Претражи Живе Речи Утехе

По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић је уз саслужење протођакона Немање Рељића служио свету Литургију у параклису светог Јована Златоустог у Манастиру Рмњу на дан спомена на светог и преподобног оца нашег Сергија Радоњешког у петак 8. (25) октобра 2021. године. Послије свете Литургије протопрезвитер-ставрофор Саша Црљић честитао је Његовом Преосвештенству Епископу Сергију имендан пожеливши му дуг и миран живот, добро здравље и мудро управљање повјереном му духовном паством. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Поводом вијести у медијима и на друштвеним мрежама, којима је једини циљ дискредитација епископата Српске Православне Цркве у ово смутно вријеме, објављено је и да је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије инфициран корона вирусом. Овом приликом обавјештавамо јавност да је ова информација у потпуности нетачна и злонамјерна, а душебрижнике замољавамо да прије неке наредне објаве провјере своје изворе (дез)информисања, како се јавност не би још више збуњивала површним, злонамјерним, а поврх свега нетачним информацијама. Епископ Сергије је, Богу хвала, жив и здрав, и редовно обавља све дужности епархијског архијереја. Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког и рмањског Демант поводом нетачних написа о здравственом стању Епископа бихаћко-петровачког Сергија | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS

Васкрсење Христово је тријумф живота, пораз смрти, доказ вјере, пламен наде, огањ љубави. Васкрсење Христово је радост Земље и Неба, темељ живота вјечног, круна свих наших нада. Васкрсење Христово је смрт смрти и живот живота. Радујмо се радошћу надрадосном, засијајмо срећом коју је човјеку даровао Богочовјек, Исус Христос, „јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети“ (1. Кор. 15, 22). Васкршња свјетлост, којом нас је Господ обасјао за вјечност, нека раздани таму у нашим срцима; да постанемо бољи него што јесмо, да волимо све људе и свако створење, да заблагодаримо Творцу на творевини, на животу, на сваком новом јутру, на сваком бићу које срећемо на животним друмовима. Васкршња радост, којом је Васкрсли Христос обрадовао сав род људски, нека буде мотив наше радости; да нас никада не надваладају туга, очај и безнађе; да послушамо ријечи Светог Апостола Павла, који нам рече: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“ (Фил. 4, 4). Васкршњи смисао, којим нас је Господ привео к Себи – Смислу цјелокупне историје, нека обесмисли свако наше људско незадовољство, пороке, похлепу и омразу, јер је Господ Својом Крсном жртвом, Смрћу и Васксрењем осмислио сваку нашу патњу, бол и сузу, дарујући нашем постоајњу смисао у вјечности. Нисмо узалуд створени. Свако од нас је само један каменчић у мозаику људског рода, а на нама је да тај дјелић времена, у којем живимо овдје на Земљи, обојимо љубављу према Богу и ближњима, јер ко у ближњем није познао брата ни у Христу неће видјети Исуса. Васкрсење Христово нека изнова обнови порушене мостове међу људима и међу народима, да свуда и на сваком мјесту зацари мир, јер смо превише овоземаљског времена узалуд потрошили на ратове и сукобе, проливајући крв једни другима. Васкрсење Христово нека удахне нови живот страдалној Крајини, која је обездомљена, опустошена и остављена на милост и немилост олујних балканских вјетрова. Заборављена и усамљена, далеко од својих прогнаних потомака, Крајина је небројено пута страдала са Христом, у вјери и нади да ће са Њим и васкрснути. Остајући са свима вама у молитвеном заједништву, кољенопреклоно вапијем Васкрслом Христу да нас, све заједно, оснажи, подржи, благослови и дарује Својим небеским даровима, како бисмо поново постали Синови Неба, на шта смо од искона позвани. Имајући свагда Васкрслог Господа у срцу и души, цјеливајмо једни друге поздравом Неба и Земље: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета!

Часни оци, преподобни монаси и монахиње, драга дјецо, драга браћо и сестро, у овој божићној ноћи, када је отпочела историја нашег спасења, са узбуђењем и полетом у души и трептајем срца, очекујемо празник рођења нашега Творца и Спаситеља, Господа нашега Исуса Христа. Данас дакле, славимо историјски рођендан Господа нашега Исуса Христа који се родио у граду Витлејему, и који је наставио да се даље тајанствено рађа у својој Цркви у којој нам се даје и представља ,,све до свршетка вијека“ (Мт 28,20) и у срцима нашим, како је говорио Свети Максим Исповједник: „Божија ријеч, иако рођена једном у тијелу, увјек је спремна да се духовно роди у онима који Га желе“. Отуда, у овој божићној ноћи прво што вам пожелити можемо јесте да се Господ мира и љубави, роди и заувијек настани у срцима вашим! А потом желимо да с вама данас подјелимо једно скромно виђење ове божићне јеванђељске тајне, пред којом се налазимо. Наиме, у овај свети дан, када се небо приближило земљи, када је Бог дакле загрлио човјека, и када се одлучило у оном вјечном и непролазном савршеном свијету у којем обитавају Бог Отац, Син и Свети Дух, да један од Њих тј. предвјечни Логос и Син Божији, уђе у овај наш пролазни и трули свијет и постане човјек, отпочела је тајна Божића. Што ће рећи, вјечни и савршени Бог постаде ни мање ни више, него један од нас. Постаде човјек а остаде Бог! И то се све десило, како нам пишу јеванђељски писци, у ,,Витлејему јудејскоме“ (Мт 2,1; Лк 2,4). Наиме, у неком далеком и полупустом мјесту Витлејему недалеко од светог града Јерусалима. Наш премили Исус рађа се од Духа Светога и Марије Дјеве, повијен у јасле, у некој скромној шталици, међу животињама, далеко од бучних градова и центара моћи, далеко од тржница, буке, журбе, каријера и ,,успјеха “ овога нашега свијета. Сâм пред својом Богомајком Маријом и њеним заручником Јосифом, Један од Свете Тројице ,Бог Господ, Творац неба и земље и свега видљивога и невидљивога, рађа се као дјете. Рекло би се у први мах да је ,,гостопримница витлејемска“ као и свака друга крчма под овом капом небеском, отужна слика, недостојна било чије пажње. Ипак, пустош витлејемска показа се тада, прије 2019 година, као најбитније мјесто под овом капом небеском. У овом безнађу и манговењу, од којег би људи обично дигли руке и побјегли одатле главом без обзира, рађа се сâм Бог. Први који су му у сусрет похитали и посвједочили Његово рођење, по приједлогу анђела ,,бијаху пастири у ономе крају боравећи у пољу и чувајући стражу ноћу код стада својега“ (Лк 2, 8). Ова витлејемска пустош и ови пастири који ту чувају своја стада, како се напомиње у Јеванђељу, слика су која живо подсјећа на нашу Крајину. Нека ми се опрости ово нескромно тумачење, али чини нам се да нико више у овом моменту не осјећа тајну Божића, што ће рећи ,,оваплоћеног Логоса“ тј. тајну великога Бога који је постао мали и ,,небитни“ човјек, колико ми овдје у Крајини и наша драга и никад заборављена браћа и сестре на Косову и Метохији. Иако привремено остављени од људи у својој пустоши, иако су се сва кола историје и правде сломила на нама, нисмо остављени од великога Бога, драга браћо и сестре, јер видјели смо да велики и једини човјекољубац Господ Бог наш, воли и одабира таква мјеста да буде рођен и да се у њима непрекидно рађа. А то што смо, помало заборављени и унижени, немојмо ни да помислимо драга браћо и сестре да је то нешто недостојно, јер сâм Господ Исус Христос нас учи да је мали човјек велики за спасење читавога свијета, и тешко ономе ко њега саблазни ! (Мт 18, 6). Такође то што смо одавно оскусили свјетску правду и истину, у овој божићној ноћи пјевамо химну нашем рођеноме Господу: Твојим рођењем Христе Боже, засија свијету свјетлост Богопознања, јер се у тој свјетлости звјездом учаху они који звјездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе слава Ти! Зато, нека Христос, Сунце Правде, засија у нашој Крајини! Нека свака душа крајишка у своје поштено, јуначко, нелицемјерно срце прими свога Створитеља и Господа. Нека се радују наши часни пастири и добродушни домаћини и домаћице из својих полуопустошених села и градова, и са радошћу кличу: Слава на висини Богу и на земљи мир! Нека се радују наша браћа и сестре Крајишници, расути по цијелом свијету, којима се обраћамо овим путем, и који из овога или онога разлога не могу или не желе да се врате својој Крајини, своме Витлејему, гдје смо рођени, крштени, гдје смо у људе стасали, онда вас молимо да нас макар примите у своје срце , мјесто у којем се жѝви Бог рађа код свакога човјека и вечерас испред олтара Цркава на којима се сабирамо сви на Божанственој Литургији, тихо и од срца помолите за своју Крајину; за свој Витлејем. А Бог мира, праведности и доброте да се усели у срца сваког од вас. Мир Божији, Христос се роди! Ваш молитвеник пред Богомладенцем Христом, Епископ бихаћко-петровачки Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

