Претражи Живе Речи Утехе

Дана 21. октобра 2021. године одржан је разговор у онлајн формату Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила са делегатима Деветог међународног фестивала „Вера и реч“ – „Црква у свету који се мења: изазови и поуке дигитализације“. Током разговора Предстојатељ Руске Цркве одговарао је на питања учесника. Једно од питања Његовој Светости поставио је ђакон Михаил Степанков, руководилац Одељења за црквене односе са друштвом и медијима Епархије јекатеринодарско-кубанске. „На отварању конференције „Светско Православље: првенство и соборност у светлу православног учења“ рекли сте да Цариградска Патријаршија заправо следи модел обнављања раскола из 1054. године. Ако је то заиста тако, ако је то заиста њихов циљ, до чега ће доћи? Шта нас чека?“, обратио се о. Михаил Његовој Светости. „То не може бити циљ Цариградске Патријаршије. Она, наравно, не тежи расколу, није њен циљ да уништи јединство Православља. Али, тежња да утврди своје првенство не као први међу једнакима, већ као први без једнаких – онако како се сада изјашњава Цариград – наравно, носи у себи потпуно одређени страшни метак, бацил уништавања црквеног јединства“, одговорио је Његова Светост Патријарх Кирил. У том смислу поглавар Руске Православне Цркве непрестано подсећа на оно што се догодило 1054. године: „Римски епископ је настојао да прошири своју директну јурисдикцију на целу Васељенску Цркву. Али, чекајте, а шта се сада дешава? Данас Цариградски Патријарх, тумачећи своје првенство на нов начин, изјављује да је то првенство без једнаких, да је то његово Богом одређено место, које претпоставља вршење власти према свим осталим Помесним Православним Црквама. Дакле, то је исти став, који је довео до поделе 1054. године!“ „Онда се поставља питање: када је ова доктрина настала у Цариграду? Ми се не сећамо ове доктрине још пре 30 година. Могло би се расправљати на конференцијама да то представља само теоријски дискурс, али то није само теоријски дискурс. То су практични поступци Цариграда повезани, пре свега, са Украјином. Цариград је упао у канонски простор друге Православне Цркве. Штавише, он је незакониту расколничку заједницу, која је настала на тој територији, овластио и потчинио себи. Предузимајући ове саблазне и заиста необјашњиве поступке са становишта историјске стварности, зар Цариград није схватио да ће они довести до поделе?“, упитао је поглавар Руске Православне Цркве. Према речима Његове Светости, када би се озаконило оно што је Цариград урадио, то би значило да „признајемо источног Папу“. „Ако останемо православни, признајемо да Православном Црквом управља саборност, да у Православној Цркви постоји први међу једнакима, а да тај први има веома ограничену функцију, која ни на који начин није повезана са управљањем Помесним Православним Црквама, већ да је она чисто представничка – он је први приликом богослужења. Ми смо се чак сложили да на заједничким православним заседањима не треба бирати предстојатеља, већ да то буде цариградски Патријарх, иако смо у почетку инсистирали да га треба бирати“, рекао је Патријарх Кирил. Руска Православна Црква „увек је ишла путем стварања пријатне атмосфере за свеправославни дијалог“, нагласио је Његова Светост. „Зато смо одустали од захтева да се бира предстојатељ, сложили смо се – нека буде Цариград. Али то не значи да смо се сложили с тим да цариградски Патријарх има посебна овлашћења, која се разликују од других Патријарха, посебно она која се тичу читавог светског Православља“, резимирао је Предстојатељ. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а

Марковић је јуче позвао Kустурицу да се огради од споменика Стефану Немањи који ових дана постављају градске власти на Савски трг у Београду. Марковић је споменик назвао катастрофом истакавши да је убеђен да се ни славном редитељу не свиђа оно што је комисија, ћији је он био члан изабрала, и позвао га да то јасно и гласно каже, упитавши га: “Иначе, где ће ти душа… Емир Kустурица му је данас одговорио отвореним писмом објављеном на порталу Искра. Текст који почиње речима “Драги Горане Србине” преносимо у целости: “Не знам са којим спомеником Стефана Немање си упоредио овај који ти се не свиђа. Вјерујем да ти знаш и ако је тако, молим те да ми јавиш. Kада бих ја знао да постоји скулптура праоцу Србије у посљедњих осамсто година, рекао бих ти лично. Сигурно ти не бих јављао преко Пешчаника. Има хиљаду начина да се повежу познаници са филмских фестивала и са рекреативних утакмица у фудбалу које су одигране за вријеме мог служења војног рока у Београду када ти је Петар Божовић уђелио снажан комплимент називајући те краљицом тијела. Било би неукусно када бих ја тебе на јавном мјесту упутио на много мање одрицање од оног на које ти мене тјераш. Тражиш да се морално дистанцирам не само од споменика имењаку Немањи, него и од аутора који је у Њујорку поставио споменик Ленону, у Москви руском цару, и да не набрајам све украсе које је руски умјетник и академик Александар Рукавишњиков расуо по свијету. Kада бих био присиљен да те јавно прозовем да нешто мијењаш, инсистирао бих да се одрекнеш борбе против „малигног Руског утицаја” (ово је само једна у низу акција у којима ти учествујеш од деведесетих откад ђелујеш на сцени достављања и пријављивања свог народа западном хегемону и сада си се окренуо против мене ). Умјесто тога, рецимо, позивам те да изоштриш смисао за страдање хришћана на Kосову и Метохији или у Црној Гори? Не само због хришћанске културе него и твоје секуларне грађанске политике којом се, за разлику од мене, бавиш, а не знаш да она не постоји без историје коју је управо Стефан Немања, имењак, започео на Балкану. Није добро, Горане Србине, када безбожник спомиње душу, тако да твоје питање „гђе ће ми душа“ ако се не оградим од одлуке жирија која ће, наводно, уништити Београд, није само произвољност филмаџије чије су стваралачке бисаге пресушиле, између осталог избјегавајући годинама политичку димензију у твојим филмовима и вјеровању да је та делатност само забава. Сада је политика постала твоја судбина рођена у „ужасу празнине“ твог филмског жанра. Послије свега бринеш за моју душу? Ти и ја се не разликујемо само у бризи и небризи према хришћанима Kосова и Црне Горе, разумјевању политике и историје. Сумњам да ти вјерујеш у вјечност душе као ја, јер да је обрнуто не би могао да правиш филм о Бернар-Анри Левију, псу рата, човјеку који гђе год се појавио у вијетнамки пријатне кафа боје, ту је почињао рат. Он је служио као претходница пљачкашким походима Обаме, Kлинтонових, Саркозија! Ђе ти се потопила душа, земљаче. Човјек који направи филм о Бернару Левију губи лиценцу јавног делатника и никоме нема право да кроји моралне норме, а камоли да се интересује за судбину нечије душе и брине о њеном кретању. Дакле, твој вапај за мојом душом, био је признање празнине у којој живи један бездушни тип. Разумио сам да си тада био декинтиран, па те морално посрнуће одвело репатом вампиру Левију и да си направио филм због ког си забетонирао властити дух у блато незадовољства и лошег старења, а оно мало душе коју си давно извртио у својим филмићима, процурило је кроз празне џепове и сада звецка кроз ситниш који си добио заузврат од француског ратнохушкача. Видио сам твоје лице на Јутјубу када је овај философски кепец у Београду попио торту у фацу и није ти било драго, али на твом лицу није било сажаљења према инвеститору. Ниси се ти никада до краја поистовјећивао са идејама, а за тај филм вјероватно ни лова ни није била велика!” Извор: nova.rs