Претражи Живе Речи Утехе

О Дјево Владичице, која си Бога Логоса телом родила! знам, потпуно знам да ја, овако нечиста и гадна блудница, нисам достојна ни да погледам на чесну икону твоју, икону Пречисте Приснодјеве Марије, која имаш и тело и душу чисту и неоскврњену. И право је да твоја девствена чистота ненавиди и мрзи мене блудницу. Но пошто сам слушала да је Бог, кога си Ти родила, зато постао човек да зове грешнике на покајање, помози мени усамљеној која ни од кога немам помоћи. Учини, да и мени буде допуштен улаз у цркву, и не лиши ме тога да видим Часно Дрво на коме би телом распет Бог од Тебе рођени, који крв Своју даде за моје искупљење. Нареди, о Владарко! да се и мени отворе врата ради поклоњења божанском Крсту! И Ти ми буди најдостовернији сведок пред Сином Твојим, да никада више нећу тело своје оскврнити блудом, него чим будем видела Свето Дрво Крсно Сина Твог, ја ћу се одрећи света и свега на свету, и одмах ћу отићи онамо куда ме Ти сама, као Посредница мога спасења, будеш упутила. (из ЖИТИЈА СВЕТИХ)

Четврта недеља поста Демонизам, пост, молитва (Мк 9:17-31) „Овај род ничим се не изгони осим молитвом и постом.“ Док ходимо, драга браћо, кроз пустињу Велике Четрдесетнице, кроз овај период поста и духовне борбе, Црква нам данас доноси, кроз јеванђељску причу коју смо управо чули, велико, страшно и потресно откривење о демонском. Ова јеванђељска прича заиста је дубоко потресна, јер једно невино створење, дијете у најранијем узрасту, без своје кривице, страда под утицајем демонске силе. Још је потресније што га само Господ може исцијелити, док Његови ученици, који су покушали, нису успјели да истјерају демона. Али шта је, браћо моја, демонско? Како је настало? Како се испољава? Како се против њега боримо? Ово су само нека од питања која бих желио да поставим вашој љубави у вези с тим. Демонизам је свака склоност и свака сила уништења, која води чак и до самоуништења. Демонизам је сила коју човјек не може да контролише, и узалуд покушава да је истјера из свог постојања. Демонизам је оно што јеушло, преко слободе човјека, у свијет. Демонизам је оно што држи човјека заробљеним у гријеху. Демонизам је оно што се испољава на разне начине, посебно у оним облицима који се не подвргавају контроли човјека, као што су зависности. Дакле, такве нису само оне крајње форме опседнутости демонима, о којима говори јеванђелска прича, већ и облици који држе човека у ропству – ропству његових страсти, до те мјере да, иако жели, не може да се ослободи њихове силе. Не треба ићи далеко да бисмо то схватили. Довољно је да погледамо сами себе или око себе и видимо колико човјек тешко превазилази своје страсти. Једноставне ствари, попут пушења, за многе људе су непремостива немоћ. А да не говоримо о бројним другим страстима које господаре над човjеком и које он не може да побиједи. Демонизам је ушао у свијет кроз слободу – прво анђела, а затим и људи. Слобода која се није користила само за „да“, већ и за „не“ према Богу. Демонизам је ушао као побуна против Бога и управо у томе се састоји његова суштина. Демонизам жели да уништи све што је Бог створио, јер у лицу творевине, љепоте природе види самог Бога. То је оно што жели да уништи – али не може. Зато борба демона није у суштини борба против људи, већ борба против самог Бога. Али, пошто су и сами демони, као и људи који су под њиховим утицајем, такође створења Божија, крајњи исход ове демонске тежње, ове демонске силе, јесте самоуништење. Они се не задовољавају тиме да уништавају друге, већ, пошто су и сами створења Божија, желе на тај начин да увриједе самог Створитеља и да униште чак и себе. Демонизам је, заиста, једна стварност, драга браћо, и колико год да човек покушава да га негира својом логиком, не може, јер у нашем животу заиста постоје силе које не можемо да контролишемо –силе зла које измичу нашој контроли. И зато је човек, суочен са овом силом зла, покушао да пронађе разне начине да га избаци из свог живота. Али ниједан од тих начина није био успξешан, нити доноси резултате. Један од таквих начина је увјерење да, ако човјеку покажемо шта је добро, а шта зло, он ће сам изабрати добро и одбацити зло. Колико је то, заправо, наивно, драга браћо! Јер човјек обично зна шта је добро а шта је зло, али његова воља му не дозвољава да слиједи добро. Многи су мислили да ће образовање учинити људе добрима и тиме избацити демонизам из њиховог живота.Али и то се показало као наивно размишљање. И ми сами, који смо недавно проживјели страхоте Другог свјетског рата, можемо сведочити томе. Сјетимо се, браћо, да је народ велике културе и посебно развијене хуманистичке мисли постао жртва демонских сила, што је довело до разарања света(нацизам). Дакле, образовање не рјешава проблем зла.Да ли га онда рјешава врлина, или наш труд да будемо бољи људи? И то, браћо моја, показује се немоћним да нас ослободи од зла. Сјетимо се случаја фарисеја, који је уистину испуњавао заповијести, али је на крају постао заробљеник зла. Није у нашој моћи да се ослободимо зла. Зато нам данас Црква предочава Христове ријечи, које заиста остављају снажан утисак. Када су ученици питали Господа зашто они нису могли да истјерају демона, Он им је одговорио да с еовај род, дакле демонски род, ничим се не може изагнати осим молитвом и постом. И заиста, можда ће се неко запитати: Зашто су баш ова два средства толико јака да побиједе демонизам који не може бити побијеђен нити образовањем, нити врлином, нити нашом вољом, нити нашим знањем, па ни науком, која нас често заводи обећањем да ће да побиједи зло, излијечи болести, побиједи смрт, али се стално показује да сваки проблем који ријеши ствара нове проблеме. Зашто онда молитва и пост? Зато што је, браћо моја, демонизам ушао у свијет, као што сам већ рекао, кроз побуну слободних бића – анђела и људи – против Бога. И та побуна, како се манифестовала у Адаму, првом човјеку, није била ништа друго до збацивање Бога са престола и уздизање човјека у божанство од стране самог човјека. Ово осамостаљивање човјека постало је носилац демонског у нашем животу. И молитва је та која поништава овакву демонску самосталност и враћа човјека у заједницу са Богом. Она, молитва, је та која препознаје да је једини господар над злом, једини који може побиједити зло, сам Бог. И на тај начин чини човјека смиреним пред Богом, подстиче га да тражи Божију милост, односно, да схвати да он сам није бог, да није способан да се суочи са злом, осим у Богу и кроз Бога, кроз саму силу Божију. Пост је, такође, преокрет онога што се догодило падомчовјековим. Јер када је човјек пао у гријех, он је прекршио заповијест поста. Бог му је рекао: „Нећеш јести са тог дрвета.“ А човек је рекао у себи: „Шта год да Бог каже, ја ћу ипак јести.“ И тако је на тај начин пао и постао заробљеник зла и демонске силе. Зато је пост толико благословен да може да преокрене став човјека према Богу и да му помогне да заиста излије Божију милост у свој живот, како би могао да се супротстави и побиједи зло. Браћо моја, живимо у култури која вјерује, и жели да нас убиједи, да је сам човек – својом снагом – у стању да промијени свој живот, да створи рај на земљи и истјера зло из свијета. И данас, Црква, у овом времену духовних борби које воде њена чеда против зла, подиже свој глас усред овог свијета и ове културе, да би рекла да је велика заблуда вјеровати да можемо побиједити зло сопственим снагама. Црква нас позива да се окренемо у молитви и посту према милости Божијој, јер једино Он може да побиједи зло. Он га је победио кроз улазак у историју Свога Сина и Логоса, победио га је Својим Васкрсењем, које је показало да зло нема последњу реч у свету. На крају, свијет ће се преобразити у Царство Божије, али само са Другим доласком Христовим. И тада, ако се будемо нашли уз Христа, ако будемо вјеровали у Њега и само Њега – а не у сопствене снаге, нити у моћ овог свијета, нити у моћ науке, знања или врлине – тек тада ћемо бити удостојени Царства Божијег, које ће бити коначна победа над злом. Амин. митрополит пергамски др. Јован Зизјулас https://mitropolija.com/2025/03/29/cetvrta-nedelja-posta-demonizam-post-molitva/

