Претражи Живе Речи Утехе

Српска Православна Црква о ВАСКРСУ 2025. године ПОРФИРИЈЕ православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна децо, централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа. Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26). Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт? Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно. Ово нам је најпре показао сâм Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10). Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини. Наравно, Христова смрт је добровољна. Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење. Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24) и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт? На основу сведочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и следбеницима (Дап 1, 3) у Литургији и то као Онај који служи (в. Лк 24, 30-31). Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе (Мк 13, 26-27) на једном месту и тада ће бити и коначни суд свету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји. Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства. Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо. Међутим, човек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човека. Наша савремена цивилизација дефинисала је човека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и сâмо постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима. Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два светска рата са огромним страдањима. То се наставља и у данашње време, чега смо сви ми сведоци. Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство. Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостолâ, подвижникâ, мученикâ, тј. по примеру литургијског начина постојања Цркве. Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање. Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човеком, како то показује Литургија, човек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хлеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо део природе. Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм света, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве, као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтева и спремност на жртву, јер свет још увек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог. Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вечно. У Литургији се сусрећемо са сâмим Васкрслим Христом (Лк 24, 30-31) и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје. Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са вaсцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2025. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки ИЛАРИОН Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ Архиепископмостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН Епископ швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Викарни Епископ јенопољски НИКОН Викарни Епископ моравички ТИХОН Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ https://spc.rs/sr/news/aktuelno/13791.vaskrsnja-poslanica-srpske-pravoslavne-crkve.html

Обавештавамо јавност да је од данас почела да ради интернет-страница Библиотеке Српске Патријаршије, којој се може приступити путем званичне странице Српске Православне Цркве или директно путем веб-адресе: www.bibliotekasp.rs. На интернет-страници Библиотеке Српске Патријаршије представљена је њена структура, као и фондови, научни пројекти, сарадња са другим установама културе, те начин коришћења библиотечких фондова. Сајт је у процесу надоградње и у наредном периоду може се очекивати његова коначна верзија. Извор: Информативна служба СПЦ

Хроника значајних догађаја у протеклој години – правац којим ће Црква ходити у предстојећем периоду Драга наша духовна децо! На почетку Новог 2025. лета благодати Господње, са трона са кога су најсветији поглавари – митрополити, архиепископи и патријарси – из Пећи, Београда и Карловаца, чешће по олујном и бурном него по мирном мору, водили брод Српске Православне Цркве ка тихој луци, упућујем свом верном народу најтоплије молитвене поздраве. Знамо да нас буре саблазни, невоља и искушења које су наш народ, али и читав свет, пратиле у претходним годинама вероватно неће мимоићи ни у години која започиње. Међутим, ни ове године, као ни у временима која долазе, ми нећемо посустати, нећемо дозволити да нас искушења, па ни страдања, савладају као што, уосталом, нису посустали ни у највећим страдањима наши родитељи, наши преци. Не само да нису посустали, него их није напуштао благотворни хришћански оптимизам, а тај хришћански оптимизам заснован на вери у Васкрсење Христово негујемо и ми у својим срцима, њиме живимо, у том духу васпитавамо нове нараштаје тако да нам свака нова година доноси благослов радости живота. У години која је пред нама највећи благослов нам доноси прослава осам стотина педесете годишњице од рођења највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, Светог Саве. Радујмо се сви заједно, јер смо благословено поколење које прославља јубилеј онога који се једанпут за свагда определио и усмерио нас да идемо Христовим путем, оног који нас је утврдио у православној вери и учинио да Јеванђеље, реч Христова, буде оно по чему се препознајемо и да будемо оно што јесмо. Стога подстичемо све да у својим епархијама, у својим парохијама, у својим храмовима, у школама и факултетима ову годину посвете учењу, размишљању и прослављању дела Светог Саве. Овом приликом бих указао само на један датум и један догађај из живота Светог Саве, догађај у чијем знаку бих волео да протекне година која је пред нама. Наиме, после четрнаест година светогорског отшелништва, 1207. године, са моштима свог оца Светог Симеона Мироточивог Сава се враћа у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу. Тај благословени поступак у студеничком светом храму пример је за сва поколења. Молитва Светог оца нашег Саве, молитва свих нас за мир, за међусобно разумевање, одговорност пред прецима и одговорност за потомке, али и искрено покајање и међусобно праштање све завађене браће, спасоносно су усмерење да би уопште опстали као народ Божји. У то име, у име мира, сарадње и разумевања међу браћом, свима желим срећно Ново лето љубави и милости Господње! Молитвама Светог Саве, просветитеља и помиритеља српског, Господе Исусе Христе, спаси нас! АЕМ и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: СПЦ

