортној „осмици“), на неки начин опростио од Драје, Мехе, Миладинчета и Ђуке (којег, као млађег колегу нисам „стигао“ да упознам)… Драја, Меха, Ђука и Миладинче Вратио сам се кући и погледао, пред спавање електронске медије… ТВ и интернет… Угризох се за језик! Ипак није министар „загинуо“, па су га по том кијамету од времена морали враћати са терена у престони град, но се још једном показала хуманост људи који су дали заклетву… Без обзира на сва понижења која су им све власти сервирали деценијама унатраг… Овако је јавио РТС... Један од готово свих медија у Србији који су извештавали о овом догађају... „Рекоше“ тада медији да је хеликоптер нашег РВ учествовао у акцији спасавања превремено рођене бебе која је требала због постпорођајних компликација мајке да буде хоспитализована… Прође ми, не знам зашто, кроз главу лик старог лоле Драје, стаменог делије са Златибора и његов осмех који разоружава… Небојша Драјић – Ма гарант је он био у посади… Где ће „вредна пчела“ без њега! Пробудим се ујутро, 14. марта око пола шест. По навици узмем телефон и не знам зашто, али отворим Пере Луковића „е-новине“. Кад тамо, вест да је хеликоптер пао! (Нажалост, “е-новине” су угашене, тако да се не може “изравно” видети ово о чему пишем. Сећам се само да је у опреми текста, била месчини “СуперПума” хеликоптер, јер Пера или већ који новинар из редакције “е-новина” није ваздухопловац... Али је тада био частан новинар!) Петар Луковић, глодур "е-новина". Прво што помислих, знајући Перу-мора да је нека грешка. Уме Пера то; да провоцира… Прочитах опет. Нема сумње. Пао хеликоптер. Погледам остале медије. Тамо свуда вест од ноћас… Тј., да је хеликоптер слетео на АНТ и да је беба превежена у Институт за мајку и дете... „Хеликоптер слетео, беба збринута, санитарни министар лично учествовао у спасавању. Све похвале храброј посади која је у немогућим временским условима извела једино могуће. Спасла један тек започети живот“... "Спасилац", министар Лончар и онај који није хтео да дȃ ни њега, ни оног задужбинара са једне слике од горе... И све тако; на том фону… Драја ми опет, не знам зашто пред очима… Осам сати. Телевизор по „навици“ ради… Прекида се програм. Дом Војске, ванредно укључење. Смркнути Бандић, Диковић, Зечевић, Живак,… Конференција за медије, јутра 14-ог марта 2015... Ипак је Пера Луковић, какав год да је, једини био новинар, за разлику од свих режимских новинџија… Прочиташе имена… После је ишла „драма“ у више чинова… Почев од (тадашњег) Првог министра (а сада Председника) који „не да“ своје министре, па до истраге и налаза вештака, саопштења Суда.. Нико није крив… Ах, да.. Провучено је онако „џукачки“ да је посада била под дејством алкохола… У удесу хеликоптера Ми-17, евиденцијски број 12551 који се десио 13. марта 2015. године у 22:31 сати у близини аеродрома “Никола Тесла”, настрадали су: Мајор авијације Омер Мехић, пилот Капетан авијације Милован Ђукарић, пилот Заставник ваздухопловно-техничке службе Небојша Драјић, летач-механичар, Заставник ваздухопловно-техничке службе Иван Миладиновић, летач-механичар, др Џевад Љајић, лекар медицински техничар Милован Веселиновић, анестетичар беба, Шахин Адемовић, стар пет дана. ...и беба Шахин са њима... Вама момци нека је Богом просто. Ви сте сада са многима у небеској ескадрили… Знате и сами, Омере, Драјо, Ђука и Миладинче, да пилоти не умиру… Они само одлете и не враћају се… Гмазови остају у блату... Да се ваљају... И у блату ће бити затечени и у блату ће им се судити...

Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. Црква свој имиџ може лако да поправи, потребна нам је пре свега самокритика. Овако без духовне и преподобне позе верника, критички о вери и СПЦ промишља теолог Благоје Пантелић, уредник првог теолошког интернет магазина код нас, Теологија.нет. Магазин је, за само шест месеци колико постоји, успео да оствари завидну посећеност и, што је још важније, да пробуди црквену јавност Србије и региона. Када се погледају објављени текстови, уочава се један пре свега савремен, храбар и самосвестан тон теолога и свештеника који пишу и резонују о (нашој) цркви и свему што је окружује: политици, филозофији, историји, економији, уметности. На основу текстова које објављујете, неко би можда рекао да је Теологија.нет опозиција у СПЦ? - Често се у високим црквеним круговима може чути да се о нама говорио као о некаквој опозицији у СПЦ. Реч је, наравно, о ноторној бесмислици. Прво, ми нисмо хомогена теолошка група, нисмо истомишљеници. Друго, да смо опозиција, то би значило да је циљ нашег деловања смена актуелне црквене администрације и наше устоличење, што је, сложићете се, заиста комично. Људи који то говоре не знају ништа не само о ономе што ми радимо, него ни о цркви. Е сад, питање је шта те људе мотивише да нас тако третирају. Искрено, не знам тачно, могу само да нагађам. Ми смо, између осталог, објавили и неколико критичких текстова о предлогу новог устава СПЦ, али то нису били никакви опозиционарски памфлети, већ озбиљни теолошко-правни осврти. Можда је проблем у самој критици, без обзира што је она конструктивна и добронамерна? Највероватније јесте... Ми смо одмах јасно истакли да је намера уредништва да негује и развија критичко теолошко мишљење. Вероватно нас зато неки сматрају опозиционом групацијом, што ми, понављам, свакако нисмо. Зашто се свака критичка мисао упућена СПЦ тумачи као новотарство и напад на српство и веру? - Зашто је критика, односно самокритика, проблем? Зашто се хришћански теолози који су склони критичком мишљењу, односно самокритичком мишљењу, често третирају као лоши верници? Па вероватно зато што је сумња та која иницира критику. Нема критике без сумње. А сумња није драг гост у заједницама као што је ова наша. Далеко је дражи гост, на пример, номинално, патетично исповедање вере православне. Иако је јасно да је реч о само номиналним православцима, они се пажљиво негују, редовно заливају итд. јер многи у цркви живе управо од њиховог православизма, и то јако добро живе. Када већ помињемо сумњу, подсетио бих, ако ми дозволите, на један занимљив моменат у новозаветној повести. Прича каже да је постојао један апостол који је био узорит, толико ревносан и лојалан, да су му чак били поверили да чува заједничку касу, а кад је требало, и целивао је Господа. Други је исто тако био непоколебљив, али је понекад и сумњао, закерао, тражио неке доказе и слично. Први је завршио као отпадник који се обесио, а други је мучен и убијен, али се до краја није одрекао своје вере. Погађате, први је Јуда Искариотски, а други Јуда Тома, тзв. неверни Тома. Да не дужим, јасно вам је шта желим да кажем. Патријаршијски управни одбор одлучио је да поред цркве у насељу Степа Степановић финансира изградњу вртића. Може ли се ово тумачити као почетак једне нове, добре праксе? - Бићу искрен. Немам херменеутички кључ за откључавање смисла активности Патријаршијског управног одбора. Такође, нисам у стању ни да предвидим шта ће тај одбор у будућности чинити. Иначе, када је реч о тим грађевинским пројектима у начелу, саветовао бих им да више не граде мегаломанске храмове, попут онога на Врачару. То доиста нема никаквог смисла, осим ако не планирају да живе од туризма. Црква, Богу хвала, више није интегрални део ниједне империје, тако да њене грађевине више не морају да буду показатељи снаге државе, да фасцинирају или плаше непријатеље и сл. Храмови никако не би требало да буду симболи политичке или финансијске моћи цркве, већ, једноставно, простори прилагођени литургијском животу локалне заједнице. На пример, моја омиљена црква је параклис у Студентском граду који је заправо адаптирана ТВ сала. Храмови би требало да изгледају тако да свима одмах буде јасно да је снага цркве, да парафразирам апостола Павла, у немоћи, а не на пример у богатству државе с којом је у неком виду колаборације, да црква не претендује на то да влада, већ да служи итд. Дакле, наши храмови би требало да буду далеко, далеко скромнији. А новац који