Несрећан си, Народе мој, биједна си, Отаџбино моја! Знам ја и осјећам невоље твоје и црни чемер што ти је стегао душу твоју. 3нам ја то све и осјећам, али ми не дају пјевати о срећним данима минула времена, али ми не дају кукати над општим јадом твојим. Народе мој заробљени и кукавна Отаџбино моја! Немилосно ме тјерају с гробља, шибају ме страшно и ријечи ми у грлу стају. Гробови остају неопојани ријечима чистијем, непокапани сузама искренијем, а мајке сиње неутјешене утјехом благом, па се буни у љутој срџби и божје и људско срце, и мртва се тијела у мртвачкој одори дижу из неоплаканих гробова и оглашавају се језивим јауком и лелеком да душа у човјеку протрне и премрзне. О Боже мој велики и силни и недостижни, дај ми језик, дај ми крупне и големе ријечи које душмани не разумију, а народ разумије, да се исплачем и изјадикујем над црним удесом свога Народа и 3емље своје. Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском. Дај ми те ријечи и обдари ме, Господе мој, тијем даром својијем великијем и милошћу својом неизмјерном, јер ће ми срце свенути, јер ће ми се душа од превелике туге и жалости разгубати! https://www.poezijasustine.rs/2019/04/proza-petar-kocic-molitva.html?fbclid=IwY2xjawJK0xdleHRuA2FlbQIxMQABHYkeLoUWOe2f6y38YMOEPdLq2JCFwaXxZ_gnuedM4oahF5LJcV35SRBJcQ_aem_b_rkEgmVt1RNKWahSYTEsA