Божићна посланица Српске Православне Цркве Божићна посланица: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ О БОЖИЋУ 2024. ГОДИНЕ ПОРФИРИЈЕ ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Драга наша децо духовна, Данас, сабрани на светој Литургији, прослављамо Рођење Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Онога Који је „ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек”. У радости духовној прослављамо Догађај који је толико велик да је поделио историју људског рода на два дела! Овај Догађај свети Максим Исповедник назива циљем творачког чина Божјег, – Тајном Христовом, сједињењем Бога и творевине у Личности Сина Божјег Који је постао човек, – што можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без јединства са Богом Творцем. Зашто? Пре свега зато што је, по речима светог Атанасија Великог, природа творевине – некадашње небиће, односно што је она смртна. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, мора да буде у заједници са самим Извором живота, са Тројичним Богом, Јединим по природи Вечним и Нествореним. У ту заједницу смо сви ми људи, једном и за свагда, уведени када је, пре двадесет столећа, благовољењем Бога Оца и садејством Духа Светога, Син Божји Јединородни сишао у историју људску, у „долину плача”, да би се, у крајњем смирењу, очовечио и у малој Витлејемској пећини родио као Дете. Приклонивши небеса земљи, подарио нам је нераскидиву заједницу са Богом. Беспочетни, бесмртни и савршени Бог унижава Себе и поистовећује се са нама, са Својом творевином, и примајући оно што је неупоредиво мање од Њега дарује нам оно што је неупоредиво узвишеније и савршеније од нас. Надумна љубав Божја, промишљајући о вечном човековом назначењу, по благовољењу Свете Тројице хтела је да створени свет буде исцељен и спасен у Богочовеку Христу. О дубино богатства и премудрости Божје! Вечност је загрлила пролазно, нестворено се нераскидиво сјединило са створеним, бесмртност је исцелила смртно. Једном речју, Бог је постао човек да би човек био обожен, да би постао богочовек по благодати. Свако од нас, браћо и сестре, нека данас своје срце загреје пламеном који је грејао новорођеног Богомладенца, а од свога дома, радошћу породичног окупљања, начини Витлејемску пећину! Истовремено ми, који празнујемо у миру, не смемо заборавити оне који страдају, тугују и ове дане радости проводе прогнани из својих домова, понављајући тако судбину Богомладенца Христа, већ у најранијем детињству прогнаника, који је, заједно са Својом Пресветом и Пречистом Мајком и праведним Јосифом Обручником, морао да бежи у Египат пред тиранином Иродом. Исти тај Богомладенац и данас, не само метафорички него и стварно, бивајући носилац пуне људске природе, дели изгнанство, тугу и страдање свих невољника на земаљској кугли. Видимо како у многим крајевима света мајке и очеви, са дечицом у наручју, бежећи од савремених Ирода, доживљавају и у 21. веку судбину витлејемске деце из времена Рођења Христова. У крајевима у којима је Христос рођен и сада се чује ,,плач и ридање и нарицање много” (Мат. 2, 18). Тамо, као и у суседним земљама, Сирији и Либану, број људских жртава немилице се умножава, док је број убијене деце, што је најстрашније, многоструко превазишао број деце пострадале од Иродових руку. Са молитвеним вапајима Богу да дарује мир целоме свету, гледамо и на страшни сукоб једнокрвне и једноверне браће у Украјини и Русији, који, на велику жалост свих нас, већ улази у четврту годину. Молитвено вапијемо Богу да и невино страдале у паду надстрешнице на новосадској железничкој станици привије у наручје Своје. Гледамо у своја срца, и гледамо се међусобно, молећи се Господу да нам подари снаге да из тога трагичног догађаја, али и из других поменутих и непоменутих збивања у земљи и свету, стално извлачимо опомињућу поуку о томе да једни према другима морамо бити браћа, бити људи, охристовљени, искрени, суштински добри. Осећамо очинску потребу да и овог Божића свој саборни глас упутимо пре свега нашој духовној деци на Косову и Метохији, али и свима до којих стиже апел Цркве Светосавске. Српски народ је у овој својој вековној постојбини већ четврт века најугроженији и најнезаштићенији народ на европском континенту. Изложен притисцима, хапшењима, насилном отимању општинских самоуправа, гашењу локалних здравствених служби, отимању земљишта и друге приватне имовине, рушењу гробаља и споменика културе, непрестано бива застрашиван и прогањан. Ми вас, браћо и сестре наше на Косову и у Метохији, гледамо са љубављу, поштовањем и захвалношћу. Дивимо се вашој вери, вашем јунаштву, вашем стрпљењу и трпљењу. Као што верујемо речима Господњим да су ,,блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити” исто тако верујемо да ће сванути дан када ће и за вас и за васцели наш народ засјати Сунце правде, Христос Бог наш, и да ћете се и ви наситити правде Његове. Највећи благослов у години која започиње доноси нам прослава 850-годишњице од рођења најзначајније личности у историји нашег народа – Светог Саве. Овом приликом, дубоко забринути због садашњих дешавања у нашем народу, желимо да укажемо на две чињенице из његовог живота, молећи се да у знаку поуке која из њих извире протекне година која је пред нама. Прво, својим одласком у Свету Гору, млади Растко је, попут младића из јеванђелске приче који је упутио Христу најрадикалније питање: Учитељу добри, шта да учиним да задобијем живот вечни?, потврдио чињеницу да је младост гладна и жедна вечности, односно: пуноће, истине, правде, доброте, љубави, лепоте, уопште смисла. Међутим, за разлику од поменутог младића, Свети Сава је добровољно и радосно пошао за Христом. На његовом примеру, као и на примеру многих младих људи кроз историју, видимо да није довољна само благословена глад и жеђ за смислом. Потребан је преображај, излажење из себе, живот у врлини, живот по Јеванђељу Христовом, по Речи Његовој. Потребан је подвиг љубави према Богу, али и према сваком човеку као свом вечном брату. А та љубав је у слушању, разумевању, загрљају и прихватању другог као ближњег; у праштању, саосећању, милосрђу, жртви, у свакој христоподобној врлини. Све су то дела љубави које је свети Сава, наш Просветитељ и Учитељ заувек, пошавши за Христом, преображен и освећен благодаћу Духа Светога, чинио и пројављивао. Управо зато што је био Богом преображен и просвећен, као светитељ Божји, постао је узор и пример свима, па чак и своме рођеном оцу. У светлу његовог примера позвани смо да са пажњом ослушкујемо младост, да је поштујемо, чувамо и оснажујемо у свему што је добро и честито. У исто време, наша је обавеза да, осим бриге о младима, речју и делима љубави, читавим својим животом, сведочимо да се пуноћа за којом трагају налази у Христу Господу, да је Христос смисао свега и да, уколико Христос буде на првом месту, све ће доћи на своје место. Друга чињеница поучна за годину пред нама јесте измирење завађене браће које је извршио Свети Сава над моштима њиховог оца, светог Симеона Мироточивог, 1207. године у манастиру Студеници. За помирење нису биле довољне само његова молитва и његов труд, иако га без њих не би било. Неопходно је било и да оба брата пруже руку један другоме, да се загрле и опросте један другоме. То је био једини прави, јеванђелски начин да се постигне мир међу браћом, у држави и у народу. Свети Сава, надахнут Јеванђељем Христовим, показао је овим и оставио нам у аманет образац црквеног миритељског поступања. Црква не осуђује, не дели, не прави разлику међу браћом, него нас подсећа да смо сви једни другима потребни и све позива на мир и заједницу љубави. Не заборавимо да мноштво несрећа, сукоба и ратова започињу дехуманизацијом ближњег, потирањем људскости другог људског бића. Зато је од пресудне важности да сви, колико нас има, престанемо да користимо речник у коме се други прво назива странцем, затим противником, онда непријатељем и, на самом крају, нељудским бићем. Сетимо се кобних последица таквих поступака у историји људског рода, који су, на жалост, многобројни! Сетимо се наше прошлости и подела од којих до данас не можемо да се опоравимо! Будимо достојни наследници Светог Саве миротворца и његове браће, а не наследници Каина, првог братоубице, који је Самоме Господу Богу упутио најстрашније речи: ,,Зар сам ја чувар брата својега?” (Пост. 4, 9). Стога, браћо и сестре, где год да живимо, премошћујмо међусобне јазове, слушајмо једни друге, уважавајмо ставове и мишљења једни других, поготову када су другачија од наших! Одустанимо од агресије и насиља као начина решавања проблемâ и несугласицâ! По сваку цену градимо мостове разумевања, љубави и мира, иако добро знамо да градитељи мостова неретко бивају каменовани са обе обале. У радости Божића, једине истинске новине под Сунцем, када се Бог заувек измирио са човеком, загрлимо Христа и једни друге, славословећи божићну химну: „Христос се рађа, славите! Ево Христа са небесâ – изиђите му у сусрет!“ Драга наша децо духовна, православни хришћани, чеда Српске Православне Цркве, у отаџбини и расејању, ми, ваши духовни пастири, молимо се да се Богомладенац Христос усели у срца свих и да се, имајући мир са Њим, миримо и „мирбожимо” међу собом, да бисмо се, у миру и љубави, заједно с анђелима, једним устима и једним срцем, радовали и појали: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2024. године. Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки ИЛАРИОН Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН Епископ швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Викарни Епископ јенопољски НИКОН Викарни Епископ моравички ТИХОН Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ Извор: СПЦ

