Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'манастири'.
Found 11 results
-
На 67. Међународном сајму књига у Београду, сарадник Радија Слово љубве, Ивана Обрадовић, разговарала је са представницима штандова Манастира Свете Јелисавете из Минска, Мастира Светог Луке-Жупа Никшић и издавачке куће Православна реч. У прилогу можете послушати шта се може наћи на овим штандовима. Разговор са излагачима: Извор: Радио "Cлово љубве"
-
- јелисавете
- св.
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/
-
Atos BOGORODIČNI Blagoslov..mp4 Atos BOGORODIČNI Blagoslov..mp4
- 17 нових одговора
-
- сцета гора
- богородичин врт
- (и још 8 )
-
Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске. У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!? На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија. Извор: Светогорске стазе
-
- светогорски
- манастири
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу. Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој: -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим. Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости. -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство. -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине. У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива. -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић. У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић. Извор: Инфо служба СПЦ
-
- владика
- јоаникије:
- (и још 8 )
-
Епископ Теодосије: Нови манастири и цркве су место радости!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести са Косова и Метохије
Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима. „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина. Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан: „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“ Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска-
- епископ
- теодосије:
- (и још 5 )
-
Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“: „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа. Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски! Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину, и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву. Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“ Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“). Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској). Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
(Руска народна линија, 29. 6. 2018) У вези с чињеницом да су 12. јуна владе Грчке и Македоније, након дугогодишњег спора који се наставио од распада Југославије, постигле консензус о имену Бивше Југословенске Републике Македоније да та друга добија званично име „Република Северна Македонија“, манастири Свете Горе Атос 26. јуна 2018. године издали су посебну изјаву осуђујући положај грчких власти, извјештава Седмица. ru. Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“: „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа. Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски! Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину, и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву. Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“ Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“). Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској). Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Када је 6. маја 1839. године, владика Петар Други Петровић Његош с Аустријом склопио уговор о продаји манастира Стањевићи с целим поседом за 17 хиљада фиорина (форинти), веровало се да ће тај потез смирити аустријске апетите и претензије. За исти износ, две године раније, продат је и манастир Маине (Подмаине, Подострог). На такав потез Његош је био приморан, јер је Аустрија намеравала да обе резиденције црногорских владика присвоји или силом, или за новац. Сличну судбину доживео је и манастир Подластва. Географски положај ових манастира, наиме, био је стратешки у односу на тадашње границе и море, па је разумљива намера Аустрије да их се дочепа. Сав новац добијен од продаје манастира искоришћен је за куповину „праха и олова“, односно, оружја и муниције. Због чега су ова три манастира, сви у реону општине Будва, значајни за Црну Гору? Стањевићи Стањевићи су поред села Побори, на 600 метара надморске висине. Као ктитор манастира помиње се деспот Стефан