Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'својој'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Празник св. Јована Богослова, који данас прослављамо, обележава се свечано као слава Капеле и студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, најпре бденијем и Светом Литургијом, уз ломљење славског колача и жито које спремају студенти, а ово, мајско празновање је посебно у односу на октобарско зато што се додељују дипломе свим студентима који су у претходном периоду завршили студије, нагласили су, у разговору за Јутарњи програм Радија Слово љубве, Александар Бојанић, представник Студентског парламента, задужен у Сектору за односе с јавношћу, и Миљана Асановић, потпредседник Сектора за хуманитарни и волонтерски рад ПБФ-а. Све генерације студената ове угледне високошколске образовне институције СПЦ су познате као велики хуманитарци, а наши гости су говорили о актуелним акцијама - скупљање школског прибора до 25. августа 2024. за децу на Косову и Метохији и скупљање новчане помоћи за породице у јужној Покрајини. Из разговора издвајамо ове две теме: Како студенти ПБФ спремају славско жито: Актуелне хуманитарне акције на ПБФ: Извор: Радио Слово љубве
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, у недељу Крстопоклону 27. марта 2022. године, у храму Вазнесења Господњег у Жаркову. Црква је ову недељу посветила Часном Крсту указујући да је ”Крст она снага из које треба да црпемо и себе и ми да ту снагу уносимо у себе”, рекао је Патријарх истичи речи Господње: ”Ко хоће да иде замном нека узме крст свој и пође замном”. Овим речима Господ не ствара идеолошке послушнике који ће пратити Његову идеју истакао је Патријарх напоменувши да је Господ тим речима циљао на наше унутрашње биће, да оне буду животни став, ”опредељење за Хрста и живот са Христом”. ”Читав наш начин постојања треба да буде са Христом, да све оно што јесмо и мамо утемељимо на Христу”, рекао је Патријарх Порфирије истичући да то значи ”узети крст свој и поћи за њим. Да Њега поставимо да буде почетак и крај, да буде темељ нашег постојања”. ”Када Господ каже узми крст свој значи узми своју тешкоћу, али и своју радост. Међутим, нигде нам није рекао да ће наш живот бити испуњен уживањем, да ће наш живот бити испуњен конфором, да циљ нашег живота буде да нас људи славе и величају. Нигде, дакле, није Господ рекао у Јеванђељу није рекао да кад пођете замном ви ћете бити прослављани од људи, ви ћете имати све што пожелите и нећете имати проблема, јер и Он, пре него што је упутио своју реч нама, претрпео је искључиво и само презир и одбацивање, наравно и страдање и смрт. И показао је да Његово присуство, јер је то присуство Истине, присуство Светла у нашем животу, осветљава сваку странпутицу, све оно што је погрешно и у нашем животу и у животу сваког човека. Присуство Христово у овоме свету, Његово Јеванђеље, својим присуством разобличава сваки други поредак, доводи у питање сваки други поредак који има за циљ појединачни и лични интерес, наметање себе и поробљавање људских душа и отуда је свет презрео Христа и отуда морамо знати да свет никада неће ни нас прихватати уколико смо истински и аутентични следбеници Христови, истински хришћани”, истакао је патријарх Порфирије појашњавајући да: ”што више јесмо у Христу утолико више сметамо онима који хоће да изврну руглу све оно што је аутентична истинска природа човекова, све оно на шта нас је Бог позвао”. Патријарху Порфирију саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Милан Виленица, јереји Александар Јовановић Марко Либерато-Влачић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Стеван Јовановић. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32820
  3. У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм
  4. Свештеника и богослова Павла Флоренског називају другим Леонардом. Ширина његових научних интересовања била је фантастична: математичар, физичар, изумитељ, филолог и философ, историчар религије, песник, зналац историје уметности. За њега су се, утамниченог због лажне оптужбе, заузимала многа светила науке, чак и председник Чехословачке – пре свега као за научника. Радови оца Павла не односе се на општеобразовне; осим тога, Флоренски је познат као иницијатор спасавања светиње Тројице-Сергијеве лавре– обитељи преподобног Сергија. А за оне који су читали његова писма породици, отац Павле је пре свега човек: задивљујући отац, муж, син. Чувено духовно завештање за његово петоро деце започео је још 1917. године предосећајући блиску катастрофу. Али основни споменик љубави постала су његова писма најрођенијима из тамнице и логора. „То је било последње од научних делаПавла Флоренског – науке одрастања – пише публициста Д. Шеваров. – И ова наука је најјаснија за све нас. Она је о томе како је могуће, налазећи се раздвојен од деце, осећати њихов раст, утицати на њихова усмерења, хранити њихов ум и душу, имајући на располагању само комадић хартије, оловку и љубеће срце”.