У сриједу 19. децембра 2018. године, на дан Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свештена Oбитељ рмањска имала је несвакидашњу радост и благослов. Свето литургијско сабрање на манастирску славу и крсну славу Његовог Преросвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија предводио је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије уз саслужење Преосвештеног Епископа далматинског г. Никодима и Домаћина Преосвештеног Епископа Сергија. Његовом Високопреосвештенству и Епископима саслуживали су браћа свештеномонаси и свештеници: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Саша (Црљић) и ђакон Немања Рељић. Звучни запис беседе Митрополита Порфирија и беседе Епископа Сергија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Високопреосвештени Митрополит г. Порфирије поздравио је Владику Сергија и све присутне поздравном и пригодном бесједом, говорећи и поучавајући о значају Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и проповиједајући о његовим архијерејским подвизима и искушењима у смутно и тешко доба богомрске Аријеве јереси. Он је имао благослов и помоћ Свевишњег Господа Који га је осјењујући Силом Божанског Духа, учинио правилом вјере и образом кротости (доброте), и уз чију је помоћ показао се уистину Божијим борцем, оним који се до конца бори за ријеч праву, за догмат истински. Послије Божанствене литургије Његово Преосвештенство Епископ далматински Никодим предводио је чин благосиљања славског колача и кољива у манастирском конаку гдје је у продужетку припремљена славска трпеза. Његовом Пеосвештенству Епископу бихаћко-петровачком г. Сергију, пастиру словесног стада Епархије бихаћко-петровачке желимо срећну и Богом благословену крсну славу, дуг и миран живот, здравље и спасење, успјех у сваком добру, на многе и дуге године. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Само се Божијом вољом може описати пут Владике бихаћко-петровачког г. Сергија (Карановића), који је рођен у Бачкој Паланци, да би му касније било предодређено да се врати камену својих предака чије је поријекло из околине Мартин Брода. У непосредној близини овога мјеста, још у XIV вијеку је кћерка Деспота Ђурђа, Катарина Бранковић, подигла Манастир Рмањ у којем је својевремено столовало десет митрополита. Пркосећи бројним српским непријатељима овај Манастир увијек је изнова васкрсавао, свједочећи да Православна вјера јесте, и биће увијек на овим просторима. За обновљени живот Манастира у овом времену заслужан је управо Владика Сергије који је био његов игуман и архимандрит. У разговору за Српско коло Епископ Сергије говори како га је срце вратило овој Епархији која је доживјела велико страдање у прошломе вијеку, а данас се суочава садемографским проблемима. На простору епархије живи око 35.000 Срба. У којој мјери су они укључени у живот цркве? Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке? –Епархија бихаћко-петровачка заузима један велики дио територије Државе БиХ, цијелу Западну Крајину која се протеже од Велике Кладуше па јужно све до иза Лијевна (Ливна). То је један огроман, али ријетко насељен простор. По српским селима живи и обитава углавном становништво са озбиљним годинама, а млади како свједочимо годинама уназад, траже погодан тренутак да оду у „бијели свијет“ не би ли се домогли некакве боље будућности. Српски живаљ који настањује ове свете крајеве земље крајишке је још, нажалост, у добром броју предан идеалима Комунизма и некадашње државне власти. Оцрковљење иде споро, са старијим становништвом оваквог настројења веома тешко, крећући се неким „пужевим корацима“, но ипак Слава Богу, по чијем Промислу све бива, тако се и ми надамо да ће доћи боље вријеме и бољи дани за српски народ, за православни живаљ ових крајева. Колико има дјеце у Епархији и да ли имају могућности и у којој мјери влада интересовање за учење вјеронауке? -Тачно бројно стање дјеце није бројчано дефинисано, битно је да наталитета има, иако је у заостатку за морталитетом, ипак га има. Међутим, чињеница која охрабрује јесте управо та да Православна вјеронаука може да се изучава од најранијих школских узраста а послије и у средњим школама. Интересовање за учење Православне вјеронауке је доста позитивно, већина младих се преко својих вјероучитеља укључује у рад црквених заједница и на тај начин стиче непосредну блискост са Самим Господом. И ми се такође надамо да ће будућа поколења и младе генерације са ових крајева обновити ону стару традицију српског народа, која је на првом мјесту Света Црква и Православље а не некакви страначки и овоземаљски, људски идеали чији су погледи кратки и њихова будућност не допире далеко. У којој мјери се Црква успјела опоравити од посљедица комунистичке идеологије? – Као што смо већ напоменули, подручја која обухвата Наша Епархија у великој мјери била су опустошена безбожништвом богумрског Комунизма чији се несретни коријени пружају нажалост и до данашњих дана. Од 1934. године када је ова Епархија угашена, па све до до њеног поновног оснивања, њене обнове, која се имала догодити 1990. године, она је преживјела како физичко, тако и духовно пустошење. Народ Божији овог подручја пострадао је у више наврата током Другог свјетског рата, поготово по стварању озлоглашене НДХ када је мученичку смрт угледало на стотине хиљада недужних људи. Паљена и уништавана опет у последњем рату, Наша Епархија се полако обнавља. Највећи терет и муку задају остаци тог „несретног“ Комунизма чији су идеали и подражаваоци присутни и данас, глорификујући највеће непријатеље Цркве и Бога, и тако сами постају дио њих. Надамо се да ће будућа поколења-дјеца Божија, у чија срца је засијано сјеме љубави Христове, успјети да потисну такве неправилности и сасвим их истргну из друштва Неизмјерне Љубави Божије. Ту су и страшна мјеста српског страдања као што су Гаравице и Шушњар, која се веома мало помињу у широј јавности. Да ли је реално очекивати да се подигне Православно спомен обиљежје на тим мученичким мјестима? -Гаравице и Шушњар су само неколицина од свеукупних стратишта и губилишта српског народа са подручја Епархије бихаћко-петровачке. Сваки педаљ ове земље крвљу је мученичком натопљен, али ипак наведена стратишта по броју који прелази десет хиљада, предњаче у односу на остала. Што се Нас лично тиче, ми против подизања обиљежја нашим мученим жртвама, наравно да немамо ништа што би приложили као негативан аргуменат, али је очекивати да и остали житељи Унско-санског кантона (неправославне вјероисповијести) буду сагласни са поменутим, конкретно мјештани града Бихаћа и Санског Моста у чијој се близини налазе поменута стратишта. Јер узалудно би било подизати биљеге и споменике у било каквом облику, уколико ће они бити свакодневна мета вандала и хулигана. Они су пред Господом већ задобили вијенац мучеништва те им стога нису ни потребна наша људска обиљежја, али ћемо свакако било који подухват ове врсте благословити и подржати. Недавно је Патријарх Иринеј освештао Храм Свете Тројице у Бихаћу. Колико ће њена обнова допринијети српском опстанку на том простору? -Освећење Храма Свете Тројице у Бихаћу који је освештан руком Његове Светости Патријарха Српског г. Иринеја, је за нас Православне Србе ових крајева догађај од превелике важности. На духовном плану, мала заједница бихаћких Срба добила је своју богомољу, те је света литургија служена након пуних седам деценија мука и тишине. Сам тај осјећај је предзнак да идемо напријед, нисмо стационирани већ се крећемо. На материјалном плану ми се надамо да смо личним примјером показали колико је за нас важан повратак и истрајавање у борби на својим вијековним огњиштима. Исто тако се и надамо да ће се народ враћати и оживљавати своје домове, палити ватру на њеним темељима и да неће заборављати своје коријене и своје свете претке. Живите у простору у коме има пуно припадника других народа. Постоје ли међунационалне тензије? -Са Наше катедре, катедре древних бихаћких Митрополита, али и бихаћко-петровачких Епископа, може да се чује само порука мира, љубави и слоге јер је то оно чему нас је Господ Својим Јеванђељем научио. Наша врата су отворена за сваког човјека добре воље који има обновитељске и позитивне циљеве, ма које он нације