Претражи Живе Речи Утехе

Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа. Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их примењују. Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња? Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су, између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања. Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља (која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику. Но, шта се дешава када се тај наратив промени? Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на различите начине, поента је, међутим, да се он промени." До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу, сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете или привилеговани или прокажени. Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом, већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим тим и свест и култура друштва. Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. Није остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес- конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање - одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив. Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив – Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим расположивим средствима. Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив. Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму, и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе. Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А, народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“, нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам. Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра. Свештеник Владимир Вранић pouke.org

Једна од најзначајнијих кипарских цркава, за коју се верује да су је изградили анђели, предложена је за Унескову светску баштину. Црква Панагиа Ангелоктисти („Изграђена од анђела“) у селу Кити, око 12 км југозападно од Ларнаке, дом је мозаика посвећеног Богородици-Панагиа тис Ангелоктисти и Христа-Детета, окруженог арханђелима Михаилом и Гаврилом, једним од најбоље очуваних ранохришћанских мозаика на Кипру. Највероватније датира из касног 6. века, под византијским царем Јустином II. Црква је од 2015. године на листи пробних Унескових локација. Према народној традицији, становници Китиja су се тамо преселили да би избегли арапске нападе и одлучили да изграде цркву у част Богородице, преноси Cyprus-mal.com. Садашња црква подигнута је у 11. веку на рушевинама базилике из 5. века. Према предању, људи су приметили да се темељ цркве током ноћи померао и да је преко ноћи долазила војска анђела да гради цркву. Отуда и наслов „Панагиа Ангелоктисти“ . https://mitropolija.com/2022/08/22/kiparska-crkva-koju-su-sagradili-andjeli-predlozena-za-uneskovu-listu-svetske-kulturne-bastine/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 21. октобра 2021. године у Патријаршији српској у Београду министра без портфеља у Влади Републике Србије др Ненада Поповића. Министар је упознао Његову Светост о помоћи коју Влада Србије пружа у пожару пострадалом манастиру Хиландару, Пећкој Патријаршији и светињама Српске Православне Цркве, као и о започетим и планираним пројектима на очувању духовног и културног наслеђа српског народа. Пријему су присуствовали шеф Kабинета Патријарха српског Епископ марчански г. Сава и шеф Kабинета министра г. Душан Жарковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом одлуке угледне европске невладине организације за културну баштину EUROPANOSTRA од 8. априла 2021. да уврсти манастир Високи Дечани, поред неколико других културно-историјских објеката у Италији, Аустрији, Северној Македонији, Хрватској и Грчкој у овогодишњу листу седам најугроженијих споменика културе у Европи, већ данима смо сведоци организоване кампање коју спроводе косовске институције, албанске организације цивилног друштва на Косову (међу којима су неке од раније познате по екстремном национализму) и део медија. Циљ ове кампање јесте да се EUROPA NOSTRA прикаже као организација коју сунаводно инструментализовали Влада Републике Србије и СПЦ чиме се додатно још више угрожавају светиње наше Цркве на Косову и Метохији, посебно манастир Високи Дечани. Најпре се 18. марта 2021. појавило писмо упућено организацији EUROPA NOSTRA од стране садашњих водећих личности косовских институција (Албина Куртија и Вјосе Османи), које је у јавност пустио нови министар културе Хајрула Чеку. Потом је у суботу, 16. априла уследило ијавно писмо 40 албанских организација цивилног друштва на Косову, које оштро критикујуодлуку организације EUROPA NOSTRA, износећи оптужбе да уписивање манастира Високи Дечани на европску листу седам најугроженијих споменика културног наслеђа ствара „лажан одраз стварности на Косову“ и да подаци о номинацији „углавном потичу из извештаја српских институција“. Ове организације тврде да су „већ препознате универзалне вредности објеката које је УНЕСКО ставио на Светску листу културне баштине“, а да притом ниједном речју не помињу да су сва четири наша споменика УНЕСКО још од 2006. године на листи „Светске баштине УНЕСКО у опасности“ и да је манастир Дечани и даље под војном заштитом КФОР-а због реалних безбедносних ризика. Као Епископ рашко-призренски и дугогодишњи игуман манастира Високи Дечани (од 1992 до 2011.) осећам потребу да се јавно огласим и изразим најдубљу забринутост, јер се вишегодишња кампања скрнављења и уништавања српске православне културне баштине на Косову и Метохији сада наставља агресивним институционалним и политичким притиском косовских институција, као и негативном медијском кампањом противнаше Цркве, а посебно манастира Високи Дечани. Манастир Високи Дечани, као један од најважнијих споменика УНЕСКО у овом делу Европе, Europa Nostra сврстала је ове године међу седам најугроженијих споменика културе, пре свега имајући у виду да га је као угроженог препознао сам УНЕСКО. Циљ ове одлуке није политички мотивисан (јер су међу објектима и споменици из више европских земаља) већ искрена намера да се подстакне боља заштита и толерантнији однос према овом значајном споменику и светињиСПЦ. Уосталом, културна баштина треба да зближава, а не раздваја људе. Манастир Високи Дечани ипак је 21 годину под јаком заштитом међународних снага КФОР-а, посебно италијанског контингента, који непрекинуто сво ово време чува овај манастир. Високи Дечани су тренутно једини верски објекат на Косову и Метохији под заштитом КФОР-а, али и једини верски објекат и споменик УНЕСКО у Европи под оваквом војном заштитом. А то засигурно није без разлога, о чему сведоче следеће чињенице: 1. Први оружани напади албанских екстремиста блиских ОВК почели су одмах након завршетка рата и доласка међународних мировних снага. У фебруару и јуну месецу 2000.године на манастир Високи Дечани је испаљено неколико минобацачких граната. Након напада присуство снага КФОР-а је појачано, тако да су манастир једно време обезбеђивала и оклопна возила, а монаси годинама путовали под војном пратњом. То није била заштита од мирних суседа, већ од екстремистичких наоружаних група косовских Албанаца, које су тих месеци уништиле или тешко оштетиле 107 српских православних цркава (што је детаљно документовано фото-архивом), прогонећи истовремено српски народ, иако је оружани сукоб био завршен. 2. У „Мартовском погрому“ (17-18. марта 2004. године), када су само за два дана косовски албански екстремисти брутално уништили или тешко оштетили још 35 светиња СПЦ широм Косова и Метохије, у ноћи 17. марта на манастир Високи Дечани испаљено је 8 минобацачких граната. Истрагу је спровео и документовао италијански КФОР. Наредног дана око 400 косовских Албанаца окупило се у граду Дечани са намером да оружано нападну манастир, али су у последњем тренутку спречени, пре свега захваљујући посредовању бројних међународних званичника и нарочито тадашњег команданта Јужног крила НАТО снага, америчког Адмирала Џонсона, који нам је лично пренео шта је све те ноћи учинио да би спречио напад на манастир. Након овог напада КФОР је опет појачао присуство и организовао неколико контролних пунктова. Спровођене су редовне вежбеКФОР-а у циљу реаговања у случају нових напада. Како би се манастир додатно заштитио 2004. године Дечани су уврштени у листу споменика светске културне баштине УНЕСКО. Након две године на листу су додати и манастири Пећка Патријаршија, Грачаница, као и храм Богородице Љевишке у Призрену, а 2006. године УНЕСКО ставља сва четири поменута споменика тј. све четири светиње СПЦ на КиМ на листу Светске културне баштине у опасности, на којој се и данас после 15 година налазе. Иначе, садашњи председник САД, а тада сенатор Џо Бајден 9. марта 2005. године је у Сенату говорио о угрожености манастира Дечани (о чему постоји сачувани транскрипт), али и о томе како су дечански монаси пружили уточиште избеглицама за време рата без обзира на етничку припадност, о чему су у више наврата током и након сукоба извештавали угледи западни медији. Г. Бајден је иначе два пута посетио манастир Високи Дечани. Једном као сенатор 2005. године, а други пут као потпредседник САД 2009. године, када је посебно нагласио позитивну улогу манастира у време сукоба 1999. год. 3. Дана 30. марта 2007. године на манастир Високи Дечани испаљена је граната из зоље са оближњег брда. На сву срећу, граната је погодила средњовековни зид манастира, али не и цркву, која је циљана. Непосредно након напада генерални секретар УНЕСКО Коићиро Мацура (Koichiro Matsuura) 6. априла 2007. године осудио је у писаној изјави у име УНЕСКО напад на овај споменик светске културне баштине. Иако је одмах након напада удружење ратних ветерана ОВК у Дечанима, са локалним албанским медијима, оптужило Србе, па чак и сам манастир за оркестрацију овог напада, након полицијске истрагеухапшен је локални Албанац Јетон Муљај (Jeton Mulaj), кога је суд у Пећи 25. фебруара 2009. године осудио на три и по године затвора због напада на манастир. 