  5. На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка
  6. Свештеник Ненад Андрић из Ваљевске Епархије исцијелио се од корона вируса. Њему су доктори, управо на празник Васкрсења Христовог, сапштили да је после више од мјесец дана борбе, побиједио вирус. Отац Ненад је са нама подијелио тешке тренутке своје борбе, нагласивши да му је највише помогао Господ Бог, Свети Василије Отрошки и молитве нашег Митрополит Амфилохија, свештенства, монаштва и вјерног народа. Звучни запис разговора ,,Завјетовао сам се да ћу кад оздравим доћи код Светог Василија Острошког да му се захвалим што ме је, својим молитвама, исцијелио“- каже отац Ненад и додаје да љекари лијече а само Бог исцјељује. Он је осврнуо и на витешку борбу љекара и медицинског особља у борби са овом пошасти и њихово одрицање и несебичну жртву за ближње своје. Отац Ненад каже да га је укријепио и дух наших литија у Црној Гори. ,,Поносни смо овдје на ваше литије које су и нама унијеле дух, који нам је много помогао да се изборимо са свим што нас је снашло“. Он је говорио и о својим сјећањима на блаженог спомена Владику ваљевског Милутина, који се упокојио од последица вируса корона. ,,Васкрс ми донесе радост. Христос воскресе! Негативни су тестови, Богу хвала. Изашао сам кући. Христос мили је победио у мени. ,,Велика је борба била са вирусом који ми је жестоко напао плућа. Најприје Богу хвала, Пресветој Богородици и свима Светима. Ништа без Божје помоћи. Хвала онима који су показали љубав ближњих и жртву докторима из Ваљева, као и КБЦ “Драгиша Мишовић”, свим сестрама и хигијеничаркама. Људи, они раде нон- стоп. То је борба под маскама. Такав труд и жртву нисам никада видио. Емпатија се осјећа на сваком кораку. Њихова љубав према пацијентима је огромна. Док се ми боримо да дишемо, они све чине за нас као за најрођеније да нам олакшају. Кад нам је боље, орадосте се и пуни су среће. Ми Срби смо златан народ. Доктор на интезивној нас је бодрио ријечима: ,,Браћо, сви смо ми слична генерација (ја сам 1974. годиште). Има сви да изађете здрави одавде. Мора да буде добро. Мора!!! „ Проф. Ђукић и др Пеђа обилазе редовно све нас заражене као и други љекари иако смо сви били заражени. Кад неко умре бол се осећа по лекарима и медицинским сестрама. Ћутимо. Сви смо постали фамилија. Кад неко оздрави, радујемо се! Сви се радујемо. Многи медицински радници су се такође. Каже ми медицинска сестра да није видјела дуго своју дјецу јер је у самоизолацији, па се боји да ако се она зарази, не зарази и њих. То је жртва као код првих хришћана. Честитали су нам и Васкрси и донијели офарбана васкршња јаја… Срби су заиста Христов народ“- каже отац Ненад. Свештеник Ненад наглашава да су мјере мере опреза заиста потребне. Он је од срца захвалио манастиру Острогу на челу са Митрополитом Амфилохијем, манастирима Тумане, Хиландар, Ћелије ваљевске и мати Гликерији за молитве Ави Јустину, Лелић са Светим владиком Николајем, свештенству и монаштву Епархије ваљевске, са вјером да се уснули у Христу владика Милутин моли за своју духовну децу. Извор: Радио Светигора
  7. Свака част за потез... Naš mali doprinos zajednici Pickbox NOW apeluje na solidarnost, odgovorno ponašanje i pomoć društvu - kako pojedinaca tako i firmi. Naš mali doprinos zajednici u ovoj neočekivanoj situaciji je besplatno korišćenje Pickbox NOW usluge. Sve serije, filmovi i dokumentarne emisije dostupni su neograničeno na područjima Hrvatske, Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Makedonije i Crne Gore. Za pristup svim sadržajima iz naše ponude dovoljna je samo registracija na www.pickbox.tv ili Pickbox NOW aplikaciji. Home | Pickbox PICKBOX.TV