или вјере био. За протеклу годину дана проведену на челу духовног стада Епархије бихаћко-петровачке подузели смо многе подухвате не би ли живот сва три конструктивна народа овог подручја учинили одрживим. Угостили смо представнике власти Државе, али и вјерских институција, и свима понаособ послали поруку љубави и слоге, заједничарења на овом простору, јер нам је то Господ дао, да се у таквим међународним и међурелигијским односима спасавамо, ширећи најприје љубав, а запостављајући мржњу и немире, јер нам то никаквога добра неће донијети. Србија је недавно за четири повратничке општине упутила помоћ у износу од милион евра. Да ли је та помоћ довољна да задовољи потребе нашег народа и како бисте оцијенили однос са Србијом и Републиком Српском? -Чули смо за ту вијест о помоћи Државе Србије нашим угроженим Општинама и у име свих житеља Наше Епархије се срдачно захваљујемо. Поменута средства уложена су паметно, обнављају се школе, сале за фискултуру итд, а све то у циљу одрживости живота и народа на овим сиромашним крајевима. Помоћ је итекако добра, али се ми надамо да наша Матица Србија неће никада заборавити своје удаљене крајеве, своју Крајину, ништа мању нити мање светију од распетог Косова. Односе са Републиком Српском и Републиком Србијом можемо оцијенити највећим оцјеном, и искрено се надамо да ће они такви бити и у будућности, јер се од нас тражи да радимо и деламо, на то нас је Гопспод позвао, а то свакако нећемо успјети без подршке наших двију Матица Србије и Републике Српске. Да ли има наговјештаја да ће Град Бихаћ или надлежна кантонална власт вратити отето земљиште Манастиру Рмањ? -Питање око спорног земљишта Манастира Рмња прерасло је у својеврсно „препуцавање“ папирима и папириологијом. Општински Суд Града Бихаћа пресудио је да спорно земљиште припада фирми РИЗ Крајина што је исто учинио и другостепени Кантонални Суд. Након Наше уложене жалбе Уставном Суду БиХ исти су жалбу вратили не разматрајући је. Наш Адвокат поднио је кривичну пријаву Федералном тужилаштву које је нашу пријаву вратило Тужилаштву Унско-санског кантона, и сада се чека њихов одговор. Толико је жалосно и бесмислено говорити о овом питању које јасно указује на то да је у питању покушај својеврсне малверзације имовином СПЦ Епархије бихаћко-петровачке. Надамо се, и исто тако очекујемо озбиљност судских органа Кантона да ће у што краћем року ријешити ово срамно питање бесправног отуђења Манастирске земље. На простору у којем су Срби у мањини СПЦ је последњи бастион очувања националног духа. Какви су односи Цркве и политике у Вашој Епархији и колико нејединствен став локалних политичара доноси штетне посљедице? Може ли Црква да донесе толико жељено јединство? -Сјетимо се само древне историје Срба, славних Немањића и других. Запитајмо се који је био њихов „рецепт“ помоћу којега су очували своје јединство? То је свакако била Православна вјера, богољубље и родољубље. На просторима наше Епархије присутне су и Кантоналне власти Федерације БиХ, али и Власт Републике Српске. Стање јесте добро, али није савршено. Политичке несугласице и стална трвења, конкретно међу српским представницима, нису никако позитивна. Али се управо у Вашем постављеном питању скрива и његов одговор. У Цркви се крије јединство јер сама ријеч Црква грчка је кованица и означава позив у заједницу-заједништво. Судбина нас Срба промјениће се набоље када схватимо своје циљеве у животу, али ће се остварити тек онда када у Цркви видимо извор Живота и Спасење. Постоји ли, по Вашем мишљењу, опасност од раскола у Православљу и какав је Ваш став по питању екуменизма? -Говорећи конкретно о подручју Наше Епархије сматрамо да је одржавање мирних односа са припадницима других вјера позитивна. Екуменизам је широј јавности представљен као нешто лоше, нешто негативно од чега се треба гнушати и уклањати. Ми нисмо уопште ни свјесни значења овог појма. Екуменизам је окарактерисан негативно, а Сам Господ нас позива да вршимо Екуменизам, онај Православни Екуменизам који се огледа у љубави према другима, а не ширењу мржње. Није ли то оно на шта нас је Господ позвао? Ми Православни Срби итекако добро знамо ко смо и шта смо и нашу вјеру нико неће одузети, али ипак уколико се будемо затварали од било какве заједничке сарадње, ширили мржњу и немире, чинимо огроман гријех. На територији Епархије бихаћко-петровачке потребно је вршити