Коларчева Задужбина у Београду у сарадњи са Матицом српском из Новог Сада позива вас данас од 19 сати и 30 минута на представљање 15. кола Антологијске едиције "Десет векова српске књижевности", које ће бити одржано у малој сали Задужбине на Студентском тргу. О делима ће говорити главни уредник академик Миро Вуксановић и уредници, академик Злата Бојовић и проф. др Горан Максимовић. Улаз је слободан, сви су добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је писмо снажне и и безрезервне подршке Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију поводом усвајања Закона о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација од стране Врховне раде у Кијеву. Свјатјејши Патријарх Порфирије у Синодском писму наглашава да има не само обавезу, него и снажну личну потребу да свој брата и саслужитеља, Блажењејшег г. Онуфрија, обавести да је у помесној Цркви Светог Саве са дубоким огорчењем примљена вест да је Парламент у Кијеву усвојио закон којим се предвиђа забрана рада аутономне Украјинске Православне Цркве. Будући да је у не тако давној повести, током Другог светског рата, Српска Православна Црква била забрањивана и прогањана, ми у Вашем случају опитно осећамо истинитост свештених речи апостола Павла да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26), подсетио је патријарх Порфирије и нагласио да је рад и мисију наше Цркве онда спречавао један нескривено тоталитарни, злочиначки режим једне марионетске фашистичке творевине, док, да трагедија буде већа, данас сестринску Цркву у Украјини прогони декларативно демократска власт коју чине њени сународници, што ситуацију чини тешком и неупоредиво апсурднијом. Са зебњом у срцу, драги у Христу брате, осећамо да се на примеру Украјинске Православне Цркве уводи нови тоталитаризам у коме не важи ни она максима Светог равноапостолног цара Константина која је jeдно од основних општеприхваћених друштвених начела којим живимо, а која гласи: Свако нека верује како му срце хоће, поручио је патријарх Порфирије и закључио да је јасно да деградација Украјинске Православне Цркве на забрањену организацију додатно озакоњује већ перманентни прогон, хапшење и шиканирање њене свештене јерархије и верног народа, омогућује даље отимање њене имовине или, тачније речено, понавља голготски сценарио и распиње је на нови крст страдања, а украјинско друштво у целини враћа у време римских прогона Цркве Христове. Наше молитве, наше наде, наше мисли, али и наше искрене жеље да се надлежни одврате од свог безумља к познању правде и истине, као и да мир, братска љубав и слога поново завладају у Вашој отаџбини, непрестано се узносе пред лице Господње из сваког срца, увек Вам оданог, српског народа, у чију безрезервну подршку и помоћ никад немојте да сумњате. Са надом на најповољније и најправедније решење мучне ситуације и са молитвом највећем Страдалнику у свим световима, Господу нашем Исусу Христу, да Вама и свој пуноћи љубљене нам Украјинске Православне Цркве дâде снаге, вере, љубави и трпљења да свој крст изнесете до васкрсењске зоре, шаљемо Вам братске поздраве и љубав наших срца, нагласио је на крају писма свом у Христу брату и саслужитељу, Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију, Патријарх српски г. Порфирије. Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је примио 23. јула 2024. године у спомен храму Светог Саве у Београду чланове ватерполо репрезентације Србије, учеснике предстојећих Олимпијских игара у Паризу. Подсећајући да је ватерполо репрезентација Србије символ заједништва и сатрудништва, Његова Светост је поручио: "Тамо где су присутни труд, рад, међусобна љубав и поштовање и Господ ће додати своје благодати, па ће и резултат бити бољи. Хвала вам што нашу земљу представљате у најбољем светлу". Том приликом, председник Ватерполо савеза Србије г. Виктор Јеленић, селектор Урош Стевановић и капитен Никола Јакшић су уручили Његовој Светости тренерку ватерполо репрезентације Србије са натписом "Патријарх Порфирије". Извор: Информативна служба СПЦ

На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве објавио је данас Саопштење за јавност са редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 14. до 18. маја 2024. године: Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве у 2024. години, уместо првобитно најављеног свечаног отварања у Великој лаври Пећкој Патријаршији, – историјском, осмовековном седишту Архиепископâ и Патријараха српских, – услед понижавајуће и срамне одлуке приштинских власти да Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију и архијерејима Српске Православне Цркве забране и онемогуће улазак на територију Косова и Метохије, отпочело је саборном архијерејском Литургијом и призивом Светога Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 14. маја 2024. године. Литургијским сабрањем је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, уз саслужење присутних архијереја Српске Цркве из отаџбине и расејања, као и свих викарних архијереја. Истог дана, у крипти Спомен-храма Светог Саве, под сводовима параклиса посвећеног косовском мученику Кнезу Лазару, под председништвом Његове Светости и уз учешће епархијских архијереја Српске Православне Цркве изузев Епископа канадског Митрофана, одсутног из здравствених разлога, Сабор је отпочео са радом. На почетку прве радне седнице, Његова Светост Патријарх се обратио присутним епископима поздравним словом, пуним васкршње радости, али уједно и у контексту непријатних догађаја од претходног дана. Овим поводом, већ са свог првог заседања, Сабор је издао саопштење, апелујући на све међународне органе на Косову и Метохији да учине све што до њих стоји да се престане са флагрантним кршењем људских права и основних слобода српског народа. Сабор сматра да питање Косова и Метохије представља најважније питање о којем је Сабор расправљао јер је наша Црква са својим народом на мученичком Косову и Метохији годинама изложена великим притисцима, нападима и неизвесној будућности. Стога и овом приликом дајемо подршку Епархији рашко-призренској, која, заједно са ставропигијалним патријаршијским манастиром у Пећи, представља чврст ослонац нашем народу и његовом опстанку. Са највећом забринутошћу констатујемо да данас косовске власти несумњиво иду у правцу негирања основних права нашег народа и Цркве, а све у циљу изградње етничког албанског друштва. Због оваквог стања Сабор остаје при свом досадашњем једнодушном ставу да се проблеми на Косову и Метохији морају решавати искључиво дијалогом, заснованим на поштовању Резолуције 1244 Савета безбедности УН и међународним повељама које гарантују очување суверенитета и територијалног интегритета Републике Србије на овом простору. Иако наша Црква није директно укључена у политички дијалог између Београда и Приштине, ми не можемо да равнодушно посматрамо све тежи развој догађајâ и с правом очекујемо да наши ставови и забринутост за наш верни народ и светиње буду уважени у овом процесу. У том контексту, поред успостављања функционалне Заједнице српских општина, посебно треба појачати институционалну и безбедносну заштиту наших светиња у форми посебног механизма заштите у складу са неким од постојећих модела у Европи и на основу досадашњих одредби, које се, нажалост, све чешће од стране Приштине не поштују и не примењују. Таква врста заштите треба да очува правни положај, имовинска права наше Цркве и слободу вероисповести. У истом духу настављен је рад и наредног дана заседања Сабора, када је посебна пажња посвећена теми страдања нашег народа и његовој борби за очување духовног, културног и националног идентитета, али и пуке егзистенције, како данас тако и у другим историјским тренуцима. Рак-рана српског народа – Косово и Метохија, али и Јасеновац и остала стратишта и губилишта у такозваној НДХ и другде, а у наше дане и Сребреница – стални су ”жалац у телу” наше Цркве. Због тога Црква и данас диже свој глас и изнова указује на неистине, у домаћем и глобалном јавном простору, чији је циљ историјски ревизионизам којим би се дао легитимитет небивалој историјској инверзији. Сходно њој, православни Срби, жртве вишекратних геноцида и етничког чишћења, треба да буду проглашени не само за злочинце него и за извршитеље геноцида. На Сабору су саслушани и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода, епархијских архијереја, Великог црквеног суда, Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у току претходне године. Сабор је са очинском пажњом и бригом разматрао могућности унапређења духовног живота и организације наше Цркве у иностранству. У том духу, формиране су четири нове епархије у Европи. Поделом Епархије британско-скандинавске формиране су Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму, чији епархијски архијереј ће бити досадашњи епископ британско-скандинавски Доситеј, и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Његове Светости епископ јегарски Нектарије. Поделом досадашње Аустријско-швајцарске епархије формиране су Епархија аустријска са седиштем у Бечу, којом ће до даљњег администрирати Епископ бачки Иринеј, и Епархија швајцарска са седиштем у Цириху, за чијег је епископа изабран досадашњи епископ аустријско-швајцарски Андреј. Такође, Сабор је одобрио нове статуте за наше епархије на тлу САД. Сабор је, исто тако, одобрио нови статут Епархије диселдорфске и немачке. Сабор је, даље, сагледао пастирске и мисијске потребе и размотрио предлоге једног броја архијереја за избор и додељивање викарних епископа њиховим епархијама. Тим поводом Сабор је изабрао четири нова епископа: за викарне епископе Његове Светости изабрани су архимандрит Тихон (Ракићевић), настојатељ манастира Студенице, са титулом епископ моравички, и јеромонах Никон (Цвјетићанин), сабрат манастира Ковиља (Епархија бачка), са титулом епископ јенопољски; за викара митрополита црногорско-приморског изабран је протосинђел Пајсије (Ђерковић), настојатељ Цетињског манастира, са титулом епископ диоклијски најзад, за викара епископа новограчаничко-средњезападноамеричког изабран је архимандрит Серафим (Балтић), клирик ове епархије, са титулом епископ костајнички. Сабор се бавио и темом организације наше помесне Цркве, као и изменама и допунама одредаба Устава СПЦ које се тичу титулатуре епархијских архијереја. Посебну пажњу Сабор је посветио анализи стања и проблемâ црквене просвете, размотривши положај српских православних богословија, планове и програме истих, и начине и могућности њиховог унапређења. У ту сврху формирана је посебна саборска комисија. Овом приликом су за ректоре богословија Светог Кирила и Методија, привремено у Нишу, и Светог Петра Цетињског на Цетињу изабрани досадашњи вршиоци дужности ректора ових школа: протојереј Дејан Крстић за ректора нишке и протојереј Благоје Рајковић за ректора цетињске богословије. Сабор је, такође, посветио пажњу и духовним и геополитичким последицама ратних сукоба у Украјини и у Палестини. Овим поводом Сабор поново диже свој глас у заштиту обесправљених, гладних и прогнаних невиних жртава, апелујући на релевантне међународне институције да са речи о правди пређу на конкретна дела правде, милосрђа и миротворства. Указујући на огроман значај богословља, врлинског живота и списатељске делатности у служби сведочења вере светог Јустина Ћелијског (Поповића) за духовно узрастање српског народа и православних народа уопште, Сабор је, у недељу 19. маја, молитвено обележио три значајна јубилеја посвећена њему: 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 15 година од уношења имена овог великог учитеља побожности у диптихе светих Православне Цркве. Сећању на светог Јустина саборски оци су придодали и сећање на још двојицу значајних људи из скорије прошлости наше помесне Цркве – патријарха српског Павла, обележавајући петнаесту годишњицу од његовог упокојења, и митрополита новограчаничког Иринеја, коме се ове године навршава 25 година од уснућа у Господу. Обојица су били велики трудбеници на делу народног и црквеног помирења и јединства. Током Сабора је одржана и седница Централног тела за довршење изградње Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Том приликом је примљен извештај овог тела о свим радовима изведеним у протеклој години и о примљеним прилозима побожног народа и наше државе, као и о преосталим неопходним радовима. На позив Председника Србије г. Александра Вучића и Престолонаследника Александра Карађорђевића, чланови Сабора су учинили посете овим уваженим личностима. У Светом Синоду мандат је престао митрополиту црногорско-приморском Јоаникију и епископу бачком Иринеју, чиме ће они у наредном једногодишњем периоду бити чланови-заменици овог тела. Чланови Синода у преосталом једногодишњем мандату остају епископ браничевски Игњатије и епископ горњокарловачки Герасим, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату изабрани су епископ зворничко-тузлански Фотије и епископ рашко-призренски Теодосије. Извор: Информативна служба СПЦ