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 28. фебруара 2020. године Српску православну парохију Светог Саве у Сан Петерсбургу на Флороди. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Патријарха српског г. Иринеја и Епископа шумадијског г. Јована дочекао је домаћин, Епископ источноамерички г. Иринеј, заједно са Епископима новограчаничко-средњезападноамеричким г. Лонгином и западноамеричким г. Максимом и многобројним верницима. После доксологије епископ Иринеј је пожелео срдачну добродошлицу Свјатјејшем Патријарху: -Ваша Светости, најдражи нам оче у Христу Господу Спаситељу нашем! Добро сте нам дошли! Од свег срца Вас поздрављам у име мог свештенства, монаштва, у Христу ђаконства, у име овог богобојажљивог верног народа. Добро сте нам дошли и благословите нас Вашим речима, Вашим духовним благословом, покажите нам пут светосавски који води у живот да бисмо и ми заједно са Вама увек били на тој стази, на том путу, као једна Светосавска Црква и један светосавски народ. Уважена браћо архијереји, добро сте дошли у ову нашу Епархију, нека је благословен и ваш долазак! Хвала вам што сте се сабрали око нашег Патријарха и нашег вернога народа. Нарочито користим прилику да захвалим Епископу шумадијском г. Јовану, који је дошао у пратњи Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, и протођакона Дамјана Божића, који се такође налази са нама. Ваша Светости! Управо смо завршили дводневно заседање наше Епархијске скупштине. Скупштина је протекла у љубави, миру и слози. Тражили смо да нам дођете Ви, да нас благословите Вашим присуством, јер ћете бити срећни, надамо се, са духовном децом Ваше свете Цркве, који су овде чланови по посвећењу или по избору ове наше годишње Скупштине Српске Православне Епархије источноамеричке. Све одлуке које смо донели у току овог дводневног заседања, надамо се да ће бити на корист и добробит наше свете Српске Православне Цркве. Знајте да су овај народ, ово свештенство и монаштво - да су они нераздељиви део наше свете Светосавске Цркве и тога ради смо толико Богу благодарни што сте Ви, као наш духовни отац, дошли овде да нас озарите Вашим очинским благословом јер нам долазите из првопрестоног града српског Београда и доносите нам благослов Светог Саве и свих светих из рода српскога! Добродошли! Благословите нас и укажите коју поучну реч из богате ризнице Вашег знања и Вашег искуства овом нашем добром народу, добром свештенству и монаштву који су се сабрали на данашњи дан да покажу Вама част и поштовање. Изволите Ваша Светости! Патријарх српски г. Иринеј обратио се бираним речима: -Хвала, драги Владико, на предивним речима поздрава мојој скромности. Браћо архијереји, браћо свештеници, драга браћо и сестре! Надам се да сам као свој својима дошао. Наша света Црква, Светосавска Црква је и ваша историја и ваше духовно наслеђе - вас који из многих разлога нисте у својој Отаџбини, јер сте нашли нове домове у овом свету, али не само у Америци него у читавоме свету. Многи сте од вас силом прилика били принуђени да оставите своје домове у Отаџбини и да оставите своје домове у Божјој земљи, али се надамо, иако нисте тамо где су ваши преци били, да чувате веру њихову, Цркву њихову, историју њихову и све оно што је везано за нашу свету, мученичку и страдалну историју. Молим се Господу да сачувате оно што је највредније у животу свих нас, а то је света вера православна. У тој вери су крштени и живели ваши преци. Ту веру као највеће духовно и морално наслеђе да чувате и ви у своме животу. Нећете ми замерити, али мени је жао што доста брзо губите оно што се мора сачувати - а то је свој језик. Један народ се карактерише и познаје по томе, по вери и по своме језику. Ви имате овде прилике да чујете о оном старом народу, израиљском народу, који је две хиљаде година раштркан и расејан по читавоме свету, али своју веру чувају и свој језик чувају. А ако они могу да за две хиљаде година у свету сачувају свој језик - можете и ви! Наш језик је диван језик, наслеђен од наших родитеља, на њему су написана дивна дела која нису само за једно време и за једну генерацију, него једно богатство за сва времена нашег народа. Ми смо народ који је Господ даровао умом, мудрошћу и који лако учи друге језике. Постоји пословица: `Човек вреди онолико колико језика говори`, али матерњи је први и најважнији језик. Дакле, преко Цркве своје, животом у Цркви пратите, чувајте и следите свој матерњи језик. И оно друго што је веома важно: како вама овде у Америци, тако и нашем народу у Аустралији, у Африци и у Европи - чувајте оно што нас је сачувало кроз нашу историју, а то је јединство! Ми, нажалост као народ мали бројем у односу на многе народе, можемо да се одржимо и опстанемо само ако будемо чували веру и ако будемо чували оно што је наше, наше наслеђе, нашу историју и наше историјско предање. Овде, у овој држави, постоје многи народи и верујем да чувају своје народне особине, своју