ЛИТУРГИЈА И БОГОПОКЛОЊЕЊЕ ЧОВЕКОВО

Један од првих утисака човека који је први пут видео православно црквено богослужење јесте слобода и спонтаност која је дозвољена верницима за време Литургије. Иако чланови заједнице могу да учествују у појању Литургије, од њих се то не захтева (изузев Символа вере и молитве Господње); неки клече, други су погружени у дубоку молитву, трећи се крсте. Не постоји прописани поредак поступака у храму. Увек је присутно много деце и одочајди, што ствара неформалну атмосферу. У исто време служба је добро организована и није хаотична. Иако то тако не би требало, у православни храм је могуће доћи касније, што се сматра неприхватљивим у западној цркви. То се догађа зато што је на Истоку наглашен заједнички карактер богослужења. Верник не долази искључиво ради поуке коју добија из проповеди или на неки посебан део службе. Човек долази у храм да би се присајединио светима у узношењу хвале Богу.

Православни храм спаја у себи небо и земљу. Овамо долази верник ради поклоњења. Црквена Литургија је икона небеске Литургије. Верник правилно слави Бога не ригидним и контролисаним ритуалом, већ у атмосфери слободе али и у оквирима изграђене службе.

Православни верник прво ставља свеће пред иконама. Затим бира место близу иконе поштованог светог и заједно с њим узноси хвалу Богу (међутим, то није увек могуће; у многим храмовима у Америци нема слика светих у пуној величини). При томе за верника није обавезно да пали свеће на почетку, он то може да чини током целе службе (у храмовима наше помесне Цркве ипак углавном пре почетка и по завршетку Литургије, нап. ур). Житеље западних земаља може збуњује стално кретање верника у храму, али то је могуће зато што овде нема клупа, изузев бочних клупа за старе и немоћне. Одсуство клупа омогућава верницима да се налазе близу једни других, да дубље осете заједницу и у исто време то онемогућава комфор. Тако се за време Литургије дејства једнога оваплоћавају у структури целине.

Православље је оријентисано одсуству униформности у поклоњењу. За време евхаристије, која представља средиште Литургије, верник није пасивни посматрач, попут гледаоца мјузикла. Он прихвата оно што се збива, упија то у себе и постиже самонадилажеће искуство. У православном поклоњењу учествују живи и упокојени свети. Поклоник ступа у заједницу где се непрекидно узноси слава Богу. Поклоници реално осећају учешће упокојених светих у целовитом Телу Цркве. Иконе светих су видљиви знаци њиховог невидљивог присуства.

Тако источна црквена служба одржава двострукост хришћанске егзистенције. Вера је истовремено лична и саборна. Бити хришћанин значи бити интегрални део заједнице. „Црква се састоји од јединствених и незаменљивих личности које се могу посматрати као делови целине, али хришћанска „заједничност“ се никада не срозава на безличност“ (Флоровски).

Пастирско старање у Православљу се не своди на литургијске обавезе свештеника. Оно прожима живот човека од колевке до гроба. У цркви је човек грађанин двају светова, он живи на небу и на земљи истовремено.

Хришћанство и психологија у 21. веку, Образ светачки, Београд 2005.

https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8818