Митрополит запорошки Лука подржао је предстојатеља, епископе и паству СПЦ: „Забрана патријарху српском да дође на просторе Косова и Метохије не може се назвати само врхунцем апсурда, то је пројава [процеса] тоталног уништавања Православља. Нажалост, иза ове одлуке стоји хладна [гео]стратешка рачуница. Не ради се само о томе да су у последње време изнова почеле да се активно шире лажне информације о томе, да Срби наводно „никада нису подизали“ храмове на Косову и да су их „једноставно одузимали“ другима. Под окриљем ове манипулације крије се једноставан циљ – довођење под сумњу легитимност присуства Српске Цркве на исконско српским просторима, и такође постављање темеља за корените промене верског идентитета њеног становништва. А одговарајућа забрана - то је један од озбиљних корака у том правцу. Патријарха просто не пуштају на земљиште на коме живе његови једноверни, којима је преко потребна подршка и заштита. Оваквим грубим кршењем основних права желе да покажу целом свету да је - предстојатељ Српске Цркве наводно „странац“ на Косову, а да СПЦ нема будућности у региону. У прилог мојим речима иде и демонстративно скрнављење цркве Свете Тројице у селу Накло близу Пећи, које се догодило након блокирања уласка патријарха Порфирија на Косово. У светлу овога, по речима апостола Павла о томе, да ако страда један члан, то страда цело тело, сматрам неопходним да подржим своју српску сабраћу-епископе. Ваше дело је Божије и ви - на страни сте истине. Нека Господ помогне вама у очувању духовне колевке Србије, а такође и у старатељству над паством Косова и Метохије! Драга наша браћо и сестре, драги верујући наше братске Цркве! Као што знате, Бог није у сили, него у истини! Запорошка епархија ће се молити за то, да ова нечувена ситуација буде прописно решена. Ми ћемо такође апеловати и на све брижне људе у другим Помесним Црквама у вези тога, да удружимо снаге и заједнички апелујемо на међународне институције тражећи заштиту основних права Српске Православне Цркве“. P.S. Да подсетимо - митрополит Лука је под прогоном због свог исповедања Православља и старања о повереној му пастви. Тренутно се налази у кућном притвору до судског процеса на основу монтираних оптужби. (Извор: https://t.me/pravblogs/1691)

На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 14. маја 2024. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у храму Светих Апостола у ставропигијалној лаври Пећкој Патријаршији. Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 15. маја 2024. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. СПЦ

Српска Православна Црква својој духовној деци о ВАСКРСУ 2024. године: Васкршња посланица Српске Православне Цркве: ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Када си сишао к смрти, Животе бесмртни, тада си умртвио ад блистањем Божанства, а када си умрле од праискони васкрсао, све силе небеске Ти клицаху: Животодавче, Христе Боже наш, слава Теби! Изговарајући смело и непоколебиво речи ове богонадахнуте химне, придружимо се светим праоцима, патријарсима, пророцима, апостолима, мученицима, преподобнима, праведницима, исповедницима и учитељима вере, као и свим анђелским хоровима, који данас на небесима славе свето и животодавно Васкрсење Господње! Похитајмо и ми са женама мироносицама ка празном гробу Христовом, да и ми чујемо речи анђеоске, испуњене непролазном радошћу: „Време плачу престаде; не плачите него Васкрсење aпостолима јавите!” Ваистину, нестадоше сузе са лица оних који су били под влашћу смрти, испуњена је нада свих верујућих и утешена су срца оних који су туговали. „Нека се весели небо и нека се радује земља! Христос васкрсе и живот царује!” – победоносно одзвањају небом и земљом у векове векова благовествујуће речи светог Јована Златоуста, великог проповедника Цркве Васкрслога Христа. Драга наша децо духовна, све свештене књиге Старог и Новог Завета упућују на истину, истину о Васкрсењу. Богонадахнути псалмопојац Давид пророкује о страдању и Васкрсењу Христовом овим речима: „Колике си ми показао невоље многе и зле и повративши се оживео си ме и из бездана земље опет си ме извео” (Пс. 70, 20). Велики старозаветни пророк Исаија, кога богоносни Оци Цркве с правом зову старозаветним јеванђелистом, унапред јасно види страдање и Васкрсење Христово и записује: „А он болести наше носи и немоћи наше узе на себе, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; казна беше на њему нашега мира ради и раном његовом ми се исцелисмо. […] И би метнут међу злочинце, а сâм носи грехе многих и за злочинце се моли” (Ис. 53, 4 – 5 и 12). Заједно са великим Исаијом, на тајанствен и задивљујући начин, и ми постајемо сведоци свега овога што се нас ради збило. И не само да смо сведоци него бивамо и учесници ове чудесне тајне славећи данас Празник над празницима. Зато се у овај велики и светли дан радујемо Истини, радујемо се јер је смрт побеђена у сусрету са Живим, Оваплоћеним Богом. Уосталом, није чудно што народ на нашем Југу Васкрс често назива Великдан, а у Грчкој Ламбри, што ће рећи Светли Дан. Све што чинимо добра ради, сваки труд, прегнуће и самопрегор, свака жртва, свака суза и сваки поднети бол добили су смисао у вечности тријумфом живота над смрћу, Васкрсењем Господњим. Ипак, и у ове сверадосне празничне дане сведоци смо да око нас одјекује неутешни плач мајки за пострадалом децом, деце за пострадалим родитељима, браћом и сестрама, женâ за изгинулим мужевима, и тај плач раздире груди припадникâ многих народа, а међу њима и нашега, српског народа. Насиље се врши и мимо ратова, јер у времену у којем живимо ни одсуство рата – а рат је, нажалост, вазда ту – није гарант истинског мира; злочини и насиље су постали део свакодневице. Жене, којима је Господ дао част да буду прве благовеснице Његовог Васкрсења, најчешће су жртве насиља. Кроз страдања женâ страдају и целе породице. Деца су, на жалост и срамоту света који се лицемерно хвали „демократијом” и „људским правима”, жртве злочинâ и у рату и у миру. Уза све то, ми људи смо све више безвољни и апатични, себични и равнодушни према туђој невољи, према страдању ближњих, па се с правом можемо запитати: није ли већ наступила гнусоба опустошења о којој говори свети пророк Данило? Другим речима, не живимо ли већ увелико не у такозваном постхришћанском свету већ у антихришћанском или, штавише, антихристовском свету, свету без вере, морала и начелâ? Човек данашњице вапи: Господе, зашто си нас оставио? Али, истом човеку данашњице Бог би могао да узврати питањем: Човече, зашто си оставио другог човека? Где је твој ближњи? Самим тим, где сам за тебе Ја, Творац, Спаситељ и једини вечни и прави Пријатељ и Добротвор твој? Син Божји Оваплоћени, Господ Исус Христос, Спаситељ и Избавитељ наш, Који је страдао за многе, за све, укључујући и оне који Га мрзе, и даље страда за нас кроз сва наша страдања. На свом крстоносном путу и ми, народ српски, носећи крст свој, носимо и Крст Христов. Понели смо га и у Првом светском рату када смо, у односу на број наших сународника, били највећи страдалници света. Наш крстоносни ход се наставио и у Другом светском рату, када су, у злогласној и срамној Независној Држави Хрватској, прављени логори чак и за нашу децу у којима су деца умирала од глади, студени, болести и злостављања. Само су код нас, у окупираној Србији, под митраљеским мецима немачких нациста после школских часова умирале чете ђака у једном дану. Страдали смо у сваком засеоку, селу, граду. Истинитост тога страдања нису морале да потврђују наметнуте аморалне резолуције: њих су сведочила сама страдања, без лажних сведока у лицу непосредних потомака и посредних следбеника извршилаца стварног геноцида. Као пастири словеснога стада Христовог, са жаљењем подсећамо све на чињеницу да је свет у коме живимо заборавио геноцид над српским народом у двадесетом столећу, као и у вековима који су му претходили. Свако друго брдо на местима где живе Срби својеврсна је Голгота. Теши нас и успокојава чињеница да припадамо народу који је у годинама мира, које су долазиле после страшних времена смрти, следећи Јеванђељу Васкрслога Христа на коме је утемељен, праштао дужницима својим, а са припадницима других народа желео и настојао да изгради бољу и заједничку будућност. Због тога данас снажно подижемо свој глас и указујемо на апсолутну неистину и покушај небивалог историјског ревизионизма, у коме се настоји да простом инверзијом српски народ, жртва вишеструких геноцида и етничког чишћења, буде проглашен за починиоца геноцида. Не умањујемо размере злочина у Сребреници, али, као православни Срби, не прећуткујемо ни злочине над српским народом у околини Сребренице. Нажалост, на те злочине по српским селима у којима су затиране целе породице и који су се континуирано дешавали од 1992. до 1995. године, не обазиру се предлагачи резолуција. По њима, постоји ексклузивно право на жртву и бол због исте. По нама, све невине жртве су невине жртве, биле оне муслиманске или хрватске или пак српске, што „мудро” прећуткују савремени ревизионисти и непријатељи историјске истине, који својим наметањем ексклузивног права на бол и жртве, остављају свима нама који живимо на овим просторима камен спотицања за будућност. У природи створеног бића је садржана његова повезаност са светом, са природом, односно са земљом на којој живи, која је његова колевка, дом и место погреба. Косово и Метохија су и наша колевка и наш дом. На Косову и Метохији, у Старој Србији, налазе се наши живи и наши покојници. Мртвих нема. Ми смо Црква живих. Ми смо хришћански народ, народ Голготе и Васкрсења. Ми смо народ хришћанског идентитета израженог кроз задужбине, које чине најгушћи молитвени венац храмова на свету, венац који смо исплели на Косову и Метохији. И то је истина што на гори стоји! Ту се преплићу наша прошлост, садашњост и будућност. Јер, ова света и крсноваскрсна земља за нас није обична територија него управо она света земља из које ће се пробудити и васкрснути наше „поље сухих костију“. Треба да се увек молимо и да будемо уз нашу страдалну браћу и сестре на Косову и Метохији, који су живи израз наде, љубави, трајања и претрајавања у Распетом и Васкрслом Христу Господу, уз њих који су мета насиља само зато што су православни хришћани, православни Срби, што су своји на своме. Они живе у такозваном миру, у „миру” у којем нема слободе, у „миру” у којем има само страха и неправде. Опет смо, као и много пута раније, суочени са недаћама и притисцима, али су нам свагда на уму речи светога пророка Наума: „Ако и јесу у сили и много их има, опет ће се исећи и проћи” (Наум 1, 12). Господ наш Исус Христос, Који је принео Себе на жртву, једном за свагда, за живот света, како би понео грехе многих, наш Емануил, што значи Са нама је Бог, није нас никада до сада заборавио нити оставио. Њему се у ове свете дане обраћамо коленопреклоном молитвом да заштити, спасе, помилује и сачува род наш православни од свих пошасти, неправди и насиља. У том молитвеном сусрету са Њим, Живим Богом, Васкрслим, верујемо и знамо да свака трагичност постаје простор наде и смисла, док без Њега свуда царују, без обзира у какве хаљине били одевени, безнађе и бесмисао. Ово представља један од највећих изазова нашег времена, наспрам којег ми хришћани, као они који су сателесници Оваплоћеног Смисла и Речи, морамо стајати чврсто и непоколебиво, сведочећи да постоје прави Пут, Истина и Живот – наспрам лажних. Стога вас позивамо, драга децо духовна, да неуморно негујемо, што значи да молитвено и трудољубиво изражавамо, легитимну и природну потребу за народним јединством. То наше народно јединство остварујемо под омофором Светог Саве, у Цркви Христа, Бога Живога, чије Распеће и Васкрсење српски православни народ проживљава и иконизује у свом ходу кроз историју. Света Црква Христова темељни је дом сваког нашег овоземаљског пребивалишта и не познаје границе. Ко може да одреди границе Васкрсења и живота на којима се темељи наша Црква? Реч је Христова: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, живеће. И свако ко живи и верује у мене, неће умрети вавек” (Јов. 11, 25 – 26). Стога, старајмо се да благодатно и богослужбено урањамо у Тајну Крста и Васкрсења Христовог, да љубимо једни друге као што Христос љуби нас. „А када се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она реч што је написана: Победа прождре смрт (IКор. 15, 54), и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа својега укинуће са све земље” (Ис. 25, 8). Христос васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2024. године Извор: Информативна служба СПЦ

Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2023. године ПОРФИРИЈЕ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свEштенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав: МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Данас се рађа Син Божји Јединородни, Сјајност славе Његове, Обличје бића Његова и вечности Његове, Очев израз и Реч, Онај кроз Кога је и векове створио, кроз Кога је постало све, видљиво и невидљиво (свети Јован Дамаскин). Прошло је, ево, више од две хиљаде година откада је у Витлејему, јудејској варошици надомак Јерусалима, неки неименовани провинцијски чиновник Римскога Царства записао два имена, Јосиф и Марија, а вероватно је неког од следећих дана, у току пописа становништва, дописао још једно име, име Исус, како је названо новорођено чудесно Дете. Записао их је са једнаком равнодушношћу са којом је записивао и сва остала имена приликом пописа, и не слутећи да записује јединствену, непоновљиву Личност, Дете Које ће заувек поделити историју на историју до Његовог Рођења и на историју по Његовом Рођењу, а човечанство на оне који су безусловно за Њега, на оне који су против Њега и на „трећи род”, оне „млаке” који су час за Њега час против Њега, али увек са „задршком” и „одступницом”. Поменути пописивач није ни сањао да новорођено Дете, односно Његово необично име Исус (Спаситељ), представља највећи Дар неба земљи: Њега и Његово име благовестио је свети Архангел Гаврило Пресветој и Пречистој Дјеви Марији, потоњој Мајци Његовој, а тиме и Мајци свих нас. Та Личност и то Име Залог је помирења Бога и Човека после човековог отпадништва од Бога кроз грех, Залог ослобођења рода људског од греха, смрти и ђавола. Колико би се он тек зачудио да му је ико казао да су о Божанском Детету, Рођеном у пећини, у убогом склоништу пастирâ, и положеном не у колевку већ у обичне јасле за стоку, знали и говорили древни пророци вековима пре настанка Римскога Царства? А како би се тек презриво насмејао да је ико стао да га уверава да ће Римска Империја пропасти и нестати, а да ће непојмљиво – за њега и фантазмагорично – Небеско Царство, на челу са тим наизглед безначајним Дететом, бити непобедиво и вечно? Да, чиновник је записао име тек рођеног Детета, ако Га је уопште записао, вероватно и не видевши Га. О том Детету, међутим, пророковали су, експлицитно или имплицитно, свети пророци Исаија и Михеј, као и други старозаветни чувари и учитељи вере у Једнога, Јединог и Истинитог, Бога и Господа света и човека. Средином 2. века по Христу живео је философ по имену Јустин, човек који је читав свој живот посветио трагању за Истином, не за једном од „истинâ” већ за пуном, коначном, апсолутном Истином. Изучивши науку и философију свога времена – отуд му и назив свети Јустин Философ – и не пронашавши у њој Истину, приклонио се хришћанској вери, потврдивши своју приврженост њој мученичком смрћу за њу, због чега је назван, такође, свети Јустин Мученик. Намеће се питање: шта је то што га је привело вери која је у његово време била сурово гоњена? То је Светлост знања, одговара он. То је узвишена и надумна мудрост хришћанског учења, тачније Откривења Божјег у Христу, Који и јесте ипостасна, личносна Премудрост Божја, Дародавац превасходног богопознања (ср. Филипљ. 3, 8). На самом почетку светог Јеванђеља по Јовану (1, 1) Он се назива Логос, тојест Реч Божја, Смисао, Разлог и Сврха свега што постоји и живи. Он Сâм постоји и живи од искони, предвечно, „у Бога” (Јов. 1, 1 – 2). Као вечан и сабеспочетан Богу Оцу и Духу Светом, Он је и Творац свега (види Јов. 1, 3; ср. Кол. 1, 15 – 17 и Јевр. 1, 2 – 3), али и Извор истинског живота и неугасиве духовне светлости: „У њему беше живот и живот беше светлост људима” (Јов. 1, 4). Ову истину снажно истиче света Црква већ у првом стиху божићнога тропара, тојест свечане песме на Празник Његовог Рођења: „Рождество Твоје, Христе Боже наш, засја свету светлошћу богопознања…”. Завршним пак стихом тропара црквени песник наглашава да се на Божић предвечни Бог, нас ради, родио као Дете. Замислимо само: предвечни Бог и наизглед беспомоћно новорођенче, а једна те иста Личност! У кондаку, другој химни Празника, ову надумну Тајну наше свете вере разрађује велики византијски химнограф, свети Роман Слаткопојац: „Дјева данас Надсуштога рађа и Земља пећину Неприступноме приноси; анђели, заједно с пастирима, славослове, а мудраци, заједно са звездом, путују, јер се нас ради родило Дете, превечни Бог.” Бог – Дете! Христос се роди! Какво чудо, каква тајна, каква благовест, каква радост, мајка свих наших радости! Али не заборавимо: у свакоме од нас, до краја овоземаљског живота, живи дете. Откривење Божје, даровано нам у Христу Духом Светим, упућено је управо детету у нама. Дете слуша, чује и, штавише, духовном интуицијом разуме оно што ми, такозвани или самозвани одрасли људи, нити чујемо нити разабирамо. Дете у нама захвално одговара Богу за радост Божића, радост за коју оптерећени, посустали, цинични (читај: огреховљени) свет „одраслих” више није способан. Част изузецима, наравно! Вероватно се још једино деца не чуде томе што је Бог дошао на свет или сишао у свет у лику Детета, Богодетета, Чији Лик до данас и довека светли са светих икона, откривајући нам оно што је најтананије и најрадосније у хришћанству – тајну „вечног детињства Божјег”. „Будите као деца!”, поручује нам Господ наш (Мат. 18, 3). Ако Га послушамо, схватићемо сверадосну благовест Божића, тојест тајну Његовог Рођења. Дете је без родитељске љубави, бриге и заштите беспомоћно, али је и биће заједнице по преимућству јер не може да живи сâмо, без других, без породице, без љубави. Богомладенац Исус је по Својој људској природи такође био беспомоћан, уз то одмах по Рођењу угрожен мржњом и смртном претњом од стране обласног тиранина Ирода, опијеног својом моћи и влашћу, али апсолутно несвесног да то новорођенче, у којем види свог будућег конкурента у надметању за власт, он не може убити. Јер, Оно и није „цар јудејски” него Цар небески, Богочовек Који није дошао у свет да господари него да буде „свима слуга” и да Себе жртвује „за живот и спасење света”. Он не жели да Га се бојимо. Улази у срца наша и осваја их, али не страхом, не доказима Своје божанске моћи, већ искључиво љубављу. Не види у нама робове и слуге него Своју „малу браћу”. Њега, Богомладенца, Богодете, можемо истински волети само када смо душом и срцем деца. Срећом, „одрастао човек је способан да се врати детињству”; штавише, он „постаје одрастао онда када заволи детињство” и „када чезне за детињством”, за његовом слободом, искреношћу и радошћу (Александар Шмеман). А шта видимо данас, у свету и код нас? Да ли детињство и децу воле људи, одрасли, али отпали од Бога, када без гриже савести убијају десетине хиљада деце? Није важно чија су то деца, палестинска, арапска или јеврејска, руска или украјинска, или нека друга, међу њима и српска деца; самим тим што су деца, она припадају Господу, Животодавцу и Промислитељу, али и свима нама, васељенској породици званој човечанство. Ко је имао право да, на питање о неких пола милиона деце коју је НАТО-војска побила у Ираку, одговори да се то, упркос суровости, исплатило? Ко је дао право Хамасу да јеврејску децу отима и држи као таоце, а ко израелској војсци да за непуна два месеца побије неких осам хиљада невине палестинске деце, скоро половину од свих убијених? Ко је имао право да осуди на смрт дванаест српских беба, пре више од четврт века у Бањалуци, све у име миротворних санкција? Ко је имао право да убије девојчицу Александру Зец и целу њену породицу у Загребу, малу Милицу Ракић у Батајници, српску децу у Гораждевцу код Пећи? Ако наставимо да набрајамо жртве дечје Голготе, од Дахауа и Аушвица, Јастребарског и Јасеновца, до данашњих стратишта широм света, ова божићна порука, драга децо наша духовна, претвориће се у бескрајну тужбалицу. Треба додати и злокобну чињеницу да су одрасли успели да створе друштво у којем је све више и деце насилника, деце злочинаца. Примерâ је много, – у Америци, у Европи и другде, – али, нажалост, и усред Београда: школа „Владислав Рибникар” довољно о томе говори. Све вас, браћо и сестре, позивамо на усрдну покајничку и очишћујућу молитву за децу и за све људе у нашем народу, овде и у расејању, особито за напаћени, али усправни, верни и храбри српски народ на Косову и у Метохији, као и за све људе и народе на земљи. У туробној стварности данашњице наш једини одговор, достојан наше православне хришћанске вере, јесте божићно славословље. Зато: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лук. 2, 14; ср. 19, 38). Данас прослављамо дивни Дан Христовог Рођења и овим речима божићне песме: „Бестелесни се оваплоћује, Невидљиви бива виђен, Недодирљиви постаје опипљив, Ванвремени добија почетак у времену, Син Божји – Син Човечји постаје…” Данас нас Мајка Црква позива: „Христос се рађа – славите! Ево Христа са небесâ – Њему, у сусрет ходите! Ево Христа на земљи – узвисите се! Певај Господу, сва земљо!” Молимо се за мир свуда у свету. Апелујемо на вас да се борите за светињу брака и породице, нарочито пак за узрастање деце „у страху Господњем”, што значи у побожности и честитости, а не у робовању саможивости и болестима зависности. Позивамо вас да Бадње вече прославите у породичном кругу, са својом децом, у духу вековне традиције српског народа, уз бадњак, у атмосфери која ће вас подсетити на убогу витлејемску пећину, склониште пастирима и њиховим стадима. У њој се, на бескрајно смирен начин, родио Цар славе и био положен у обичне јасле уместо у колевку јер за Њега, највећега Госта, Емануила или „Бога Који је с нама”, „не бејаше места” у људским гостионицама онога времена (Лук. 2, 7), као што га ни данас нема не само у савременим хотелима него ни у неким људским срцима. Честитајући свима вама, браћо и сестре, и овај Божић, као и наступајућу Нову годину доброте Господње, призивамо на вас благослов Бога и Оца, нас ради Рођенога Сина Његова Исуса Христа и Светога Духа, од Којега – и Пречисте Дјеве Марије – Он и би рођен, уз сверадосни божићни поздрав: Мир Божји – Христос се роди! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2023. године Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ Епископ будимски ЛУКИЈАН Епископ банатски НИКАНОР Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН Епископ канадски МИТРОФАН Епископ бачки ИРИНЕЈ Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ Епископ жички ЈУСТИН Епископ врањски ПАХОМИЈЕ Епископ шумадијски ЈОВАН Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ Епископ зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Епископ западноамерички МАКСИМ Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ источноамерички ИРИНЕЈ Епископ крушевачки ДАВИД Епископ славонски ЈОВАН Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ тимочки ИЛАРИОН Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН Епископ далматински НИКОДИМ Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ западноевропски ЈУСТИН Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ јегарски НЕКТАРИЈЕ Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Умировљени Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Умировљени Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ Умировљени Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН Умировљени Епископ славонски САВА Умировљени Епископ милешевски ФИЛАРЕТ Умировљени Епископ нишки ЈОВАН Извор: СПЦ