културу, своју веру, свој језик. Чувајте и ви то исто! Ми смо дошли да вас посетимо као свој своје! Дошли смо да смиримо и умиримо неке гласове који се чују са ових простора, гласове који нас не квалификују као један мудар народ. Истину ћемо утврдити, али често се нешто мало деси, па се од тога малога направи нешто велико и, да не кажем, страшно. Али све се ипак своди на то да будете верни својој Цркви, својој вери! Наша Црква увек је била са својим народом! Радовала се онда када је народ њен напредовао у свакоме добру, онда када је стварао историју, када је стварао велика дела, градио манастире, цркве и друге културне и духовне вредности, али је и страдала онда када је и народ њен страдао. И страдање народа увек се тицало и Цркве његове. Таква нам је историја, таква нам је судбина и морамо бити поносни што смо увек са својом Црквом, јер осећамо велики благослов Божји и благодат која се преко Цркве излива и на народ њен. У име Цркве наше, ми вам желимо свако добро у овој богатој земљи. Потрудите се да све добре особине покажете овде, да би нас они вредновали и ценили као народ који има значаја у историји. Не заборавите да гледајући на вас, на ваше понашање овде и на ваш однос према држави, према раду и према средини у којој се налазите, цене и нас који смо остали у нашој Отаџбини. Нажалост, у последње време ми смо представљени у јако лошем издању пред лицем овога света. Наше комшије са којима делимо живот, све своје особине и своја зла дела која су према нама применили, приписали су нама у односу према њиховоме народу. Богу хвала, то мишљење се полако мења, јер људи увиђају где је истина, а где је лаж и неистина. И још нешто желим да вам пренесем, поред поздрава нашега народа вама. Србија се полако опоравља од својих великих невоља и искушења које је доживела у својој блиској и даљој прошлости, нормализује се живот, обнавља се економија и привреда, тако да мислите и о томе да се вратите тамо где сте поникли по оној Његошевој: `Где је зрно клицу заметнуло, нека онде и плодом почива`. Нека вас Господ благослови, вас и вашу децу, благослов Божји нека вас и цео српски народ, ма где он се налазио, прати у животу, а по речима великог Апостола: `Када је Господ са нама, ко ће против нас? Нека нас све Господ благослови и благослов Божји на свима вама, сада и увек и векове векова. протођакон Дамјан Божић Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Другог дана Божића, на Сабор Пресвете Богородице, 8. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је служио свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Божо Бакајлић, Радич Радичевић и Ђорђе Кнежевић, јереј Лука Верић, протођакони Зоран Николић и Дамјан Божић и ђакон Петар Бакајлић, у молитвеном присуству старешине Богородичине цркве протојереја-ставрофора Небојше Тополића, братства храма и многобројног верног народа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. У уторак 10. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у Станову. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Синиша Марковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић. Чтецирао је г. Марко Гаљак, а за певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, протојереј Горан Ђерковић, и г. Владан Степовић. Звучни запис беседе После прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао: “Браћо и сестре, као што смо могли да чујемо у Апостолу који је сад овде прочитан, свети апостол Павле нам говори браћо и сестре, да се обучемо у све оружије Божије да би смо се могли успротивити оном нечастивом. И опет друга поука овог данашњег Јеванђеља које смо чули, где Господ каже да је Он чокот, а ми да смо лозе. Лоза без чокота не може да донесе никаквог рода, и да се вратим на поуку светог апостола Павла где он каже: “Јачајте у Господу". Браћо и сестре, ако човек не јача у Господу, он ће јачати у својој злоби, у својој пакости, у својој гордости, у својој мржњи. А јачати у Господу значи јачати на првом месту у вери. А кад човек ојача у вери, онда он ојача у свим хришћанским врлинама. Јача онда и у љубави, јача у нади, јача у милости, јача у милосрђу, јача у свим благодатима које Господ нама даје преко Цркве. Апостол Павле каже: “Да би сте се могли успротивити лукавству ђаволском”. Ђаво је браћо и сестре много