Претражи Живе Речи Утехе

У уторак 6. августа 2024. године, у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић (Игњата Јоба 75), биће служен акатист Светој Ксенији Петроградској, са почетком у 18 часова, сазнајемо из духовне заједнице овог светог храма. Извор: Радио Слово љубве

Једно је разговарати са свештеником или духовником о неким питањима која нас муче, а друго је када говоримо о тајни која исцељује човека од греха. Има људи који кажу да хоће да се исповеде, али седе два сата и замарају свештеника, јер им је дете незапослено, што посао не иде, јер их комшија није позвао на кафу итд. То НИЈЕ исповест. Постоје случајеви болесног односа према духовнику када парохијани зову свештеника телефоном, па чак и у неприкладним тренуцима, да траже молитву за невероватне ствари попут победе њиховог тима у фудбалу, или -„Ах! Оче, мала молитва за мог сина да се разведе од оне коју је оженио јер је ја никако не варим!!!“ Знате, већина људи који најчешће траже молитву од свештеника, то чине јер им је досадило да то сами чине, па због кривице коју имају, говоре другима да се моле за њих, па да могу имати чисту савест. Нема потребе да се исповедате сваке недеље. Многи оци помињу да је добро ићи на исповест уочи великих празника и наравно између ако имамо проблем. Нажалост, постоје људи који су пуни кривице и желе сваки минут да исповеде ствари које немају никакве везе са Светом Тајном. „Ах, оче, желим да ти признам да ми се не свиђа што моја ћерка није дала моје име мојој унуци! И чак сам отишла до њене куће и исмевала их! Неприхватљиво је да ме не поштују јер сам им толико дала и заслужујем то!!!” Ово НИЈЕ исповест. Напротив, следеће је исповест: „Имам много ега, оче. Моја ћерка није дала моје име мојој унуци и ја сам се наљутила, посвађала се са њима и пребацила им новчану помоћ коју сам им дала. Није требало то да урадим. Кајем се и желим да променим своје понашање“. Исповест не би требало да траје дуже од 10 минута, осим у случају да се неко исповеда први пут. Исповест је тајна. Пријављујем своје грешке, страсти, неуспехе и калкулације и настављам своју борбу. Пастирске и исцелитељске савете добијам од свештеника и од тада па надаље од мене зависи да ли ћу се борити. Многи траже “светог”свештеника да их исповеди (још једна заблуда). Многи оци говоре: „Хајдемо у нашу парохију и оставимо светотражења“. Знам људе који нису отишли на исповест са следећим изговором: „Још није пронађен “свети”духовник који ће ме исповедити!“ или неке друге који мисле , да ако имају неког„чувеног“ духовника, онда су аутоматски и сами освећени. Има и оних који постављају границе: „Чуј, оче, нећу много да постим, нити да се много молим! Реци ми само две-три једноставне ствари, па да се причестим." Велики проценат верника иде на Свету Тајну ритуално или из осећаја кривице: „Хајде да кажемо неке ситнице, да нам свештеник прочита разрешну молитву, да се причестимо, па да се осећамо добро. Многи иду на исповест, али се мало ко заиста исповеда. Углавном људи иду да једноставно кажу неке ствари свештенику да би се причестили или да би пренели своју одговорност, будући духовно незрели и неодговорни, па онда кажу: „Нисам ја крив!! Духовник ми је тако рекао." И наравно: У Цркви НЕМА МАГИЈЕ. Без подвига и покајања ништа се не дешава. И наравно да се разуме, психијатријска наука је једно, а исповест друго. Они су паралелни, а не супротни путеви. Свака ствар и свака болест има свог специјалисту. Исповест је велика мистерија и морамо јој пажљиво приступити. Удаљимо се, браћо, од магије, сујеверја и синдрома кривице. Станимо пред нашег Господа аутентични и одлучни. Покајање има свој почетак али нема крај. То је путовање које се увек завршава у наручју нашег Господа, у Царству Небеском. Отац Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. извор

У уторак, 2. априла 2024. године, у храму Светог Јована Владимира (насеље Медаковић, улица Игњата Јоба 75), биће служен Акатист Светој Ксенији Петроградској, са почетком у 17 часова, сазнајемо у овој духовној заједници. Извор: Радио Слово љубве

У недељу по Богојављењу, након архијерејске Литургије, којом је началствовао Епископ лондонски и западноевропски Иринеј (Стинберг) – Руска загранична црква, одржан је добротворни концерт у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице и Светих царских мученика у Лондону, у знак подршке страдалним хришћанима Свете земље, преноси ортходок-еуропе.орг. Пред пуном парохијском салом одржан је концерт „Песме Сергеја Рахмањинова“ у извођењу Марије Данишвар (сопран) и Ирине Давидове (пијанисткиња), на коме су представљена дела познатог руског композитора Сергеја Васиљевича Рахмањинова, укључујући његов оперски, народни и инструментални репертоар. Оба извођача су чланови епархијских парохија на Британским острвима: Марија Данишвар, сопран авганистанско-украјинског порекла, редовни члан Кардифског парохијског хора, а Ирина Давидова, лауреат међународних клавирских такмичења, парохијанка лондонског Саборног храма. Концерт је био бесплатан, али је укључивао прикупљање средстава за школу у Витанији и страдале хришћане у Светој земљи. Извор: pravlife.org/ru

Света земља, место свето за небројене милионе широм света, тренутно је заглибљена у насиље и патњу због дуготрајног политичког сукоба и тужног одсуства правде и поштовања људских права. Ми, патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму, изнова и изнова смо позивали на значај поштовања историјског и правног статуса кво светих светиња. У овим тешким временима, окупљамо се да дигнемо своје гласове у јединству, одражавајући божанску поруку мира и љубави за цело човечанство. Као чувари хришћанске вере, дубоко укорењене у Светој земљи, солидарни смо са људима овог региона који трпе разорне последице континуираних сукоба. Наша вера, која је заснована на учењу Исуса Христа, приморава нас да се залажемо за престанак свих насилних и војних активности које наносе штету и палестинским и израелским цивилима. Недвосмислено осуђујемо све радње које су усмерене на цивиле без обзира на њихову националност, етничку припадност или веру. Такви поступци су против основних принципа човечанства и Христовог учења, Оног који нас је молио да „љубимо ближњега свога као самога себе“ (Марко 12,31). Наша је жарка нада и молитва да ће све укључене стране послушати овај позив на хитан прекид насиља. Позивамо политичке лидере и власти да се укључе у искрен дијалог тражећи трајна решења која промовишу правду, мир и помирење за људе ове земље који су предуго подносили терет сукоба. У својству духовних вођа пружамо руке свима онима који пате и молимо се да Свемогући подари утеху погођенима, снагу уморнима и мудрост онима на позицијама власти. Позивамо међународну заједницу да удвостручи своје напоре у посредовању за праведан и трајан мир у Светој земљи, заснован на једнаким правима за све и на међународном легитимитету. Сетимо се речи апостола Павла: „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1. Кор. 14,33). У духу ове божанске поруке, молимо све да неуморно раде на окончању насиља и успостављању праведног и трајног мира који ће омогућити Светој земљи да буде светионик наде, вере и љубави за све. Нека благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светог Духа буду са свима нама у овим тешким временима. Патријарси и поглавари цркава у Јерусалиму https://mitropolija.com/2023/10/09/patrijarsi-i-poglavari-crkava-u-jerusalimu-okoncati-nasilje-i-uspostaviti-pravedni-i-trajni-mir-u-svetoj-zemlji/

Када смо чули да ће у храму св. Пантелејмона у Миријеву од почетка октобра до краја децембра 2023. бити циклус "Разговора о Литургији", позвали смо пароха, о. Драгана Симикића, да каже - зашто треба учествовати у овој служби, зашто је она - срце духовног живота православних. Питања постављају наши млади сарадници, Нешка Ранчић и Дејан Костић. о. Драган Симикић - о Светој Литургији: На фотографији је распоред духовних разговора у крипти храма св. Пантелејмона, који почињу 6. октобра. Термин је - 19 часова. Циклус разговора траје до 28. децембра 2023. Извор: Радио Слово љубве

Као и сваког првог уторка у месецу и 5. септембра 2023. године ће у храму св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић бити служен акатист св. Ксенији Петроградској, сазнајемо из духовне заједнице овог светог храма. Молитва почиње у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

У понедељак, 28. августа, на празник Успења Пресвете Богородице, на Светој Гори је отворен нови грузијски скит. Ново свето пребивалиште је трећи грузијски скит на Светој Гори, саопштава Служба за односе с јавношћу Грузијске патријаршије. Према светогорском статуту, на Светој Гори постоји 20 главних манастира, а сви остали скитови и келије зависе од једног од њих. Нова грузијска насеобина је под ингеренцијом Велике Лавре. Један грузијски скит зависи од манастира Симонопетре, а други од Ватопеда. Нови скит је основан иницијативом и непосредним залагањем о. Илариона, грузијског монаха који се већ више од 20 година подвизава на Светој Гори, а уз финансијску помоћ грузијских вјерника. Године 2018. о. Иларион је постао први грузијски монах за 75 година који је пострижен у велику схиму на Светој Гори и то у манастиру Григоријат. Главну цркву је током свеноћног бденија за Успеније пресвете Богородице освештао Његово преосвештенство Епископ Никортсминдски Вахтанг из Грузијске цркве. Служено је на грузијском и грчком језику. Богослужењу је присуствовао и архимандрит Методије, настојатељ српског манастира Хиландара. Два монаха су званично наведена као чланови новог скита. Оснивач, о. Иларион, постављен је за старешину монашког конака. Манастир Иверон, један од 20 главних светогорских манастира, основали су грузијски монаси крајем 10. вијека, иако је на крају постао грчки манастир. https://mitropolija.com/2023/08/31/otvoren-novi-gruzijski-skit-na-svetoj-gori/

Као и сваког првог уторка у месецу и у уторак 4. јула 2023. године, од 18 часова у храму св. Јована Владимира у насељу Медаковић, биће служен Акатист св. Ксенији Петроградској, сазнајемо из духовне заједнице ове београдске цркве. Сви су добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

Беседа Преподобног Јустина Ћелијског изговорена на Видовдан 1966. године у манастиру Ћелије Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе. Свети Кнез определио се у име целог народа и са целим народом за Царство Небеско, јер је: земаљско царство за малена, за кратко време, а небеско је вавек и до века! Требало је изабрати између истинитог Бога Господа Христа и руље са истока која је носила неко својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити другачије. Свети Кнез није могао довршити историју Светих Немањића него да са свим својим народом крене путем Јеванђеља Светога Саве. Путем служења Господу Христу, путем стварања Свете Србије. Да, Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу да Србију претворе у Свету Србију. Да целу српску земљу претворе у задужбину Божију. У један велики, огроман манастир у коме ће се само служити Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо, изразимо то Свето Јеванђеље Светих Немањића, почетак Светога Саве и Светог Оца његовог Симеона – то Јеванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа, Христа ни за шта! Ето Јеванђеља Светога Саве, ето Јеванђеља Светих Немањића, ето Јеванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског! Једино Јеванђеље српско, Јеванђеље које ствара Свету Србију. Целу земљу претвара у храм, храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију створили су они – Свети Немањићи. Шта је то Света Србија? То је чудесно Јеванђеље које објављује Господ Христос наредивши свим људима, свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а све ће вам се друго додати“. И то, ето светосавско Јеванђеље, то иште. Света Србија то хоће, само то. Пре свега и изнад свега Царство Божије и правду његову. Ето, то су те стваралачке силе, правда Божија, истина Божија, љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију. Ради те вечне правде и свете правде Божје, ето, и сав српски народ на Косову полаже душе своје, за кога? – За Господа Христа, за Свету Србију. Приволела се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И, десило се чудо. Света Србија није погинула на Косову. Не! Она је продужила пут кроз страшно ропство. Пут свете Српске Цркве, мученице, страдалнице, која је узела ту Свету Србију и понела је кроз историју и донела до нас, до данашњег дана. Света Србија ради чега живи? – Да служи Господу Христу, да служи једноме истинитом Богу, да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој правди, да одбаци све људске лажне такозване правде. Да служи Христовој истини, јединој вечној истини, јединој непролазној истини, јединој бесмртној истини, а да одбаци и одрекне маскиране истинитице, маскиране лажи… И Света Србија, немањићка Света Србија, шта је хтела? – Она је хтела да освети све! Она је себе изграђивала. Како? – Помоћу, прво: помоћу свете школе. Јер, просвета јеванђељска, просвета Господа Христа, просвета светосавска шта даје човеку? – Даје знање о вечном животу, даје знање о јединоме истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али не само знање, него даје и свету силу да се то свето знање претвори у живот. Да се њиме живи у овом свету. Света школа, ето то је главна ливница Свете Србије, светосавска немањићка ливница. Света школа! Данас, претворена у мајмунску мудрост. Света школа погажена! Нема светог знања, нема такве школе. Шта људи уче? Шта је то? Какав се то мрак вије кроз наше ниске и мале школе? А Света Србија немањићка, светосавска Србија?! Шта јој даје, и шта још хоће? – Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео. Свети Кнез Лазар је то хтео. Јеванђеље Светога Саве то хоће; да освети породицу, да однос у породици, измeђу родитеља и деце и свих у кући буде свети однос. Да служе један другом као света браћа, свете сестре. Да служе Господу Христу, служећи један другоме. Да све избија у славу Божију. Света породица то је. Кад све бива у славу Божију. Кад се умире и живи ради Христове правде, ради Христове истине, ради Христове љубави, кад се живи Христовом вером, када се у породици служи Господу. Јер, служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству небеском, јер служимо спасењу своје душе. А спасења нигде – мимо Господа Христа, нигде мимо Његове Свете Цркве. А Света Србија, Србија светосавска и немањићка тражи свето судство. Суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари. Где ће правда Божија да буде светла и трајна. То је свети суд, свето судство. То хоће Света Србија. Па онда земљорадња?! Шта је то? – То је свети посао. Света земљорадња. То хоће, Свети Сава. То хоће Света Србија, да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама, јер знамо да је сва земља имовина Божија, дата нама. Света земљорадња, ето она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све је то свети занат у Светој Србији. Свето занатство! То је занатство које служи нама, служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржавање нашег тела. Али све у славу Божију. То хоће Света Србија. То хоће Света Немањићка Србија, то и косовска Србија Светога Кнеза, то и Небеска Србија. Једна је то Србија! Почела од Светога Саве и његовог светог оца, па ето кроз све векове, до данашњега дана све што је свето припада тој Светој Србији, светој немањићкој Србији, земаљској и небеској. Али ми, данашњи Срби – шта би од те Свете Србије? – Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна, јер гонећи Господа Христа из своје душе, ми гонимо њу – Свету Србију. Гонимо Истинитог Бога, Његову правду из нашег живота, одричући се Господа Христа, као што многи Срби данас чине, шта је то? – Они се труде да убију Свету Србију.Гле, они убијају себе, Свету Србију не могу убити, не могу убити бесмртнике Христове. Не могу убити Светог Кнеза Лазара, Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и безброј српских светитеља и безброј витеза и јунака што гинуше за крст часни и слободу златну кроз векове и векове. Не могу они погубити душе оних 700 000 Срба што положише душе своје, животе своје, побијени за веру православну у ондашњој хрватској држави. То је вечна Света Србија, неубивљива. Света Србија коју нико усмртити не може, нити јој може нашкодити, јер је сва Христова. А васкрслог Господа Христа ко ће погубити, ко убити? А прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст Часни и слободу златну. Свеједно! Било Косово и прошло, а и данас је Косово! И данас гину безбројни Срби, многи гину без Васкрсења, многи гину да вечно умру. Али има и светих Срба који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Обично се ти не виде, не чују, а срце њихово – то је веза са небом, изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце њихово олтар, косовски олтар на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Има таквих Срба и у земљи и ван земље и због Њих стоји и постоји земља наша. А кад би било речи само до издајица и до гњева Божјег, не би остало ни једног Србина данас. Али по великој милости Божјој, по молитвама Светог Кнеза Лазара и Светога Саве и свих славних светих Немањића и свих Српских светитеља, ми недостојни данашњи Срби живимо ето и путујемо ка Небеској Србији. Нека би Благи Господ осветио сва срца српска сада на земљи. Нека би Свети Кнез по милости својој са свима Српским Светитељима умолио Господа да поново крсти, поново крсти обескршћене Српске душе многе. Да их приведе Господу Христу, да их приведе Светој Србији, Небеској Србији. Јер само Света Србија јесте слава сваког Србина у свим вековима и временима, поготово наша. Наше доба, доба је када се вера проба! Истинита вера, светосавска вера. Срби стоје њоме или пропадају отпадајући од ње, трећега нема. Зато само вођени и предвођениСветим Кнезом и Царем Лазаром и Светим Јеванђељем Светога Саве, ми данашњи Срби можемо савладати све смрти, све христоборство овога света, све лажне науке и изаћи као бесмртни победници из овога света, у вечну Небеску Србију, тамо међу све праведне и свете Србе , да служимо Господу Христу и Светој Небеској Србији као што смо служили у светој земаљској Србији. Молитвама Светог Великомученика Цара Лазара, и другог данашњег светитеља, светог патријарха Јефрема, кротког печалника земље Српске, и свих српских светитеља, нека Благи Господ сваку српску душу води и руководи у овоме свету и изведе је кроз истину вечну у живот вечни, у Царство Небеско. https://mitropolija.com/2023/06/28/avva-justin-vidovdanska-beseda-o-svetoj-srbiji-2/

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

Акатист Светој Ксенији Петроградској биће служен у уторак, 2. маја 2023. године, у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић (улица Игњата Јоба 75), са почетком у 18 часова, сазнаје Радио "Слово љубве". Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, после свечаности у храму Светог Саве на којој је поделио 3.000 пакетића ученицима првог и другог разреда београдских основних школа, позвао старешине и свештенике свих храмова у подручној му Архиепископији београдско-карловачкој и наложио да сутра, 12. фебруара, на светој Литургији позову вернике да дају прилог за пострадале у земљотресу у Сирији и Турској. Укупан износ који сутра буде прикупљен у београдским храмовима биће достављен тамо где је најпотребнији. Ово је у исто време апел медијима да пренесу овај патријархов позив. https://spc.rs/patrijarhov-poziv-da-se-sutra-na-svetoj-liturgiji-prikupi-pomoc-za-postradale-od-zemljotresa/

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. Лимасолски митрополит Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html

Крсни ход који ће са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија почети у суботу 28. маја 2022. године, трајаће и ове године пуна три месеца, а ходочасници и молитвеници које ће предводити Хаџи-Милан Иванковић ће 16 годину за редом кренути најпре пут Газиместана а потом и Свете Горе, сазнаје радио "Слово љубве". У разговору са Хаџи-Миланом сазнајемо да ће пре почетка Крсног хода бити, први пут, приређен и један посебан сусрет са учесницима ходочашћа и бројним гостима недељу дана пред пут, у суботу 21. маја 2022. године у Српском клубу "Ћирилица" на Врачару у Скерлићевој улици број 12. Више детаља о овом скупу, као и о самом Крсном ходу, можете чути у разговору који смо забележили са Хаџи-Миланом: Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/18.05.22 JJez i Hadzi Milan Ivankovic.mp3

На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

У храму св. Апостола је Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће у четвртак 31. марта 2022. године у 18 часова бити одржано духовно вече, у оквиру кога ће војни свештеник протојереј Ђорђе Стојисављевић беседити о Светој Тајни покајања. Братство храма св. Марка с љубављу позива благочестиви народ на ово предавање. Извор: Радио "Слово љубве"

У интервјуу за РИА Новости, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион говорио је о изјави поглавара јерусалимских цркава о опасности по присуство хришћана у Светој земљи. – На иницијативу патријарха јерусалимског Теофила у Јерусалиму је недавно одржана акција у одбрану присуства хришћана у Светој земљи. Неколико дана касније поглавари хришћанских цркава Јерусалима дали су заједничку изјаву на исту тему. Шта је разлог за ову забринутост? – Јерусалим је посебан град, свети град за три религије. Током векова вођени су многи ратови с циљем да се он освоји, било је много борбе и непријатељства. Али резултат овог сложеног процеса није била победа неке стране, већ успостављање одређене равнотеже снага. Многе генерације су претрпеле страдања, а нарушавање равнотеже може довести до тешких последица. Историјски гледано, Јерусалим је подељен на четврти: хришћанску, муслиманску и јеврејску. Јерусалимска Патријаршија већ дуги низ година покушава да оспори нелегалну продају радикалне групе имовине која јој припада у хришћанској четврти код Јафских врата. Фактички, не говоримо само о могућем губитку слободног приступа Светом гробу, путу који се отвара код Јафских врата, већ и о опасности по хришћанско присуство у Јерусалиму. Ово је веома опасан тренд који може довести до губитка статуса кво и постепеног избацивања хришћана из града – колевке хришћанства. Ово је заједнички проблем свих хришћана, не само православних. Зато су Његово Блаженство Патријарха Теофила подржали поглавари свих хришћанских цркава у Светој земљи. – У којој мери ове промене и опасност о којима говорите могу да утичу на Русију и Руску Православну Цркву? – Јерусалимска и Руска Црква заузимају суседна места у диптиху: Јерусалимска четврто место, а Руска – пето. Но, блискост наших Цркава, наравно, не објашњава се овим, већ чињеницом да су се у Русији увек са посебним поштовањем односили према Јерусалимској Цркви, која је прва основана, и која је Мајка свих Цркава, и, наравно, према светињама које су повезане са земаљским животом Господа Исуса Христа, чији је чувар вековима била и остаје Јерусалимска Црква. Традиција ходочашћа у Свету земљу настала је у Русији скоро истовремено са примањем хришћанства. Током векова многи наши преци су тежили да дођу у Јерусалим, да се поклоне Светом Гробу и да посете света места. Руски владари су увек сматрали својом дужношћу да помогну у очувању хришћанских светиња. Тренутна опасност по присуство хришћана у Светој земљи не може да не изазове забринутост у Руској Цркви. У потпуности делимо забринутост јерусалимског патријарха и заједно са њим позивамо израелске власти да учине све што могу да заштите хришћанску заједницу Јерусалима, да се одазову позиву поглавара Цркава Свете земље да се формира посебна зона хришћанског културног наслеђа у Старом граду ради очувања јединственог идентитета хришћанске четврти. Извор: Мospat.ru

На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка

Живот Митрополита Амфилохија, коме данас служимо годишњи помен, био је испуњен жарким служењем Господу и Његовој Светој Цркви. Све своје, од Бога дароване, таленте, сву своју снагу и енергију, он је посветио том ревносном служењу, а у очима свих нас који смо ово земно време делили са њим показао се истинским Виноградаром Господњим, истинским наследником Христових апостола. Као лучоноша нашег светосавског бића, Митрополит Амфилохије је целог живота речима Духа Светога препорађао све и свакога са киме је долазио у сусрет. Зато се и ми данас са непресахлом молитвеном љубављу сећамо Митрополита Амфилохија. Извор: Инстаграм налог Патријарха српског г. Порфирија

У суботу 9. октобра, када наша света Црква молитвено прославља Светог апостола и јеванђелисту Јована Богослова, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског и шеф кабинета Његове Светости, служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова при Богословском факултету у Београду, поводом славе Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Епископу Сави саслуживало је свештенство уз молитвено присуство студената ПБФ-а и верног народа. После прочитаног јеванђељског зачала Епископ Сава се архипастирском беседом обратио присутнима. Након свете Литургије Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка

Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html