Претражи Живе Речи Утехе

Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни. Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова. Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима. Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима. Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“ Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“. Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ. И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“. Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова. По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.) У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо? Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини. Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада. Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи. Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства. Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе. Тако је на обичној литургији. Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати. Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења. Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства. Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину. *** Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене. Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора. То није добро. Није лепо. Није поштено. *** Планете играју своје коло око Сунца. Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2). Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена. И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма. https://srpska.pravoslavie.ru/60416.html

Један од првих утисака човека који је први пут видео православно црквено богослужење јесте слобода и спонтаност која је дозвољена верницима за време Литургије. Иако чланови заједнице могу да учествују у појању Литургије, од њих се то не захтева (изузев Символа вере и молитве Господње); неки клече, други су погружени у дубоку молитву, трећи се крсте. Не постоји прописани поредак поступака у храму. Увек је присутно много деце и одочајди, што ствара неформалну атмосферу. У исто време служба је добро организована и није хаотична. Иако то тако не би требало, у православни храм је могуће доћи касније, што се сматра неприхватљивим у западној цркви. То се догађа зато што је на Истоку наглашен заједнички карактер богослужења. Верник не долази искључиво ради поуке коју добија из проповеди или на неки посебан део службе. Човек долази у храм да би се присајединио светима у узношењу хвале Богу. Православни храм спаја у себи небо и земљу. Овамо долази верник ради поклоњења. Црквена Литургија је икона небеске Литургије. Верник правилно слави Бога не ригидним и контролисаним ритуалом, већ у атмосфери слободе али и у оквирима изграђене службе. Православни верник прво ставља свеће пред иконама. Затим бира место близу иконе поштованог светог и заједно с њим узноси хвалу Богу (међутим, то није увек могуће; у многим храмовима у Америци нема слика светих у пуној величини). При томе за верника није обавезно да пали свеће на почетку, он то може да чини током целе службе (у храмовима наше помесне Цркве ипак углавном пре почетка и по завршетку Литургије, нап. ур). Житеље западних земаља може збуњује стално кретање верника у храму, али то је могуће зато што овде нема клупа, изузев бочних клупа за старе и немоћне. Одсуство клупа омогућава верницима да се налазе близу једни других, да дубље осете заједницу и у исто време то онемогућава комфор. Тако се за време Литургије дејства једнога оваплоћавају у структури целине. Православље је оријентисано одсуству униформности у поклоњењу. За време евхаристије, која представља средиште Литургије, верник није пасивни посматрач, попут гледаоца мјузикла. Он прихвата оно што се збива, упија то у себе и постиже самонадилажеће искуство. У православном поклоњењу учествују живи и упокојени свети. Поклоник ступа у заједницу где се непрекидно узноси слава Богу. Поклоници реално осећају учешће упокојених светих у целовитом Телу Цркве. Иконе светих су видљиви знаци њиховог невидљивог присуства. Тако источна црквена служба одржава двострукост хришћанске егзистенције. Вера је истовремено лична и саборна. Бити хришћанин значи бити интегрални део заједнице. „Црква се састоји од јединствених и незаменљивих личности које се могу посматрати као делови целине, али хришћанска „заједничност“ се никада не срозава на безличност“ (Флоровски). Пастирско старање у Православљу се не своди на литургијске обавезе свештеника. Оно прожима живот човека од колевке до гроба. У цркви је човек грађанин двају светова, он живи на небу и на земљи истовремено. Хришћанство и психологија у 21. веку, Образ светачки, Београд 2005. https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8818

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење ‒ Божанска литургија Светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током Литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и Светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) https://mitropolija.com/2024/11/26/sveti-jovan-zlatousti-i-njegova-liturgija/

Поводом четврте годишњице од упокојења блаженопочившег Митрополита Амфилохија данас, 30. октобра, одслужена је Света архијерејска заупокојена литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, након које је одслужен помен на његовом гробу у Параклису Светог Амфилохија Иконијског, који се налази у крипти Саборног храма. Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење високопреосвећене господе митрополита: црногорско-приморског Јоаникија, брегалничког Илариона (Охридска архиепископија – Македонска православна црква), милешевског Атанасија, рашко-призренског Теодосија, захумско-херцеговачког Димитрија, као и преосвећене господе епископа делчевско-каменичког Марка (Охридска архиепископија – Македонска православна црква), пакрачко-славонског Јована, будимљанско-никшићког Методија, диоклијског Пајсија, многобројног свештенства и свештеномонаштва у молитвеном присуству благочестивог народа, представника власти, политичког и јавног живота. У току Литургије, Митрополит Јоаникије је рукоположио у чин презвитера ђакона Стефана Ђерковића. Након прочитаног јеванђелског зачала ријечима архипастирске бесједе сабране је поучио Преосвећени Епископ пакрачко-славонски г. Јован, који је казао да се данашња јеванђелска прича о губавцу кога је Исус исцијелио, а који му се обратио ријечима „Господе, ако хоћеш можеш ме очистити”, пред нама дјелимично поновила и испунила доласком Митрополита Амфилохија и Владике Атанасије у оне крајеве у којима се народ не само одрекао живога Бога, него је сматрао да је његова дужност да Бога прогони: „У наше вријеме пред нама подигли су се људи који су Бога не вратили, него је Бог њих послао да се преко њих врати у ову земљу. И гле, обновљени народ, они који памте та ужасна времена и они који су о њима само чули, и они који су видјели братску крв из које је сво то зло произашло, и они који су се тек родили када је почео препород овдје, ево, овдје сви сабрани у Храму Васкрсења на мјесту гдје трага није било Божијем имену, Божијем лицу, гдје ни трага није било ни милости, ни доброти, ни братољубљу, ни сестрољубљу, ни човјекољубљу. Гдје су људи о части причали, али части није било јер како нечастимо Бога, ако Њега не почастујемо како ћемо почаствовати брата свога. И онда је Бог послао милост своју и послао пророке међу нас, јер ништа мање није било потребно да би се подигла из пепела Црна Гора, да би се подигла из пепела Херцеговина. Зато и наша благодарност Богу мора бити бескрајна!“ Митрополит дабробосански г. Хризостом: Митрополит Амфилохија је много значио за Цркву По отпусту сабранима се обратио Високопреосвећени Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански г. Хризостом који је казао да се данас молитвено сјећамо Владике Амфилохија који је много значио не само за Митрополију црногорско-приморску, него уопште за Цркву васељенску, посебно за нашу помјесну Српску православну цркву: „Данас је сигурно и радостан дан, јер смо у претпразништву или навечерју великога дана успомене и празика Светога Петра Цетињскога, када ћемо се сјутра, ако Бог да, наћи на Цетињу молитвено и тако прославити једног великога јерарха и мудрога архипастира, који је у своје вријеме оставио печат и биљег на историју ове земље, Црне Горе и нашег народа, који се храбро борио. После толико вјекова, деценија и година, њега је управо у том великом подвигу, великој борби духовној, слиједио свети Владика Амфилохије, који је заиста као нико прије њега, па тешко да ће неко и послије њега, успјети тако моћно, тако силно, благодаћу Духа Светога, да кажемо, и Духом Светим, да надахне ову земљу, овај народ, да промијени све оно што је било претходно. Није то било лако, није то било једноставно, али се храбро борио с благодаћу Божијом као пророци у Старом завјету, као светитељи у Новом завјету, апостоли и Свети Божији угодници, као Свети Петар Цетињски.“ Владика Хризостом је нагласио да је Митрополит Амфилохије био добар примјер свима, управо онако како је пјевао Свети Владика Раде (Петар II Ловћенски Тајновидац), да оно што говори својим рјечима, то потрвђује својим чином, јер то је оно што чини управо свештеника, архијереја посебним, изузетним. „Ми не кажемо да је неко умро, ми кажемо да се представио у Христу Господу, да се он управо са Њиме сјединио и постао саучесник и учесник Царства небескога. Црна Гора је за нас као што је Ловћен међу планинама. Тако је и Црна Гора у нашим срцима и нашим душама међу свим нашим српским државама, онај светионик који нас увијек обасјава, који нас је инспирисао да будемо поносни. И када смо били у биједама и невољама, ми смо само пјевали о Ловћену, о Његошу, о вриједностима које управо они симболизују. Зато нека Бог данас све благослови молитвама нашега упокојеног блажене успомене Митрополита Амфилохија, нека благослови ову Епархију, Црну Гору и сваког човјека овдје, да управо његова борба буде прихваћена и благословена од сваког човјека Црне Горе“, поручио је Митрополит дабробосански г. Хризостом. Митрополит Јоаникије: Иако је отишао, он је са нама Потом се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије захвалио господи архијерејима, свештенству, монаштву и вјерном народу који су дошли у храм на овај велики дан, када се сјећамо блаженопочившег Митрополита Амфилохија: „Хвала Вам Високопреосвећени и драги брате у Христу Митрополите Хризостоме, хвала ваша високопреосвештенства и преосвештенства, што сте дошли на овај дан помена блаженопочившем Митрополиту Амфилохију да се помолимо, да узнесемо наше молитве Господу, али и да се окупимо око његовога гроба. Он је просто одлетио у наручје Божије. Иако је отишао, он је са нама! Ево, видимо да нас окупља, да нам Господ указује на његова дјела, на његове заслуге и са радошћу долазимо на овај годишњи помен, да се окупимо око његовог гроба. Овдје су и представници власти, Владе Црне Горе, овдје је и бивши представник Владе који је испратио Митрополита Амфилохија испред овога Храма, овдје су многи свештеници, овдје имамо драге и угледне госте. Свима вам хвала!“ https://mitropolija.com/2024/10/30/zaupokojena-liturgija-i-godisnji-pomen-mitropolitu-amfilohiju-iako-je-otisao-on-je-i-dalje-sa-nama/

Високопреподобни архимандрит Методије боравио је на острву Крф у оквиру манифестације "Дани српства на Крфу" 25. и 26. маја 2024. године, коју су организовали Православно спортско удружење "Света Србија" и Крфско друштво грчко-српског пријатељства. Прву свету архијерејску Литургију је крај „Плаве гробнице“ на острву Видо, месту великог страдања српске војске након албанске голготе пре 108 година, служио Митрополит Крфа, Паксона и Диапонтијских острва г. Нектарије, уз саслужење високопреподобног архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара и свештеника и ђакона из Србије, Црне Горе и Грчке, известио је манастир Хиландар. Са благословом Митрополита Нектарија и уз подршку Манастира Хиландара, сваке наредне године ће се служити Литургија на Виду, где почивају јунаци страдали на Крфу након што су пешке прешли Албанију у Првом светском рату. Манифестацији су присуствовали министар за европске интеграције и међународну сарадњу Републике Српске г. Златан Клокић, затим г. Јанис Теперклис, председник регије јонских острва, г. Стефанос Пулименос, градоначелник Централног Крфа и гђа Јасмина Милачић генерални конзул Србије у Солуну. Гости из Србије, Републике Српске и Црне Горе, који су претходних дана боравили на Крфу, имали су прилике да обиђу спомен обележје у Като Коракиани посвећено Гвозденом пуку, плац у Аналипсију на месту на којем је сахрањен читав Војни оркестар Моравске дивизије са инструментима и споменик Дринској дивизији у селу Агиос Матеос. Служен је и молебан код спомен плоче у Гувији, на месту где се у јануару 1916. године српска војска искрцала на Крфу. Током трајања манифестације Крфљани су имали прилике да чују предавање о српској кухињи и пробају наше традиционалне специјалитете. Одржан је и богат културно уметнички програм у селу Љападес и граду Крфу на којем су наступили извођачи из Србије у Црне Горе: Хор Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Византијски хор који је певао химне са хиландарских панигира и КУД "Разиграно коло" из Пожеге. Одржан је и кошаркашки турнир на којем су учествовали КК "Панатанаикос" и КК "Керкира". Извор: Манастир Хиландар

Литургија пређеосвећених дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија четрдесетнице”. У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста. Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених дарова”. Према томе, она се разликује од литургија Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике четрдесетнице” приносимо „пређеосвећене”, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо. Да бисмо разумели како и зашто је настао обред причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна”, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна” указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених дарова. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. По сведочењу Св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. Обред Литургије пређеосвећених дарова састоји се од вечерње службе, на крају које се износе свети, пређеосвећени Дарови и читају молитве пре Причешћа. Следи Причешће, а потом одговарајуће молитве после Причешћа. Веза између ове службе и поста огледа се у њеном посебном, „тужном” карактеру. Света трпеза и свети сасуди у којима се држе свети Дарови, покривени су тамним покровцима. Молитве се читају са осећајем смерности и благости. Све у свему, целокупна служба је обележена посебним осећањем тајновитости. Први део Литургије пређеосвећених дарова састоји се од великопосне вечерње службе, са неким специфичним разликама. Свештеник је обучен у тамне одежде. Само Вечерње не почиње уобичајеним „Благословен Бог наш”, већ литургијским возгласом „Благословено Царство…” На тај начин, нагласак целе службе стављен је на ишчекивање Царства Божјег, исту ону наду која обележава читав Велики пост. Затим, као и на другим вечерњим службама, чита се 103 псалам. Овај „уводни” псалам почиње речима: „Благосиљај, душо моја, Господа. Господе, Боже мој, узвеличао се јеси веома..” Овај псалам, који хвали Бога, Творца свега света, јесте нека врста увода у Вечерње, а тиме и у целокупан циклус дневних богослужења, јер, према старозаветном предању, вече и долазећа ноћ сматрају се почетком дана. После овог увода, ђакон (ако га нема, онда свештеник) позива вернике на причешће на Великој јектенији, јектенији мира, која почиње речима „у миру Господу се помолимо…”. Затим се читају псалми 119 и 133. Ови псалми су део 18 катизме (поглавља) Псалтира, књиге псалама. Псалми су познати као „химне узласка-успињања.” У старозаветно време они су певани током пењања степеницима у Јерусалимски храм. У току читања ових псалама за певницом, свештеник у олтару припрема свете Дарове на жртвенику. Пређеосвећено Јагње (Тело Христово, натопљено Његовом пречасном Крвљу), које је остављено на олтару од претходне недеље или суботе, преноси се на жртвеник. Затим се неосвећено вино и вода сипају у путир, и свети сасуди се покривају, као што се ради на пуној Литургији. Све се ово савршава тихо, без пратећих молитава. Поредак свете службе подвлачи ту специфичну црту: све молитве већ су прочитане на Литургији у недељу на којој свети Дарови беху освећени. После ове припреме и читања 18. катизме, вечерња служба се наставља певањем стихира из редовних вечерњих псалама, почевши од речи „Господе, теби завапих, услиши ме…” Стихире на „Господи воззвах…”, одређене у богослужбеним књигама за сваки дан, смењују се са текстовима из псалама. На крају ових стихира, свештеник врши уобичајен вечерњи Вход (улазак), улази у олтар кроз Царске двери, завршавајући вход песмом „О радосна светлости…” После Входа на Вечерњи, врше се два читања (тзв. паримеји) из Старог завета. Једно је из Књиге постања (или из Књиге о Јову), а друго из Прича Соломонових. Између ова два читања служи се обред који нас подсећа на време када је пост био неизоставни део припреме за Крштење. За време читања из првог старозаветног поглавља, свештеник ставља упаљену свећу са кадионицом на солеју и благосиља вернике речима „Светлост Христова просвећује све!”. Свећа симболише Христа, Светлост света. Ова упаљена свећа, која се подиже изнад Јеванђеља за време читања из Старог завета, указује на чињеницу да су у Христу, који је просветлио своје апостоле, испуњена сва пророштва, како би и они могли да „разумеју Писмо”. Стари завет води ка Христу, баш као што и Велики пост води ка просветљењу оних који се крштавају. Светлост светог Крштења, сјединивши људе са Христом, отвара њихов ум за разумевање Христовог учења. После другог читања из Старог завета, из средине цркве допире свечана и дирљива песма: „Да исправитсја молитва моја… „. Ови стихови узети су из псалма 140. За време певања, док сви присутни у храму клече, савршава се кађење испред престола и жртвеника. Смењујући се са другим стиховима из истог псалма, ове песме се понављају шест пута. У пракси Руске цркве, после читања ових стихова чита се великопосна молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико живота мога”, док се у пракси Српске цркве чине само три метанија (поклона). Потом следи Усрдна јектенија за све чланове Цркве, као и за катихумене. Од среде 4. недеље Великог поста, после Усрдне следи посебна јектенија за катихумене који се тада припремају за „свето просвећење”, тј. Крштење. У стара времена, свето Крштење вршило се на Велику суботу. После отпуштања катихумена, почиње други део Литургије пређеосвећених дарова, обред светог Причешћа. Следи свечани моменат преношења светих Дарова на свети Престо. Гледано споља, овај вход личи на Велики вход пуне Литургије, али по суштини и по духовном значењу, он је потпуно различит. У пуној евхаристијској служби, Велики вход јесте преношење/приношење још неосвећених дарова. Црква приноси себе, свој живот, живот својих чланова и сву твар као жртву Богу, присаједињујући ову жртву у једну савршену жртву Христу. Сећајући се Христа, Црква се сећа свих оних које је Он узео на самога себе ради искупљења и спасења. Пренос светих Дарова симболички представља појаву Христа и завршетак пошћења, молитве и ишчекивања, долазак те помоћи, утехе и радости коју смо ишчекивали. Свечано преношење светих Дарова са жртвеника на Часну трпезу праћено је певањем древне химне „Сада Силе небесне..”. Вход са већ освећеним Даровима врши се са крајњом побожношћу и поштовањем. За време Входа, уз звоњење звонца, верници врше земно метаније (поклон). У српској пракси, после Великог входа на Литургији пређеосвећених дарова чита се молитва Св. Јефрема Сирина „Господе и Владико…”. После читања ове молитве, одмах почиње припрема за свето Причешће. Његова суштина лежи у Молитви Господњој, „Оче наш”, којом се увек завршавају припреме за свето Причешће. Кроз изговарање Христове личне молитве, ми узимамо на себе Дух Христов, присвајамо Његову молитву Оцу, Његову вољу, Његову жељу, Његов живот. Сада се причешћују свештеници, а потом, после појања стиха „Вкусите и видите како је благ Господ!”, почиње причешћивање верника. Служба се потом завршава и свештеник позива да „изађемо у миру!” На крају службе чита се заамвона молитва. Завршне молитве на пуним литургијама и на Литургији пређеосвећених дарова познате су као заамвоне молитве због тога што их свештеник чита испред, или на месту, где је у старој цркви био „амвон”, тј. посебно узвишено место, одакле се читало Јеванђеље. „Заамвона молитва” на Пређеосвећеној литургији изузетно је лепа. Она одсликава везу између служења Литургије пређеосвећених дарова и великопосног времена. Света четрдесетница јесте време духовног подвига и тешке борбе са страстима и гресима. Ипак, нема сумње да ће победа над невидљивим непријатељем бити дана свима онима који се, по речима заамвоне молитве, боре „да се добрим подвигом подвизавају и да се као победитељи греха јаве”. А дан Светог васкрсења већ је близу. Света Литургија пређеосвећених дарова једна је од најлепших и најдирљивијих служби Православне цркве. Истовремено, то је важан позив на чешће причешћивање светим Христовим Даровима. У овом богослужењу одјекује глас далеких векова, глас живог, раног црквеног Предања. Тај глас опомиње да верници не могу да живе живот у Христу ако стално не обнављају своју везу са Извором живота, причешћујући се Телом и Крвљу нашег Господа. Јер, Христос је, по речима Св. апостола Павла, „наш живот” (Кол. 3:4). протојереј В. Потапов https://mitropolija.com/2024/04/04/liturgija-predjeosvecenih-darova-dusa-velikoposnih-bogosluzenja/

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у уторак, 6. фебруара 2024. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће прослављен новоустановљени празник Светих који су учили и који су се учили на Богословском училишту у Београду, најавио је за наш радио представник Студентског парламента г. Александар Бојанић. У факултетском параклису св. Апостола и Јеванђелисте Јована Богослова биће служено свеноћно бденије у понедељак 5. фебруара од 18 сати и 40 минута, док ће света архијерејска Литургија бити служена 6. фебруара од 9 часова: Александар Бојанић за РСЉ: Извор: Радио "Слово љубве"

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава

У београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила, током Божићног поста, свештенство свакога дана служи Свету Литургију, са почетком у 8 часова. Јутрење је у 7.30. Недељом Света Литургија почиње у 9 сати. Извор: Саборни храм, Инстаграм

У храму Светог Вазнесења Господњег у Болечу ће традиционално, на дан молитвеног спомена Вере, Наде, Љубави и мати им Софије, 30. септембра 2023. године, бити служена Света Литургија и у наставку Света Тајна јелеосвећења, најавио је за Радио "Слово љубве" старешина ове светиње свештеник Дејан Бурсаћ. Богослужење почиње у 9 часова, сви су добродошли! Црква Вазнесења Господњег у Болечу (ГО Гроцка) подигнута је 2006. године, а земљиште и темеље цркве је 2004. године освештао блажене успомене Патријарх Павле. Благословом блаженопочившег Патријарха Иринеја, на Сретење, 15. фебруара 2014. године, у порту храма су из Великог Луга пренесени земни остаци Јанка Гагића, буљубаше народне војске и болечког кмета. Код Вазнесењског храма у Болечу стају линије ГСП број: 301, 302, 303, 304 и 305 које полазе из Устаничке улице. Извор: Радио "Слово љубве"

Литургија као дело и догађај љубави, живог и непоновљивог сусрета човека са Богом, као заједница свих и свега у Духу Светом, претставља за човека Хришћанина увек изнова нови позив и призив за самоспознајом себе, за преиспитивање сопствне савести и живота. То надахнуће са трепетом рађа у човеку и читавој заједници непрестано ‘‘испитивање срдаца’‘ и истинити суд савести. То несме бити формални и механички покрет душе и бића само у данима поста или као резултат животних невоља које су га снашле, већ начин живота који стварно, кроз дарове Духа, прображава и твори новог човека, христоликог и боголиког. Покајањем Литургијом бива наше распињање душе, улазак у најмрачније дубине сопственог бића које осветљавамо и чистимо управо огњем покајања, суза и љубави. Истинити суд савести је тежак и претежак али тог бремена се ослобађамо кроз Христа и са Христом јер Он је истина коју кроз покајање спознајемо и Која нас ослобађа. У ниједном људском чину живота није толико видљива дејствујућа сила Светог Духа колико у покајању. Не без разлога у делима и личностима Достојевског управо овај чин представља централну тачку човекове животне драме. Покајање понекад може отпочети ван Цркве и Литургије, али увек свој смисао и испуњење налази у њој јер свако покајање јесте мир и измирење човека са Богом, и са ближњима својим. Ту је сва величанственост и сила Духа, који тријумфује кроз човека, који сведочи, проповеда и дарује Духа делом покајања, једном сузом више него са хиљаду речи. Лепота покајања Литургијом је Светајна, чин слободе дарован само човеку, искорак из сопственог бића према Богу, који мења и преображава светове, дело пред којим се Небеса радују а поднебесје дрхти. То је дело те велике слободе бића која чини човека оним што јесте, иконом и подобијем Божијим. И смисао те слободе јесте у Литиргији, у сусрету Бога и човека, и ван ње она не постоји, као што ни ван Цркве спасења нема. То је Благовест и Истина Васкрсења Христовог, као залога и могућности искреног и истинитог људског покајања. протонамесник Александар Вучај http://crkvauobrenovcu.rs/misija/liturgija-i-pokajanje-2021

Епархија рашко–призренска и Дом културе „Грачаница“ приредиће нову духовну трибину у оквиру Часног поста у уторак 28. марта 2023. године од 19 часова, сазнајемо из Дома културе Грачаница. На тему "Света литургија - дело важније од живота" беседиће јеромонах Исидор (Јагодић) проректор Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. И ово предавање ће моћи да се прати путем Фејсбук странице Дома културе Грачаница. Извор: Радио "Слово љубве"