дијалог са припадницима других вјера јер нам је то датост одозго. Господ нас је створио да живимо заједно и само на тај начин можемо да напредујемо. Границе Православља су нам добро познате, догмати канони и остале ствари које су саборског карактера нису домен дијалога. Али послати поруку мира и толеранције свим народима, било које вјере да су они, јесте Божија заповјест и наредба, али и кључ успјеха живота на овим просторима. Били сте и Епископ франкфуртски и све Њемачке. Како бисте описали стање у Њемачкој и да ли би могли направити неко поређење са садашњом Епархијом? -Њемачка је огромна Земља и ни по чему се не може довести у поређење са Државом БиХ, а камоли Нашом „малом“ Епархијом. Живот је убрзан и тежак, много се ради, а вријеме које бисмо посветили Богу тамо је ускраћено. Међутим и поред тога наш народ хрли и вапи за том Земљом. Наши циљеви су другачији, а нису никако Бог, већ материјално и новац. Због тога нам и јесте такво стање у друштву. Послије неколико година проведених у Њемачкој, као Епископ свих Срба настањених горе, осјетио сам да моје срце не припада тамо већ овдје, на гробовима предака и њиховим огњиштима, на стратиштима наших светих мученика. Показавши тај лични примјер и вративши се овдје, то исто желим и свим нашим Србима у туђини, који су напустили огњишта у потрази за бољим животом, и вјерујте да боље жеље ни осјећаја од тог нема, ни за једног човјека са ових крајева, осим тога да срце његово дође тамо гдје вијековима припада. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Након прочитаног зачала из Јеванђеља Преосвећени владика Сергије окупљене вјернике поучио је ријечима надахнуте литургијске бесједе. Данас се навршило четири године од хиротоније преосвећеног Владике Сегија у епископски чин. Тим поводом игуманија манастира Ждребаоник мати Јустина у име сестринства ове свете обитељи, подарила је владици икону Светог Саве коју су иконописале монахиње ове светиње, пожељевши му да, угледајући се на Светог Саву, служи на спасење повјереној му пастви. Светој Тајни Тијела и Крви Христове приступио је сабрани вјерни народ, а посебно је био радостан догађај прићешће бебе од четрдесет дана. Слободанка Грдинић Животопис Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког Сергија (Карановића) Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије (Карановић), рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Према породичном пореклу и родитељском завичају потиче из мјеста Бобољусци, које се налази у непосредној близини Мартин Брода односно манастира Рмња. Основну школу завршио је у родном месту, одакле 1990. године, благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, одлази у Богословију Света Три Јерарха, у манастир Крку. Школовање у овом богословском училишту завршава са успехом, у времену највећег распламсавања рата у Републици Хрватској 1995. године, а уочи самог егзодуса и страдања крајишких Срба. Исте године добија благослов и канонски отпуст од Епископа бачког г. Иринеја и пријем у Епархију бихаћко-петровачку, која је такође трпела ратна страдања у јесен 1995. године и уподобила се библијској слици „мерзости запушченија“. Било је неке симболике да у години највеће опустелости, материјалног разарања и људске муке, будући отац Сергије од стране црквених власти буде одређен да служи Богу Живом и Истинитом, управо у Босанској Крајини, у постојбини свога племена и свога презимена. Услед ратних дешавања Зоран Карановић замонашен је 12. августа 1995. године у манастиру Гомионица, добивши на монашењу име Сергије. Нови монах, долази на чудесан начин до мјеста својих предака, поставши причислен братији историјског манастира Рмањ, који се налази у Мартин Броду. Недуго пре завршетка рата у Босни и Херцеговини, заједно са братијом манастира Рмањ, бива прогнан у Србију, где га прима блажене успомене тадашњи Епископ банатски Хризостом (Столић) и распоређује на службу у манастиру Војловица код Панчева. У поменутом манастиру рукоположен је у чин ђакона, 31. октобра 1995. године, а исте године уписује, као редовни студент, Богословски факултет у Београду. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома (Јевића), прекида редовне студије и 1996. године одлази у Немачку, да као ђакон буде на испомоћи тамошњем Епископу средњоевропском г. Константину, у манастиру Пресвете Богородице у Химелстиру. Школске 1997/98. године одлази на усавршавање немачког језика у Регенсбург. Након завршетка овог послушања, вратио се у свој матични манастир Рмањ у Мартин Брод. Повратак манастирског братства пратио је и српски народ. У манастиру Рмањ добија послушање и обавља дужност економа. Рукоположен је у чин презвитера 5. априла 1998. године у Шипову од стране Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома. Исте године бива постављен за администратора парохија у Дрвару, Прекаји и Великом Цвијетнићу. Од 1998. до 2002. године, предавао је веронауку у Дрвару, Мартин Броду и Прекаји, а 2000. године бива постављен за архијерејског замјеника у делу Епархије бихаћко-петровачке на територији Федерације Босне и Херцеговине, што је у послератним годинама био изазов прожет неповерењем и искушењима порушених међуљудских и међуверских односа. Такође је обављао дужност архијерејског намесника у намесништвима граховско-дрварском, петровачко-бихаћком и лијевљанско-гламочком, гдје је био обавезан да унапређује духовни живот, организује богослужења, црквене саборе, и на тај начин охрабрује народ на повратак и успостављање редовног стања. Због показане ревности у обнови духовног живота на парохији дрварској, бива одликован чином синђела на празник Вазнесења Господњег, 13. јуна 2002. године у Дрвару. На Благовести, 7. априла 2004. године у манастиру Рмањ, произведен је у чин протосинђела. Године 2005. благословом Епископа бихаћко-петровачког г. Хризостома, одлази у Грчку, где на Аристотеловом Универзитету у Солуну уписује студије православне теологије, које 2010. године, као редован студент окончава са врло добрим успјехом. Услед труда у обнови манастира Рмањ, пре свега изградње новог манастирског конака, одликован је правом ношења напрсног крста 2. октобра 2005. године. Дана, 5. октобра 2008. године, због показане свештеничке ревности и пастирске бриге, одликован је чином игумана у манастиру Рмањ. У чин архимандрита, произведен је благословом Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија (Раките), а руком Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Фотија (Сладојевића), на Благовести 7. априла 2014. године у своме манастиру, светониколајевској обитељи у Рмњу, где га је затекао и избор за Епископа богомчуване Епархије средњоевропске, на редовном пролетном заседању Светог Архијерејског Сабора СПЦ у Београду, 23. маја 2014. године. Хиротонисан је за Епископa средњоевропског, 26. јула 2014. године у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду. Свечани чин устоличења у трон епископа средњоевропских обављен је 7. септембра исте године, од стране Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја у манастиру Успења Пресвете Богородице у Химелстиру. Године 2014. оснива епархијску славу и патрон епархије средњоевропске Светог Николаја Жичког и Охридског. На предлог Епископа средњоевропског г. Сергија, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, на свом редовном заседању у мају 2015. године, премешта административно седиште Епархије средњоевропске из Химелстира у Франкфурт и преименује Епархију средњоевропску у Епархију франкфуртску и све Немачке. Владика Сергије завршава 2016. године, постдипломске студије на православном Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи Универзитета у Источном Сарајеву одбранивши мастер рад на тему „Мисијски значај божићних и васкршњих посланица СПЦ, од 1941. до 1945. године“. Учествује као члан делегације СПЦ, од 18. до 26. јуна 2016. године на Светом и Великом православном Сабору на Криту. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран је 24. маја 2017. године за Епископа бихаћко-петровачког. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ових дана неко нас је упутио на веб-портал Стање ствари, тачније на текст под насловом: ,,Лице и наличје једне фаме или ,,Вести” и Епархија франкфуртска”. На прво читање овог чланка, човјек би помислио да иза књижевног стила у којем се као прво појављује ,,досад невиђено” позивање на античку књижевност као lite motif текста, а онда се још као јачи утисак појаве узвишене реченице, типа: ,,стога ће, онај који ове редове бележи” или ,,само тога ради латих се пера”, заиста без претјеривања, човјек би помислио да иза овог текста стоји неко од античких писаца лично. А опет с друге стране, позивање аутора на неколико мјеста у тексту на лично искуство и упућивање на свој