Претражи Живе Речи Утехе

јан 11, 2022 Кроз векове сачувала су се имена великих православних иконописаца попут Емануела Панселиноса, преподобног Андреја Рубљова или код нас Зографа Лонгина, а у савремено време имамо и фотографе или светлописце који су од појаве фотоапарата 1825. године па до данас фотографисали многе савремене светитеље, као и светогорске монахе. Њихов допринос је огроман будућим нараштајима па и нашем приближавајући нам савремене светитеље који су били као и ми људи од крви и меса и који су својим подвигом унутар Свето-тајинског живота Православне цркве задобили Царство небеско. Један од њих је био и универитетски професор Douglas Alfred Demetrios Lyttle који је имао тај благослов да фотографише велике светогорске духовнике од којих су поједини већ уведени у Диптих Светих Православне цркве попут Преподобног Јефрема Катунакијског. Професор Douglas Alfred Demetrios Lyttle родио се 7. јула 1919 године у градићу Три Реке Мичиген недалеко од језера Мичиген у Сједињеним Америчким Државама. Родитељи Стефан и Рут били су протестанти, припадници Реформатске лутеранске цркве, отац Стефан је био професор и директор средње школе у Saginaw High. Млади Даглас је похађао Универзитет у Мичигену и ратне 1941. године је дипломирао на Хемијском факултету. Био је такође члан најстаријег Почасног америчког академског удружења ФБК (Phi Beta Kappa). Своју каријеру је започео у Фармацеутској индустрији као хемијски истраживач у једној од најстаријој америчкој фармацеутској компанији Мerck у Њу Џерсију да би затим наставио своју каријеру у Upjohn фармацеутској компанији у Мичигену. Од раног детињства Даглас је гајио љубав према фотографији тако да одлучује раних педесетих година прошлог 20. века да напусти фармацеутску индустрију и да се повети професионалној фотографији отварајући своју фотографску радњу “Даглас Лит фотограф“. Огромно искуство које је имао као хемичар допринеће квалитету његових фотографија које је рекламисла његова супруга Маргарет, која је била задужена за менаџмент. Посветио се изради комерцијалних фотографија за познате националне компаније као и за Хумантарину асоцијацију Лутеранаца чијој је Цркви и сам припадао. С временом је постао и професор на Рочестеровом Институту за технологију на одељењу за Уметност и дизајн где је предаво предмет Уметничке фотографије у периоду од 1969. до 1984. године. За свој уметнички рад добио је престижно признање “Мајстор Фотографије“ (Master of Photography) од удружења Професионалних фотографа Америке. Поред многих уметничких дарова за разне жанрове фотографије највећи му је дар био фотографисање људских ликова. Непосредност у фотографисању људских личности извирала је из његове искрености и љубави ка човеку. Божијим промислом од 1972. године Даглас почиње да посећује Свету Гору и током својих 22 посете све до 1998. направио је око 50 000 фотографија. Фотографисао је како манастире и светогорску природу, тако и светогорске игумане, монахе, пустињаке од којих су већ поједини постали и светитељи Православне цркве. Плод његовог дугогодишњег рада је чувена књига фоторафија “Чудо на Манастирској Гори“ (Miracle on the Monastery Mountain), која је издата 2002. године у Америци. Бивајући на Светој Гори толики дуги низ година и сретајући се са великим светогорским духовницима попут Светог Старца Јефрема Катунакијског, Старца Арсенија, Игумана Хараламбија Дијонисијатског, Старца Јефрема Филотејског и Аризонског, духовне деце Преподобног Јосифа Исихасте, као и игумана Симонопетре Емилијана, нашег Хиландарског игумана Никанора, Протоса Хризостома Хиландарца потоњег Епископа Жичког, као и многих других великих светогорских духовника и подвижника, утицало је на професора Дагласа Лита да прими