лукав, и ако човек нема вере у себи, ако не живи вером, ако не познаје веру своју, ако не зна шта је Црква, ако не зна шта је Бог, ако не зна шта су врлине, е тога је заиста онај нечастиви узео и подмеће му стално лукавства да би га преварио. А како ђаво чини лукавства нама? Он прво гледа како да у нама смањи веру или да нам одузме веру. То је његов највећи посао, да нас убеди да не верујемо у Бога, браћо и сестре. А човек који не верује у Бога, који не живи вером, такав је човек спреман на све. Наравно на оно што није добро. Али који човек живи у вери, њега вера утврђује у добру. Јер све је могуће оном који има вере каже наш Господ Исус Христос”, рекао је између осталог Владика Јован у данашњој беседи. Извор: Епархија шумадијска
  11. Не тако ретко, на манастирским службама је могуће срести и српског фудбалера, Марка Обрадовића. Увек је окружен породицом, супругом Сунчицом и кћеркама, Николином и Софијом. Увек је интересантно сазнати нешто више о људима са којима заједно посећујеш храм и због тога смо разговарали са Марком о његовом односу према вери и о томе како се он суочава са поразима и о срцу, које симболично показује након сваког постигнутог гола.
  12. Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице началствовао је протојереј-ставрофор Горан Спајић, старјешина храма Светог Саве у Лондону, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирона, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и јереј Милосав Јовановић из Будимљанско-никшићке епархије. Звучни запис беседе После читања Јеванђеља бесједио је началствујући о.Горан, који је казао да је прочитана прича, прича вјечног ћивота у којој је Господ изнио тајну Царства небеског. – Ово је прича о Царству небеском, прича о вјечном животу, прича о Створитељу нашем и о нама људима. Данас нам Спаситељ открива у чему је тајна Царства небеског и како ми људи створени, пролазни, смртни задобијамо Царство небеско – рекао је о.Горан и додао да Господ само чека да завапимо к Њему и да се молимо као понизни слуга који је у страху за живот свој и своје ближње. Додао је да праштањем браћи својој постајемо браћа Христова и судионици Христовог живота, а да кроз ову причу и цијело Јеванђеље постајемо судионици Царства небеског. – Ми само треба да се молимо за то да побиједимо себичност своју, среброљубље и да живимо за ближње своје и тада ћемо се испунити истинском силом Духа Светога која нас у ствари чини да будемо прави Хришћани – рекао је о. Горан. Извор: Манастир Острог
  13. Изненадно упокојење историчара Предрага Пеђе Вукића затекло нас је неспремне на ту вијест јутрос све! Публициста Јован Маркуш, пријатељ, суграђанин и саборац новопрестављеног Предрага Вукића на пољу очувања црногорске историје, дијели своја сјећања на њега са слушаоцима радија Светигора. Разговор водила: Оливера Балабан. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Извор: Радио Светигора ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  14. У Хановеру се овог викенда одржава низ свечаности у част јубилеја пола века постојања Епархије диселдорфско-немачке. У цркви светог Јована одржана је свечана академија коју је својим поздравним словом отворио Епископ диселдорфа и немачке г-дин Григорије. Уследила су обраћања највиших представника Васељенске Патријаршије у Немачкој, Евангелистичке и Римокатоличке Цркве а потом и излагање Владике Григорија који је, на немачком језику, представио своју визију мисије и улоге коју Српска православна црква у будућности треба да има Немачкој. Излагање Владике Григорија преносимо у целости: У свом данашњем излагању, oвим дивним поводом, а како бих представио своју визију мисије и улоге коју наша Црква у Немачкој треба у будућности да има, желио бих прво да укратко представим своје теолошко поимање Цркве уопште, као и њене улоге у нашем времену. Чини ми се примјереним да излагање започнем констатацијом коју у својим теолошким расправама истичу поједини савремни православни теолози, међу којима је најистакнутији митрополит Јован Зизјулас, а која гласи да сваки говор о теологији треба заправо започети говором о коначном Царству Божијем, са чиме се, уз извјесне допуне коју ћу изнијети нешто касније, у потпуности слажем. Наиме, оно што ће се посљедње догодити у времену уистину је онтолошки најизворније и најтемељније. Из оваквог схватања проистиче и поимање односа историје и есхатологије, а према којем је и сама историја есхатолошки условљена. Другим ријечима, иако се наизглед чини парадоксалним, хришћани се сјећају прошлости „у свјетлу будућности“, тј. у светлу коначног циља. У том смислу, уверен сам да би и Христова молитва упућена Оцу „да сви буду једно“, ако је посматрамо из есхатолошке перспективе, требалo за нас који вјерујемо да значи да ће тако уистину и бити, да ћемо сви бити једно. И не само то, у складу са оваквим есхатолошким поимањем Цркве, смисао историје и сваког од нас у њој управо је у томе да, колико је то у нашој моћи, допринесемо остварењу Царства, тј. споменутог свеопштег јединства (а не подела!) свих у Христу. Поменуту опаску да сваки говор о теологији треба започети говором о коначном Царству Божијем стога бих сада унеколико преобликовао и допунио запажањем да сваки говор о теологији треба започети и говором о другоме и о заједници. Однос с другим јесте, заправо, у средишту проблемâ нашег времена које је у знатној мјери обиљежено индивидуализмом. Други је, како најчешће имамо прилику да видимо и чујемо, за савремног човјека углавном фрустрација, али, опет, још увијек је очигледно да без другог не можемо. Индивидуализам је често узрокован не само одсуством жеље за другим, него и одбаченошћу од стране другог. С друге пак стране, остварена личност се од пуке индивидуе разликује управо својом упућеношћу на другог, својим оствареним односом са другим. Други је за нас као личности конститутиван, што значи да смо ми тек у односу с другим у стању да заснујемо своје биће. Пошто је другост конститутивна чак и за биће Божије, самим тим је конститутивна и за биће уопште. На крају крајева, и сама Црква као начин постојања подразумијева другост. Наиме, Црква се као другост остварује у заједници и као заједничарење у различитости. Другост се у Цркви заправо реализује кроз јединство дарова и црквених служби. Службе садрже другост просто зато што су различите, али је притом свака од њих упућена на остале, а опет су све неопходне како би Црква била (једно) Тијело Христово. Супротно овом стоји нажалост често схватање, које је најсликовитије изразио Сартр, да је други за нас пакао, на основу којег се може само закључити да примат сопства и даље доминира свијетом у цјелини, јер се други најчешће доживљава као „наш пад“, а не као онај који је конститутиван за наше биће. Услед оваквог поимања другога не изненађује ни страх наших религиозних фанатика од другога и другачијег. С колико се само мржње и страсти они устремљују на свакога ко је другачији, и као такав није више извор њиховог постојања већ смртоносна опасност. Чини ми се да је крајње вријеме да се запитамо смијемо ли ми, хришћани, да устукнемо пред таквим фанатизмом? Или ћемо се, по угледу на Христа, молити и жељети „да сви једно буду“. Притом „једно“ у овом случају не значи поништавање разлика оног другог, већ заједничко постојање са свим посебностима и различитостима које другог одликују. На овом месту бих се позвао или боље рећи ослонио на један дио из пророчки написане књиге покојног професора Романа Гвардинија која је написана у Минхену 1950 године „Конац новога вијека“. Књига је препуна мудрих путоказа за решења криза у којима се налази савремени човек (кога, узгред буди речено, чувени светогорски теолог, Василије Гондикакис, назива врло једноставно: „уморни савремени човек“). Гвардини већ половином прошлог века доноси смернице за које верујем да су лек за тај умор и апатију, али се ми (макар сам сигуран да ово важи за нас православне хришћане) још увек нисмо упутили тим спасоносним путевима. Он, дакле, као прву „силу“ која нам може користити у остварењу овог циља предлаже озбиљност утемељену на истини! Мој утисак је да Истини треба да приступамо као прегаоци и тражитељи, а не као њени поседници. Само на тај начин ћемо од Истине добијати снагу и моћ која нам је неопходна. Надаље професор Гвардини предлаже б) храброст, и то личну храброст. Он упозорава да ће таква храброст увјек имати непријатеље у мноштву, у јавном мнењу, у неистини, згуснутој у паролама и организацијама (каква, не заборавимо, неретко нажалост може бити и сама Црква). Усуђујем се на ово додати само још питање – није ли тако