Имам утисак да смо се много удаљили од молитве… Било да се молимо или не, некако нам је молитва постала далека и безживотна. Као да несвесно очекујемо да молити се значи умртвити себе док стојимо пред застрашујућим и далеким Богом… Изгледа да заборављамо да је молитва нешто најнежније, најинтимније и најлепше што нам је дато да бисмо били блиски са нашим Оцем. Често нас од молитве удаљава страх “да ли се добро молим и хоће ли се сада Бог наљутити на мене ако се не молим правилно?!”. И онда временом ту нелагоду која нам се јави током молитве везујемо несвесно за саму молитву и после имамо отпор да се молимо… Та нелагода се превазилази управо молитвом, тј. ако истрајемо у молитви и онда када се буди нелагода. Докле год човек има добру намеру, спремност да послуша свог свештеника/духовника и негује своју жељу са Богом, немогуће је да не научи да се моли. Молитва је урођена човеку. Она је попут духовног инстинкта. Баш као што беба инстинктивно заплаче да дозове родитеља, тако је човековом духу дато да молитвом призива свог Творца, јер молитвом душа тражи онога од кога је створена и ка коме иде. Молитвом човек проналази смисао свог живота (Да, не иде то баш тако брзо како бисмо ми хтели, али то не мења чињеницу да се молитвом долази до смисла живота ако истрајемо). Наша невешта али искрена молитва је попут гукања бебе свом родитељу. Иако беба не изговара још увек оно што жели да каже, да ли то родитеља спречава да је чује и осети? Да ли се мајка радује њеном звуку иако није вешто формулисана мисао? Тако је и са нашом молитвом Богу… Она је нешто најживотније и најспонтаније, она је бујање живота у нама, а не умртвљено понављање речи. Не можеш погрешити ако се искрено молиш Богу макар и својим сопственим речима: “Увек када твоја душа хоће да се моли сопственим речима, треба јој пустити на вољу. Дај јој ту слободу. Тада ћеш се молити од срца и таква молитва ће се лакше уздићи Господу. Сопствена молитва је плодоноснија од свих других. Наше молитвено муцање, које у вери и љубави потиче из срца, Господа радује више него било шта друго. И сама душа при томе лебди од радости, загрева се, одушевљава, оживљује…” (Св. Теофан Затворник; из књиге Обитавање безграничног у срцу). Недостаје нам, чини ми се, и стрпљења да се научимо молитви, те онда олако одустанемо ако молитва не иде онако како бисмо желели… Зато се у молитви учимо и стрпљењу. Не схватамо да је молитва уметност и да је потребно труда и времена да бисмо научили да се молимо: “За уметност молитве важи исто што и за сваку другу: она се не усваја кроз теоретско познавање, већ кроз упражњавање током целог живота” (св. Теофан Затворник). Не ради се о томе да смо научили да се молимо “онда када велика и очигледна чуда почнемо да чинимо нашом молитвом”, него о томе да се у молитви смири наша воља и гордост “што није онако како бисмо ми желели”. Када научимо да у молитви сагледавамо милост и љубав Божију наспрам наших промашаја И ДА ТАДА НЕ ПОБЕГНЕМО ОД БОГА него да смирено останемо да предстојимо молитвом пред њим… тада почињемо да се учимо молитви. Можда се варам, али све више ми се чини да подсвесно молитву доживљавамо као нешто пасивно, као нешто што је “насупрот конкретног делања”…. У смислу: “Да, треба се молити, али зар нећемо још нешто учинити по питању тога и тога…” Бојим се да не схватамо да се управо тек молитвом (у којој присно сједињујемо себе са Христом) мењамо ми и наш однос према спољашњем свету и да тек на тај начин једино и можемо променити то како ћемо се односити према датој ситуацији коју желимо да променимо, тј. како ће то “конкретно делање” да изгледа, а да буде у складу са вољом Божијом. Јер облагодаћени Духом Светим у искреној молитви, благодат Божија обликује наше мисли, срце, поступке… Нема ништа делатније и конкретније од молитве, јер баш молитвом делатно спроводимо речи “да дође Царство Твоје”, јер Царство Божије тада улази у овај свет кроз нас… Није ово “намењена само светитељима”, на ово смо сви позвани. Колико ћемо томе поверовати? Е, то зависи од нас и то јесте простор јачања наше вере… “По вери твојој нека ти буде” (Мт 9, 29). Молитва има невероватно благодатно дејство и по наше тело. У молитви се повезују ум и срце, нашем бићу се благодатним енергијама Божијим враћа рајска целовитост (=исцељујемо се). Нервни систем се ауторегенерише, прелази из симпатичке активације у парасимпатичку, чиме се мења начин дисања, рад срца, рад система жлезда са унутрашњим лучењем… Није без разлога зашто су прве монашке заједнице имале правило да се пет пута током дана помоле. Замисли колико доброга човек прима када молитвом разговара са својим Творцем…и колико би и нама користило да се неколико пута током дана кратко помолимо? У молитви Христу сви се сједињујемо у једно. Нисмо сами. “Довољно је читања, треба делати. Доста је гледања како други иду, треба сам да идеш. Тражиш ли унутрашњи живот - ступи у унутрашњост (помоли се)”. Св. Теофан Затворник  

Молитва Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се показати снага Твоја! Ја сам слаб, али у мојој слабости ће се открити сила Твоја! Ја сам слеп, али Ти ћеш просветлити моју таму! Ја сам сиромашан, али у мом сиромаштву Ти ћеш излити своје богатство! Поносан сам, али Ти ћеш ми помоћи да се понизим! Ја сам нечист, али ће ме благодат Твоја очистити! Недостојан сам, али у Твојој светости лежи моје достојанство! Расут сам, али Ти ћеш ме сабрати! Ја сам очајан, али Ти ћеш ми дати наду! Падам, али ће ме Твоја десница подићи! Незахвалан сам, али Ти ћеш ме научити да Ти захваљујем! Малодушан сам, али од Тебе ћу добити духовну храброст! Немам мира, али Ти ћеш ме учинити амбасадором Мира! Тужан сам, али Ти ћеш ме посетити својом радошћу! У невољи сам, али Ти ћеш ми помоћи! Посети ме светим присуством Твојим! Помози ми да устанем! Учини ме сином светлости! Буди у мени, говори у мени, стварај у мени, живи у мени, пребивај у мени! На овај дан и увек! Амин! Аутор: отац Јасен Шинев извор

Презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ ће у четвртак 26. децембра 2024. године од 19 часова, у парохијском дому цркве св. Александра Невског на Дорћолу, говорити на тему “Вера - молитва - мисија”. Сви који буду дошли на предавање, моћи ће да купе и нове књиге о. Оливера, од којих ће целокупан ауторски хонорар бити усмерен за студентске стипендије које додељује Задужбина "Петар Мандић". Извор: Радио "Слово љубве"