претекне би могао да се искористи и за, рецимо, изградњу вртића. Што да не?! Да ли су онда такви примери силе и сјаја посвађали грађанску Србију са Црквом и шта би Цркви могло да поправи имиџ? - Поставили сте ми заправо два питања. Свађа је последица озбиљне кризе идентитета у коју су, накан распада СФРЈ, запале и грађанска Србија и наша црква, и док ту кризу свака од њих не превазиђе, неће бити у стању да нормално комуницирају. А црква свој имиџ може лако да поправи. Довољно је да ампутира све оно што јој не дозвољава да буде оно што треба да буде, а то је - заједница љубави. Хришћанство је у протекла два миленијума шминкано свим и свачим, те нам је данас више него икада потребна не нова шминка, него скидање те шминке. Потребна нам је, пре свега, самокритика. Ту је одговорност теолога највећа, ми смо напросто дужни да се критички односимо према свему ономе што данас квари хришћанско учење и контаминира хришћански живот, без обзира на то ко је извор контаминиције и коју ће нам етикету сабраћа закачити. Шта је највеће искушење за савремене хришћане и хришћанке? - Исто оно што је било и за древне хришћанке и хришћане - да прилагоде себе Христу, а не Христа себи... Да прихвате то да Бог није на небу, него у љубавном односу, да не игноришу то да љубав из слободе исходи а да се жртвом доказује, да је њихова слобода омеђена слободом ближњих, да треба да жртвују себе, а не друге... НИСМО ДОБРИ ХРИШЋАНИ Када би Христос дошао у Србију, где би одсео? - Код мене сигурно не би, јер нас троје живи у малом стану. Верујем да би и остали такође нашли ваљане разлоге да га не приме, како им не би узурпирао простор, реметио планове и сл. Дакле, одговор на ваше питање је: нигде, био би бескућник. Онда, према Вашем одговору, ми и нисмо тако добри хришћани? - Да, нисмо. Довољно је да погледамо свет око себе и да нам то буде одмах јасно. Данас међуљудске односе регулишу два принципа - „Човек је човеку вук“ и „Човек је човеку пролазник“. Да смо ми добри хришћани, други би мени били рај, не би били пакао - како је говорио Сартр. Један од најпознатијих хришћанских теолога, који је живео у другој половини четвртог столећа, Јован Златоусти био је убеђен да незнабожаца не би ни било да смо ми добри хришћани. Можда је претерао, не знам... Оно што знам јесте да ми можемо да будемо далеко, далеко бољи хришћани, и када то будемо постали, овај свет ће бити далеко боље место за живот. ЦРКВА И МЕДИЈИ Приметили сте једном приликом да су црквени медији искористили интернет на најгори могући начин. - Црква није трансформисала своје медије, и то је основни проблем. Они изгледају као да смо у 1998. а не у 2018. години. Када мало пажљивије погледате садржаје који се нуде и начин на који се то чини, ви видите да их производе и дистрибуирају или непрофесионалци или професионалци који су или јако слабо плаћени или раде про боно. Те медије најчешће воде људи без икаквог искуства и без јасне представе како они, ти медији, у ствари треба да изгледају, коме се обраћају, шта желе да постигну итд. Потребно је много тога урадити како би се стање поправило. Бојим се да је чак неопходно почети од нуле. Они који у Синоду или где већ одлучују о судбини црквених медија прво морају да схвате да свака епоха има своје комуникацијске стандарде, и да ће говорити у празно ако те стандарде буду игнорисали. Напросто морају суштински да промене и начин рада. На пример, скандалозно је да патријаршијски сајт www.спц.рс последњи објављује вести са Сабора. И то најчешће нису никакве вести, већ саопштења уз која се дода галерија фотографија. Такве ствари су недопустиве. Примера, нажалост, има подоста. Било како било, што се дуже одлаже реформисање црквених медија, то ће тај процес на крају бити мучнији. Надам се да ће се људи који о томе одлучују ускоро пробудити из зимског сна. Извор: Блиц https://www.blic.rs/vesti/drustvo/u-cetiri-oka-teolog-blagoje-pantelic-crkvi-ne-trebaju-veliki-hramovi-vec-samokritika/mzerqwm View full Странице

Сабор Светог архангела Гаврила молитвено је данас, 26. јула, прослављен у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Свету архијерејску литургију у храму посвећеном Светом Архангелу Михаилу служио је Његово преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије уз саслужење протосинђела Сергија (Рекић) из манастира Острог, свештеници Предраг Катанић и Илија Зекановић и јерођакон Зосима острошки сабрат. Прилог радија Светигоре Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице