Претражи Живе Речи Утехе

Analiza "BiH je ključno pitanje za našu saradnju sa Srbijom u budućnosti": Kristofer Hil Foto: Wikipedia 15. 12. 2021. Kristofer Hil: Ambasador u specijalnoj misiji Postavljanje Kristofera Hila za ambasadora u Beogradu je znak da ova administracija smatra da je došlo vreme da Srbija ispuni što Džo Bajden očekuje: ukidanje Dodika u Bosni, priznanje nezavisnosti Kosova, distanciranje od Rusije i Kine. U suroptnom će Amerika da radi, što već Amerika radi, kada joj je do nečega stalo, a neko joj stoji na putu Piše:Andrej Ivanji Nemaju svi ambasadori isti uticaj na politiku zemlje iz koje dolaze. Nekima služba u nekoj zemlji prosto zapadne u cikličnoj zameni ambasadora, neki su napredovali pa prvi put vode ambasadu, neki su nagrađeni za već nekakve zasluge i poslati da četiri godine ambasadoruju. Neki na mesto ambasadora idu po kazni, kada hoće da ih se makne iz domaće politike. Neki ambasadori svoje izveštaje šalju ustaljenim diplomatskim tokovima određenim službama u ministarstvima spoljnih poslova koje procenjuju koliko su važne, pa ih šalju ili ne šalju višim instacama koje ih prosleđuju ili ne prosleđuju svojim nadležnim organima, da bi na kraju došli do ministra spoljnih poslova, šefova država ili vlada, ili završili u korpi za otpatke. U diplomatiji vlada hijerhija kao u vojsci, karijerni diplomata ne preskače kolege sa višim činom da bi stigao do generala. A postoje i drugačiji ambasadori. Oni koje njihova vlada šalje sa nekim specijalnim zadatkom, oni koji uživaju posebno poverenje svojih šefova, koji mogu da preskoče uobičajnu diplomatsku hijerarhiju i direktno referišu i kažu svoje mišljenje predsednicima vlada ili država. U takve ambasadore spada budući ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Kristofer Hil. Iskusnog diplomatu, koji se Stejt dipartmentu dokazao kao ambasador u Makedoniji u završnoj fazi ratnog raspada Jugoslavije, u za NATO veoma važnoj Poljskoj odmah po padu Berlinskog zida, u Južnoj Koreji i Iraku, predsednik SAD Džozef Bajden je izvukao iz penzije i ubedio ga da prihvati još jedan ambasadorski mandat – u Beogradu. Za službu u Srbiji, koja je centralna zemlja tzv. Zapadnog Balkana koji se pre svega zbog neprevaziđenih etničkih konflikata smatra kriznom regijom, Kristofer Hil se kvalifikovao kao šef američke delegacije u pregovorima sa predstavnicima Severne Koreje o nuklearnom razoružavanju 2003. godine i kao američki pregovarač tokom formiranja sveiračke vlade u Bagdadu nakon invazije na Irak. U vreme kada je NATO bombardovao SR Jugoslaviju bio je specijalni izaslanik za Kosovo (1998-1999) i član američke delegacije u pregovorima između predstavnika kosovskih Albanaca i Srbije u Rambujeu. Bio je deo tima američkog "buldožera“ Ričarda Holbruka, mogao iz neposredne blizine da posmatra kako Holbruk Slobodanu Miloševiće uvrće ruke. Nema sumnje da će Krstoferu Hilu biti povereno da se izvrši pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića po svim pitanjima koja žuljaju Amerikance. Zato bi članovi tima Predsednika zaduženi za takve poslove trebalo ozbiljno da shvate i analiziraju šta je Hil 14. decembra rekao tokom pretresa pred Odborom Senata za spoljne poslove. Odmah na početku svog izlaganja je upozorio srpske vlasti da "ozbiljno shvate“ američke napore na Zapadnom Balkanu i kao primaran problem istakao Bosnu i Hercegovinu. "Veoma pažljivo ćemo gledati ko pomaže da se stvari kreću u pravom smeru, a ko ne. BiH je ključno pitanje za našu saradnju sa Srbijom u budućnosti“, rekao je Hil pred Senatom. On je praktično poručio da će tražiti od Vučića da izvrši pritisak na rukovodstvo Republike Srpske da povuče korake koje je preduzela da se pravosuđe i vojska izdvoje iz bosanskih institucija i pređu u nadležnost srpskog entiteta. To znači da SAD neće više skrštenih ruku posmatrati isticanje Milorada Dodika kao drugog čoveka politike "srpskog sveta“, odmah iza Aleksandra Vučića. Na drugom mestu je istakao "frustrirajući nedostatak napretka u pregovorima između Beograda i Prištine“ i veoma jasno rekao kako SAD vide rešenje: "Uzajamno priznanje je najbolji način za napredak, kako je rekao predsednik Džozef Bajden“. Hil je bio pristutan kada je Holbruk ubeđivao Miloševića da se tadašnja kosovska kriza reši onako, kako to Vašington zaheva. Hil je dalje govorio o "malignom“ uticaju Rusije i Kine na Srbiju i da će SAD "pokušati da pomognu“ Srbiji da "izgradi otpornost na njih“. Drugim rečima, vršiće se pritisak da Srbija ne kupuje rusko oružje, ne zadužuje se kod Kineza i ne daje im ključne infratsrukturne poslove. Naglasio je i da će insistirati na punoj istrazi ubistva američih državljana braće Bitići 1999. godine Negde usput je pomenuo i značaj slobode medija, poštenih izbora i civilnog društva. Kristofer Hil govori srpski, niko ne mora da mu prevodi konstantno antizapdno, antiameričko i ksenofobično intorane informativne emisija televizije Pink, koje podgrevaju etničke tenzije. Isto važi i za državne tabloide. Postavljanje Hila za ambasadora u Beogradu bi moglo da se tumači kao znak da ova administracija smatra da je došlo vreme da Srbija ispuni što Bajden očekuje: ukidanje Dodika u Bosni, priznanje nezavisnosti Kosova, distanciranje od Rusije i Kine. U suroptnom će Amerika da radi, što već Amerika radi, kada joj je do nečega stalo, a neko joj stoji na putu. Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Када је Петар Јовановић из Ниша, на „Редиту“, поставио свој предлог дизајна за новчанице динара, није ни слутио да ће ту слику делити хиљаде људи на друштвеним мрежама и пренети готово сви поратали у земљи. Иако графички дизајн није његова професија, изглед новчаница које је предложио одушевио је бројне кориснике интернета. „Очекивао сам добре реакције, али нисам очекивао да ће цела Србија да дели моје радове“, каже Петар. Што се тиче тема на новчаницама, бирао је мотиве из српске историје јер мисли да она треба да буде представљена на најбољи могући начин. „Покушао сам да направим нешто ново, што није још било код нас урађено, а то је пластични новац“, објашњава млади дизајнер. Размишљао је и о томе да би можда било лепо повезати уметност и историју, па је тако дошао на идеју да на новчаници од 50 динара стави Таковски устанак – слику Паје Јовановића, једног највећих српских сликара. Евентуални званични захтев да његови предлози буду узети у разматрање када се буду правиле нове новчанице мало ће сачекати, јер Петар прво жели да осмисли и уради и остале апоене. Волео би, како каже, да макар буду размотрени његови предлози, јер су се очигледно допали људима, а њему би било задовољство да ради на таквом пројекту. Од хобија до посла Петар није само радио на дизајну нових новчаница, већ има и предлог за нове регистарске таблице. „Ту су ми биле инспирација америчке таблице, где сваки град може да има неке ствоје мотиве на њима. Мислим да би људи били поносни да имају такве таблице на колима“, истиче Петар. Све је радио из хобија, али признаје да је дошло до тога да ће му то можда постати и посао. „Желео бих да се бавим тиме“, искрен је Петар, откривши и да су стигле неке понуде, али да му је, пре свега, драго што се људима толико допао његов рад. Извор: РТС View full Странице

”Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и јуначења, и тврде да неће послушати глас званичне Цркве, позивајући на показивање „мученичке“ и „исповедничке“ свести” - поручује Митрополит Арголиде г-дин Нектарије. Пише: Митрополит Арголиде г-дин Нектарије Ових дана јавља се још један феномен. Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и јуначења, и тврде да неће послушати глас званичне Цркве, позивајући на показивање „мученичке“ и „исповедничке“ свести. Имам утисак да се иза свих ових лакомислености и крајности крије велика несигурност и скривена гордост. Позвао бих ове кандидате за „мучеништво“ да жртву и ризик не траже од других. Ако заиста верују у оно што говоре, нека оставе удобност фотеље и безбедност тастатуре, и иду као добровољци да помогну лекарима, медицинском особљу, чије је здравље, па и живот, у непрестаној опасности, не би ли неки људи били спашени. Уколико то не могу, нека узму бројаницу у руке и кажу макар једно Господе помилуј за болесне који живе у агонији и страху, као и за лекаре, медицинско особље и раднике, који као добри Самарјани служе оболелима, са свим опасностима које овај позив носи. Зар не мислите да у овим тренуцима свет има потрбу за усрдном молитвом, а не за игрицама, порукама, крилатицама и лајковима на компјутеру? Не бркајмо одговорност и површност, безвредну веру, која не кошта ништа, са вером Светих. Верујем да знамо да су у време смртоносних епидемија прави пожртвовани хришћани, који нису угађали себи, хитали да збрину и служе болеснима, чак и болесним идолопоклоницима напуштеним од родбине, и сами бивајући погођени заразом и умирући заједно са њима. Митрополит Нектарије: ”Позвао бих ове кандидате за „мучеништво“ да жртву и ризик не траже од других” | Саборник WWW.SABORNIK.NET Пише: Митрополит Арголиде г-дин Нектарије Ових дана јавља се још један феномен. Зилотствујући хришћани, са ревношћу не по разуму, објављују текстове пуне бусања и...

Pjesmom i aplauzima završena je prva povorka ponosa u Bosni i Hercegovini. U šetnji od Vječne vatre do Trga Bosne i Hercegovine učestvovalo je nekoliko hiljada osoba, piše N1. Nakon višemjesečnih priprema u Sarajevu je danas održana prva povorka ponosa. Uz velike mjere sigurnosti povorka je protekla bez ijednog incidenta. Na kraju šetnje bosnansko-hercegovački umjetnik Damir Imamović otpjevao je sevdalinku Himze Polovine "Snijeg pade na behar na voće". Na kraju šetnje učesnici su poručili da ova povorka treba da služi kao primjer zaštite prava LGBTI osoba i izrazili nadu da će bh. institucije učiniti sve na zaštiti i pružanju svih prava ovoj populaciji. "Mi, lezbejke, gejevi, trans osobe se svakog dana borimo za svoje postojanje. Napadaju nas, ne prihvataju, omalovažavaju i tuku", kazao je jedan od članova organizacionog odbora Branko Ćulibrk. Naveli su da ne postoji institucionalna podrška pravima LGBTI osoba napominjući da je pravo na slobodu izražavanja jedno od ljudskih prava koje je LGBTIQ osobama uskraćeno. "Sigurnost svakog pojedinca i pojedinke, naš fizički i emocionalni integritet pretpostavka su slobodnog društva. Osvajajući javni prostor osjećamo odgovornost da govorimo o svim potlačenima u bh. društvu", poručio je Ćulibrk. Lejla Huremović, članica organzacionog odbora prve povorke ponosa, kazala je da su svjesni da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena. "Danas, više nego ikada do sad mi, lezbejke, gejevi, biseksualne, trans, interspolne osobe prestajemo biti nevidljive", kazala je Huremović. Još je kazala da ova povorka neće promijeniti svijet, ali... "Svjesni smo da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena". Šetnja učesnika prve u Bosni i Hercegovini povorke ponosa LGBTIQ zajednice održala se pod sloganom "Ima izać'“. Na ulicama glavnog grada Bosne i Hercegovine od jutros su raspoređene jake policijske snage zadužene za sigurnosni aspekt događaja, među njima pripadnici antisnajperske jedinice. Prvu bosanskohercegovačku paradu ponosa proteklih dana deklarativno su podržali iz delegacije Evropske unije u BiH, a na zgradi Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Sarajevu uoči parade je izvješena zastava duginih boja koja simbolizira prava LGBT zajednice. Vijesti.com

Група руских инспектора спровешће током маја две посматрачке мисије – изнад САД и БиХ. Територију САД Руси ће надгледати од 12. до 20. маја, а БиХ од данас до 17. маја, пренела је агенција Тас. "Група руских инспектора планира да спроведе посматрачке летове са авионима Ту-154МЛК1 изнад САД, а на основу примене међународног споразума о отвореном небу", навео је руски лист Краснаја звезда. Изнад БиХ летеће авиони Ан-30б, са максималном удаљеношћу од 720 километара. Споразум о отвореном небу потписало је 27 земаља у Хелсинкију, 24. марта 1992. године, а до данас су укупно 34 земље потписнице. Сврха тог споразума је изградња поверења између земаља кроз побољшање механизма контроле војне активности и усклађеност договора о контроли наоружања. Ово није први пут да Босну и Херцеговину посматра једна страна сила. Претходних година територију БиХ посматрале су Украјина, Италија, Канада, Француска, Немачка, Мађарска, Белгија, Холандија и Хрватска, пренео је Кликс. TANJUG

После готово пет месеци од општих избора у Босни и Херцеговини(БиХ) ближи се и формирање власти на нивоу БиХ, али је извесно да са формирањем те власти ни на помолу није решење кључних питања која су наметнута међу будуће партнере у власти, Савез независних социјалдемократа(СНСД) Милорада Додика, Странку демократске акције(СДА) Бакира Изетбеговића и Хрватску демократску заједнице(ХДЗ) БиХ Драгана Човића. Прво питање је доношење Годишњег националног програма за Акциони план за чланство БиХ(МАП) у НАТО алијанси, што је до сада био изричит услов СДА да буде формиран нови Савет министара БиХ. СНСД и њихови савезници, као ни опозиција у Републици Српској(РС) нису спремни на активацију МАП-а, а Изетбеговић је ретерирао од првобитног става да неће ући у формирање Савета министара БиХ све док СНСД не пристане на активацију МАП-а. Сада то питање оставља за касније разговоре, не показујући притом знаке да ће одустати од захтева да МАП буде активиран. Све и кад би неким чудом помислио да одустане, на тај захтев ће га подсећати упорно странке левице међу Бошњацима које воде Социјалдемократска партије(СДП) БиХ и Демократска фронта(ДФ) Жељка Комшића, окупљене у политичку групацију звучног назива "Босанскохерцеговачки блок". Тај блок је одлучио да неће у ићи у коалицију са СДА, СНСД-ом и ХДЗ-ом БиХ називајући их "националистима", дочим себе описују као "босанскохерцеговачке патриоте" за које је чланство БиХ у НАТО један од кључних приоритета. Но, како те странке окупљају готово искључиво бошњачке бираче, јасно је да је њихови будући потези бити усмерени на критику сваког потеза СДА за који процене да је "непатриотски" с циљем да придобију што већи број бошњачких бирача до наредних општих избора. Зато ће у СДА добро измерити када ће - након што буде формиран Савет министара БиХ - поново посегнути не само за захтевом за активацију МАП-а, већ и за иницијативом за оцену уставности имена Републике Српске. А о тој иницијативи ће одлучивати за пет-шест месеци, како је то најавио Изетбеговић. С друге стране, СДА чека иницијатива ХДЗ-а БиХ за измене Изборног закона БиХ, којима би био гарантован избор хрватског члана Председништва БиХ гласовима Хрвата, уместо садашњег изборног система у коме је избор хрватског члана у ФБиХ омогућен гласовима Бошњака, што се и догодило избором Жељка Комшића у три изборна циклуса. Гаранције које ХДЗ БИХ тражи односе на формирање виртуелне изборне јединице која би важила само на дан избора, а била би дефинисана тако да обухвата подручја у ФБиХ где живи већинско хрватско становништво. Бошњачки политичари су то до сада одбијали, тумачећи тај захтев као први корак ка успостављању трећег, хрватског ентитета, мада им из ЕУ одавно гарантују да од таквог ентитета нема ништа, па су и из ХДЗ-а БиХ готово престали и да помињу "хрватски ентитет", ваљда схватајући да ће једва доћи и до "своје" целодневне изборне јединице уз досадашње противљење бошњачких политичара. Но, ако се неким чудом о томе договоре ХДЗ БиХ и СДА, колико год Изетбеговићу и његовима буде за врат дувао "БХ блок" - онда би се сав притисак и једних и других могао усмерити према РС у правцу убрзања "пута БиХ ка НАТО савезу". Просто, решавањем хрватског захтева за измену Изборног закона, нестаје крупан проблем у политичким односима Хрвата и Бошњака у ФБиХ, а одатле до њиховог заједничког деловања на приближавању БиХ НАТО алијанси није велики корак. Јер, чланство БиХ у НАТО-у је политички приоритет и ХДЗ-а БиХ, само не први као код СДА и "БХ блока", већ други, одмах после измена Изборног закона БиХ. Иако је мало извесно да ће се такав један савез Хрвата и Бошњака постићи у наредне четири године, ту опцију не треба сасвим искључити. С друге стране, српски политичари недавно су донели заједничке закључке у којима су још једном подсетили да се залажу искључиво за војну неутралност РС и БиХ, позивајући се на декларацију коју је усвојила Народна скупштина РС. Притом је сам Додик, приликом недавног сусрета са аустријским вицеканцеларом Хансом Кристијаном Штрахеом, прецизирао да би пристао и на војну неутралност по аустријском моделу. "Аустрија није члан НАТО-а, а члан је ЕУ и то је концепт за који мислимо да овде треба бити", рекао је Додик, ваљда мислећи да ће мало одобровољити бошњачке политичаре. А сличну поруку пре неки дан упутила је и председница РС Жељка Цвијановић. "Није нужно да држава мора бити члан НАТО-а да би постала члан ЕУ", рекла је Цвијановићева, илуструјући своју изјаву "примерима војно неутралних земаља - чланица ЕУ, попут Шведске и Аустрије, које сарађују са НАТО-ом кроз програм 'Партнерство за мир' ". Тешко је сада рећи да ли се у овим изјавама може назрети само један нови тактички потез Додика и Цвијановићеве или је можда реч о најави стратешкоог помака врха власти РС у правцу у коме се креће власт Србије, која "тренутно ради на новом плану индивидуалног партнерства (ИПАП) са НАТО-ом, јер је досадашњи план истекао", како је то објаснио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. "Немамо намеру да будемо члан НАТО-а, али желимо да развијемо што је могуће боље односе" - још је рекао Дачић. Међутим, ако се у има у виду да председник Србије Александар Вучић не одустаје од свог плана "разграничења" на Косову и Метохији(КиМ), све уздајући се у гаранције НАТО-а за безбедност Срба на северу покрајине - није тешко закључити да Вучић види управо НАТО као кључног "гаранта" војне неутралности Србије приликом извођења свог плана "разграничења". Али, таква "војна неутралност", без гаранција Русије, више личи на неформално придруживање Србије НАТО алијанси неголи и на аустријску неутралност. А ако РС буде пратила Србију у њеном односу према НАТО-у - као што је прокламовала у једном од кључних делова своје декларације о војној неутралности - онда ће заједно са Србијом најпре и завршити под НАТО "кишобраном". Наравно, када се обави "разграничење" на КиМ, границе између Србије и БиХ остану чврсте као и сада, а границе између самопроглашеног Косова и Албаније - не буде. "Ја сам питао онда шта ми радимо ако 31. марта више не буде границе између Косова и Албаније, шта раде ЕУ и сви други. Нисам добио одговор. Али сам добио један коректан и конкретан одговор шта би било да ми исто урадимо са Републиком Српском. Немци су рекли да у томе и јесте разлика и да зато Србија има будућност, а неке друге немају и зато што знају да ћемо се понашати озбиљно и одговорно и у складу са оним што је могуће", рекао је Вучић на последњој Минхенској безбедносној конференцији. После оваквог "немачког одговора" и Вучићеве "озбиљности и одговорности" и тврдње да "зато Србија има будућност", питање је, заправо, какву будућност може да очекује Република Српска у оквиру БиХ. Односно, да ли ће Вучић "разграничењем" на КиМ "обезбедити" стабилну будућу позицију РС унутар БиХ или ће тиме пре отворити простор свима онима који слабљење садашње уставне позиције РС виде као кључни услов за изградњу "функционалне" БиХ?

Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле Матија Бећковић; Фото: НСПМ Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи — био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле. Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме да шкоди.

Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић борави у тродневној посети манастирима и црквама Српске православне цркве на Космету, саопштила је информативна служба Председништва. Иванић је посету започео у Пећкој патријаршији обиласком манастирског комплекса и разговором с мати Харитином, која обавља дужност игуманије Пећке патријаршије. Мати Харитина упознала је Иванића са ситуацијом и проблемима с којима се сусреће сестринство манастира, које ни у најтежим данима није напуштало ову светињу. Манастир Пећке патријаршије један је од најзначајнијих споменика српске прошлости. Патријаршија је од свог постанка у 13. веку била седиште српских патријарха и архиепископа. У манастирском комплексу чувају се мошти 14 упокојених српских патријарха. Осим што је старо средиште српске цркве, Пећка патријаршија је и место где се чува значајна уметничка заоставштина. Четири цркве манастира Пећке патријаршије су од 2006. године на Листи културне баштине УНЕСКО-а. Иванић је посетио и Високе Дечане, где је са игуманом Сава Јањићем разговарано је о животу у манастиру и проблемима с којима се сусрећу. Од 1999. године манастир Дечани штите припадници италијанског контингента КФОР-а. Највећи очувани средњовјековни хришћански храм на Балкану – Црква Христа Пантократора (Сведржитеља) у манастиру Високи Дечани који је од 2004. године, на УНЕСКО-овој листи светске културне баштине. Члан Председништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић посету Космету данас наставља обиласком Велике Хоче. Такође, у Призрену ће обићи Саборни храм светог Ђорђа, Цркву Богородице Љевишке, Богословију и Манастир светих архангела, каже се у саопштењу. View full Странице

Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског. Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом! Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву. Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.» Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова. «Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити. Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа. Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре. Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци. Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим. Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице». Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим. Господе, помози! Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције. Денис Ахалашвили С руског Александар Ђокић 07 / 11 / 2017 View full Странице

Митрополит Амфилохије за “Новости”: Mила бих крстио у Oстрогу Од Новости- 16 октобар, 2017 Пише: Велиша Кадић Мило Ђукановић је мој пријатељ, и то заиста искрено кажем. Даровит је човек, успео је да уради много тога, али исто тако многе од суштинских ствари које ради или је урадио не би учинио да је био крштен код ћивота Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Ево прилике да га крстимо, па ће другачије да се бави политиком и другим вредностима. Надам се да ће ово прочитати. Није он без дамара да не чује. Ово, у разговору за „Новости“, поручује архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који никако не може да прикрије тугу што је режим у Подгорици 2008. године признао независност лажне државе Косово, и то баш у време када је Ђукановић био премијер. „Ту одлуку није донела Црна Гора. Знам да 90 одсто црногорског народа тако не мисли, остајући верно духовним и моралним вредностима вековне Црне Горе. Признали су такозвано независно Косово и на тај начин признали паљење на стотине храмова по црногорској Метохији, убиства и силовања.“ И ви лично осећате бол због те одлуке? „Ја сам тамо сахрањивао убијене Србе. Знамо да су Тачију и Харадинају руке крваве до рамена. Нама је од старта било јасно да је бомбардовање Србије и Црне Горе, посебно Косова и Метохије, било припрема за његово отимање и стварање независне државе. Добро је реаговао председник Србије Александар Вучић када је Европу подсетио на то да осам милиона Каталонаца не може да добије независност док овде без референдума на Косову и Метохији група терориста који су срамота за албански народ отима светињу. А отето је проклето. Није чудно што је Косово послужило као почетак новог светског поретка. Ово сада што се ради је наставак крсташких ратова, Наполеонових и нацифашистичких освајања света, само што су данас други актери.“ Видимо да сада власт у Приштини не признаје границу са Црном Гором… „Чуо сам то. Нека сада моји Црногорци приупитају краља Николу у вези са тим границама, па ће им бити све јасно.“ Да ли вам је тесно у данашњој Црној Гори? „Јесте! Било би ми комотније да је остала она Црна Гора са границама из доба краља Николе Петровића и времена Зетске бановине, са својом Метохијом.“ Како видите то што вам се спочитава да нисте Црногорац, да сте издајник? „То чине марксисти из једне невладине организације. А моји преци су присајединили Морачу и Ровца Црној Гори. Деда је погинуо у боју на Фундини, коме се ни данас не зна гроб. Ето, по њима ја нисам Црногорац, иако сам дочекао краља Николу из Санрема у време када сам био банатски епископ. Сећам се да сам се на силу попео на брод који је био усидрен у барску луку. Требало је да уђе фратар из породице Савоја, али сам га ја предухитрио.“ Упркос свему, у ваше време обнова и изградња храмова у Црној Гори цветају… „Обнављање светиња из епохе Црнојевића један је од приоритета Митрополије. То није само питање историје, него и расветљавање свега што се догађало са нама кроз векове. Имамо проблем са Управом за заштиту културних добара, јер она има дух конзервације уместо да ревитализује културно благо. Много је храмова било порушено и под коровом, претворено у штале. Данас је, Богу хвала, прича другачија. Сви манастири и цркве на Скадарском језеру су обновљени, што је својеврстан подухват Митрополије. Сви православни храмови у Црној Гори су вековна својина Митрополије црногорско-приморске, која је на овим просторима присутна осам векова. Она је кичмена мождина петровићевске Црне Горе као и ове данашње, прилично сужене.“ СВЕТОМ ПЕТРУ ЦЕТИЊСКОМ ПОЛАЖЕМ РАЧУНЕ Многи вам замерају што се превише бавите политиком… „Митрополити цетињски имају своју тежину и сада се ја морам бринути о свом народу. Нико се не пита што се папа бави свим могућим питањима светским, моралним, друштвеним. А која је разлика између римског папе и митрополита цетињског Амфилохија? Увек када кренем са Цетиња узмем благослов од Светог Петра Цетињског и у повратку њему полажем рачуне. Поштујем ја власт, али он ми је на првом месту.“