4. Следећи инцидент се догодио 13. октобра 2014. год. када су на манастирским спољашњим зидовима, у непосредној близини, исписани графити терористичке организације ИСИС иОВК, уз натпис на енглеском „Калифат долази“. Косовска полиција је покренула истрагу, али починиоци овог инцидента никада нису пронађени. КФОР је додатно појачао заштиту манастира и повећао број патрола. 5. У вечерњим часовима 31. јануара 2016. године испред манастира ухапшена су у возилучетворица косовских Албанаца (Kushtrim Kurti, Kushtrim Rama, Alban Kelmendi i ArbenYmeri). Након претреса возила Косовска полиција и КФОР пронашли су оружје и литературу, која је јасно указивала на могуће везе са ИСИС-ом. Више косовских медија су убрзо објавили да је Косовска полиција претресом куће Куштрима Куртија пронашла још оружја и заставу терористичке организације ИСИС. Хапшење четворице косовских симпатизера ИСИС-а испред манастира Дечани у јануару 2016. године је забележено и на видео камерама. Жалосно је да косовска полиција није показала никакво интересовање за видео снимке са манастирских безбедносних камера, док су истрагу о очигледно планираном терористичком нападу детаљно спровеле војне обавештајне службеиталијанског и немачког КФОР-а. Двојица од четворице поменутих ухапшених били су намеђународној листи лица повезаних са тероризмом. Након инцидента постављен је додатни број видео-камера КФОР-а, а по први пут у манастир је смештено и неколико војника КФОР-а ради бољег обезбеђења. Према информацијама једног полицајца из Дечана, који је желео да остане анониман, у возилу ухапшених пронађен је у резервној гуми и експлозив. У то време знатан број младих Албанаца са Косова учествовао је у рату у Сирији под црном заставом ИСИС-а, о чему су писали и бројни међународни медији, укључујући и Њујорк Тајмс. Ово су само најважније безбедносне претње са којима се манастир Високи Дечани суочавао претходних година. Манастир Високи Дечани као и цела наша Епархија на Косову и Метохијисе последњих година посебно суочава и са институционалним притисцима, претњама, медијским нападима, као и отвореним непоштовањем косовских закона: 1. Најпре треба поменути покушај градње магистралног пута Дечани – Плав који је 2013. годинеспречен након интервенције америчке амбасаде у Приштини и кабинета тадашњег америчког потпредседника, а садашњег председника г. Џо Бајдена и тадашњег његовог шефа кабинета, а садашњег државног секретара САД Антони Блинкена, након њиховог разговора са тадашњим премијером Тачијем. Из међународних институција послана је јасна порука косовским званичницима да по косовским законима магистрални (транзитни) пут (посебно међународног карактера) не може да пролази кроз заштићену зону. Међутим, власти општине Дечани и нова влада Косова нису одустајали од намере да саграде спорни пут без заобилазнице. Поводом незаконитих радова у заштићеној зони манастира 2018. и 2020. године оглашавали су се амбасадори водећих западних земаља, а у новембру 2020. године донесена јеконачна одлука Савета за заштићене зоне да се магистрални пут не сме градити кроз заштићену зону, већ само као заобилазница. О овом питању детаљно правно мишљење дали су претходно правни тимови ЕУ канцеларије и ОЕБС-а. Рехабилитација локалног пута кроз зону је одобрена само уколико се буде одвијала паралелно уз изградњу заобилазнице и,наравно, уз забрану тешког транзитног саобраћаја. Од новембра 2020. када је одлука донесена и потписана од стране свих чланова Савета, укључујући и градоначелника Дечана, који се сложио са одлуком, није, нажалост, направљен ниједан корак у правцу градње заобилазнице. Самим тим, било какви радови на локалном путу, према одлуци Савета за заштићене зоненису дозвољени и представљали би кршење закона и одлуке Савета. Тврдња, која се помиње у писму Курти-Османи, да овде није реч о међународном путу није тачна, јер је општина Дечани званично прогласила градњу овог пута са црногорском општином Плав уз подршку два претходна премијера Косова. Премијер Хоти је 16. јуна 2020. чак нагласио „да је пут Дечани-Плав важан пројекат за албанске земље“, што су објавили водећи косовски медији. 2. И коначно, један од највећих проблема са којим се суочава манастир Високи Дечани, свих ових година, јесте покушај узурпације 24 хектара манастирске земље, која је само један део од укупно 700 хектара земље која је манастиру конфискована од стране комунистичких власти1946. год. Поменутих 24 хектара су манастиру враћена пре оружаног конфликта на Косову и Метохији, одлуком Владе Републике Србије 1997. год по свим тадашњим законима. Иако је та земља уредно била убележена у општински катастар, локалне албанске власти су незаконитопромениле садржај катастра 2002. године и од тада до 2016. године трајала је мукотрпна правна борба манастира са општином Дечани и њеним непостојећим фирмама, које су упорнопредстављане као наводни власници земљишта. Правни процес пред косовским судовима је завршен одлуком најпре Врховног суда Косова, а затим и Уставног суда Косова 20. маја 2016. године да се манастиру признаје власништво над поменутом земљом и да исту треба унети у катастар. Већ је пет година како се ова одлука не спроводи и поред захтева Уставног суда Косова од 28. јануара 2019. године, и више саопштења представника Амбасаде САД, канцеларије ЕУ и амбасадора Квинте да се она спроведе и земља укњижи у катастар. Ово питање се последњих година такође редовно помиње као проблем у вези са поштовањем верских слобода на Косову у извештајима Стејт Департмента. Насупрот свему томе,општинске власти у Дечанима су годинама уз помоћ екстремно настројених група спроводиле систематску медијску хајку на манастир, организовали неколико пута демонстрације и чакпокушали да блокирају приступ манастиру. Ово озбиљно питање се не помиње ни у писму Курти-Османи, као ни у поменутом писму албанских организација цивилног друштва наКосову, као да закони и судске одлуке на Косову не вреде за све грађане једнако. Поврх свега тога, поједини представници косовских институција настављају са тврдњом да су не само манастир Високи Дечани, већ и остали објекти СПЦ на Косову и Метохији, од којих су многи скрнављени, паљени, или чак потпуно рушени од стране албанских екстремиста НАКОН завршетка рата, наводно албански споменици културе и да их Косово правно штити. Пред страним представницима се упорно тврди да овде наводно владају етничка и верска хармонија, иако односи између Срба и Албанаца већ годинама нису били тако погоршани као сада. Иако у косовским законима формално постоје одређене гаранције заштите објеката СПЦна основу обавеза које је Скупштина Косова 2008. год. прихватила из тзв. Ахтисаријевог плана (Анекс V), оне се редовно не поштују, као ни званично име Српске Православне Цркве.Посебно нечастан пример напада на манастир Дечани и нашу Цркву представља најновија медијска хајка једне маргиналне организације, познате по нечасној улози у ширењу лажних информација у току албанских нереда 2004. године (о чему су писали и ОЕБС и организација Human Rights Watch). Ова организација која се наводно бави „људским правима“ директно је сасула низ оптужби на личност садашњег игумана Дечана архимандрита Саве, који је са својом братијом заједно са нама као Епископом, свих ових година активно посвећен очувању духовне и културне баштине СПЦ на Косову и Метохији, али и међуетничком и међуверском помирењу. Ниједан представник косовских институција, или неке албанске организација цивилног друштва са Косова, није изразио неслагање са оваквим лажним и неоснованимоптужбама, што говори о опасном порасту нетолеранције према српском становништву на КиМ. Имајући све ове чињенице у виду, можемо само да кажемо да забрињавајуће понашање садашњих косовских институција које својим писмом негирају угроженост манастира Високи Дечани, као и чињеничну неутемељеног писма албанских организација цивилног друштва на Косову, представљају жалостан пример нетолеранције и показатељ су стварних намеракосовских институција које желе да присвоје српску духовну и културну баштину, што је влада Косова и пробала нацртом закона о културној баштини 2015. год. Наша баштина, која је вековима чувала идентитет нашег народа, културу и веру, сада је и те како институционално угрожена, не само у Дечанима, већ посвуда на Косову и Метохији. Због тога, овим саопштењем желимо да скренемо пажњу јавности да се ни братство манастира Високи Дечани, ни наша Епархија, не осећају сигурно и заштићено у оваквој ситуацији. Због свакодневног кршења закона, људских и верских права српског народа на Косову и Метохији, честих пљачки и скрнављења наших храмова, гробаља, спречавања повратка нашег протераног народа, онемогућавања приступа верника неким од наших верских објеката, морамо да нагласимо да у постојећим околностима не можемо да имамо поверења према косовским институцијама и њиховој тобожњој заштити. Зато с пуним правом апелујемо на интензивнију међународну заштиту наших светиња и права, јер је међународно цивилно и војно присуство тренутно једини гарант нашег опстанка. Подржавајући свесрднопринцип да се сви проблеми морају решавати мирно и цивилизовано, сматрамо да је због свега наведеног неопходно да се у процесу дијалога Београда и Приштине обавезно размотредодатне институционалне мере заштите светиња СПЦ и нашег верног народа, као важан предуслов за решавање постојећих питања на Косову и Метохији. Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ Епархија рашко-призренска са забринутошћу је примила вест о најави почетка извесних радова на локалитету древне српске средњовековне катедралне цркве Светог Николе, саборног храма новобрдских и грачаничких епископа, у непосредној близини (подграђу) тврђаве Ново Брдо. Овај храм је подигнут средином 14. века и био је дограђен у време деспота Стефана Лазаревића и после 1455 године. По свему судећи касније је под османском влашћу претворен у џамију, да би објекат после био срушен у земљотресу и остао у рушевинама до данашњих времена, као и остаци града који је убрзо запустео. Као и велике немањићке задужбине (13 и 14. века) Сопоћани, Ариље, Високи Дечани, новобрдска црква Светог Николе грађена је у романичком стилу базилике и до пада Новог Брда под османску власт била је главно православно богослужбено место. Недалеко од овог храма налазе се остаци градске римокатоличке цркве тзв. Сашке цркве, која је добила назив по рударима Саксонцима (Сасима), који су поред дубровачких трговаца и домаћег српског становништва чинили део богатог и разноликог културног и верског мозаика средњовековног Новог Брда, као једног од најзначајнијих градова средњовековне Србије. Информације о планираном пројекту конзервације храма Светог Николе објављене су у косовским медијима и према доступним информацијама пројекат изводи Археолошки институт Косова уз финансијску подршку немачке амбасаде у Приштини. Противно закону о званичним језицима и називима општина, медији говоре о "катедрали у Артани, бившем Новом Брду" игноришући званично име општине. Епархија рашко-призренска напомиње да се храм Светог Николе налази у једној од четрдесетак специјалних заштићених зона, које по косовским законима подлежу посебној процедури, која не зависи само од косовских институција, већ и од става Српске Православне Цркве. Осим тога, овај стари верски објекат је на сајту косовског Министарства културе нетачно представљен као римокатоличка црква, без икаквог помињања аутентичне историје храма и досадашњих резултата археолошких истраживања (https://dtk.rks-gov.net/tkk_objekti_sr.aspx?id=283) што је жалостан показатељ тенденције мењања историјских чињеница на овим просторима. Тим поводом наша Епархија је већ контактирала немачку амбасаду, а такође ће у даљој процедури ургентно бити ангажована и Комисија за заштићене зоне, чији је члан Епархија Рашко-призренска. Веома је важно у сарадњи са ОЕБС-ом и канцеларијом ЕУ утврдити тачно све чињенице и пројекат конзервације рушевина храма вратити у оквире закона. У противном сваки даљи радови на овој локацији били би незаконити. Црква Светог Николе истраживана је још од 50-тих и 60-тих година прошлог века и ту су пронађени бројни натписи и елементи камене пластике који јасно указују на порекло храма и његов стил. У оквирима храма пронађени су и бројни гробови, који су у међувремену отварани и кости одношене у Приштину без икаквог обавештавања Српске Православне Цркве. Одлучан став наше Епархије јесте да се било какви конзерваторски радови, као и презентација ове баштине, може радити једино узимајући у обзир досадашње археолошке радове и у пуној сарадњи са еминентним српским експертима које ће ангажовати Епархија рашко-призренска. Апсолутно је неприхватљива и контрапродуктивна било каква политизација питања културне баштине, а поготово једнострано мењање историјских чињеница. Досадашња истраживања и историјат храма Светог Николе детаљно су представљени у монографији "Црква Светог Николе - Катедрала Новог Брда" археолога Марка Поповића и Игора Бјелића, Београд 2018. године (на српском и енглеском језику). На основу обимних историјских и археолошких цитираних извора, фотографија локације, нађених артефаката, цртежа и могуће идеалне реконструкције може се добити за сада најкомплетнија слика о катедралном храму Новог Брда. Ова вредна књига у pdf формату доступна је на: https://d.pr/free/f/34iYBL. Дато у канцеларији Епархије rашко-призренске Призрен-Грачаница, 6. јуна 2019. године Извор: Епархија рашко-призренска