Када се Господ обраћао ученицима и народу, то никад није било у форми неког обавезујућег учења, које мора сваки човјек да прихвати по сили закона. Један дио ових истина упућен је сваком човјеку, али постоје и оне поуке које се тичу конкретног човјека. Тим ријечима морамо у свом животу обратити нарочиту пажњу. У Јеванђељу, као књизи вјечног живота, имамо схватљивих, али и један дио истина до којих не допире људско сазнање. Нека мјеста изазивају бунт код човјека, а има и оних мјеста које распламсавају огањ у нашим срцима. Управо су то оне истине које је Господ намијенио нама појединачно. Ове ријечи ми никада не смијемо заборављати, већ их непрекидно морамо примјењивати у животу. У супротном се лишавамо узајамног односа са Христом. Молитву Господњу Оче наш можемо посматрати из два угла. Она је, као прво, синовска молитва, а као друго, ова молитва је пут, којим се открива истина која води у живот вјечни. Обраћање Богу као Оцу Небеском, Творцу васељене, може да учини само човјек који је свјестан свог синовства, који зна да је Бог њему Отац, а не неки робовласник. То потврђују и прве ријечи ове молитве. Сав смисао човјековог обраћања Богу јесте у повјеравању свог живота Његовој вољи, Његовој истини, правди, прослављању Његовом на земљи, као што је слављен на небесима. Зато је молитва Оче наш у пуном смислу ријечи синовска молитва – у њој онај који се моли не мисли само на себе, већ и на Онога кога воли више од свега – на свог Оца. Из другог плана сада избија други дио молитве, у којем ми мислимо о земљи, о себи самима. Ипак. На самом крају, гдје се враћамо на почетак одавајући славу и поклоњење Царству Божијем, потврђујемо синовско обраћање нашег срца Богу. Ми све ово тражимо зато што се Господ зацарио у нашем срцу, нашој души, и уму, а колико је то могуће и у нашем животу. Господ постаје смисао живота и огледало наше љубави. Обраћање човјека да ријеши и ове земаљске потребе није ствар приземног начина живљења. То је у ствари вапај, молитвени крик душе која чезне да нађе свога Родитеља. Хљеб који иштемо у молитви такође има двострук смисао. То заиста јесте храна у материјалном смислу. Не дај Господе да умремо од земаљске невоље, материјалне биједе, глади, помора... – свега оног што храни тијело. Али ово има и друго, важније значење: не лиши нас Боже онога што храни и душу и тијело и живот у цјелини. Не дај да напустимо овај живот ненахрањени том духовном храном. Господ зна потребе сваког од нас, тако да, ако се синовски молимо, морамо знати да оно што превасходно тражимо у молитви јесте хљеб вјечнога живота, који нашу душу чини снажном, живом, способном за подвиг вјере и истинског живота. Како човјек да очекује да уђе у Царство Божије, ако има у свом срцу мржњу ма према коме? Морамо се измирити најприје са собом, па онда са својим ближњим. Неће нас Господ одбацити из свог наручја – не – слично се сличним познаје – да би се насладио љубављу Божијом треба бити способан за љубав. То је исто као у животу. Ако неко нас воли, а ми се не одазивамо на зов љубави, онда за нас та љубав постаје терет, као омча која се стеже око нашег врата. Наметнута љубав, неузвраћена, љубав у једном смјеру, - у ствари је казна јер ограничава нашу слободу. Значи, уколико желимо опроштај наших прегрешења, мир у души... морамо опростити у својој души нашим ближњима. У супротном, Бог ће нама опростити, али ми нећемо моћи да примимо тај опроштај. Не уведи нас у искушење... савремени човјек, који расте у нерелигиозном или чак антирелигиозном свијету, свијету без Бога, не може да замисли да „лукави“, „нечастиви“ заиста постоји, да постоје силе таме. Не мрачне силе у човјековој души, него демонске силе.Уколико човјек има у својој души неку тамну, злу, лошу страну, онда ће баш на њу насрнути силе таме. Е, управо због њих ми молимо – зато што их не видимо услед духовног слепила, а сами немамо снагу да се боримо против њих. Сачувај нас Господе сила таме, само једна Твоја ријеч и нестаће као магла. Молитвом човјек окреће своје срце ка Господу. Срце мора бити испуњено божанским миром, вјерношћу, искреношћу. Ако срце није чисто и непомућено – од молитве нема много користи. Срце је главно у човјеку – оно је човјек сâм, то је његов живот. Човјек који се не моли срцем, заправо се моли само тијелом, а оно је без душе исто што и земља, прах и пепео. Чисто срце је обилни источник мира и вјечне радости: при погледу на све добро, на свако створење Божије, чистим срцем се и радује и весели изнутра човјеково биће, зато што у свим стварима препознаје одраз благости, премудрости и свемоћи Творца. Молитва је стаза на којој ми отварамо себе за сусрет са Христом. Само отвореној и очишћеној души Бог дарује своју благодат и љубав. Човјек мора да тежи да у одговор на Божију љубав постане Његов ученик, посвети сав свој живот Богу. Само такав ће чути оне умилне ријечи: Сине мој, дај ми срце твоје (Пр. 23, 26), а на мени је да испуним остало... Молитва Господња није дата човјеку ради огорчења – већ да умири и донесе радост и несвакидашњу наду у избављење. Човјек са својим невољама није заборављен. Питање је само у томе на који начин их можемо ријешити. Гдје је излаз из наше туге и несреће? Одговор је дат у овој молитви. Одговор несвакидашњи и узвишени и силан као и свеукупно Христово учење.Свијет молитве је царство слободе. Усрдна молитва, којој треба да тежи прави хришћанин мора бити слободна, човјек мора имати слободно и широко срце, испуњено вјером и љубављу. Човјек је створен као слободно биће. Биће које живи слободу. Дише њеном пуноћом. Таква је и природа молитве. Не смије молитва ићи на силу. Насилна, принудна молитва узрокује притворност, човјека чини не само неспособним за било какав мисаони подухват него му односи чак и онај привид мира и спокојства који је имао. А Ти Оче Путеводитељу! Ти који никад не дајеш дјеци Твојој „камен умјесто хљеба и змију умјесто рибе“ (Мт. 7, 9–10), оснажи и нашу молитву, јер без Тебе она не може бити крепка. Да би и ми не само устима него и срцем, и мишљу и свом душом рекли једним гласом Господе, ко је као Ти (Пс. 34, 10) и Твоја слава никад неће проћи. др Никола Маројевић, протојереј извор: Свевиђе | број 129 | мај 2023

Ако хоћемо мир у роду људском онда треба прво да се усрдно молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге. Да се усрдно моле Богу представници власти за представнике опозиције и обрнуто, као и представници завађених народа и сами народи једни за друге. Господ наш Исус Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“ (Мт. 5,44) Значи није довољно молити се само за оне који нас воле него и за оне који нас мрзе! А то је неопходно пре свега да би имали мир како у својој души тако и једни са другима, јер ако нешто изједа душу ко рђа челик то је онда мржња, која је демонско стање у човеку. А демони и њихов вођа Сатана жели само немир, свађе и ратове међу људима. Ако желимо мир у свету међу народима прво треба да се молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге и онда Цар мира ће се уселити у душе наше и подарити мир међу људима. А то је више него неопходно у наше доба кад устадоше народи на народе и када широм света страдају многи због мржње које ђаво посеја међу народима. А мир, који је највећи дар свакој људској души понаособ и генерално свом роду људском, дар је од Бога. А они који се труде, како молитвом, тако и добрим делима, да изграде мир међу људима, назваће се не само „миротворцима“ него и „синовима Божијима“ сходно блаженству Господа нашег Исуса. ( Мт. 5,9) Стога драга браћо и сестре потрудимо се барем молитвом, ако већ немамо никакву другу моћ у нашим рукама, да се молимо Господу нашем Исусу Христу да подари мир Свој међу људима, да престану ратови и крвопролића и да људи гледају једни друге као вечну браћу и сестре. Архимандрит Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2024/10/29/molitva-glavni-preduslov-mira/