Православну веру, добивши на кршењу име Димитрије у спомен на Светог Великомученика Димитрија Солунског. Као православни хришћанин професор Даглас био је активан члан Грчке парохије “Светог Духа“ у Рочестеру у Америци, као појац, а сво искуство сусрета са светогорским монасима и општежитељним начином живота пренео је како на своју многочлану породицу тако и на своје студенте на Рочестеровом институту које је окупљао око себе сматрајући их за своју духовну децу. Његова непосредност и искреност, а поврх свега топлина његовог осмеха отварале су људске душе па и светогорских монаха који најчешће избегавају фотографисање. Управо тај духовни однос имеђу професора Дагласа и светогорских монаха допринео је духовној лепоти фотографија које су их изображавале и да та духовна лепота светогораца дотакне срца сви оних који их гледају да би се духовно преобразили у новог човека у Господу Исусу Христу. Након упокојења своје прве жене Маргарите професор Даглас се оженио по други пут 1990. године са Вивијан која се упокојила 2013. године. Дочекао је дубоку старост од 98 година окружен својим трим кћерима Џудит, Џенет и Маршом које су му подариле 9 унука од којих је добио и 19 пранука. Своју богочежњиву душу испустио је у руке Божије 3. новембра /21. октобра 2017. године кад се по старом календару врши спомен на Преподобног Филотеја Дионисијатског у чијем је манастиру на Светој Гори често боравио и чије је светог живота игумане оца Гаврила и оца Хараламбија светлописао. У његовој парохијској Цркви “Светог Духа“ у Рочестеру у Њујорку 8. новембра 2017. године одслужено је опело професору Дагласу, брату Димитрију, а његово тело је сахрањено на гробљу у Bellevue, у држави Мичиген, док му се душа преселила ка оцима Светогорцима у Небески врт Мајке Божије. Нека је вечан спомен брату Димитрију, професору Дагласу, фотографу Светогорских отаца, који је по Божијом промислу постао православни хришћанин и кроз своје фотографије приближио Врт Мајке Божије и духовност Светогорских монаха како савременом човеку у Сједињеним Америчким Државама тако и широм света где год се буду гледале његове врхунске уметничке и духовне фотографије отаца Светогораца. Архимандрит Евсевије Меанџија (Фотографија професора Дагласа и његове фотографије светогорских отаца) Извор: Фотограф Светогорских отаца – (Douglas Alfred Demetrios Lyttle, 1919-2017) | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Кроз векове сачувала су се имена великих православних иконописаца попут Емануела Панселиноса, преподобног Андреја Рубљова или код нас Зографа Лонгина, а у...

Човек страда због туге, умора и проблема. На који начин можемо да се избавимо од сталног стреса, да пронађемо душевни мир и спокој? Господ Исус Христос нас призива: "Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт 11:28). Редакција портала "Руски Атос" одабрала је десет поука светогорских стараца о поверењу према Богу. 1. Најчешће људи прво траже саосећајност и помоћ од других људи, а када не добију оно на шта су рачунали, тек онда се обраћају Богу. Међутим, страдање је могуће избећи само кад притрчавамо Божанској помоћи, јер је једино она истина. Није довољно веровати у Бога, потребно имати поверења у Њега. Добијамо Божију помоћ, захваљујући нашем поверења према Њему. Верник, када предаје целог себе Господу, чак и пре смрти, осећа на себи спасоносну десницу Божију. (Преподобни Пајсије Светогорац) 2. Човек који се, оставивши своје планове, у потпуности преда Господу, живи по Божијем плану. У коликој се мери човек узда у себе самог, толико је одбачен уназад. Он не напредује духовно, јер омета Божанско милосрђе. За узнапредовање, неопходно је без остатка веровати Богу. (Преподобни Пајсије Светогорац) 3. Онај ко нема