Претражи Живе Речи Утехе

На 67. Међународном сајму књига у Београду, сарадник Радија Слово љубве, Ивана Обрадовић, разговарала је са представницима штандова Манастира Свете Јелисавете из Минска, Мастира Светог Луке-Жупа Никшић и издавачке куће Православна реч. У прилогу можете послушати шта се може наћи на овим штандовима. Разговор са излагачима: Извор: Радио "Cлово љубве"

У уторак, 6. јуна, навршило се 35 година од канонизације Блажене Ксеније Петроградске од стране Московске Патријаршије. У част годишњице, откривен је споменик вољеној светитељки у близини капеле у којој се налазе њене мошти на Смоленском гробљу у Санкт Петербургу. Света Ксенија је канонизована од стране Руске Православне Цркве 6. јуна 1988. Претходно ју је канонизовала Руска Православна Загранична Црква 11/24. септембра 1978. године. Празник Свете Ксеније почео је служењем Божанствене Литургије у храму Смоленске иконе Богородице на Васиљевском острву у Санкт Петербургу. Службом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит петербуршки Варсануфије уз саслужење низа архијереја и клирика, саопштавају из Митрополије петербуршке. Његово Преосвештенство упутио је пастирску реч о најомиљенијој светитељки Санкт Петербурга: Блажена Ксенија се одрекла свега и отишла да проповеда покајање, помагала људима, молила се за град Светог Петра, помагала у изградњи цркве. Радила је само оно што је сматрала потребним Христа ради. Она је сав свој живот посветила Њему, и ништа је није могло одвратити од Њега — ни прогон ни прекор. Света Ксенија је увек била са Христом, стога је прослављена као првобитна светитељка Санкт Петербурга… Град не може без праведника, и хвала Богу, Господ га благослови. Потребна нам је помоћ светаца и поверење у њихову помоћ. Само онај ко је са Богом може победити. Дакле, наш народ треба да се уједини, да долази у цркву, да се моли и окрепљује. Потом су Митрополит и његови пратиоци отишли у капелу Блажене Ксеније на Смоленском гробљу да благослове нови споменик светитељки и помоле се на њеном гробу. Скулптура је плаћена донацијама верних православних хришћана. https://mitropolija.com/2023/06/09/otkriven-spomenik-svetoj-kseniji-petrogradskoj-na-35-godisnjicu-njene-kanonizacije/

Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске. У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!? На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија. Извор: Светогорске стазе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу. Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој: -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим. Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости. -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство. -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине. У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива. -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић. У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић. Извор: Инфо служба СПЦ

Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски косовско-метохијски г. Теодосије служио је јуче, 22. јула, прву архијерејску Литургију у новооснованом Манастиру Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Пред неколико десетина верника и деце он је говорио о значају Свете литургије као и о нашем приносу Богу који од нас тражи да на његову милост и доброту узвратимо љубављу и служењем према Богу и ближњима. „Зато ми Богу приносимо наше молитве да би Господ нас погледао у нашем подвигу и служењу“, рекао је владика Теодосије, посебно истичући значај новооснованог манастира у који, по његовом благослову, живе настојатељица мати Ирина и монахиња Христина. Осврнувши се на укупан положај нашег народа и Цркве владика Теодосије је рекао да тје амо где се страда Бог присутан: „У страдању се окрећемо према Њему и тражимо од Бога заштиту и помоћ. У време када неки одлазе са Косова и Метохије, не у вери и нади, већ у очајању, нови манастири и Црква су место наде и радости. Тако је овај манастир који је заживео попут свеће која треба да светли свима, укључујући и оне који су далеко ево у ово место сада долазе и они који никада нису чули за њега, захваљујући подвигу наших сестара, њиховој љубави и служењу Богу и ближњима.“ Храм Св. Димитрија подигнут на темељима цркве из 14. века обнављали су епархија и мештани заједно са свештеничком породицом протојереја Саве Шмигића. Храм је живописан, раније је изграђен конак за народ а током протекле године саграђен је објекат за смештај монахиња чију изградњу је подржала Канцеларија за Косово и Метохију. Сестре манастира су за све госте приредиле трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Коминике Светог кинота Свете Горе о признању грчке државе „Северна Македонија“: „Света заједница Светог Атоса са великом тугом и жалошћу примила је вест о заједничком потписивању Споразума о имену суседне земље Скопља. Наравно, ми хришћани морамо да се трудимо свим силама да ујединимо све православце, да се отарасимо раздора, да постигнемо мир, и да на сваки могући начин избегнемо стварање жаришта фанатизма и верске и етничке мржње. Поред тога, пожељно је решити дугорочни проблем назива државе Скопља и пуне обнове односа, јер Свету Гору годишње посећује велики број ходочасника из суседне земље, који су ту ради мира у души у атмосфери истинског духовног јединства и љубави. Међутим неприхватљиво је, у име горе поменутих добрих циљева, решити овај велики национални проблем кроз импровизоване, нетранспарентне и исхитрене поступке, заузимајући ставове који су у супротности са научном истином, историјском стварношћу и сећањем, тако да то угрожава националну свест грчког народа. Грчка држава не сме да прихвати обавезујуће међународне споразуме, који – као што се показује масовни народни одзив који је у току – неће бити прихваћени од стране огромне већине нашег народа. Конкретно, као атонски монаси и чувари историјске, духовне и културне традиције, која траје више од хиљаду година, не можемо се сложити да се македонски идентитет уступа језику и народу који нису везани за древни македонски грчки дијалект и грчко порекло древних Македонаца. Не можемо схватити како се грчки политичари са факултетским дипломама, а међу њима и универзитетски професори, односе према приписивању македонског језика и етничке припадности људима чије се порекло и језик показују као словенски! Позивамо грчки парламент и владу да поштују вољу грчког народа и историјску истину. Свети Атос као непроцењив духовни и историјски центар Македоније и наше земље, где од времена његовог формирања мирно коегзистирају православни различитих језика и националног порекла, сматра да грчка држава признавањем македонског језика и националности презире историју и истину, и представља издају националне свести хеленизма. Нека би заштитница Свете Горе Пресвета Богородица просветлила оне који руководе државом како би схватили своје грешке и како би их почели исправљати, да би се најзад постигао споразум који поштује истину и који представља основу за јединство и заједнички мирни пут два народа који деле исту веру у нашу православну цркву. Сви представници и старешине двадесет светих манастира Светог Атоса у заједничком договору“ Од 1993. године, у међународној пракси, укључујући документе УН, на инсистирање Грчке, за име Републике Македонија користи се службени назив „Бивша Југословенска Република Македонија“ (Former Yugoslav Republic of Macedonia, FYROM, македонски: „Поранешна Југословенска Република Македонија“). Територија Републике Македоније, чије су границе успостављене после Другог светског рата, није идентична историјској области Македоније. Поред тога, постоје подручја Македоније (Егејска Македонија) у Грчкој и у Бугарској (Пиринска Македонија). Република Македонија је око 35,8% површине историјске Македоније (52,4% припада модерној Грчкој, 9,6% Бугарској). Године 1991. при распаду Југославије територија Македоније није претрпела измене. Али појава независне државе са именом „Македонија“ довела је до политичких спорова са Грчком у погледу тога да нова држава користи називе „Македонија“ и „Македонци“. У 2004. години, Сједињене Државе су званично признале Републику Македонију под овим именом. Али Европска унија је изјавила да ће наставити да користи претходно име земље – „Бивша Југословенска Република Македонија“. Европска унија је такође дала Грчкој гаранције да Македонија може постати пуноправни члан ЕУ тек после промене свог имена. Македонија је 2011. години поднела тужбу Међународном суду правде у Хагу, оптужујући Грчку за стварање препрека уласку Македоније у ЕУ и НАТО. Тај суд је 5. децембра 2011. године донео одлуку да Грчка нема право да блокира чланство Македоније у НАТО, ЕУ и другим међународним организацијама. Извор: Митрополија црногорско-приморска