Лазаревић. Господар Грбља, Ђурађ Ђурашевић Црнојевић, деда Ивана Црнојевића, подигао је на месту данашњег манастира дворац, а на брду Ђурђевцу војно утврђење, тврђаву Ђурђевац, са храмом посвећеном Светом Георгију. Штури историјски подаци казују да је, према уговору потписаном с Млечанима 1426, тврђава срушена 1435. јер је саграђена на терену Млечана. После турских упада у Цетиње 1714. године, и похаре Нуман паше, владика Данило прешао је у Стањевиће. Од тад је седиште митрополије. Ту је, по повратку из Русије, владика саградио храм, који је посветио Светој Тројици, а некадашњи дворац Црнојевића је обновио и претворио у манастирски конак 1724. године. По повратку владике на Цетиње, у манастиру је остала мања група монаха, а потом је владика Сава доградио комплекс. 1780. године у манастиру је отворена свештеничка школа, коју је похађао и Свети Петар Цетињски. Овде је Његош писао „Лучу микрокозму“, долазио је Вук Караџић, а за свештеника рукоположен Доситеј Обрадовић. Први писани закон за Црну гору и Брда написан је и озваничен управо овде, 1798. године. Руинирање манастира почело је с уступањем Аустрији, која је од њега направила утврђење, а обнова је почела 1994. Најпре је пробијен колски пут, онда обновљен храм, па редом. Иза манастира налази се дубока пећина, која је служила као црква, и у којој је такође писан део историје овог краја и Црне Горе. Подмаине Подмаине (Подострог) је манастир на узвишењу изнад Будванског поља, око два километра северно од Старог града. Има две цркве: једна, посвећена Успењу пресвете Богородице, датира из осамнаестог века, и задужбина је владике Саве Петровића, а друга, мања, посвећена Ваведењу пресвете Богородице је саграђена још у петнаестом веку, као задужбина Црнојевића. Не зна се тачно када је првобитни манастир саграђен ни ко је ктитор, али претпоставља се да је то било у доба владавине Немањића. Изнад улазних врата стоји натпис који говори о томе како је манастир подигнут на рушевинама неког старог храма 1630. године у време владике Рувима. У 18. и 19. веку, манастир је уживао велики углед, посећивали су га сви виђенији Црногорци, Петар II Петровић Његош је овде написао део „Горског Вијенца“ и „Слободијаду“, долазио је Доситеј Обрадовић и многи други. Подмаине су биле и верски и културни центар Црне Горе. Овде се налазио и гроб владике Данила, док његове остатке кнез Данило није пренео на Цетиње. Неколико година пошто је манастир продат Аустријанцима, откупио га је поп Филип Тањевић (Тановић). Иако га је, формално, поп „поклонио“ племену Маине, манастир је практично све до 1953. био приватно власништво ове породице, док није национализован. Често је страдао: у Бокељском устанку, Првом светском рату, земљотресу 1979… Онда је 1995. припао поново Цркви, и тада је почела обнова. Подластва Манастир Подластва (у месту Ластва Грбаљска) се први пут помиње 1417. године, и један је од најстаријих манастира у Црној Гори. И једини је сачуван од некадашњих шест грбаљских манастира. Налази се иза превоја Топлиш, куда води стари пут ка Котору. Верује се да га је подигао цар Душан 1350. године. Друга легенда говори да је овде и раније постојала црквица, а основано се претпоставља да је на том месту постојала и ранохришћанска базилика из V или VI века. Прича се да је одатле Сава Немањић, преко плаже Јаз где га је чекала галија, кренуо на једно од својих путовања на Свету Гору. Уз цркву посвећену Успењу Богородице су конаци у којима је некада била и школа. У њему је 1427. године усвојен „Грбаљски статут„, својеврсни законик житеља овог краја. Ту је Петар I Петровић преговарао са Французима. Попут других сакралних објеката, и овај манастир је често рушен: прво познато рушење је из XV века, кад су Млечани запалили овај и манастир Св. Михаила на Превлаци. Запаљен је у сукобу са Французима, онда су га двапут похарали Аустријанци, страдао је у Првом светском рату… Више пута је и обнављан. Манастир је тешко оштећен у земљотресу 1979. године, обновљен 1985, а на основу археолошких истраживања која су том приликом спроведена, с великом дозом сигурности утврђено је постојање ранихришћанске базилике на том месту, као и храма који је постојао пре XIV века. Сада је то женски манастир. http://www.vucinic.me/manastiri-od-kojih-je-kupljena-dzebana/
-
У којим манастирима се може оставити име за помињање на 40 литургија? Оставите и контакт (телефон и др.)
- 6 нових одговора
-
- манастири
- свакодневном
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Дечани и Русија 4.09.2010. Овог лета премијер-министар Русије, Владимир Путин, потписао је одлуку о давању добровољног прилога за УНЕСКО у износу од 2 милиона америчких долара за финансирање радова на обнављању православних српских светиња на територији Косова (Република Србија). Овај корак представља наставак давнашње традиције покровитељства Русије према православном спрском народу. Сачували су се историјски подаци о томе да су српски монаси добијали различиту помоћ још у време Ивана Грозног. Многи српски манастири су се у најтежим годинама свог постојања уздали управо у заштиту Русије. Између осталих, и манастир Дечани. Ову обитељ је 1327. године основао свети краљ Стефан Дечански. Светом Стефану је посвећен посебан молебан, који се и данас чује међу манастирским зидинама. Од самог оснивања, без обзира на османски јарам и два светска рата, духовни живот у Дечанима практично никад није престајао. Међутим, до средине XIX века манастир је постепено деградирао. Кад је 1857. године Дечане посетио руски конзул у Босни и Херцеговини Александар Фјодорович Хилфердинг, они су били у жалосном стању: бројчано стање братије било је свега 15 људи, а околини су живели претежно Албанци, који су се бавили пљачком. Парохијани обитељи били су само неколико српских породица, због тога су монаси живели једино од милостиње, која се прикупљала у српској кнежевини. Након посете Александра Хилфердинга братија Дечана одлучила су да прибегну помоћи Русије, која је више пута помагала Српској Цркви. Зато су крајем 50-их година 19. века у Русију за прикупљање милостиње били послати дечански јеромонаси Агатангел и Кирило са светом реликвијом: напрестоним крстом светог цара Душана с честицом Животворног Крста. Они су неколико година прикупљали милостињу. 1862. године у Архангелску су од прилога, сакупљених у целој Русији, за Дечане су изливена 4 звона, а наредне године руске фрегате „Димитрије Донски" и „Осљабја" допремиле су их у црногорску луку Бар. Пред крај XIX века односи између Русије и Србије били су веома хладни, пошто је за време владавине краља Милана Обреновића аустријски утицај постао доминантан. Међутим, манастир су могли да спасу само Руси, стога се митрополит Рашко-Призренски Никифор (Перић) 1902. године обратио јеросхимонаху Кирилу (Абрамову) из атонске келије светитеља Јована Златоуста с молбом да се руски монаси настане у Дечанима. Следеће године, уз пристанак становника општина Призрена, Пећи и Ђаковица, обитељ је предата у надлежност руских монаха, а настојатељ је постао Кирило (Абрамов). Манастир је узет под посебно покровитељство руског конзула у Призрену. Од тада почиње прави препород обитељи: за 28 руских монаха саграђен је нови братски конак, отворена је школа за децу из села и болница. 4. фебруара 1905. године цар Николај II потписао је декрет о томе да се сваке године Дечанима исплаћује по 10 хиљада рубаља, што је било веома значајна сума у оно време, и дозволио је да се прикупљају прилози у Русији, због чега је у Одеси с радом започело стално представништво обитељи. У то време у Русији се појављује много књига посвећених народима и православним светињама Балкана. А 1908. године на руском језику ђакон Николај Махров у Санкт-Петербургу објавио је Дечански летопис. Исте године обитељ је посетио познати историчар-византолог, директор Руског археолошког института у Константинопољу, Фјодор Иванович Успенски, који је направио план експедиције за проучавање фресака, данас познатих у целом свету. Међутим, политичке игре у самој Србији довеле су до тога да је 1910. године руски цар Николај II био принуђен да повуче руске монахе из Дечана. Годину дана након тога митрополит Рашко-Призренски Никифор био је приморан да поднесе оставку. И то није било последње искушење које је задесило манастир. За време Првог светског рата он је био разрушен, богослужења су престала да се обављају на неко време. И тада је важну улогу у обнављању духовног живота одиграо руски клир, који је у Србију емигрирао после Грађанског рата. Тако је епископ Сумски Митрофан (Абрамов) постао настојатељ Дечана, а затим је био на челу многобројне манастирске богословске школе. У обитељи се поново чуло руско црквено појање. У годинама Другог светског рата међу дечанским монасима било је и неколико Руса: између осталих, архимандрит Теодосије (Мељник) и монах Герасим. За време фашиста, кад је манастир посетио вице-краљ Албаније, Ђакомини, који је говорио руски, они су му испричали историју обитељи и саопштили о претњама од стране Албанаца. Ђакомини је услишио молбе архимандрита Теодосија и забранио је Албанцима да причињавају било какву штету обитељи. Тако су Дечани сачувани и све до своје смрти 1957. године игуман манастира је био руски архимандрит Теодосије (Мељник). Прави препород манастира почео је 90-их година ХХ века, кад је у њему почео да се повећава број монаха и становника, око Дечана су се досељавале српске породице, које су за време бомбардовања нашле уточиште и заштиту у обитељи. 2004. године манастир је уписан у списак објеката светске баштине УНЕСКО. Данас у обитељи живи тридесетак монаха и становника, а мноштво ходочасника из Србије, Црне Горе и Русије редовно посећује манастир. Извор: Глас Русије
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.