У среду, 27. децембра у 14 часова у Амфитеатру Народне библиотеке Србије у Београду биће одржано свечано представљање комплета пет књига под насловом „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“ у издаваштву Народне Библиотеке Србије и Музеја Српске Православне Цркве и отварање пратеће изложбе. Тим поводом, присутнима ће се обратити рецензент издања проф. др Томислав Јовановић, коаутор Љупка Васиљев, начелник Археографског одељења НБС др Владан Тријић и управник Музеја СПЦ јереј др Владимир Радовановић. Пројекат публиковања албума водених знакова, палеографског албума и описа рукописа Грујићеве збирке осмишљен је још почетком шездесетих година прошлог века, заслугом протојереја-ставрофора професора Владимира Алексијевича Мошина, оснивача Археографског одељења Народне Библиотеке Србије. Са првим археографским описима рукописне збирке из Оставине Радослава М. Грујића отпочето је у периоду 1962–1964. године. Професор Мошин је окупио младе сараднике и заједно са њима истраживао рукописе ове збирке током више деценија. За већину рукописа израдио је описе материјалног стања, писма, језика, садржине и записа, као и историјат. У настојању да се овај посао оконча после смрти проф. Мошина, потпуно опише збирка и овековечи рад претходника који је трајао више од седамдесет година, остварена је сарадња Музеја Српске Православне Цркве и Народне библиотеке Србије из које је произашло издање „Рукописи Музеја Српске Православне Цркве: Збирка Радослава М. Грујића“. Заједничким снагама, ове две институције су у току последње деценије радиле на томе да се систематизују све белешке са описима рукописа проф. Мошина и његових сарадника, али и да се доврши оно што није било урађено. Љупка Васиљев, која је од почетка сарађивала са проф. Мошином на обради фонда рукописа збирке Радослава Грујића, обрадила је илуминацију, повез и водене знаке, касније додавши и комплетне описе више десетина неописаних рукописа, ради увида у потпуност збирке, те приредивши две свеске Палеографског албума. Димитрије Богдановић је проверио и допунио до тада урађене описе, оставивши и напомене о томе шта је потребно да се још предузме, а обрадио је и 25 раније необрађених, млађих књига. Најзад, Мирјана Гроздановић-Пајић проверила је, допунила и датовала водене знаке, припремивши и Филигранолошки албум. Крајњи резултат овог оствареног пројекта данас јесте преко 350 обрађених рукописа и пет публикованих књига: Филигранолошки албум водених знакова, два тома Описа рукописа и два Палеографска албума. Уз представљање петокњижног издања приређена је и пратећа изложба. *** Радослав М. Грујућ (1878–1955) Протојереј-ставрофор проф. др Радослав М. Грујић једна је од најистакнутијих личности српске науке и културе између два светска рата. Започео је своје образовање у родном Земуну, да би после стицања свештеничког чина (1899) једно време радио као вероучитељ у Бјеловару, а потом завршио Правни факултет (1908) и Философско-хисторички факултет у Загребу (1911). Био је професор Богословије Светог Саве у Београду од 1919. године, затим ванредни и редовни професор и декан Филозофског факултета у Скопљу и Теолошког факултета у Београду. На позицији председника Скопског научног друштва био је до 1937. године. Заслужан је за оснивање Историјско-археолошког музеја у Скопљу. Заједно са проф. Лазаром Мирковићем радио је на оснивању Музеја Српске Православне Цркве. Био је дописни члан Српске академије наука и уметности и један од оснивача Археолошког и историјског института САНУ. Током свог живота Радослав Грујић успео је да спасе и прикупи преко 350 рукописних књига. Ова збирка рукописних књига представља један је од најзначајнијих и најобимнијих фондова рукописних књига у српском народу. Извор: Информативна служба СПЦ