У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска

У другу недељу Великог поста, 12. марта 2023. године, Свету архијерејску Литургију у цркви Св. Саве у Лондону ће служити Његово Преосвештенство епископ британско-скандинавски г. Доситеј. Духовна заједница ”Свети Алимпије Столпник” при цркви Св. Саве у Лондону позива на Разговоре о вери 16. марта 2023. у 19 часова. Отац Ненад Поповић, парох бирмингамски, говориће на тему ”Кроз Свету Земљу: Јерусалим, град незалазне светлости”. Извор: Црква Светог Саве, Лондон

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви се сваког дана до почетка Васкршњег поста, 27. фебруара, служи Јутрење од 7. 30 ч, и у наставку, дакле од 8 сати, Света Литургија, објавила је Саборна црква на свом Инстаграм налогу. На празник Сретење Господње, у среду, 15.фебруара, Света Литургија ће бити служена од 9 часова. Извор: Саборна црква, Инстаграм

Уочи празника св. београдских раномученика Ермила и Стратоника, у среду 25. јануара 2023. године, у храму св. Архангела Гаврила у Хумској улици биће служено свеноћно бдење и у наставку света Литургија, сазнаје Радио "Слово љубве" од свештеника Јована Бабића. Молитвено сабрање почиње у 22 часа, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Управа и братство Спомен-храма св. Саве на Врачару обавештавају благочестиви народ да ће Божанствену Литургију и Молебан за благослов новог лета Господњег служити вечерас у поноћ 01. јануара по старом односно 14. јануара по новом календару (петак на суботу) 2023. године, у заветној светињи српског народа. У суботу, на празник св. Василија Великог, света Литургија ће почети у 9 часова. Сви су добродошли на молитву. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Храм св. Саве

Бригом за духовним потребама свога народа, Благословом Његовог Преосвештенства Епископа западноевропског г. Јустина, у недељу 8. јануара 2023. године, одржано је прво Богослужење у Белгијском региону Валоније у граду Шарлеруа (Charleroi). Светом литургијом је началствовао новорукоположени и постављени парох, јереј Душан Марковић, уз саслужење протојереја Милана Живановића намесника за Бенелукс. Овај посебан догађај је улепшан присуством верника, који су се прихватили апостолског дела у формирању новог Богослужбеног места посвећеном Светом Апостолу и Јеванђелисти Луки. Након Свете Литургије, у очинској љубави, о. Милан је саветовао присутни народ, поделивши своје животно искуство, у формирању парохије у Белгијском региону Фландрије у граду Анверс. За све информације о датуму и месту следеће Литургије у овом граду, заинтересовани се могу обратити оцу Душану Марковићу путем телефона +32 485/96.19.79 или електронске поште: [email protected]. Извор: Епархија западноевропска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Ружици на Калемегдану ће 29. децембра 2022. године, у навечерје празника св. преподобномученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, бити служено свеноћно бденије и у наставку света архијерејска Литургија. Почетак богослужења је у 22 часа, сви су добродошли на молитву, поручује братство цркве Ружице на челу са протом проф. др Владимиром Вукашиновићем. Извор: Радио "Слово љубве"

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://pravoslavie.ru/108682.html

У манастиру Раковици ће у уторак 15. новембра 2022. године, на дан годишњице упокојења блажене успомене Патријарха Павла, своју прву свету Литургију као Епископ СПЦ служити нови викар Његове Светости, Епископ хвостански г. Алексеј (Богићевић), сазнаје радио "Слово љубве" у овој београдској светињи. Света служба Божија ће почети у 8 часова, а дочек Епископа Алексеја биће око 7 сати и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

У Храму Светог Марка на Ташмајдану ће у четвртак, 20. октобра 2022. године, предавање на тему "Литургија - Царство Оца и Сина и Светога Духа" одржати сабрат ове цркве, презвитер Владимир Пекић. Трибине и разговори ће у овој београдској цркви бити одржавани сваког четвртка у 18 часова, након Акатиста Пресветој Богородици, а водиће их свештеници поменутог храма. Поред тога, као новина у распореду богослужења, у Храму Светог Марка се редовно служи Света Литургија сваког четвртка, у 7.30 часова. Извор: Радио Слово љубве