Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'нову'.
Found 28 results
-
Обавештавамо јавност да је од данас почела да ради интернет-страница Библиотеке Српске Патријаршије, којој се може приступити путем званичне странице Српске Православне Цркве или директно путем веб-адресе: www.bibliotekasp.rs. На интернет-страници Библиотеке Српске Патријаршије представљена је њена структура, као и фондови, научни пројекти, сарадња са другим установама културе, те начин коришћења библиотечких фондова. Сајт је у процесу надоградње и у наредном периоду може се очекивати његова коначна верзија. Извор: Информативна служба СПЦ
-
- библиотеке
- интернет-страницу
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Реферат митрополита запорошког и мелитопољског Луке на научној конференцији "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини", у организацији Центра за руске студије Факултета политичких наука у Београду. Редакција Поука захваљује професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу. Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији. Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља. Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године. У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима. Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“: На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално. Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха. Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства. Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“. Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији. Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу. О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“. Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“. Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“. Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“. Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом. У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти. Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате. Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама. Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“). У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године). Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве. Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“ И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима. Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената. Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве. Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља: 1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола. Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења. 2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“. 3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање. 4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка. 5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије. 6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције. 7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“). Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице. View full Странице
- 2 нових одговора
-
- превладавања
- путеви
- (и још 9 )
-
Догађаји везани за неканонско мешање цариградског патријарха Вартоломеја и његовог Синода у украјинску црквену кризу и стварање „Православне цркве Украјине“ („ПЦУ“) многи православни јерарси и аналитичари с правом сматрају делом пројекта већих размера, који има за циљ унификацију хришћанског света под руководством Ватикана уз учествовање Фанара. Напори Васељенске патријаршије усмерени на пропагирање идеје „првог без једнаких“, као и активан екумениски дијалог с Римокатоличком црквом, довели су до значајних промена у светском православљу. У овом контексту пројект „ПЦУ“ представља експериментални полигон за испробавање метода и праксе разарања устаљеног поретка у односима између помесних православних цркава и изобличавање екуменског дијалога. Овај реферат је посвећен анализи датих процеса, процени последица, као и разматрању начина за заштиту канонског поретка у садашњој црквеној ситуацији. Последњих година васељенски патријарх Вартоломеј активно пропагира концепцију „првог без једнаких“ која намеће много питања и изазива забринутост у другим помесним православним црквама. По овој концепцији, цариградски патријарх стиче посебан статус у православном свету који не претпоставља само првенство части већ и првенство власти. Услед таквог позиционирња, патријарх Вартоломеј преузима овлашћења која нису предвиђена канонима и историјском праксом православља. Залажући се за идеју свог првенства на православном Истоку, Фанар тежи зближавању с Ватиканом. Заједничка богослужења и молебани представника Цариградске патријаршије и Римокатоличке цркве постали су уобичајена појава. Занимљиве су изјаве самог патријарха Вартоломеја о жељи да се уједини с римокатолицима. На пример, 2021. године, прослави у част Светог апостола Андреја Првозваног у Цариграду присуствовала је делегација Ватикана на челу с кардиналом Куртом Кохом. Патријарх Вартоломеј је у својој проповеди истакао да његови сусрети с папом Фрањом појачавају жељу за „заједничким путиром Евхаристије“. Ово указује на активне покушаје зближавања Фанара и Римокатоличке цркве. Сличне појаве су више пута потврђене, посебно уочи прославе 1700. годишњице Првог васељенског сабора 2025. године. У овом контексту важно је истаћи да је Православна Црква више пута осуђивала Унију. Светско православље је још 2003. године преко предстојатељâ свих помесних православних цркава изразило солидаран став поводом Уније и покушаја успостављања унијатске патријаршије у Украјини. Овај одговор је дат у меморандуму кардинала Валтера Каспера који се у име Апостолске столице обратио Његовој светости патријарху московском и целе Русије господину Алексију II. Након што је патријарх Алексије меморандум проследио поглаварима свих помесних цркава, они су послали своје одговоре римском папи, укључујући и Цариградског патријарха Вартоломеја, који му је упутио специјалну посланицу. Унија је у овим посланицама окарактерисана као еклисиолошка јерес која нема право на постојање у хришћанству, а стварање украјинске унијатске патријаршије као крајње непријатељски и злонамеран корак према православљу. Осим тога, у Заједничкој декларацији коју су потписали патријарх московски и целе Русије господин Кирил и римски папа Фрања за време сусрета у Хавани 2016. године, методе унијатства и прозелитизма проглашене су неприхватљивима. Ипак, без обзира на овај солидарни протест, васељенски патријарх Вартоломеј и даље пропагира своју еклисиолошку концепцију „првог без једнаких“, припремајући терен за глобалну Унију. Већ сад се види да ће ова тежња ка уједињењу неизбежно довести до дубоких промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе веронауке, богослужбену праксу и канонски поредак. Посебно, имајући у виду недавне речи папе Фрање које је изговорио 13. септембра 2024. године у Сингапуру на сусрету с омладином, којем су присуствовали представници пет различитих религија. Он је на овом сусрету изјавио да су „све религије пут ка Богу“: На примеру Украјине Фанар остварује стратегију уједињења која касније може бити примењена на ширем нивоу. Њен првобитни циљ је формирање нове Уније на основи „ПЦУ“ и Украјинске гркокатоличке цркве (УГКЦ). Уколико овај задатак буде остварен, Цариградска патријаршија и Ватикан би почели да користе „украјински преседан“ као доказ за то да је уједињење православаца и римокатолика без промене догме у њиховом учењу оствариво и реално. Оснивање „ПЦУ“ 2018. године с даривањем Томоса о аутокефалности представља полазиште за покретање одговарајућег експеримента. О овоме сведоче каснији догађаји у Украјини који су уследили након деструктивног корака васељенског патријарха. Један од главних елемената овог пројекта представља сарадња „ПЦУ“ с Украјинском гркокатоличком црквом. Од „Евромајдана“ и догађаја из 2014. Године, заједнички молебани и акције представника Думенкове творевине и унијата су у Украјини постали уобичајена појава. Ова заједничка дејства треба да прикажу масовност и да покажу могуће уједињење двеју конфесија. Међутим, очигледно је да овакве иницијативе не настају због духовне потребе, већ их диктирају политичка конјуктура и жеља за стварањем привида јединства. Предводник „ПЦУ“ Епифаније Думенко више је пута изјављивао да тежи продубљивању односа са УГКЦ, истичући да ће евентуално уједињење зависити од глобалног православно-римокатоличког дијалога: „Овај кључ [за уједињење двеју украјинских верских организација – прим. м. Луке] се не налази у Украјини, већ у Риму и Цариграду, јер се у њима воде екумениски разговори. У будућности ће од тога зависити и наши односи овде, у Украјини. Међутим, ови односи су добри и верујем да ће убудуће постајати само још бољи“ – рекао је поглавар „ПЦУ“ 12. септембра 2019. година на сусрету одржаном на Националном универзитету „Лавовска политехника“. Присуство римокатолика на богослужењима јерарха и клирика „ПЦУ“ непосредно илуструје даље кретање ка Унији. Подједнако значајан правац у ширењу „Овертоновог прозора“ у унијатским процесима представља и разрада операција на практичној гутању и „варењу“ од стране УГКЦ једног од делова који су се одвојили од „Украјинске аутокефалне православне цркве“ („УАПЦ“) (некадашња Харковско-полтавска епархија „УАПЦ“). Ватикан је дозволио и одобрио овај процес и тако је de facto створио први преседан у историји савремене Украјине у виду преласка у унију верске структуре која се позиционирала као православна. По мишљењу стручњака, ову иницијативу треба сматрати својеврсном финалном фазом технологије интеграције украјинског православља у католичке структуре. Узгред речено, у вези с тим треба обратити пажњу и на чињеницу да се процес спајања „УАПЦ“ наставио чак и после стварања „ПЦУ“ као места за окупљање различитих организација које су из православља отишле у раскол. Ово још једном сведочи о томе да унијати структуру коју је Фанар формирао не доживљавају као самосталног и равноправног играча на дуге стазе у религијској сфери Украјине. Не само то, они за „ПЦУ“ припремају нешто другачију, много мање значајну и захвалну улогу. О њеним карактеристкама и обрисима може се судити на основу интервјуа који је поглавар УГКЦ Свјатослав Шевчук дао за издање Обозреватељ, 18. марта 2019. године. Као прво, поглавар украјинских унијата је истакао да је добио сагласност од руководиоца „ПЦУ“ Думенка за одржавање редовних сусрета у току којих ће се разматрати перспектива и параметри за зближавање двеју структура. Као друго, овај процес ће се одвијати у оквиру путне карте коју су стране усагласиле. Притом је Шевчук истакао да УГКЦ већ има одговарајућу путну карту која може бити модификована у складу са визијом „ПЦУ“. Ово de facto значи да ће унијате управо своју концепцију применити као основу за одговарајуће спајање. Као треће, из Шевчуковог интервјуа постаје јасно да ће се УГКЦ оријентисати на лагано и пажљиво гутање „ПЦУ“. Због тога је за извесно време планирано уздржавање од формирања заједничке структуре и усмеравање главних напора у обнову „евхаристијског општења“ с организацијом на чијем челу стоји Епифаније и „могућност служења Свете литургије на истом престолу“. Као четврто, поглавар унијата је јасно ставио до знања кога сматра старијим, а кога млађим партнером у будућем двојцу. По његовим речима, УГКЦ – за разлику од „УПЦ“ – није „локална црква“ чије се парохије налазе искључиво у Украјини. И ово унијатима не даје само право да покушавају да добију статус патријаршије, већ и на то да у својству „глобалне Цркве, која има de facto изграђене структуре патријаршијске управе“ преузме духовно руковођење свом украјинском дијаспором. Као пето, пада уочи демонстративно избегавање Шевчука да одговори на питање о томе да ли је могуће „равноправно“ уједњење УГКЦ и „ПЦУ“. Фактичко гутање „ПЦУ“ од стране унијатске Цркве одвијаће се врло деликатно, а за широку публику неприметно. Као што је рекао Шевчук, унијати не намеравају да у првој фази формирају било какве метаструктуре заједно са „ПЦУ“. Засад је реч о успостављању „евхаристијског општења и заједничком служењу литургије“, што што би било потребно римокатолицима. Наиме, ако унијати убеде представнике „ПЦУ“ да служе заједно и да се, да тако кажемо „причешћују из једног путира“, то ће представљати очигледно признавање духовне власти римског папе над Думенковом творевином. После ће расколнике од стварног уласка „ПЦУ“ у састав УГКЦ делити само мали корак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама за остварење овог процеса представљаће одговарајућа идеолошка обрада „свештеничких“ кадрова „ПЦУ“, као формирање заједничке „богословске“ базе која оправдава нову Унију. У прилог таквом закључку, између осталог, говоре речи Думенка које је изговорио на програму канала ICTV убрзо након што је изабран за поглавара нове верске структуре. „Ми смо дали обрисе одређеног пута наше предстојеће сарадње (са УГКЦ) и убудуће ћемо тражити додирне тачке које ће нас спајати. Ово се односи на сферу духовног образовања и на друге области нашег живота,“ – изјавио је тада руководилац „ПЦУ“. Треба обратити пажњу и на недавно најављену одлуку о заједничкој прослави Васкрса 2025. године која је објављена на Синаксису јерарха васељенског престола. По саопштењу издања „Ромфеја“ у мају 2025. године у Никеји (Витинија) свечано ће бити обележена прослава 1700. годишњице Првог васељенског сабора у којој ће учестовати римски папа Фрањо. Представници прес-службе Цариградске патријаршије су изјавили да је у духу Синаксиса изражена жеља да Источно и Западно хришћанство заједно славе Васкрс. Ово треба да буде почетак одређивања заједничког датума за прославу Празника сваке године. Овакав корак истиче намеру Фанара да напредује ка Унији с Римом. У овом контексту важно је да схватимо због чега је Цариградска патријаршија заинтересована за успостављање јединства с Римом. Као што је истакао професор црквеног права на Правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну Кирјакос Кирјазопулос, циљ Ватикана у екуменистичком дијалогу с Фанаром састоји се у томе да аутокефалне помесне православне цркве претвори у унијатске. Папски престо жели да се „Кодекс канона источних цркава“, који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II, примењује на све православне цркве. Јер, овај документ обухвата догматска правила којима се понтифик намеће као управљач с првенством власти. Реализација овог плана могућа је само у случају да се патријарх Вартоломеј de facto претвори у „источног папу“ који ће моћи потпуно самостално да управља свим православним светом и да му намеће одлуке које иду у прилог Римокатоличкој цркви. Управо ову огромну власт коју је Ватикан признао, покушава да оствари поглавар Фанара, уништавајући на путу ка њој црквену саборност, легализујући расколничке структуре и слабећи оне православне цркве које се залажу против посвудашњег претварања православаца у унијате. Процеси које је покренуо патријарх Вартоломеј већ су довели до разарања свеправославног јединства и дубоких подела у православном свету. Данас смо сведоци формирања новог модела светског православља у којем централно место заузима цариградски патријарх с овлашћењима и привилегијама без преседана. Ово мења саму природу православног црквеног уређења и противречи саборном принципу који се налази у основи Православне Цркве. Главни ударац је усмерен на Руску Православну Цркву и на цркве у балканском региону које су најјачи противници уније и властољубивих амбиција Фанара, које уносе „надменост света овог налик диму“, како су картагински оци некад писали римском папи Целестину. Циљ Цариградске патријаршије је да ове цркве ослаби дробљењем и изолацијом на међународном нивоу. Овакав процес, поред осталог, већ запажамо у балтичким земљама. Украјина у овој стратегији представља главни пилот-пројект. Следећи циљеви могу постати Молдавија, Белорусија и канонска територија Српске Цркве у којој се планира стварање појединачних „цркава“ по угледу на „ПЦУ“ („парада аутокефалности“). У овом контексту желео бих да посебно скренем пажњу на подршку коју УГКЦ и Фанар пружају предводнику црногорске расколничке творевине Борису Бојовићу. Тако је Украјинска гркокатоличка црква помогла у његовој легализацији позвавши лидера „ЦПЦ“ на конференцију „Заједно кроз тешка ратна времена. Искуство постјугословенских земаља и Украјине“ (Лавов, 17-18. априла 2024. године). Затим су унијати Бојовићу омогућили да користи њихову информациону платформу – портал РИСУ. У интервјуу који је дао овом ресурсу, црногорски „јерарх“ је рекао да се његова творевина нада да ће добити Томос о аутокефалности од Цариградске патријаршије. Такође је изјавио да његова творевина одржава тесне контакте с Фанаром, који је, по његовим речима, послао посматраче „ради проучавања унутрашње организације“ такозване Црногорске православне цркве. Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима „такозваној“ Црногорској православној цркви. Притом је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.“ И ево, неколико година касније појавили су се извесни „контакти“ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима. Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници „УПЦ КП“ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјуктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената. Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје „првог без једнаких“ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве. Имајући у виду тренутну ситуацију предлажем за разматрање неке мере општецрквеног карактера ради заштите јединства, канонског поретка и доктринарне чистоте Православља: 1. Јачање „Аманског формата“: Сусрет у Аману на иницијатву Јерусалимске патријаршије представљао је један од првих корака ка разматрању настале кризе у Православној Цркви. Овај формат се може развијати као стална платформа за дијалог и размену мишљења помесних цркава. Редовни сусрети према овом моделу помогли би стварању заједничке визије и механизама за заштиту канонског поретка, као и спречавању евентуалних будућих раскола. Уколико изгледа да је у овој фази тешко обезбедити одговарајућу комуникацију између поглавара помесних цркава, треба да покушамо да размотримо друге варијанте за успостављање и одржавање сталне комуникације. На пример, формат одржавања систематских састанака овлашћених представника поглавара цркава који би имали право да говоре у њихово име и који би поседовали још низ озбиљних овлашћења. 2. Одржавање богословских дијалога и саветовања: Важну улогу у очувању јединства игра разматрање богословских проблема повезаних са канонима, еклисиологијом и питањима првенства и саборности. Организовање богословских комисија у које би улазили представници разних помесних цркава (на пример, оних који учествују у „Аманском формату“) који би припремали ставове о најосетљивијим питањима за сусрете поглавара помесних цркава. То би омогућило дубље сагледавање постојећих проблема и проналажење аргументованих одговора на богословске изазове. Између осталог, један од праваца у оваквом раду могли би представљати анализа и разматрање на свеправославном нивоу документа РПЦ „О извртању православног учења о Цркви у поступцима хијерархије Цариградске патријаршије и излагањима њених представника“. 3. Јачање улоге помесних сабора: Помесне православне цркве могу одржавати сопствене саборе ради осмишљавања јединствених ставова о кључним питањима канонског уређења и односа са другим помесним црквама. Препоруке и одлуке оваквих сабора касније могу бити достављене на општецрквено разматрање. 4. Општецрквена осуда расколничких дејстава: Помесне цркве у јединственом фронту треба да делују против кршења канона и расколничких дејстава и да их јавно осуђују. Ово ће помоћи у спречавању ширења лажних учења и очувању црквеног поретка. 5. Сарадња с мирјанима и клиром: Треба јачати везе унутар Цркве, позивати на разматрање сложених питања, како клир, тако и мирјане. Дијалог унутар Цркве омогућиће стварање јединственог става о насушним проблемима и учврстиће унутрашње јединство. Овде важну улогу играју црквена проповед, просвећивање и разјашњавање пастви важних питања канонског уређења и еклисиологије. 6. Супротстављање спољашњем притиску: Помесне цркве треба да се уједине ради заштите од спољашњег мешања, без обзира да ли је реч о политичком притиску, деловању радикалних група или екуменистичким иницијативама које подривају догматску основу и крше канонски поредак. Црквена дипломатија на међународном нивоу такође треба да поспеши заштиту црквених интереса и традиције. 7. Јединствени информативни простор: Стварање општецрквеног информативног простора који расветљава и објашњава ставове помесних цркава у о спорним питањима, представља важан инструмент за борбу против дезинформација и манипулација. Званични црквени медији и интернет-платформе могу помоћи у информисању верника о ставовима Цркве и јачању њеног угледа. Не само то, може се размотрити варијанта стварања заједничког информационог ресурса на којем би се излагали ставови помесних цркава о најважнијим питањима са свеправославне агенде, извештавало о најзначајнијим догађајима у животу цркава, а такође би се водио непосредан дијалог између богословских и стручних кругова помесних цркава у вези с свом тематиком која их занима (формат стручног „Амана“). Развој и кретање овим путевима ће, по мом мишљењу, омогућити Православној Цркви да сачува своје јединство и идентитет, као и да адекватно одговори на изазове данашњице.
-
Молебан за благословену нову школску годину 14. септембра
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
СПЦ позива ђаке београдских основних и средњих школа, њихове родитеље, просветне раднике, студенте и професоре да 14. септембра 2024. године у Храму светог Саве на Врачару учествују у Молебану који ће бити служен поводом почетка нове школске године. Света Литургија са призивом Светог Духа за успешну и Богом благословену школску 2024/25. годину биће служена од 9 часова. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве -
Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru
-
Патријарх Порфирије посетио Нову Грачаницу и Либертивил
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 30. јануара 2023. године, у пратњи преосвећене господе епископа новограчаничко-средњезападноамеричког г. Лонгина и канадскoг г. др Митрофана, манастир Нову Грачаницу и Богословски факултет Светог Саве у Либертивилу. Патријарх Порфирије је том приликом разговарао са професорима и студентима о начинима унапређења рада једине српске богословске школе на простору Сједињених Америчких Држава. Извор: Информативна служба СПЦ -
Изненађујуће, али ова жудња да се Нова година дочека по сваку цену уз обилну трпезу (чак и упркос рату, финансијским проблемима и периодичном недостатку струје) међу људима је неискорењива. Психолошки, то се, наравно, може објаснити: у критичним ситуацијама људи се хватају за неке познате атрибуте „нормалног живота“. Оваква варијанта психолошке заштите, додуше врло илузорна. Али проблем није само у покушају да се неко време побегне од стварности. Проблем овако бурног дочека Нове године је увек исти: неадекватно велика очекивања и готово обавезно разочарање после. Сваке године 31. децембра, окупљајући се за новогодишњом трпезом, људи „испраћају“ стару годину са жељом да „однесе са собом све лоше“, а да нова, како се очекује, „донесе све добро“. Али то се не дешава. И последње године су то показале. Подсетимо се: донедавно нам се чинило да је живот тежак, и да су сви чекали Нову годину са извесним надањима – а онда је дошла и са собом донела невиђене карантинске мере са свиме што је са њима долазило. Ваљало је пожелети да све ово престане, и престало jе, али је дошла још већа несрећа - рат. И сада било какав трезвен објективан поглед не даје разлога за оптимизам. Мада ће, нема сумње, овога пута сви подићи чаше, попити за нову годину, која би требало да буде боља од старе. Али хоће ли бити? Фрустрирана очекивања су увек праћена разочарањем и обесхрабрењем. А све зато што људи имају "наду за нову годину". Размислимо о томе: надају се једноставној астрономској промени у циклусу Земљине револуције око Сунца. То толико подсећа на наде пагана за природне појаве, у којима су видели испољавање воље лажних богова. Ко хоће, али хришћани морају да се уздају само у Господа. Врло је могуће да ће нам наредна година донети још већа искушења од претходних. Црква се већ ове године суочила са притиском који све више личи на прогон од стране безбожних совјетских власти у првим деценијама након револуције. Али то није разлог за кукавичлук или страх. Црква је то већ прошла. Напротив, сада више него икада сви православни хришћани који пате од неправедних прогона и због рата, имају потребу да се уједине. Уједините се у својој љубави према Господу и ближњем. Уједините се у свом поверењу у Божији Промисао и препустите се Његовој милости. Године долазе и пролазе, али Господ је увек са нама. Уђимо са Њим у наредну годину! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kako-pravilno-dochekati-novu-godinu-0
-
Епархија рашко-призренска је позвала верни народ да помогне Сави Здравковићу, ученику друге године средње музичке школе “Стеван Мокрањац” у Пожаревцу, који из године у годину ниже све веће и веће успехе, да испуни своје снове и купи нову хармонику: Овај млади виртоуз, на хармоници, први је представник Музичке школе из Грачанице, који ниже успешне резултате на међународним и републичким такмичењима. Ово су само неке од освојених награда: – Међународно такмичење у Књажевцу, прво место – Међународно такмичење у Београду, друго место – Међународно такмицење у Параћину, друго место. – Међународно такмичење у Соко Бањи, народна музика, друго место. – Међународно такмичење у Јагодини, друго место – Међународно такмичење у Лесковцу, прво место – Међународно такмичење у Тополи, прво место. – Републичко такмичење у Зрењанину, прво место. – Републичко такмичење у Књажевцу, друго место. Сава је о трошку родитеља, без иједне паре помоћи, било школе или друштвене заједнице, једом недељно похађао часове код професора Јованчића у Нишу. Савини родитељи су се одрекли свега како би свом детету омогућили нормално школовање. Сава је одличан ученик, пре 5 година када је био ученик петог разреда основне школе у Грачаници, родитељи су га сваког петка о свом трошку возили у Ниш на додатне часове. Дошло је време да се Сави купи већа хармоника како би наставио да осваја такмичења широм Србије, међутим, Здравковићи нису у могућности, немају новца да свом детету обезбеде већу хармонику која је тренутно потребна Сави Епархија рашко-призренска, у сарадњи са општином Грачаница, покренула је акцију прикупљања средстава за куповину хармонике. Потребна средства за куповину веће хармонике су: 12.000 евра. Уплате можете извршити на рачун Епархије рашко-призренске: 205-62330-17 Помозимо Савиним родитељима да му обезбеде хармонику, самим тим би обезбедили и опстанак и останак на простору Косова и Метохије. Извор: Епархија рашко-призренска
-
Непрестана тутњава петарди, која почиње много пре Нове године и не престаје још дуго после, ствара непријатности великом броју људи. А колико се новца и труда троши на припрему за дочек. Последњих дана, па и сати пред празник, у продавницама се стварају редови за храну и пиће. Заиста нема ништа лоше у слављу, а овде не треба бити лицемер. Не вреди објашњавати неверницима или маловерницима зашто није добро јести превише и опијати се током поста. Али ни верници не заостају за осталима. Многи људи троше већину свог новца на прославу. А на шта се троше средства? На толико јела, да тешко да ће неко моћи да цени њихов укус. Нарочито другог и трећег дана (jер једноставно је немогуће одмах појести такву количину хране). А ако се узме у обзир огромна количина алкохола која се пије!.. Није ли то чудно ирационално понашање? Па ипак, многи људи славе празнике на овај начин. Некада су новогодишњи празници, макар и световни, били време комуникације са рођацима, а посластице су биле само нешто што је пратило празник. Сада се чини да невероватна количина хране и пића постаје готово сама себи циљ. Као да људи покушавају да попуне духовну празнину, да надокнаде недостатак духовне топлине свом овом засићеношћу храном. Али испада некако не баш добро. Уосталом, сви очекују нешто посебно од доласка Нове године. А у пракси, многи први дан нове године дочекају са непријатним осећајем мамурлука и спознајом да се заправо ништа није променило. Све је ово тужно, наравно. Али хајде да се подсетимо шта је суштина празника. Нарочито за нас хришћане. У ствари Нова година је само прелаз из једног временског циклуса у други. Ниjе јединствен (jер почетком септембра већ смо славили Црквену нову годину). А за православце је ово само подсећање на приближавање Божића, за који се треба припремити физички, психички и духовно. Сваки празник подразумева осећај радости, а ово је кључни тренутак. Пошто радост је заправо у нама. Само треба да њу откриjете и обавезно поделите са ближњима. И ако, уместо да трошимо огромна средства на прождрљивост и пијанство, ових дана поделимо их бар мало са онима којима недостају, то ће донети радост не само нама. И није чак ни у питању материјално богатство. Током празника, усамљеност се оштрије осећа, па вреди делити топлину душе са онима којима недостаје: са заборављеним старијим рођацима, можда са усамљеним старијим комшијама – свако од нас најбоље зна коме је његова помоћ потребна. Али свакако треба некоме помоћи. И тада ће осећај духовне празнине уз пун стомак, бити замењен истинском духовном радошћу. Митрополит Антоније (Паканич)
-
- прославити
- правилно
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Дана 11. новембра 2021. навршава се 200 година од рођења Ф. М. Достојевског. Поводом тог датума на телевизији „Култура“ планирано је приказивање нове документарне серије „Јеванђеље Достојевског“, коју је снимио студио „Неофит“. Аутор и водитељ је митрополит волоколамски Иларион. Цитате из дела Достојевског говори Јевгениј Миронов, а из мемоара пишчеве жене Чулпан Хаматова. Наратор је Владимир Спиваков. Продуцент серије је Сергеј Шумаков, главни уредник ТВ „Култура“. Документарне епизоде су снимане на местима, која су повезана са животима Достојевског и јунака његових романа: у Москви, Санкт-Петербургу, Павловску, Тоболску, Твери, Женеви, Старој Руси и Оптиној пустињи. Серија ће бити приказана на ТВ „Култура“ 8, 9, 10. и 11. новембра у 22:25, а репризираће се 9, 10, 11. и 12. новембра у 16:30. Прва епизода „Злочин и казна“ говори о пишчевом детињству и младости, годинама студирања и о томе како се, под утицајем Белинског, одушевљавао социјалистичким идејама, које су га умало коштале живота. Након што су му смртну казну заменили за робију, дошао је у затвор у Тоболску, где му је једна саосећајна жена поклонила Јеванђеље. „Достојевски се није одвајао од ове књиге ни на робији, ни у наредним годинама“, говори наратор. „Она није била само његов приручник, већ књига целог његовог живота. Достојевски се не може разумети без разумевања оне изузетне улоге, коју је одиграло Јеванђеље у његовом стваралаштву и животу. Филм је посвећен томе како се Јеванђеље одражава на животе писца и јунака романа „Злочин и казна“. Друга епизода је посвећена роману „Идиот“. Аутор филма показује како се кроз лик кнеза Мишкина Достојевски труди да се приближи разумевању Христовог лика. „Главна идеја романа јесте“, писао је Достојевски, „да се прикаже позитивно лепа особа. Не постоји ништа теже на свету... Постоји само једно позитивно лепо лице на свету – Христос, те је појава овог неизмерно бескрајно лепог лица... бесконачно чудо.“ У епизоди се говори о томе како је Достојевски радио на роману, о пишчевом боравку у Швајцарској, утицају сликарства на њега, прави се поређење између Достојевског и Толстоја, детаљно се говори о главним ликовима и заплетима романа. Трећа епизода је посвећена роману „Зли дуси“. Почиње причом о утицају Пушкина на Достојевског. Радња романа се истражује у контексту процеса, који су се одвијали у руском друштву у време Достојевског. Посебна пажња посвећена је лику пустињака Тихона, чији је прототип био свети Тихон Задонски. Четврта епизода, „Браћа Карамазови“, посвећена је истоименом роману Достојевског у коме је у највећој мери откривен његов хришћански поглед на свет. На писца је посебан утицај имао преподобни Амвросије Оптински, који је био прототип старца Зосиме. Епизода говори о путовању Достојевског у Оптину пустињу, прави се поређење између Достојевског и Лескова, разматрају кључне теме романа-епопеје, који је био круна стваралаштва Достојевског. Последњи део епизоде посвећен је последњим данима и сатима пишчевог овоземаљског живота. „Достојевски је имао сан“, каже митрополит Иларион на крају серије, „који је изражен у једној његовој бележници из средине 1870-их: „Верујем у право царство Христово. Тешко је предвидети како ће се оно створити, али ће га бити. Знам да ће се царство десити... Настаће заједничко царство мисли и света, а оно ће, можда, пре настати у Русији, него негде другде.“ Достојевском није било суђено да види остварење сна. Оно што се дешавало пред његовим очима сведочило је о супротном: о томе како се значајни део руског народа удаљио од Христа, о томе како су их одушевљавале нихилистичке и социјалистичке идеје. Као прави пророк, он је упозоравао, звонио на узбуну. И никада се није уморио да нас подсећа у чему је видео спасење Русије: у блиставом Христовом лику, Његовом светлом лицу, Његовој дивној и чудесној лепоти. Извор: Мospat.ru
-
- илариона
- митрополита
- (и још 8 )
-
Свети Мардарије Љешанско-либертвилиски и свеамерикански: Бесједа изговорена на Ново љето милости Господње у цркви Кишињевске Митрополије – 1. јануар 1911. љ. Г. „Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев.“ Поздрављам те вољени православни роде, срећна Нова година. Још једна година оде у вјечност. Заувијек је нестала у простору вјечности, као кап у мору, никада се више неће вратити, неће се појавити. Прође година, али запитајмо се, вољена браћо и сестре, да ли је све прошло и нестало оно што смо ми радили у току прошле године? Није, браћо, није! Прође година, али сва наша добра дјела и гријеси остадоше, живе и живеће до самог Суда Христовог. Како могу да нестану и ишчезну наша дјела, када их је записао Анђео у вјечној књизи правде Божје, по којој ћемо се на страшном суду сјећати свега што смо учинили и добро и лоше. Још једна година је отишла у море вјечности, а још је у историји додат документ по коме ће Праведни Судија свакога наградити по дјелима његовим. На дан Нове године, као обиљежавања линије између одлазеће у вјечност прошле и наступајуће Нове Године, неопходно постоји потреба да се удубимо у унутрашњи смисао управо проживљене године и у њој потражимо лекције које би нам могле бити корисне у будућности. Најдубљи смисао празника, који је Црква установила, јесте да они, означавајући границе између појединих периода, пружају прилику свакој души, која још није сасвим пропала и изгубила се у моралном гробу сујете, чак и на тренутке ослободивши се од животног јарма да слободно дише и да се са олакшаним срцем окреће неисцрпном Извору истинског живота и сваке обнове, како би из њега задобио ону живу воду, која ће му, освјежавајући читав духовни живот човјеков, дати снагу за здраву и непристрасну оцјену његове прошлости, тако и за поновно будуће духовно рођење. Зато, завиримо у своју душу и дајмо извјештај за протеклу годину. Прије свега упитаћу богаташа. Шта си добро урадио прошле године? Видио си јадног комшију, јеси ли му помогао? Имао си дужника који је усред несреће пао у крајњу нужду и сиромаштво, да ли си му опростио дуг, или бар половину дуга? А ако је неком другом дуговао, а не вама, да ли си му помогао да врати дуг? Да ли си видио пролазника, ходочасника или богомољца, или обичног путника, да ли си га питао и позвао да ти дође у кућу? Да ли си му понудио свој оброк? Да ли си у тешком тренутку живота помогао сиромашној удовици или сирочету са лептом у тешким минутима живота? Чуо си да је твој комшија болестан, да ли си отишао код њега и питао га да ли му нешто треба и шта жели? Да ли си му пружио било какву утјеху? А, ти, сиромашни, примивши милостињу од богатог, да ли си му захвалио? Да ли си се помолио Богу? Да ли си гунђао у нужди против Господа, и да ли си трпељиво носио свој животни крст? Ти оче, да ли си дјецу своју учио хришћанском животу? Да ли знају да се моле Богу и иду у цркву и поштују своје старешине? Ти мати, да ли си научила своју кћерку хришћанској побожности, благочешћу и смирености? А ви, синови и кћери, да ли сте поштовали своје родитеље и слушали их? Да их нисте увриједили вашом непослушношћу и грубошћу? А ви, мужу и жено, да ли сте сачували свето и поштовали закон брачне заједнице, да ли сте били вјерни великој тајни брака? И ако постоји међу нама такав, који је у прошлој години, у све дане и ноћи, сате и минуте примјењивао само гријехе на гријехе, безакоње на безакоње, нека се такав опомене, и уразуми, нека се осврне уназад на свој протекли живот који је прошао у гријесима, и нека погледа унапријед на блиску смрт, нека погледа пред страшног и праведног Судију, нека проникне у понор отвореног пакла и размисли о својој будућности, о судбини која га чека тамо у загробном животу. Мач гњева Божјег виси над тобом, вјечна ватра већ букти под тобом. Устраши се, вољени брате! Одмах се обрати Христу Спаситељу са покајањем и молитвом. Узеће на себе све твоје гријехе, иако су били многобројнији од пијеска морскога; Он ће те научити да чиниш добро, научиће те да се молиш, да се трудиш и да волиш; Смиловаће се на тебе и послаће ти своју благодат с небеских висина. Када, коначно, сви схватимо да наша сврха и назначење није овдје на земљи, ни у овом грешном свијету, јер ми: „нова небеса и нову земљу, по обећању Божјем очекујемо, гдје правда Божија обитава“ (2. Петр. 3, 13). Погледајмо прошлу годину са највише тачке гледишта, са које се заклањају сви ситни, вјечито противречни интереси и пројављује се нешто заједничко, што је јако важно за читав ток живота, тада ставимо руку на срце, онда најискреније, и с правом рецимо да нам је протекла година донијела бар мало добра и утјехе. У протеклој години Русија је уживала погодности спољног и унутрашњег свијета, у како тако могућим за данашње вријеме постојећим условима. Црква Христова је мирно спроводила у живот свето-јаванђелско учење и била је, као и увијек ризница и чуварка истине и знања. Господ је подарио народу и обилан род, обилну жетву. У јавном животу примјетан је успон духовних снага и сила, усмјерених ка лијечењу оних дубоких болести и тегоба које су нам остале у наслеђе из преходних година. Истина, заједно са тако свијетлим цртама живот није оскудијевао ни у мрачној страни. Било је безбожника, атеиста, хулитеља вјере и побуњеника, као и увијек мање више и прошле године. Душе многих људи у својим дубинама, у дубинама свога бића, прошле године нису запалиле свети огањ вјере, наде и љубави. Било је пљачки, убистава, пожара и самоубистава. Очеви су убијали синове, а синови су убијали очеве и мајке. Мајке су убијале малу дјецу, дјеца су убијала родитеље. Грешни и горки свијет, као и готово увијек, показивао је страшну слику. О, безумни луди свијете, докле ћеш дивљати, докле ћеш се борити и ратовати против Бога? Устани из свог духовног слепила и не губи свети завјет нашег Бога. Зашто се безумно предајеш страстима, зашто у теби тако торжествује ген злобе и бијеса, невјерја и жестоке немилосрдности, зашто те је обузела сурова гордост, зашто тражиш нова учења, када је учење Христово побиједило и освојило читав свијет? Знај онда, грешни свијете, да никада нећеш наћи друге узвишене путеве, осим пута који је прокрчен и извучен Христом, осим Христовог пута. Зашто вјерујете и заносите се ријечима и говорима нових лажних пророка и незнавених учитеља који пливају и купају се у крви зликовачкој и у блату порока? Знај, о грешни свијете, да мимо Господа Христа нећеш наћи мира ни спокоја за себе, без Њега ћеш заувијек лутати и блудјети. Он једино, само Он, Господар умова и немирних срца може бити твој Исцјелитељ. Земља, вјековна блудница, још увијек није проклета од Бога, још увијек Он није подигао своју осветничку десницу над њом, покај се и смири се и вјеруј у Сина Божјег. Научници, публицисти утврђују узрок свих злочина у свијету у низу неповољних политичких и сцојално-економских услова. Како ови савремени научни ауторитети грдно гријеше? Ипак, истина је, наша политичка и социјално-економска ситуација још увијек није савршена. И у културном погледу нисмо постигли пуни развој , но завирите у историју и видјећете прве хришћане, који нису имали ни политички ни социјално-економски положај. Били су прогоњени, потлачени, као нико од садашњих који плачу над својом судбином, а њихов морални живот је био многоструко бољи од нашег. Успјели су да разгоре жарки огањ вјере и морала и у својим катакомбама током гоњења, погубљенима и при свој оскудности своје културе. Знали су да буду високоморални у политичким и културним условима много горим, него у оним под којим ми живимо. Нека нам служе за примјер у нашем животу у наступајућој новој години, на чијем почетку нека нам Господ подари да се обновимо и непрестано сјећамо, да смо хришћани и да смо према позвању и призвању дужни да будемо испунитељи закона Христовог, да испуњавамо закон Христов. „Бори се добрим повигом вјере, хватај се за живот вјечни у који си и позван, и исповиједио си добро исповиједање пред многим свједоцима“ ( 1 Тим, 6, 12). Одрецимо се од свеобухватног егоизма, кварне гордости, и од привезаности ка земаљском животу. „Иштите најприје Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“ (Мат. 6, 33), заповиједа нам Господ. Помолимо се прије свега данас за то, да нам Господ опрости сва наша сагрешења, која смо починили у прошлој години, како би од нас одвратио сав свој праведни гњев. Узнесимо срдачну искрену молитву и за нашех Христољубивог Господара, и за читав Царски Дом, за све који су на власти, за Цркву, и читав православни свијет, за добробит вољеној Русији, да тихо и мирно поживимо у свакој побожности и чистоти. Амин. Јеромонах Мардарије Ускоковић *По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, са руског језика превео Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 183-189; Одеса, 1912.г; издање „Друштва Братољубивог“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Епископ бачки Иринеј посетио нову зграду Радио-телевизије Војводине
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је нову зграду Радио-телевизије Војводине, у недељу, 3. јануара 2021. године. Са секторима и уређењем ове зграде Епископа бачког су упознали г. Миодраг Копривица, генерални директор Радио-телевизије Војводине, г. Јова Радић, председник Управног одбора, и г. Ненад Ћаћић, главни и одговорни уредник Првог програма Радио-телевизије Војводине. Том приликом, снимљен је Божићни интервју са Преосвећеним владиком Иринејем, који ће бити емитован на Бадње вече, у среду, 6. јануара 2021. године, са почетком у 20.05 часова, на Првом програму Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Здравко Пено, Окусите и видите Тумачење Свете Литургије, Београд 2020. Професор др Здравко Пено припада генерацији неопатристичких православних теолога лаика и философа наше црквене епохе. Он је стваралац блиставог пера, писац студија и књига. А оне су одмах по настанку почеле да заузимају своје место у ризници црквене предањске речи Православне Цркве. Зато верујемо да ће оне и трајно остати у њој као њене драгоцености. Једнако, његови радови покривају све сржне области православнога богословља, док се његовом најновијом књигом сада покрива и литургичка област. Њоме је аутор достигао врхунац у свом досадашњем опусу. Својом харизмом тумача он се спонтано надовезао и на богословско-литургијско наслеђе самог Николаја Кавасиле. На описани начин, Божјим даром и сопственим трудом овај теолог целе наше Православне Цркве искорачио је и стао у ред најзрелијих ревнитеља и најхрабријих бранилаца Светог Предања у својој генерацији, па и шире. За чистоту Православља и крстоноснога правоживља професор Здравко Пено ревнује и својом умно-срдачном поезијом. Наравно да смо ми свесни чињенице да ова реч благодарности нашем професору Здравку Пену, бар са наше стране, долази касно. Ипак, сматрамо да је боље учинити то икада, него никада. У нашој малој теолошкој средини владале су различите школе и табуи везани за повлашћене и извикане појединце и њихове теолошке дискурсе. Појединци су наиме градили, па и даље граде слику о својој неприкосновености и недодирљивости на пољу православног богословља. Они се међутим, не обазиру рецимо на своје кардиналне испаде и душегубна застрањења. Њихова непажња, амбиција и невиђена тврдоглавост, све то учвршћивано инатом, довели су их дотле да они данас верују да монополишу теологијом. А истина је та да они њоме увелико, и кабадахијски манипулишу. Давнашња, као и најновија појава и притом представљања професора Здравка Пена као учитеља црквеног литургичког богословља јесте поновно сведочанство да Господ Дух Свети не оставља наше богословље на милост и немилост недоученима и преученима, који се у међувремену измећу у насилнике, отимаче и кривотворитеље речи Божје и њеног етоса, као и њеног логоса и ероса. Њихова теолошка сума данас пак – сведена је на обичну шарену лажу! Отуда наше благодарење Богу Духу Светом; благодарење на појави христоносног богослова Здравка, ревнитеља и философа у Српској Православној Цркви. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
-
При Ходочасничком центру у Псково-Печерском манастиру отворена је спортска сала с неколико зона где истовремено различитим спортовима може да се бави до 130 људи. У овој сали постоје зоне за мини-фудбал и мини-кошарку, интерактивно стрелиште, све справе за вежбање и столови за стони тенис. Становници Печорског рејона Псковске области, пре свега деца, моћи ће да долазе бесплатно у спортску салу у било које време од јутра до вечери. На отварање нове зимске сале у спортском комплексу Ходочасничког центра Псково-Печерског манастира Митрополит псковски и порховски Тихон је дошао видно храмајући и на сопственом примеру је одмах објаснио деци из Печоре зашто треба да се баве спортом: „Ако паднете на улици нећете искренути ногу, зато што ће вам сви мишићи и тетиве бити истренирани и спремни за такво искушење. А видите, ја сам искренуо ногу и сад морам код лекара. Да сам радио фискултуру као ви све би било у реду.“ Владика је младим становницима Печоре и њиховим тренерима честитао Божић и Нову годину која је наступила и пожелео им је помоћ Божију, добро здравље као и памет. „Зато што је прави спортиста паметан спортиста. Није само набилдован, већ је паметан човек који може све да израчуна и да постигне успех у сваком спорту.“ Митрополит Тихон се такође захвалио свима онима који су учествовали у ремонту и опремању спортске сале при манастирском Ходочасничком центру и представио је деци јеромонаха Всеволода који ће бити координатор за спортски рад у Псково-Печерском манастиру и који има звање мајстора спорта. И још је веома добар, истакао је владика Тихон, без обзира на то што има „браду као Карабас-Барабас“. „А ја сам раније тренирао бокс,“ – подсетио је владика. „Тако да треба да будеш опрезан са мном,“ – нашалио се обраћајући се једном од момака. Отац Всеволод је додао да је ремонт сале трајао пола године и да је највише коштала замена пода, зато што је требало обезбедити професионални еколошки под у свим просторијама. На новој спортској сали се није захвалио само владики, већ и свим доброчинитељима који су помогли манастиру, посебно Боксерској федерацији. Отац Всеволод је такође истакао да монаси немају за циљ да сва печорска деца постану професионални спортисти. Главно је да свако од њих стаса као добар православни хришћанин. По речима оца Всеволода манастирска браћа се надају да ће усавршавајући тело млади становници Печоре такође више бриге посветити својој души и да ће, осим тога, почети да се навикавају на самодисциплину која ће им касније помоћи у свим подухватима. Додао је да ће се тренери спортског комплекса Псково-Печерског манастира бринути за уцрквљење својих штићеника. Владика Тихон је такође позвао младе становнике Печоре да долазе не само у спортску салу Ходочасничког центра, већ и у сам манастир: „Јер ви сте домаћини овог града, а то значи да је манастир ваша родна кућа.“ Извор: Православие.ру
-
- псковски
- митрополит
-
(и још 9 )
Таговано са:
-
Епископ белоградчишки Г. Г. Поликарп, викар Патријарха бугарског служио је у уторак, 29. октобра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Свете Недеље у Софији уз саслужење софијских свештеника, као и свештеника из Православних Епархија нишке, тимочке и Митрополије београдско-карловачке. Овом приликом обављен је свечани чин пресвлачења моштију Светог краља Милутина, које почивају у овом Светом храму, у нове одежде које је даривала Православна Епархија нишка. Управа Саборне цркве у Нишу организовала је поклоничко путовање у Софију, па је поред свештенства нишке Епархије овом светом чину присуствовало и мноштво верног народа из наше богомспасаване Епархије. Извор: Радио Глас
-
Владика Григорије у Бањи Ковиљачи представио нову књигу
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Култура
-
Епископ тимочки Иларион освештао нову продавницу - сувенирницу у Зајечару
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
После одслуженог акатиста Пресветој Богородици у Саборном храму у Зајечару, Епископ тимочки г. Иларион је освештао новоподигнуту продавницу-сувенирницу која се налази у порти овог храма. На свечаном отварању продавнице-сувенирнице Епископ је истакао да ће она, заједно са Саборним храмом и Гостопримницом красити град Зајечар и пружити духовну корист онима који прихватају од њеног изобиља. Продавница-сувенирница ће бити отворена од понедељка до суботе од 7:30 до 19 часова, а недељом од 7:30 до 14 часова. У добро опремљеној продавници-сувенирници могу се наћи разноврсне књиге и иконе, ствари потребне сваком хришћанском дому, свеће и производи из манастира Букова (вина, ракије, чајеви и мед). Извор: Епархија тимочка -
Протопрезвитер-ставрофор др Александар Средојевић у емисији "Храм" представио своју нову књигу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Гост овонедељног "Храма" је протопрезвитер-ставрофор др Александар Средојевић, а повод је његова нова књига „Христос, Бог, Искупитељ и Спаситељ - по браћи Карамазовима Ф.М.Достојевског". Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Срж романа 'Браћа Карамазови' јесте вечни Бог и светим његовим људима ава(отац) Зосима, 'херувим' Алексије-Аљоша као и други најобичнији мужик, сваки од њих је у Русији и широм света 'слика и прилика Божија'... Ми сви појединачно уникатно смо семе и пшеница Божија по св. Јеванђељу како нас учи Син Човечији Христос (што нам и старац Зосима говори: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре много рода доноси" /Јов.12.24/)... Тако попут старозаветног пророка и новозаветног апостола са задњим својим делом 'Браћа Карамазови', као и 'Дневником једног писца', са својим незаборавним 'Говором о Пушкину' Фјодор Михаилович Достојевски будио је и звонио као старозаветни огњени пророци и он у свом и будућем времену сметеном роду људском говорио је и већ се истрошио и ископнио, мада за око човечије то није видљиво, али да за Божије које не гледа 'на лице, већ на срце (1.Сам.16.17), и 'Светитељу светске књижевности' ненадано ближио се крај на земљи. Спремао му се позив да крене из пролазног у непролазно Царство Божије (Мат.5.16)." (Из књиге протојереја-ставрофора др Александра Средојевића: „Христос, Бог, Искупитељ и Спаситељ - по браћи Карамазовима Ф.М.Достојевског"). Извор: РТС-
- протопрезвитер-ставрофор
- александар
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Српски средњи век обележиле су многе знамените жене, како у Србији тако и у Византији, посебно оне из виших слојева, које су заузимале значајно место у друштву. У Србији су то махом биле владарке и властелинке, чији је утицај на политику, културу, уметност и образовање био велики. Многе од њих су уздигле достојанство и светост жене на средњовековни начин и својим деловањем промениле став о подређеном и робовском положају жене у Средњем веку. Жене су, у једном строго хијерархијски постављеном друштву, имале прилично значајну позицију и, како нам историја открива, заиста жртвену, тешку и одговорну улогу. Династија Немањића подарила је Србији и српском народу идентитет, културу, државност. У свему томе, улогу су узеле и многобројне жене. Прва жена која нам пада на ум је Ана, Света Анастасија, супруга родоначелника династије Стефана Немање. О концепту ове емисије, говорила је за Јутарњи програм др Катарина Митровић, научни сарадник при Философском факултету у Београду, на Одсеку за историју. Емисија ће се емитовати на Радију Беседи, премијерно у петак, 1. марта у 16h и у уторак у репризном термину у 10h. Извор: Радио Беседа
-
Српска православна црква неће признати „нову цркву“ створену у Украјини, изјавио је за телевизију „Русија 1“ Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, преноси „Спутник“. „Они су послали (позив), али смо ми одговорили да не желимо да присуствујемо. Нећемо их признавати“, одговорио је Патријарх Иринеј на питање да ли је добио од Епифанија позив да присуствује устоличењу. Како рускојезични портал Савез православних новинара (СПЖ) јавља, данас је у Софијском собору у Кијеву протекла „интронизација“ Епифанија Думенка, главе ПЦУ. На „интронизацији“ није био пристан ниједан представник ниједне Помјесне православне цркве, осим Константинопољске, коју су представљали митрополит галски Емануил, митрополит адрианопољски Амфилохије, поглавар УПЦ Канаде митрополит Георгије (Калишћук), игуман светогорског манастира Ксенофонт архимандрит Алексије, егзарх Фанара у Кијеву о. Михаил Анишченко и два монаха из Пантелејмоновског скита кутлумушког атонског манастира. Присутни Светогорци нису представљали Свету Гору, пошто је Свети Кинот Свете Горе на ванредној сједници донио одлуку да одбије позив Патријарха Вартоломеја о слању званичне делегације у Кијев. Били су присутни римокатолици и протестанти. Наравно, ту су били и представници украијнског политичког естаблишмента: предсједник Петро Порошенко, затим Јулија Тимошенко, министар одбране Степан Полторак и други. Иначе, како пише Савез православних новинара, трг испред Свете Софије у Кијеву у тренутку церемоније „интронизације“ био је скоро празан, уз мали број присталица расколника. Такође „почасни патријарх“ Филарет није дошао на „интронизацију“ „митрополита“ ПЦУ Епифанија јер је наводно на лијечењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Свети Архијерејски Сабор Православне Цркве у Америци (OCA) упутио је архипастирску посланицу 28. јануара 2019. по питању украјинске кризе. Посланица, коју су потписали Његово Блаженство митрополит свеамерички и канадски Тихон и други чланови Сабора, жели да пружи свештенству и вернима упуство о томе како да се опходе с питањима са којим се суочавају њихове парохије у Северној Америци, при том истичући да пре свега пате украјински православни верници и да су им потребне молитве. Архијерји се залажу за свеправославно решење проблема и изражавају наду да ће тај процес започети патријарх Вартоломеј. Са своје стране Сабор одбацује признање украјинске шизматичке Цркве и наставља да и даље признаје једину канонску Цркву на чијем челу је Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Чланови Сабора изражавају „дубоко жаљење и узнемирење“ због новонасталих проблема, нарочито због прекида општења у евхаристији, као и „наду и ватрену молитву“ како би се нашао пут ка успостављању заједништва. Архијереји ће и даље одржавати општење са свима помесним православним Црквама и истичу да ће одржавати општење са свим канонским православним јурисдикцијама Америке, а да по специфичним питањима саслуживања њихових свештеника буде упознат надлежни архијереј. Извор: Српска Православна Црква
-
- православна
- црква
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Увече 31. децембра 2018, уочи Нове године, Свјатјејши патријарх московски и све Русије Кирил одслужио је молебан пред почетак Нове године у храму Христа Спаситеља у Москви. Патријарх је истакао да се без Божје помоћи не може ништа учинити, ми се надамо божанској помоћи и отуда је важно да се уочи Нове године обратимо молитвом срца Господу како би он био с нама на путевима нашег живота, како би нам помагао да се никада не упустимо у лаж, него да свој живот утврђујемо у добру и правди. А преко овога ће се умножити доброи срећа у свету око нас. Свјатјејши даље истиче да су се многи политичари, философи и други трудили како да преуреде друштвени живот, увереравајући нове генерације да ће друштвени односи бити далеко бољи и да ће постепено наступити епоха глобалне људске среће. Све те мисли, сва та маштања никада се нису остварила, јер тој ствари нису прилазили божанском стазом. Црква нас учи шта треба чинити и како треба живети да би човек данас био срећан у свом личном, породичном животу, како би у друштву људи били срећнији, како би зло и неправда били уклоњени из наших друштвених односа. „Помолимо се за нашу Отаџбину, за нашу Цркву. Помолимо се нарочито за нашу браћу и сестре у Украјини који пролазе кроз тежак период своје новије историје. Надамо се да сав тај беспоредак, да ће сва та искушења бити превладана, и да никакве силе не могу разорити духовно јединство украјинског народа, да неће нашкодити Православној Цркви..“ Извор: Српска Православна Црква
-
НУРДОР отворио нову болницу
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Хуманитарна делатност- Жива Дела Утехе
Новоизграђени објекат, површине 750 квадратних метара, парира најсавременијим болницама овог типа у Европи, а вредност целог пројекта била је преко 100 милиона динара НИШ - Национално удружење родитеља деце оболеле од рака НУРДОРотворило је у Нишу ново хемато-онколошко одељење Клинике за дечје интерне болести. Новоизграђени објекат, површине 750 квадратних метара,парира најсавременијим болницама овог типа у Европи, а вредност целог пројекта била је преко 100 милиона динара. Саопштење НУРДОР-а поводом овог догађаја преносимо у целости: Датум 15. мај 2018. године данас постаје велики дан, забележен као дан када је Национално удружење родитеља деце оболеле од рака НУРДОР отворило новоизграђено хемато-онколошко одељење Клинике за дечје интерне болести у Нишу! Са великим поносом и неизмерним осећањем среће обавештавамо грађане и јавност Србије да су родитељи, уз подршку храбрих и добрих људи, успели у овој важној Мисији, каква је до сада незабележена у нашој земљи, па и шире. Саграђена је од темеља, опремљена и отворена цела једна нова болница, која ће у будућности спашавати животе нашој деци. Укупна површина новог објекта је 750 квадратних метара, а укупна вредност пројекта је преко 100 милиона динара. НУРДОР је иницијатор и организатор целог овог пројекта, од идејног решења до проналаска и ангажовања извођача радова и набавке намештаја и опреме. Организовали смо више од 400 акција у којима је учествовало преко 1.000 волонтера, а грађани Србије послали су 240.000 СМС порука. Изградњом новог одељења проширени су капацитети болнице за 100% и ниво хигијенских, медицинских и људских услова постављен је тако да одговара најсавременијим клиникама овог типа у Европској унији. Нову болницу сачињава одељење за хоспитализацију, одељење интензивне неге и дневна болница. Сва медицинска опрема је нова и предвиђен је адекватан број лекарских ординација и амбуланти, што ће медицинском тиму нишке болнице омогућити најбоље услове за рад и лечење деце. Оно на шта НУРДОР посебно скреће пажњу у свом раду јесте неопходност да се услови у педијатријским здравственим центрима у Србији прилагоде деци и да њихове потребе и достојанство породица које се налазе у процесу лечења буду приоритети. Ови принципи су били главне водиље изградње новог одељења у Нишу од самог његовог темеља, па тако (I) свака соба има своје купатило и додатни кревет за родитеља-пратиоца, (II) и одељење за хоспитализацију и дневна болница имају играоницу и дневну собу, на располагању деци и родитељима, (III) ентеријер целог објекта је прилагођен деци, у веселим бојама и са дечјим мотивима на сваком кораку. Оно што посебно издвајамо је вид „хумане терапије“ који ће први пут бити примењен у Србији, а који подразумева да дете које прима хемиотерапију не мора бити изоловано у болничкој соби, већ су за то омогућени услови у играоницама. Ниједан светски језик не познаје речи које би могле описати овај осећај! Налазимо се данас, и то баш у години у којој обележавамо 15 година рада, испред једног оствареног сна, који смо стидљиво замислили пре четири године и говорили у себи како би то било лепо да у овој нашој земљи и болесна деца буду срећна деца, јер је неко урадио све да пази на њихово детињство, и да родитељи болесне деце буду људи којима није ускраћено право на достојанство. И ево, успели смо! Ова нова болница није само зграда и установа, већ посебно место које има удахнут живот и велико срце у које су део себе уградили сви они који су нам у овом подухвату помогли, на чему смо неизмерно захвални. И од данас остаје да служи пре свега нашој деци, али и као један велики светионик, видљив из сваког дела наше земље, који је ту да покаже колика може да буде моћ малих људи када се удруже у остварењу великог циља!“ рекла је Јоланд Корора, председница УО НУРДОР-а. Нурдор жели да захвали свим грађанима Србије, донаторима и пријатељима који су дали свој допринос у изградњи новог дечјег хемато-онколошког одељења у Нишу. Нека ваша добра дела служе на узор свима, а било какве речи наше захвалности вама биле би мале, па остављамо да свако дете које из ове болнице изађе здраво и срећно буде највеће хвала за све што сте учинили. извор
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.