неприкосновени лични ауторитет који има кредибилитет да доноси апсолутне судове, помисли човјек да иза овог текста ипак стоји неко од времешних академика, са озбиљном биографијом и библиографијом иза себе. На крају испаде, да је овај текст написао извјесни Марко Делић, студент (докторанд) теологије Универзитета у Тибингену, кандидат Епархије жичке који се потписује и као потпредсједник Црквене општине Штутгарт (sic!). У овом тексту, студент Марко се бави лошим стањем у Епархији франкфуртској и све Немачке, и за то директно оптужује епископа Константина и моју маленкост, епископа Сергија. Пошто немам намјеру да исправљам Његово незнање нити да се правдам пред студентом Марком, који се бави ликом и дјелом моје маленкости током ,,озбиљне” новинарске анализе које је свео на фразе ,,овај ми је преко неког надри разговарача поручио ово, а ја сам онда ово”, јер уствари читава ова прича је евидентна само-промоција. Сматрамо да је ово крајње непримјерен начин и метод, да један кандидат за доктора богословља, овако своди људе и догађаје, те кроз личне вербалне увреде једног човјека (у овом случају епископа Цркве Христове), ма ко он био, заправо ствара лоше обичаје, а ,,зли језици кваре добре обичаје” (1 Кор 15,33). Искрено говорећи, овакав случај да један студент теологије на овакав начин учествује у рјешавању проблема Цркве, није ми познат у историји Цркве Христове. Но, пошто сам осуђен да не познајем Библију, могуће је да не познајем ни историју Цркве, већ то зна само Марко Делић. Ипак, будући да иза ставова студента Марка Делића, стоји каква-таква теологија, дужни смо да кажемо сљедеће: На студентову опаску о екуменизму, подсјећамо да је екуменизам широк појам. Наш еминентни теолог епископ Атанасије (Јевтић) нам је показао колико све врста, група и подгрупа екуменизама постоји у хришћанском свијету, издвајајући при том његов најгори изданак, а то је екуменизам протестантске провенцијенције, којем је, а шта друго, склона тибингенска теолошка школа. ,,Јавна теологија” протестантског свијета, у којем се остварује и њихово друштвено-екуменистичко ангажовање, не мора обавезно бити нешто добро и корисно. Испијању кафа и вођењу испразних разговора који се на крају преточе у оговарање, истина је, таквом екуменизму никад нисам био склон. С друге стране, вођење озбиљног богословског дијалога, у контексту екуменског богословља, пројекат је Православне Цркве у цјелини, са посебно одабраним комисијама, које учествују у тим дијалозима. Искрено, себе сматрам недораслим у раду такве комисије. Такође, имајући у виду поменуте комисије, сматрам крајње комичним тврдње неког студента који сматра себе за некаквог издвојеног дјелатника на пољу екуменизма, који тобоже учествује у некаквом богословском дијалогу, јер сваки православни студент теологије на Западу, то силом прилика чини. Коначно, свима је јасно да проблем Српске Православне Цркве у Њемачкој није друштвено-екуменистичко ангажовање, него нешто сасвим друго. Студент тврди да сам нека врста омнипотентног субаше, који своје ,,тоталитарно епископствовање” извлачи дјелом из православне теологије. Оваквих прича се Православна Црква наслушала давних дана од Пола Тилиха, Јиргена Молтмана и данас Петра Слотердијка, који тоталитаризам и поданичкки дух, извлачи ни мање ни више него из теологије Кападокијаца. Подсјећања ради, лик и дјело православног епископа увијек се по овим западним мислиоцима извлачио из појма Христа Пантократора, који по њима има деспотско-тиранску конотацију. У суштини, они чија је сујета погођена, лако осуде једног православног епископа за тоталитаризам. Они који су искрени, кажу да су такви ставови произашли из апстрактне духовности, по којој свака врста хијерархије и црквеног поретка је зло по себи, јер је ударац на модерно схватање о слободи. Иза такве духовности, како рече Слотердијк стоје ,,страшна деца модернoг доба” (Die schrecklichen Kinder der Neuzeit ). Будући да имам оправдан страх, да свако сљедеће оспорање ставова студента Марка, не води никуда, овдје стајемо. Разлози су познати. Они су били познати чак и мислиоцима фамозне антике. Једна реченица то сјајно илуструје, наиме: ,, Сократ вели Антистену: Прозирем твоју гордост и кроз твоје дроњке”. Паметном доста! Извор: Епархија бихаћко-петровачка. http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/13035/ Текст је одговор на овај текст