Поводом неистинитих информација које су се појавиле на друштвеним мрежама, а пренела их једна медијска кућа, а у вези са званичним налозима Патријарха српског г. Порфирија на друштвеним мрежама, обавештавамо јавност да је за управљање налозима Његове Светости Патријарха, као и свих патријаршијских гласила, искључиво надлежна Информативна служба Српске Православне Цркве и да нико други са тим пословима нема ни посредне ни непосредне везе. Једино што је тачно у вези са наведеним објавама је да је Информативна служба Српске Православне Цркве ових дана, код овлашћеног заступника компаније Мета покренула поступак верификације патријарховог фејсбук налога (добијање плаве тачке), имајући у виду чињеницу да на тој платформи постоји низ лажних налога који узурпирају име и титулу Патријарха српског. https://spc.rs/za-patrijarhove-naloge-na-drustvenim-mrezama-zaduzena-je-informativna-sluzba-srpske-pravoslavne-crkve/

Са великом тугом у срцу молимо се Спаситељу да у Царство небеско прими све Србе и Албанце пострадале 24. септембра 2023. године, у Бањској на Косову. Изражавамо најдубље саучешће сродницима пострадалих и молимо се Пресветој Мајци Божјој да им пружи утеху, каже се у Саопштењу Светог Архијерејског Синода СПЦ. Позивамо и верни народ да се моли Господу за све пострадале, како би Бог даровао мир свој свима, ради будућности и Срба и Албанаца на Косову и Метохији. Морамо знати једноставну јеванђелску истину да мир не можемо измолити од Бога само за себе него да се морамо молити и за мир са онима са којима живимо, са нашим суседима. Са жаљењем, пак, констатујемо да многи из Приштине и из света, али, што је далеко трагичније, и из Београда, са различитих идеолошких полова, не бирајући средства, покушавају да Српску Православну Цркву прикажу као учесницу, чак и виновника, сукоба и трагичних догађаја. Циљ тих који по сваку цену желе да увуку Цркву у трагичне сукобе, јесте да Српска Црква са својим верним народом нестане са Косова и Метохије. Стога подсећамо на десетовековно непрекинуто присуство Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, а више од свега на то да је Српска Православна Црква, са свештенством, монаштвом и верним народом, ту опстајала у свим временима, у свим условима, упркос најстрашнијим гоњењима, страдању и мучеништву монахâ, свештеникâ и верникâ, и то искључиво због тога што су били православни Срби, верни крсту Христовом и Косовском завету. Подсећамо и на то да се Српска Православна Црква увек залагала, као што се и сада залаже, да се неспоразуми на Косову и Метохији решавају мирно и дијалогом, у циљу мирног саживота Срба, Албанаца и свих других народа који на том подручју живе. Дајемо пуну молитвену и сваку другу потребну подршку и потпору Епископу рашко-призренском г. Теодосију, браћи свештеницима, монасима и верницима. Српска Православна Црква је, нарочито великим силама, много пута, указивала на крајње опасну политику власти у Приштини, чији је једини циљ потпуни изгон српског народа и стварање етнички само албанског Косова. У том циљу извршено је безброј напада на наше светиње, на наш народ, чак и на српску децу. Последњих месеци хапшени су људи, без икаквих доказа или на основу фабрикованих доказа, отимана је земља у поседу Срба, укратко, Косово и Метохија су данас бесудна земља, у којој нема ни слободе ни минимума нормалног живота за Србе. Браћи и сестрама на Косову и Метохији упућујемо поруку безграничне љубави и очинске бриге. Српска Црква ће, где год да живи и пастирски делује, наставити да штедро помаже вас, свој многострадални, али непоколебиви, поносни народ на Косову и у Метохији желећи да вам у и овим тешким данима пружи утеху, топлину и наду. Напослетку, истичемо да су за Српску Православну Цркву Косово и Метохија неодвојиви део државе Србије. Подржавамо и подстичемо наставак мирољубивог дијалога у циљу постизања мира и решавања животно важних питања за све који у Покрајини живе. Извор: Информативна служба СПЦ

Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа. Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их примењују. Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња? Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су, између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања. Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља (која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику. Но, шта се дешава када се тај наратив промени? Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на различите начине, поента је, међутим, да се он промени." До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу, сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете или привилеговани или прокажени. Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом, већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим тим и свест и култура друштва. Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. Није остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес- конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање - одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив. Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив – Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим расположивим средствима. Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив. Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму, и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе. Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А, народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“, нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам. Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра. Свештеник Владимир Вранић pouke.org

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Фондација "Лаза Костић" приређује у суботу 01. јула 2023. године у Вазнесењској цркви у Жаркову, свечану прославу славе младих "Лазиних амбасадора", дана св. Јована шангајског и санфранцисканског. Бденије и потом резање славког колача од 18 часова предводиће прота Бранко Митровић старешина овог храма, од 18 часова и 30 минута млади амбасадори ће дочекати све људе добре воље као драге госте. Марина Милић Радовић, еминентну српски пијаниста, професор Академије уметности у Новом Саду и оснивач Фондације, слушаоцима Радија "Слово љубве" открива више изузетних момената везаних за овогодишњу прославу и програм под називом "Рат и мир у нама и са другима": Разговор са Марином Милић Радовић: Извор: Радио "Слово љубве"

Главни културно-уметнички догађаји којима ће бити крунисана овогодишња манифестација "Дани српске културе у Италији", биће приређени у Удинама, Трсту, Вићенци и провинцији - од 23. до 25. јуна 2023. Манифестација је постала традиционални догађај Савеза Срба у Италији - одржава се шесту годину за редом, а овогодишња је започела 27. маја 2023. У петак 23. јуна у Удинама, са почетком у 20:00ч, адреса: Sala Squerzi, via Santo Stefano 5 У суботу 24. јуна у Вићенци, са почетком у 20:00ч, адреса: Teatro Comunale, Viale Mazzini 39 (sala del Ridotto) И у недељу 25. јуна у Трсту, са почетком у 19:00ч, адреса: Сала Ристо Шкуљевић, via Genova 12 Почасни гост из Србије биће песник, писац и aкадемик МАТИЈА БЕЋКОВИЋ, вокални солиста Павлина Радовановић, и композитор Гаврило Кујунџић, из Ораховца са Косова и Метохије У склопу ове три вечери такође ће учествовати уметници из наше дијаспоре: Скулптор Јелена Васиљев из Милана, вокални солиста Јулија Лазић из Тијена, ученици српске допунске школе из Удина, Вићенце, и околних градова, хор Српске православне цркве Светог Спиридона из Трста и фолклорне и певачке групе „Слога“ из Вићенце и Басана дел Грапе и „Понтес – Мостови“ из Трста. Програм Дана српске културе у Италији обухвата разне манифестације организоване од стране удружења која су чланови Савеза, спортске догађаје и богат културно уметнички програм са учесницима из Италије и гостима из Србије. Извор: Савез Срба у Италији