Сваког дана у Верско добротворно старатељство СПЦ дође стотине гладних људи којима храну спремају и служе их волонтери. Светски дан хране многи људи у свету дочекују и ове године гладни, најчешће због сиромаштва. Међутим, постоје они који се труде да помогну како бисмо сви имали оброк и били сити. Неки од њих су волонтери у Верском добротворном старатељству Српске православне цркве. У Француској 31, у Београду, затичемо једну групу волонтера како журно поставља столове за стотинак људи у дворишту организације. Салата је спремна, хлеб је распорођен, ту је и чоколадно млеко да се засладе а док причамо са њима стиже и главно јело - пасуљ. Ускоро улазе и корисници и седају. Пре ручка заједничка молитва и онда сви седају за сто, а оброк почиње. Има ту разних људи, разних животних прича, а чини се да је већина њих имала мање среће или су им се десиле неке тешке ствари које су их приморале да овде дођу по свој дневни оброк. Ипак, атмосфера није туробна како би неко очекивао. Напротив. Чује се граја, неки од њих прилазе волонтерима ВДС-а и поздрављају се, неки ћаскају једни с другима. Некако, барем за тренутак, на овом месту у центру Београда сви постају породица. Можда не породица по крви, већ породица у Христу. Волонтирање као продужетак литургије Ивана Драганић Лекић је волонтерка у кухињи Верског добротворног старатељства (ВДС) скоро годину дана и каже за 24седам да је на идеју да почне да волонтира дошла тако што живи у близини ове хуманитарне установе. - Знала сам да је ту црквена кухиња али нисам имала свест о томе на колико поља ВДС функционише. Прошле године сам са кумом разговарала шта бисмо ми то могле да допринесемо заједници и она је рекла зашто не бисмо дошле до ВДС-а... заједно смо дошле са идејом да нешто допринесемо, али већ после другог-трећег доласка и онога што смо доживеле схватиле смо да је нама ово потребније него корисницима. И да је тај ручак који ми овде послужујемо само можда повод за много већу размену и много веће дарове тиме што волонтирамо - прича наша саговорница. Ивана се присетила и свог првог доласка у ВДС и да обично волонтери долазе са предрасудама и предубеђењима о људима које служе. Гладнима хране тела, а себи душу! Чудесне приче волонтера из црквене кухиње ВДС: Служити сиромашне је као највећа молитва коју осетиш. - Али после другог-трећег доласка сам ово лично доживела као неки продужетак литургије. Као нека најсавршенија и највећа молитва коју ја могу да осетим, доживим... ја долазим средом и имам утисак када изађете одавде као да сте потпуно "ресетовани"... ма то човек просто мора да доживи. Ја то не могу да вам вербализујем. Мислите да од овога не може боље и више да се добије. То је сада већ потреба и не можете без ВДС-а и без доласка. Сада већ сваке недеље имате барем једну размену и један разговор са неким од корисника који вам отварају сасвим нове хоризонте - прича наша саговорница. - Ја ово осећам као свој дом и када долазим, као да долазим кући. Мислим да сви, корисници и волонтери, просто са тим осећајем заједништва овде бораве. То мора да се доживи! Могу ја то вама да причам, али ви то морате да осетите! - објашњава она. Ивана је стекла и многе пријатеље у старатељству а описала је и шта прича са корисницима. - Њима је стварно важније од тог ручка лепа реч. То су људи од којих су не само сви дигли руке, него сви окрећу главу. Када се ви било ком човек обратите људски, наиђете на повратну реакцију. Мислим да је то оно што корисницима, између осталог, најдрагоценије - каже она. Ивана има и поруку за све оне који би хтели да помогну овим људима у невољи. - Просто би требало да дају шансу себи да квалитативно промене свој живот, без обзира да ли су верујући или неверујући, јер ово је поље љубави. Овде се чуда на дневном нивоу дешавају тако да волонтери су увек добродошли и увек нам требају. Нека дају шансу себи једним доласком од сат времена, не мора више. А онда ће се све већ отварати... - поручила је Ивана. Енергија којој се враћају Милан Милићевић је за ВДС чуо у окружењу, из цркве, као за место где људима може да се помогне и то му се учинило као добра идеја. - Поред тога погледао сам неке прилоге који потврђују искуства корисника и одлучио сам се да пробам и видим како је то. Када сам отишао први пут, било ми је одлично искуство. Има понекад доста да се ради, али та једна енергија у коме смо ми као једна група, један тим који помаже људима којима је помоћ најпотребнија, то пружа једно велико задовољство. То је нека енергија којој се ми враћамо јер знамо да радимо нешто изузетно корисно поред наших свакодневних обавеза - каже наш саговорник. Објашњава да му се корисници најчешће жале на разне ствари које их муче. - Људи као људи имају своје проблеме... то су питања материјална, социјалне ствари... Ту и ВДС има начина да помогне као што је правна помоћ, здравствена... али генерално то су људи који су доста добри. А људи имају предрасуде да су они насилни, да су непријатни... генерално ако их ми третирамо добро, ако се трудимо да их чујемо и разумемо, они ће бити слични другима - прича Милан. Кроз ВДС прође неколико стотина људи дневно, а наш саговорник сведочи да се разне ствари дешавају па тако и неке специфичне. - Био је један човек који нема обе руке, није у стању да једе. Помоћи таквим људима је један леп осећај. Тако да те неке приче које се чују на дневном нивоу су јако несвакидашње па и филмске - додаје Милан. Наш саговорник сматра да је овим људима, које често можемо срести и на улици, најбоље помоћи кроз институције као што је ВДС. - Директно прићи људима некада они нису спремни да пристану да им се помогне, због поноса и свега... али треба се придружити некој оваквог институцији. Некада то не мора да буде само временски, може да буде донирањем одеће, неких средстава или нешто друго. Али ако неко има времена, помоћ у кухињи је увек потребна - рекао је он. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/338528/ispovesti-volontera-verskog-dobrotvornog-starateljstva/vest