поверења у Бога и планира свој живот другачије, а после већ утврђује шта је то воља Божија, бесовски уређује своја дела и увек страда због тога. Не схватамо, до ког степена је Господ моћан и милостив. Не дозвољавамо Му да нам буде господар, да управља свим нашим делима, па се зато и мучимо. (Преподобни Пајсије Светогорац) 4. Када се душа свецело преда вољи Божијој, тада Сам Господ почиње њом да руководи, и душа се непосредно учи од Бога... Ипак, ретко се дешава, да Учитељ душе буде Сам Господ Својом благодаћу Духа Светог, и мало ко зна о томе. Само онај ко живи по вољи Божијој. Горди човек не жели да живи по вољи Божијој: он воли сам собом да управља; не схвата да човеку недостаје разум да би сам, без Бога, руководио собом. И ја, када сам живео у свету и када још нисам познао Господа и Његов Свети Дух, уздајући се у свој разум, нисам знао колико нас Господ воли; али када сам Духом Светим познао Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег, моја душа се предала Богу. Од тада, све тужно што ми се дешава, прихватам и говорим: "Господ ме гледа; чега се бојим?" Раније нисам могао тако да живим. (Преподобни Силуан Атонски) 5. Одлучимо да се бацимо у неизвесност, призвавши Свето Име Исуса Христа, Бога Спаситеља. Шта онда? Уместо да се разбијемо главом о скривене стене у мраку, појављује се нека невидљива рука која нас брижљиво држи изнад пропасти... Најбољи "ризик" је да детиње верујемо Промислу Божијем у потрази за животом, где је прво место уступљено Христу. (Архимандрит Софроније (Сахаров)) 6. Предај се Богу, Ономе чија се створења налазе под Његовим старатељством, јер ни лист са дрвета не пада без Његове Божанске воље. Тим пре човек, Син Његов по благодати, хришћанин, да ли ће бити лишен Његовог Промисла? Не, али ђаво, свестан твоје немоћи, кушаће те како би те ставио на муке. Када смо надом утврђени у Богу, онда основу, која је заложена на камену, све и да почну ветрови или наиђу реке, неће је померити. Када смо надом утврђени у своје напоре, основа је наша песак и ми лако тонемо. (Архимандрит Јефрем (Мораитис)) 7. Зар не знаш да је Исус у сваком случају лек за сваку несрећу? То јест, храна гладном, вода жедном, здравље за болесног, одећа за нагог, глас за појућег, весник молитвенику, свима за све за спасење. Поверуј ми, чедо моје, ма од чега да страдамо, Христос је у свему једнини лекар душе и тела. Довољно је имати потпуно самоотрицање, савршену веру, и преданост Њему без колебања. (Старац Јосиф Исихаста) 8. Простота је свето смирење, то јест потпуно поверење у Христа. Хајдете да предамо Христу сав свој живот! Говоримо за Божанском литургијом: "...сав живот наш Христу Богу предајмо!" И на другом месту: "Теби предајемо сав живот наш и наду, Владико Човекољубче, и просимо, и молимо, и чинимо добро". (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 9. Како Он (Бог) благородно куца на врата наше душе, тако ћемо и ми, благородно, тражити оно што нам је потребно. Ако Господ не одговара, престаћемо да молимо за то. Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако. Бог исто има Своје "тајне" (та мистика), под наводницима. Ако верујемо у Његов благи промисао, ако верујемо у то да је Њему познато све у нашем животу и да нам Он увек жели добро, зашто Му се не препустимо? (Преподобни Порфирије Кавсокаливит). 10. Када смо апсолутним поверењем везани за Христа, тада смо срећни и радосни. Онда пребивамо у рајској радости. То је тајна (мистична). Она се састоји у поверењу. И тада говоримо са апостолом Павлом: "Јер Христос је за мене живот, а смрт добитак" (Флп. 1, 21). " А живим - не више ја него живи у мени Христос " (Гал. 2, 20).(Преподобни Порфирије Кавсокаливит) Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице