Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Алексеј је данас, 27. јуна 2024. године, са благословом Свјатјејшег Патријарха српског г. Порфирија, освештао новоподигнути споменик Милунки Савић, хероини Првог светског рата и најодликованијој жени на свету. Споменик се налази на Вождовцу, на углу Мештровићеве и Улице браће Јерковић, у којој је Милунка Савић провела последње године живота. Ова скулптура у бронзи, рад аутора Зорана Ивановића и Јелене Атанасковић, откривена је управо уочи Видовдана, рођендана српске хероине. Сабранима на свечаности су се обратили и премијер Србије, министар културе и председник Удружења поштовалаца Великог рата. Подсећамо на животопис ове хероине који смо преузели са странице Народног музеја Топлице: Милунка Савић (1889-1973), хероина са 12 одликовања Рођена је 1889. године у селу Копривница код Јошаничке Бање у породици земљорадника оца Раденка и мајке Милице. Пријавила се приликом мобилизације за рат са Турцима 1912. године да би спасила свог брата јединца од одласка у рат, војној команди под именом Милун Савић. По сведочењу саме Милунке у књизи ,, Жене-Солунци говоре“ под тим именом Милун била је учесник ослободилачких ратова 1912-1918. године. Она је да би изгледала као мушкарац скратила косу, обукла мушко одело и стегла груди пртеним увијачем. Милунка је као припадник бомбашке десетине Дринске дивизије 1. позива била учесник рата са Турцима 1912. године, а са њеном јединицом крајем марта 1913. године била је у опсади Скадра. У рату са Бугарима 1913. године, у бици на Брегалници први пут је рањена и због велике исказане храбрости добила је чин каплара као и командовање бомбашким оделењем. Али због тих рана које су биле на грудима и контузовања од артиљеријске гранате, пренешена је у болницу и тада је откривена њена тајна да је Милун уствари женска особа. Команда је хтела да је демобилише али се она побунила претивши да ће отићи у хајдуке и остала је у војсци. Приликом мобилизације за Први светски рат, Милунка се пријавила у добровољце али је неколико пута одбијена па је тек на интервенцију војводе Воје Танкосића добила распоред у 2. пешадијском пуку. Одбила је предлог војводе Путника да рат проведе као болничарка. Само је накратко била пребачена на тражење команданта Сремског добровољачког одреда као бомбаш у одбрани Београда. У Колубарској бици због исказаног великог јунаштва као командир јуришног бомбашког оделења 3. чете 2. пешадијског пука била је похваљена. На Солунском фронту унапређена је у чин пешадијског наредника и постављена је за командира јуришног вода у 1. чети 3. батаљона. У борбама је била рањена шест пута (два пута од артиљеријске гранате, три пута од пушчаног метка и једном од бајонета) па је два пута била на лечењу у Бизерти, Тунис (болница ,,Фаре“) и у француској војној болници 101 у Алжиру. У Кајмакчаланској бици 1916. године у окуци Црне реке када је њен Гвоздени пук био деташиран код 122. француске колонијалне дивизије, Милунка је засипала непријатељске ровове бомбама и притом је заробила 23 бугарска војника. Један од тих заробљених бугарских војника, студент, после рата је по препоруци свог оца извесног бугарског генерала дошао код ње и оженио се Милункином сестром од ујака Радмилом-Вишњом. Милунка је одликована поред ратних споменица орденом ЗВКЗм који јој је лично уручио регент Александар (наредба Ађ. бр. 37.377 од 18. 4. 1917. године начелника штаба Врховне команде генерала Петра Бојовића), Златном (1915) и Сребрном медаљом за храброст „Милош Обилић“, са два француска ордена (Легије части и Ратним крстом са златном палмом), енглеским орденом светог Џорџа и руским крстом светог Ђорђа Победоносца. Милунки је уручен марта 1917. године у Солуну орден Легије части 5. реда који је установио Наполеон Бонапарта 19. 5. 1804. године о чему је писао лист „Напред“ од 7. 1918. године. Официрски орден Легије части 4. степена добила је после рата. Милунка је једина жена на свету која је била одликована француским орденом Ратни крст са златном палмом. По наводима у листу „Напред“ од 6. 7. 1918. године Милунки је ово одликовање уручено 4. 7. 1917. године у Бизерти, а француски пукови спустили су пред њом заставе. Одликовање јој је лично уручио вицеадмирал гувернер Емил Гепрат. Врховна команда савезничких армија издала је тада наређење да се писмена похвала јунаштву Милунке Савић прочита пред свим јединицама савезничке војске у ставу мирно. Оваква почаст није указана ниједном учеснику Првог светског рата. После демобилизације 19. 8. 1920. године, прво радно место било јој је у Општој државној болници у Београду (1. 2. 1921-1. 8. 1922) као спољна болничарка. На летовању у Дубровнику упознаје и удаје се 1922. године за нижег поштанског службеника Вељка Глигоревића из Мостара (пет година је био млађи од ње). Са њим је живела и радила у Сарајеву у Заводу за израду војне одеће као прегледачица (6. 11. 1922-16. 4. 1924). Из Сарајева преселила се у Београд где је са Вељком који је добио посао у пошти, добила кћерку Милену. Али, брак се убрзо распао. До новембра 1927. године живела је као самохрана мајка у Степановићеву у Бачкој, данас у општини Нови Сад где је на основу „Добровољачког уверења“ добила 5 ха земље на добровољачкој колонији Маријин мајур (Степановићево). У колонији живело је 226 породице ратних добровољаца, а уз помоћ ратних другова саградила је кућу. Кућу и земљу ће врло брзо препустити најмлађој сестри Славки са сином Рељом и Топлицом када се вратила у Београд. Улица у Степановићеву где је њена кућа носи њено име. Имала је касније још три кћерке али усвојене: Милку, Радмилу–Вишњу и Зорку. Поред ћерки, ишколовала је још 32 деце. По доласку у Београд живела је једно време у Скадарској улици бр. 33, а после се преселила у једну кућу на Вождовцу. Обављала је више послова. Радила је као пара кројачица у фабрици војних униформи, потом је била пара куварица у Општој државној болници (16. 4. 1927-3. 5. 1928). Милунка је поред скромне плате од 900 динара месечно (420 је плаћала стан) примала и нешто инвалиднине, као и нека средства од француске владе. Од 3. 12. 1929. године запослила се на препоруку пуковника Сибина В. Тодоровића шефа кабинета Министарства Војске и Моранарице, на радном месту чистачице у Хипотекарној банци са платом од 1200 динара месечно. „Унапређена је“ од 1935. године у чистачицу канцеларије директора банке. Између два светска рата, Милунку су поштовали на прославама јубилеја, приликом обиласка ратишта, при полагању венаца на гробовима палих јунака. На поменутим церемонијама увек је долазила у шумадијској народној ношњи. Говорила је и писала енглески и француски иако није завршила школу. Пет пута је била са делегацијом у Француској а два пута у Солуну. Милунка је одбила понуду француске владе да се пресели у Француску и да добије француску војну пензију као носилац њихових највећих одликовања. За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике па је била ухапшена и заточена у логору на Бањици шест или десет месеци. Када је један немачки официр вршио преглед спискова предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена јунакиња и када је добио потврдни одговор наредио да је пусте. Међутим, њен унук Дејан тврди да ове речи нису тачне, већ тврди да је Милунку, Влада Милана Недића запослила као државног службеника. Милунка је 30. 6. 1941. године пензионисана са месечном пензијом од 1.232 динара али је на њену жалбу враћена па поново пензионисана 20. 6. 1945. године али сада на њену молбу. Радила је и поред пензије као чистачица у кафани у Поп Лукиној улици број 6 у Београду све до њеног затварања 1954. године. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука, ћерке Зорке и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Она је имала после рата пензију од 34.710 динара са инвалиднином од 17.000 динара и 1.000 динара као носилац КЗм. По причи унука, није била сиромашна, а њега је водила у Нишку Бању. После чланка у листу „Политика“ априла 1970. године о њеном јунаштву и тешким условима живота у њеној кући у Осмој новој 25 на Вождовцу, где је живела тада са пензијом од 1160 динара, добила је одлуком Скупштине Града Београда, највише заслугом градоначелника Бранка Пешића, једнособан стан у насељу Браће Јерковић бр. 61, на 4. спрату али у згради без лифта. Предузеће „Наш дом“ је опремило стан намештајем а друга предузећа дала су шпорет, бојлер, фрижидер, постељину, обућу и одећу, посуђе, слике и друге намернице на скромној градској свечаности дана 3. 5. 1970. године. После три шлога која је доживела, умрла је у свом стану 5. 10. 1973. године. Сахрањена на ратничкој парцели бр. 101, поред ограде на крају Новог гробља а говорили су официри ЈНА. Дана 10. 11. 2013. године поново је сахрањена у Алеји великана на Новом гробљу у Београду уз највише државне и војне почасти. Поворку је предводио председник Републике Србије Томислав Николић и начелник Генералштаба Љубиша Диковић који су говорили пред скупом. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас у Улици Милунке Савић, постављена је 14. 4 .1991. године спомен-плоча. Председник владе Србије Мирко Марјановић открио је 27. 11. 1995. године у Јошаничкој Бањи споменик висок 2,20 метара а тежак 400 кг рад вајара Љубише Манчића из Београда. Француска је 2011. године у Паризу отворила музеј посвећен херојима из Првог светског рата у коме су постављени и биста, ордење и фотографије Милунке Савић. Извор: Радио "Слово љубве"

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

У центру Београда, код некадашње Железничке станице, свечано је откривен споменик Стефану Немањи (Преподобни Симеон Мироточиви), великом жупану и једном од највећих српских владара. Председник Александар Вучић је поручио да је од Стефана Немање до данас српски народ државотворни народ. "Без свести да је постојао неко пре нас, ко је имао снове које ми данас живимо, ниједан сан о будућности није могућ", истакао је Председник. Свечаности су присуствовали Преосвећена господа Епископи шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Јован, бачки Иринеј, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије. Споменик Стефану Немањи доминира тргом и гледа ка храму Светог Саве Споменик Стефану Немањи који је откривен на Савском тргу, дело је руског вајара Александра Рукавишњикова. Стефан Немања стоји на византијском шлему. У једној руци држи мач, а у другој Хиландарску повељу. Споменик је висок 23 метра и тежак 68 тона. Председник Вучић: Споменик је прича о нама "Стајати овде значи покајање за све године током којих смо га заборавили, али и свест да смо коначно открили корен из кога је настало најлепше дрво које се зове Србија. Имали су Срби Властимировиће. Имали су Срби Војислављевиће. Имали су Срби и Вукановиће. Имали су и Вишеслава и Михаила и Светог краља Јована Владимира. Имали су Срби и архонте и кнежеве и жупане и краљеве и свеце - пре Немање. Да је Србији подарио само Светог Саву, много би јој подарио. Да је Србији подарио само Стефана Првовенчаног, много би јој подарио. Подаривши нам обојицу, подарио нам је Србију, јаку, први пут истински централизовану Државу, која је умела да нађе свој суверени простор између Истока и Запада, између Првог и Другог Рима", истакао је председник Вучић и додао да је споменик Стефану Немањи - споменик великом жупану, али и Србији. "На Хиландару, и дан данас, ниче лоза, чудотворна, са места на којем је Стефан Немања првобитно био сахрањен. У Београду, из овог споменика, та лоза, тај пут, та свест о Србији, треба да настави да расте, да се развија и да нам стално говори колико је важно имати корен, име и идентитет. И овај споменик је велики, зато што је прича о нама велика. И овај споменик је тежак, зато што је прича о нама често била тешка. И леп је, колико је и прича о нама лепа. Овај споменик је, дакле, и пре свега, прича о нама. О томе ко смо били, о томе где смо били, шта смо радили, и највише о томе шта смо данас и шта хоћемо да будемо", рекао је председник Вучић. Он је навео да смо се у претходном периоду трудили да Србију подигнемо из пепела, да обновимо и изградимо пруге, путеве, болнице, школе, али и да покушамо да вратимо веру у себе, у могућности и снагу српске државе. Председник Вучић је истакао да смо успели да објединимо оно што је најважније, да земљу економски усправимо, национално одбранимо и духовно повратимо и уздигнемо. "Вечерас сам посебно срећан, јер овде, где стојимо, изнад, налази се и храм посвећен Немањином трећем сину Растку Немањићу, великом и нашем Светом Сави. И баш онако како данас на дан Светог Саве откривамо овај велелепни споменик, тако смо за кратко време успели, не да завршимо, већ да суштински изградимо и осликамо најфинијим мозаиком, најлепши и највећи православни храм на свету, Храм Светог Саве, а тако ћемо обновити и Хиландар и целу нашу Србију", поручио је председник Вучић и додао да споменик представља Стефана Немању као одлучног владара који држи мач у десној руци, а Хиландарску повељу у левој. "Од њега па до данас смо државотворни народ. Тим мачем правио је и градио, затим чувао Србију. До Немање смо били култура опонашања и превођења, од њега култура креације, хранитељства и писања, а то симболизује Хиландарска повеља", рекао је председник Вучић и нагласио да и ми данас морамо да градимо, као што је Немања градио задужбине, свесни да је наша садашњост задужбина наше будућности. „Без свести да је постојао неко пре нас, неко ко је имао снове, које ми данас живимо, ни један сан о будућности није могућ. Ми имамо садашњост, због Стефана Немање, и његовог Растка, а нашег Светог Саве, и због Стефана Првовенчаног, због Милутина, Душана, Уроша, Лазара, Вука, Ђурађа, Стефана, и због Ђорђа, и Милоша, Михајла, и Милана, Петра, једног и другог Александра. Због људи који су причали ту причу, причу о нама, причу о Србији. И реч коју данас изговарамо, реч Србија, није наша. Они су је створили, стварајући и нас, и то никада не смемо да заборавимо. Они су је исковали, од Ситнице до Марице, од Косова до Куманова, од Цера до Кајмакчалана. Много крви и много олова је у тој речи. Зато је тако тешка, зато је и тако велика. Зато је толика обавеза, за свакога ко се усуди да је изговори. И није било лако доћи до овог дана, до овог чина делимичног враћања тог огромног дуга. Није могла Србија, није имала чиме, није ни знала како. Дуго се плашила, била крива и себи и другима, и стајала погнуте главе и пред својом прошлошћу и пред својом будућношћу. И нема кривца за то, осим у нама самима. Није било ни разлога, осим, опет, у нама. Требало нам је времена, требало нам је храбрости, знања, да поново поверујемо у то да нисмо никакав балкански изрод, никакво бесно племе без икаквог корена, никакав дежурни кривац, и да опет станемо на своје ноге, усправимо се и сетимо сваког трена те дуге историје и сваког човека који нас је, кроз њу, стварао. Требало нам је времена да свима кажемо да нисмо овде да било коме претимо, да нам је доста и крви и ратова, да разумемо, волимо, праштамо, кајемо се, али и да нећемо ни тек тако да не постојимо. Да имамо име, да имамо историју, нашу, да имамо очеве и да, кроз њих, имамо и понос и да, захваљујући томе, њима, имамо и слободу. Нашу, баш као што је и та историја наша и језик, наш, култура, наша, традиција и вера, опет наше. Нисмо их ни од кога отели, нико нам их није дао, и немамо коме да их враћамо. Нећемо ништа ни од кога, занима нас да, попут овог споменика, растемо у висину, али нико више, и никада више, неће Србију натерати да се одрекне ни имена, ни дела. Зато је овај споменик, што би рекли, голем. Зато што треба да га виде, и да, кроз њега, виде нас. Усправне и поносне. Људе спремне да раде и да граде. Пријатеље који никоме не желе зло, који ни од кога ништа неће да узму, али и који држе до себе и који се неће стидети, ни пред ким. Зато је овај споменик и својеврсна тачка коју стављамо на крај једне приче. Оне о лепој и тешкој прошлости, оне о ратовима, крви, робовању, ослобађању, грешкама, лошим одлукама, гробовима и поновом уздизању", поручио је председник Вучић и додао да је истина о јединству нашег народа једна од наших најважнијих прича и да данас разумемо колико је важно да будемо једно и јединствено биће, чувамо свој језик, историју, своју културу и своју будућност. Председник Вучић је захвалио свим представницима нашег народа који су вечерас били присутни: руководству Републике Српске, представницима српског народа из Црне Горе, али и многих других земаља у окружењу и истакао да, иако живимо у различитим државама, никоме нећемо дозволити да нам одузме свест да припадамо истом роду и истој породици.„Захвалан сам свима који су дали свој допринос стварању овог уметничког ремек дела, од вајара Светомира Арсића Басаре, Владимира Величковића и Емира Кустурице до Александра Рукавишњикова, заслужног уметника Руске Федерације и члана Руске академије уметности. Овде, где се симболички спајају улице Немањина и Карађорђева, ми данас славимо и раскош својих историјских домета, и обнављање државности, и просперитетну будућност коју ми и наши потомци морамо вредно да градимо. Немања је, за нас, био почетак. Овај споменик је крај, али само тог почетка. Пошто од њега почињемо ми, и сви који после нас долазе. Он је доказ и да је створила историја нас, али и да смо ми у стању да историју стварамо. И то ону добру историју, историју мира, историју знања, историју раста, каквог никада нисмо имали. У име те историје смо данас овде, у име те историје и откривамо споменик. Стефану Немањи, оцу, родоначелнику, творцу и свецу. И нека стоји овде, уздигнут, осветљен, и нека га сви виде. Нека виде Србију, какву смо ми направили. Искрено, из дубине душе обичног српског смртника, желим да ово обраћање завршим речима Светог Саве којима се у Служби Светом Симеону обраћа своме оцу: Моли Бога за нас, Симеоне блажени, да се сачува стадо твоје неповредно! Слава, и сада! Живела Србија!“, поручио је председник Вучић у свом обраћању. Како је патријарх Иринеј говорио о Стефану Немањи Пуштен је и видео-снимак са речима блажене успомене патријарха српског Иринеја. Он је сматрао да је Стефан Немања био велики државник. "Можда међу водећим државницима тог времена, Он је знао шта је значила црква за један народ". Председник Вучић је захвалио патријарху Иринеју за све "што је урадио и што нас је гурао и храбрио да радимо велике ствари". Додик: Потребно стално сећање на то како смо настали Окупљенима се обратио председавајући Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. "Сваки дан налазим довољно разлога и поноса што припадам српском народу. Данас сам посебно поносан што са вама делим величанствени тренутак у којем Србија, Београд и сви Срби одају пошту великом ујединитељу српског народа Стефану Немањи", навео је Додик. "Срби су давно научили да без државе нема слободе", додао је. Истакао је да се споменик налази у непосредној близини модерног дела града. Како каже, потребно је стално сећање на то "како смо настали и шта смо радили". Додик је рекао да је тај део средњовековне историје био потиснут и да је време за повратак темељима. Поручује да је данашња Србија све напреднија и да је Република Српска загледана у Србију. "Нека живи Србија, Република Српска и нека живи српски народ где год се нашао", поручио је Додик. Уметнички програм истакао значај Стефана Немање На свечаности је изведен пригодни уметнички програм. Музичари обучени у средњовековну одећу извели су музику која подсећа на то време, а у улози великог жупана Стефана Немање наступио је глумац Небојша Кундачина. Бројни званичници и црквени великодостојници присуствују свечаности Свечаности на Савском тргу присуствовали су председник Александар Вучић, премијерка Ана Брнабић, председник Парламента Ивица Дачић, министри у Влади Србије, председавајући Председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, градоначелник Београда Зоран Радојичић, заменик градоначелника Горан Весић, великодостојници Српске Православне Цркве, амбасадор Русије у Београду Александар Боцан Харченко, представници дипломатског кора, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић, лидери Демократског фронта Андрија Мандић и Милан Кнежевић и председник Демократске партије Срба у Македонији и посланик у Собрању Иван Стојиљковић. Споменик је дело руског вајара и академика Александра Рукавишњикова. Постављен је крајем прошле године на Савском тргу. Стефан Немања који стоји на византијском шлему у једној руци држи мач, а у другој Хиландарску повељу. Реконструисани Савски трг добио је полукружни облик са централном фигуром Стефана Немање и саобраћајем измештеним на ободе трга. Обновљена је и фасада зграде старе Железничке станице, која ће постати Музеј историје Србије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог са свештенством Свету службу Божију у манастиру ћелија пиперска и освештао спомен-бисту Душку Јовановићу, власнику и уреднику дневног листа „Дан“, чије убиство ни дан данас није до краја расвијетљено. Звучни запис беседе У току Литургије Свету тајну крштења примио је слуга Божји Синиша Вуковић. У чин ипођакона рукопроизведен је Владимир Милуновић, координатор Добротворног фонда ,,Човјекољубље“ . У литургијској бесједи Владика је рекао да се Христовим рођењем и светом тајном крштења коју ми задобијамо догађа обнова људске природе. „Умиремо заједно са Христом да би заједно са Њим васкрсли у светој тајни крштења, коју је данас ево примио и наш брат Синиша. То јесте нова година Господња и нова обнова људске природе, ново рођење Духом и водом, рођење за бесмртност, за вјечност, за непролазност“, поручио је Митрополит Амфилохије. Казао је да је манастир Ћелија пиерка мјесто непрекидног рађања духовног оних који овдје живе и који се кроз вјекове сабирају око ћивота Светог Стефана Пиперскога. „Да би се рађали Духом Божјим и силом Бпожјом. Ово је, дакле, мјесто рађања за нови, вкечни, непролазни живот, за учешћеу тој вјечној новој години рођења, благој години новога, вјечнога и непролазнога живота, оних који су прошли кроз ову светињу, који су нсе духовно родили и препородили, и које је Господ призвао у вјечно и непролазно царство своје“, нагласио је Митрополит Амфилохије. Казао је и да је један од оних који је рођен у овом часном крају и часни и честити Душко Јовановић. „Који је прошао кратски земаљски живот, који је мученички пострадао, али који је душа која је била крштена, и који је примио у себе квасац вјечнога, бесмртнога и непролазнога живота. Остаје незаборав и са тог разлога, али и са тог разлога што је овај кратки земаљски живот провео часно и честито и мученички завршио земаљски живот да би га Господ примио у своје вјечно и непролазно царство Божанско“, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије, Митрополит Амфилохије је освештао спомен-бисту Душку Јовановићу, коју је извајао Милија Стојановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обележје 44. поглавару СПЦ-а биће откривено 15. новембра, на дан његовог упокојења, на платоу испред Цркве Светог Марка, преноси „Политика”. У одбору за подизање споменика патријарху Павлу су заменик градоначелника Горан Весић, градски урбаниста Милутин Фолић, заменица председника Скупштине града Андреа Радуловић, генерални секретар председника Србије Никола Селаковић и епископ Стефан. План је да споменик буде смештен на зеленој површини између новоуређеног дела платоа и трамвајске станице код Ташмајданског парка. Будућа позиција споменика, како су истакли у Комисији за споменике и именовање тргова и улица, изузетно добро је сагледива из више праваца и симболички је уклопљена у окружење које чине црква, плато и Булевар краља Александра. Патријарх је представљен у седећем положају, благо погнуте главе и одише скромношћу и духовношћу. Споменик ће бити незнатно већи од природне величине, као што је и пракса при изради ове врсте обележја, саопштено је у комисији. Прва седница Комисије за споменике и називе тргова и улица у новом сазиву одржана је јуче. Осим иницијативе за подизање споменика патријарху Павлу, усвојени су и предлози за подизање обележја утемељивачима српске кошарке и да се булевар у „Београду на води” назове по некадашњем америчком председнику Вудроу Вилсону. За председника комисије изабрана је Андреа Радуловић. Аутор идејног решења споменика је вајар Зоран Малеш, који је пре осам година имао и изложбу посвећену патријарху Павлу. – Живот, дело, поуке и његове мисли нагнали су ме да се окушам у креирању, не телесног, већ духовног бића нашег истинског филозофа који нас је учио да је смисао живота љубав и слобода неукаљана завишћу, похлепом и мржњом, рекао је Малеш додајући да је пред њим био изазов како његово физичко обличје да подреди духу који је исијавао мир и спокој. Подизање споменика благословио је патријарх Иринеј, а из СПЦ наводе да је избор локације коју је Град предложио одличан зато што је код цркве, у близини парка и код трамвајске окретнице, а познато је да је патријарх Павле био скроман и често се возио трамвајима. – Четрдесет четврти поглавар Српске православне цркве заслужио је споменик и на другим локацијама, јер је био, а и даље јесте са црквом и српским народом. Обележје њему у част је још једна потврда одличне сарадње града и цркве, саопштено је из СПЦ. Подизање споменика, чија је вредност 50.000 евра, финансираће „Атлас група”. Обележја „свецу”, како је у народу овај поглавар био ословљаван док је водио СПЦ, постоје у Лепосавићу, Бајиној Башти и Требињу, а име патријарха Павла носе булевари и улице у Београду, Новом Саду и Зрењанину.

Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша. Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла. Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања. Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“. „Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић. Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша. На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи. Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке. По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици. Извор: РТС извор

„И поред тога што постоји одређени отпор у Грчкој у вези царске породице Романових“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски и објаснио да је издавач књиге тражио благослов од Архиепископа атинског за њено објављивање. „Било како било, књига је драгоцјена. Ја сам обећао да ћемо је превести на српски језик. Циљ је да прослављање Царских страстотерпаца пређе границе Русије. Мада, већ је прешла, нема никакве сумње, јер прва канонизација царске породице је била у Америци, у Руској заграничној цркви, седамдесетих година прошлога вијека. А онда је била и код нас. Ви знате да је Његова Светост Патријарх Иринеј, на празник стогодишњице страдања царске породице служио Литургију у руској цркви у Београду, а послије тога је била Литија до споменика цара Николаја који се налази у центру Београда“, казао је Владика Амфилохије. Подсјетио је да је стогодишњица мученичке кончине Царске страстотерпаца Романових обиљежена и у Црној Гори, у манастиру Дајбабе, гдје су на споменику у руском стилу у камен уклесани ликови царске породице. „Нажалост, видим да се ови из власти сад нешто буне, наводно да ми ту девастирамо културно благо. Али бојим се да није то у питању, него да је сад власт Црне Горе завела санкције Русији. И некоме није у интересу што смо ми ту стогодишњицу обиљежили на такав начин. А то је нешто најљепше што је саграђено у Црној Гори у ово наше вријеме. У питању је диван украс за главни град Црне Горе и за манастир Дајбабе“, казао је он. Он је одбацио тврде о девастацији манастира. „То није грађено унутар манастира, него поред, гдје је донедавно био камењар. Покојни отац Лука је тамо дотјерао тоне земље, поравнио камењар и засадио маслине, па је сада тамо маслињак. И ту се баш потрефило дивно мјесто, наспрам манастира. А ту је и старац Симеон Дајбабски, који је руски ђак“, казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се заправо ради о нашој дужности да благодаримо цару Николају, великом пријатељу нашега народа. „Црква ни данас не може другачије, него као што су радили Митрополити Петровићи, иако ови данашњи од мене траже да ја идем неким њиховим путем“, закључио је Митрополит Амфилохије. На промоцији су, поред Митрополита Амфилохија још учествовале монахиња Олга (Евстратова) и ауторка књиге. Модератор вечери био је свештеник Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Филм „Завештање“, у режији Ивана Јовића (2017), са снимљеним сведочењима оних који су као деца преживели логоре Независне државе Хрватске, био нам је преко потребан, јер само сећање није довољно. Постоји индивидуално, лично сећање пре свега, оних који су преживели мучења, зверства и концентрационе логоре. Нажалост, већ колико сутра, ниједан преживели логораш више неће бити међу вама. Тада ће остати препричана и пренета туђа, недоживљена сећања, која за историју не могу бити поуздана. Сећања, по својој природи субјективна, са протоком времена још се више модификују и мењају. Постоји и такозвано јавно сећање које нам се понуди поводом Међународног дана сећања, када се држава, кроз говоре представника власти, једном годишње сети жртава и ужасних злочина. У јавна сећања могу се уврстити и монументални, скупи и често тешко разумљиви споменици, поред којих се полажу венци и држе говори. На тим споменицима, по правилу, нема података из којих би намерник могао нешто више да сазна о жртвама, о злочину или о злочинцима. Уобичајено је да на споменицима стоји већ добро познат текст да су „ту страдали комунисти, антифашисти и родољуби од руку окупатора и домаћих издајника“, a страдали су невини људи и деца само зато што су били Срби, Јевреји или Роми. Та истина би морала да буде записана на споменицима. Та једноставна реченица најбоље обезвређује фалсификовану историју. Оваква јавна сећања су заправо део политичке обавезе државе. О тим спомен-данима држава подноси годишњи извештај, поручује да је успешно обележила међународни спомен-дан и тиме испунила своју међународну обавезу, преузету потписивањем неке неискрене међународне декларације. Оваквој врсти сећања недостаје морална, историјска, едукативна, васпитна и пре свега хумана димензија. Због свега што сам написао, уверен сам да је филм „Завештање“ био преко потребан. Он је заправо та једноставна реченица, у филму мултиплицирана кроз казивања преживелих, реченица која огољује усташтво и обесмишљава сваки покушај искривљивања историје. „Завештање“ је документарни филм, сведок срамног времена када су нељуди ходали овим крајевима, саткан од истинитих казивања стотину људи, оних који су преживелих страхоте Јасеновца и других логора и стратишта. Нажалост, многи њихови блиски и драги то нису. Сензибилитет и филмско умеће Ивана Јовића, и сведочења преживелих казана уживо, у камеру са потпуним поверењем, једноставним, искреним језиком и топлином која и данас зрачи из њихових погледа, омогућили су подизање трајног споменика жртвама. „Завештање“ је споменик. Снимљеним материјалом, који се мери стотинама сати, аутори су надоместили многе пропусте наручене и за неке друге потребе написане историје. Историје која је сакрила оно што није смело да буде сакривено. Та такозвана историја нанела је много зла, барем на овим просторима. Писана за потребе наводног очувања добрих националних односа, заправо је сакрила истину о националним односима у Југославији пре Другог светског рата, о злочинима, о злочинцима, и о броју жртава, којим се отуд до данас манипулише. Филм „Завештање“ све то ненасилно и ненаметљиво, некако природно, поставља на право место. Уједно, по мом мишљењу, овај филм је најубедљивији одговор данашњој нашминканој поставци у музеју у Јасеновцу. После „Завештања“, срамно и нецивилизацијско пребројавање и поигравање бројем жртава логора Јасеновац постаје беспредметно. И поред несагледивог значаја документарног садржаја овог филма, он има несумњиве уметничке вредности: овде је небитно моје лаичко мишљење, то потврђују досадашња признања и награде. Овај филм се мора погледати, доживети и пре свега схватити на прави начин. Јер његово време тек долази. Истраживање, доказивање и евидентирање је неопходно. У супротном, Ричард Коен ће бити у праву када каже: “Последња жртва геноцида је истина”. Аутори овог филма то нису дозволили. На почетку сам написао да је филм „Завештање“ био преко потребан и да сећање није довољно. Једино оно сећање које је истражено, доказано и записано представља валидно сведочанство једног времена. Моња и Иван Јовић са сарадницима су више година истраживали, доказе евидентирали, забележили на филмској траци и сачували истину. Поновићу: време филма “Завештање” тек долази. У Београду, новембар 2017. године

Уз највише државне почасти, посмртни остаци проте Милана Ђурића, пренети су у породичну гробницу у Ужицу, девет година након што је 1917. преминуо у Риму, где је стигао тешко болестан повлачећи се са српском војском преко Албаније. Припремили: Наталија Видић и Горан Марјановић Обелиск од белог мермера из Венчаца, висок три и по метра, радио је чувени руски архитекта Николај Краснов, аутор између осталог и спомен костурница и на острву Виду и Зејтинлику у Грчкој. "Споменик је претио да падне на једну страну зато што је бетонски постамент био готово уништен, због тога су урадјени радови, грађевински радови у том делу, урађену су фуге како не би дошло до пропадања и проласка воде и не би долазило до даљег пропадања овог споменика", каже Славица Стефановић, Народни музеј Ужице. Проту блиског сарадника Николе Пашића, народ је 21 пут бирао за посланика, читав свој живот, дуг 72 године, посветио је како националном уједињењу, тако и политичком, културном и привредном развоју ужичког краја. Захваљујући његовој иницијативи проширена је мрежа основних школа у ужичком округу и Ужице је добило потпуну Гимназију. "Све је то утицало на њега да се он залаже у том смислу да оснује овде и окружну библиотеку са читаоницом, а поред тога он је заслужан и за долазак првог воза у Ужице 1912. године, па знамо.. у народном сећању је тај први воз остао упамћен као Протин воз", каже Славица Стефановић, Народни музеј у Ужицу. За постигнуте резултате у посланичкој и свештеничкој одежди, прота је одликован бројним домаћим и страним, ратним и мирнодопским одликовањима. Осим споменика на Доварју, који му је подигла захвална отаџбина, сећање на омиљеног проту чува и његово име овде на спомен плочи на ужичкој цркви светог Ђорђа где је највише службовао, као и на цркви у Рачи, спомен чесми у Сињевцу и спомен капели у родним Заовинама. Прота Милан Ђурић је рођен у Заовинама 9. марта 1844. године. Био је народни трибун и оснивач радикалског покрета, члан Главног одбора радикалне партије. Био је народни посланик са прекидима од 1878. до 1917. године. Учествовао је у ослободилачким ратовима. Његов савременик, прота Витомир Видаковић га описује речима: „Велики у вери, истрајан у борби, несавитљив у данима искушења, прота беше горостас...“ Прота Ђурић је био далековид политичар, родољуб, хуманиста, посленик просвете и културе. На његову иницијативу, као посланика у Народној скупштини, проширена је мрежа основних школа у ужичком округу. Ужице је добило потпуну гимназију, савремену болницу, једну од првих електричних централа у Србији, Ткачницу и железничку пругу 1912. године. Залагањем ужичког народног трибуна, након 1903. у ужичком крају је заживела грађанска и парламентарна демократија. Добивши подршку од народних посланика, проте Милана Ђурића и Љубомира Стојановића, општинска управа у Ужицу на челу са Петром Чађевићем, предузела је низ мера ради бржег привредног и културног развоја овог краја. Постоје приче да све оно што Никола Пашић сам није смео или није хтео да каже старом краљу Петру I, чинио је то преко народног посланика и ужичког проте Милана Ђурића. А што краљ Петар није хтео лично да каже Пашићу у брк, то је, опет, ишло преко овог народног посланика, са којим је био пријатељ од времена кад није био краљ него кнез-емигрант на Цетињу. Кад год би се односи између краља Петра и Николе Пашића затегли, покушавао је прота Милан Ђурић да их како-тако измири. Упокојио се 30. априла 1917. године у Риму. Уз највеће државне почасти посмртни остаци проте Милана Ђурића су пренети у родно Ужице и сахрањени на Доварје 1926. године. Видео прилог РТС http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/56/srbija-danas/2873998/konzervacija-spomenika-prote-milana-djurica.html

Споменик блаженопочившем српском патријарху, који је први у Републици Српској, освештали су епископи захумско-херцеговачки и приморски Григорије, умировљени владика Атанасије, славонски Јован и архиепископ охридски и митрополит скопски Јован. Владика Григорије је истакао да овај споменик опомиње и подсјећа на јерарха који је у наше дане открио да за све нас има наде. „Овај изванредан рад младе вајарке Саре Николић треба да нас, Херцеговце, подсјећа на лик и дјело не само нашег патријарха, него и на његово пријатељство према овој земљи и Епархији коју је основао Свети Сава“, рекао је владика Григорије. Он је подсјетио на искрено пријатељство блаженопочившег патријарха према Херцеговини, који је више пута посјетио Требиње и Херцеговину, не заборављајући овај народ ни у ратно вријеме, те опомињући да увијек буду људи, а никада нељуди. „Ово је споменик и опоменик, а не мјесто клањања или идолопоклонства, јер је врло чест случај да се у нашем народу ствари погрешно тумаче и разумијевају, па и сам патријарх Павле и његова скромност“, напоменуо је владика херцеговачки. Директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић рекао је да Требиње добило диван споменик захваљујући труду вајарке Саре Николић из Београда, фирми „Интегра инжењеринг“ из Бањалуке која је финансирала, те благослову владике Григорија. „Зашто баш Требиње!? Они који су га познавали знају да је волио ову свету српску земљу и њен народ. Вјероватно би у овом тренутку рекао на све ово `Будите само људи`. Не само то, сигуран сам да је у својој молитви желио да будемо хришћани, да имамо бар зрно његове енергије и рада, преданости за свој народ и српску цркву, да пођемо путем скромности и његовог начина живота и молитве за овај народ“, навео је Давидовић. Вајарка Сара Николић каже да јој је драго што је имала прилику да направи овај јединствен споменик и поклони га граду Требиње и Епархији захумско-херцеговачкој и приморској. Присутне је поздравила представник „Интегра инжењеринга“ Славица Станковић, која је истакла да су Требиње и Херцеговина најљепше мјесто гђе се споменик блаженопочившем српском патријарху могао поставити, те да јој је драго што је „Интегра“ финансирала његово ливење. Споменик блаженопочившем патријарху Павлу висок је 2,13 метара. http://www.mitropolija.com/u-trebinju-osvestan-spomenik-blazenopocivsem-patrijarhu-srpskom-pavlu/

У порти саборног храма у Требињу данас је постављен споменик патријарху српском Павлу. Споменик је дјело академског вајара Саре Николић. Ово је први споменик патријарху Павлу у Републици Српској. Његово откривање заказано је на крсну славу храма и града у суботу, у 19:30 часова. Радио Требиње Извор:http://slobodnahercegovina.com/trebinje-postavljen-spomenik-patrijarhu-pavlu/