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“ Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве. Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари. Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви. Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се. Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао. Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја. Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више. Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње. Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима. Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“ Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом. Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно. Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“ Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом. Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2023/12/26/rad-i-molitva/

У крипти храма св. Марка на Ташмајдану ће сутра, у четвртак 9. новембра 2023. године, после Акатиста Пресветој Богородици који почиње у 17 часова, бити одржана нова духовна трибина. Овога пута, на тему "Молитва - дисање Цркве" говориће јереј Александар Лучић, саопштило је братство овога храма. Предавање почиње у 18 часова, сви сте добродошли. Извор: Црква св. Марка, Инстаграм

Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/

Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу. Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд. Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима. Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно. Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди. Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета. одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" pouke.org

У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, у којем се налази делић одежде са моштију Светог Јована Руса добијен од стране Игумана из манастира у месту Прокопи на острву Евија, поводом празника Божјег угодника Светог Јована Руса, у петак 9. јуна биће служена Света Литургија са почетком у 8 часова. Добро дошли на Литургијско сабрање! Повест о Светом Јовану Русу: СВЕТИ ЈОВАН РУС – СИЛАН У КРОТОСТИ Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали. Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру. Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. Нетљене мошти Светог Јована Руса Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. Нека од чуда Светог Јована Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божијом силом и молитвама Јовановим." Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса - 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону. Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких. СВЕТИ ЈОВАН РУСКИ КАО СРПСКИ ВОЈНИК У манастиру посвећеном Светом Пантелејмону посебно место заузима необична икона. Икону урадило сестринство цркве поводом чуда које се догодило током НАТО бомбардовања. У селу Лепчињцу, надомак Врања, на пропланку окруженом нетакнутом природом, смештен је женски манастир посвећен Светом Панте-лејмону, заштитнику болесних. Многобројни верници, мештани и становници Пчињског округа радо долазе у манастир по душевни мир или да уживају у лепоти која никог не оставља равнодушним. Ипак, овај манастир у цркви која је део комплекса чува једну специфичност која код многих који долазе први пут у манастир изазове изненађење. На зиду цркве посебно место заузима икона војника у униформу. Овакви призори права су реткост у православним храмовима, а претпоставља се да је реч о јединој икони оваквог типа у српским храмовима. Икона представља Светог Јована Руског у стојећем ставу, обученог у униформу српске војске. Икону су насликале сестре манастира Светог Пантелејмона поводом чуда које се догодило 1999. године, о коме смо сазнали из дописа свештеника у цркви где се чувају мошти Светог Јована Руског у селу Прокопион, на острву Евији - појашњава свештеник Синиша Пиљановић. Допис који је дошао из поменутог храма у Грчкој стигао је на адресу Епархије врањске. И он је, према речима Пиљановића, својеврсно сведочанство о помоћи коју је светитељ указао нашем народу у време страдања. У допису је описано како су у цркву на Евији те године у време НАТО бомбардовања дошла два човека из различитих крајева Грчке. Иако се нису познавали, они су свештеницима овог светог храма испричали готово истоветну причу. Монахиње се присећају да је мир који је значио и престанак бомбардовања на Србију потписан у Куманову, на дан када се прославља Свети Јован Руски, 9. јуна. Својеврсна симболика и мир који је уследио разлог су што се светитељ у војној униформи српске војске нашао у цркви. Оне кажу и да је светих војника из свих времена много у православним црквама по целом православном свету. Икона Светог Јована Руског у манастиру у Лепчињцу је јединствена по томе што је то ретки пример светитеља обученог у униформу савремене српске војске. САН Сањали су, независно један од другог, Светог Јована како скида свету одежду у коју је био одевен и облачи војничку униформу. Тада је рекао: "Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље" - причају монахиње манастира Свети Пантелејмонa разлог доласка двојице Грка у цркву на Евији. Извор: Радио Слово љубве

Епархија источноамеричка је објавила позив Владике Иринеја (Добријевића) на молитву за жртве: Изузетно тешка срца Вам пишем поводом трагичног догађаја који се догодио у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду, Србија, у среду, 3. маја 2023. године, када је ученик седмог разреда наоружан пиштољима и молотовљевим коктелима убио осморо деце и чувара. Као и наш Патријарх и отац Порфирије, такође упућујемо изразе најдубљег саучешћа породицама погинулих у пуцњави у школи у Основној школи "Владислав Рибникар", али и изражавамо дубоку веру да ће Господ настанити оне чији су овоземаљски животи угашени у овом трагичном догађају, у становима праведника, и утешити оне који жале за својим губитком. Због тога вас молимо да се у својим парохијама и манастирима молитвено сећате оних који су трагично изгубили животе у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја 2023. године и да се молите за утеху и утеху њихових породица, другова из разреда, наставника и особља такође. Штавише, такође вас молимо да их држите у својим свакодневним молитвама. Нека Васкрсли Господ просветли наша срца и умове, како би свако насиље у свету било укинуто. Нека нам помогне да преобразимо своја срца, да се окренемо од насиља и да тражимо мирне начине за решавање разлика. Извор: Епархија источноамеричка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива православне житеље Београда да се данас, 4. маја 2023. године, после Вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, на помену који ће бити служен у свим престоничким храмовима помоле Господу нашем, Христу васкрслом из мртвих и Пресветој Мајци Његовој за невино пострадалe основце и њиховог школског чувара Драгана. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног”. Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност” (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?” и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности” је „униније” – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније” је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије” – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност” и „униније” испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност” и „униније” присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима”. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност” и „униније” уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије”. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат” слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна”. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности”. Тачан и потпун превод грчког „софросини” и црквенословенског „целомудрије” требало би да буде „чистота умовања”. Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни” или „пали” човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ” већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата”. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке” и „не осуђујемо своју браћу”, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек”. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски” знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. https://mitropolija.com/2023/03/09/velikoposna-molitva-svetog-jefrema-sirina/

Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.

Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/

Пишеш ми да си у последње време анксиозан и имаш нападе панике. Питаш ме да ли молитвом можеш наћи мир и тишину, да се ослободиш свог овог стреса који те уништава. Ако тражиш нешто конкретно од молитве, поставиш захтев и циљ. Да ли је могуће? Нећу рећи да није могуће, све може ако Бог да, али обрати пажњу на неке суптилне ствари и тајне духовног живота. Када се молиш у паници, паника расте. Апостол Петар је тонуо у таласима док је викао. Да ли сте икада видели спасеног утопљеника јер је узнемирено викао "давим се?" Не. Само тоне брже због панике. Ако се смири, можда ће бити спасен. Зато је боље, у време панике, дубоко удахнути, усмерити своје мисли и пажњу негде другде, мало регулисати дисање, не плашити се надолазећег таласа већ проћи кроз њега, па се молити. Посебно у тренуцима стреса, мораш поставити циљеве. Знаш ли шта ће се иначе догодити? Започећеш мучну молитву у којој ћеш сваки час анализирати да ли је успела, да ли ти је донела очекивани резултат. Држаћеш мерну траку и мерићеш делотворност своје молитве и чудесну силу Божију. У суштини, то је као испитивање Бога и његове моћи. Упражњавај своју молитву, воли Христа, повежи се са Њим, чинећи смеран подвиг љубави и праштања, примај Његово Тело и Крв у Божанској Литургији, смерно сe питај шта осећаш да је корисно за тебе и твој живот и опусти се, предај све у Његове руке. Он ће ти, ако је то у интересу твог постојања, дати оно што тражш, ако не, једноставно ће прећутати, иако се то нашем егоизму много пута не допада. На крају крајева, чудо се дешава када престанете упорно да га "чекате". Када ти заборавиш, Бог памти. Али не заборавимо велику истину, да радост и мир твоје душе, то што тражиш и желиш, долази од Христа, а не од твоје молитве. Молитва није психотехничка метода којом можете узети било шта без Христа. Христос ће ти донети мир и радост. Не можеш да желиш очеву имовину, а да не желиш и оца. Ово открива твоју себичност. Дакле, не сећајмо се молитве и Бога само у тешким тренуцима већ целог свог живота. Нека нам Христос буде све. Нека молитва постане кисеоник наших живота, а не кутија са поклонима у коју стављамо руку и добијемо оно што желимо без захвалности. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com