одувијек и било? Претходно споменуто, сматра Гвардини, изискује и нешто треће: слободу од свих окова. Да не набрајам овом приликом све чиме је бомбардована наша слобода, издвојићу само оно што он назива сектама моћи, које имају демонски карактер и опијени том моћи задиру у дубине нашега бића. Томе се, учи Гвардини, можемо супроставити само помоћу аскезе. И по професору Гвардинију а и по споменутом Василију Гондикакису, одвојен од аскезе савремени човјек је задремао, уморан и суморан – он постаје жртва самога себе. У жељи да постане господар, он је постао слуга, јер није путем аскезе постао господарем властите моћи. Слобода је ту, усуђујем се рећи, да би нам помогла да искорачимо из себе, да доносимо озбиљне и стварне одлуке, а не да се исцрпљује у тривијалним могућностима избора да нпр. купимо ову или ону ствар. Стварна слобода није могућа без аскезе и управо то је један од кључних задатака Цркве у савременом свету, да човеку приближи стварни значај аутентичне хришћанске аскезе, која се пречесто, опет не без наше одговорности, међу неупућенима доживљава као пуко (и бесмислено) мучење тела. Превазилажење индивидуализма, то јест сепаратизма, и узмицање пред провалијом над којом нас држи страх од другога, пружа нам са свим овим горе наведеним елементима, истином, храброшћу и слободом у првом реду Црква као заједница par excellence. Црква је, дакле, увијек схватана у релацији према неком и зато не би смјело да се догоди да епископ и Црква помисле да је могуће њихово постојање које подразумијева изолацију од других и од свијета који их окружује. Или, другачије речено, епископ и Црква имају одговорност за друге и другачије и за све и свет који их окружује. Такв став изискује аскезу, о чему је напред било речи, јер се аутентичне и добре ствари не догаћју по аутоматизму, него кроз борбу за истинску слободу и, у крајњој линији, за истинску љубав. Због чега је по мом мишљењу веома важно све ово о чему је било ријечи? Због тога што је наведено теолошко виђење Цркве и другости управо онај темељ на којем сматрам да је потребно градити и нашу цркву, ма на којем се простору она налазила, па и у Немачкој, у којој ми живимо. Црква и сви њени чланови – дакле, и клир и вјерни народ, стално треба да имају на уму да је Црква икона – слика Царства Божијег на земљи и да као таква тежи да загрли цијели свијет и све у њему. И оно што је још битније – црквена заједница је начин превазилажења и зацјељења рана изазваних индивидуализмом и отуђеношћу модерног доба, те спасоносан пут успостављања личносног односа с Богом и људима. Да би се тај однос остварио и да би Црква уистину била оно што у првом реду треба да потребна нам је заједница, личносни однос не само са Светом Тројицом већ са сваким чланом Цркве понаособ – од епископа до тек крштеног дјетета. Јер без тог личносног односа нема ни Цркве, нити иког од нас. Притом, иако ову тежњу ка заједничарењу на практичном плану остварујемо у оквиру своје конкретне литургијске заједнице, отвореност према другом и другачијем никада не смемо везивати искључиво за (често преуске) канонске границе различитих деноминација, нити, како смо раније већ истакли, гордо веровати да једини поседујемо не само некакву „истину“, већ да можемо да ограничавамо и Бога самог и одређујемо му с ким и колико сме бити у заједници. Мада нисам ни слутио да ме чека долазак на службу у Немачку, међу делима која су ме претходних година највише инспирисала, и у којима сам, ништа мање него у делима православних аутора, препознавао аутентичну хришћанску веру и истинску бригу и промишљање о свету и човеку, су нпр. и дела евангелситичког немачког теолога Дитриха Бонхефера и чувеног тибингеншког професора, римокатолика Ханса Кинга, и то са радошћу признајем. А и 50 година практичног живота ове Епархије на територији Немачке сведоче о бројним братским чиновима представника овде већинских хришћанских цркава. Бројни храмови у којима служимо добијени су уз великодушну помоћ Римокатоличке и Евангеличке цркве. У одређеном периоду они су чак давали плате нашим свештеницима, као и својима. На крају крајева, обе ове сестринске цркве на сопствену иницијативу равноправно са нама учествују у организацији овог скупа у част нашег значајног јубилеја. Морамо, дакле, гајити отвореност без предрасуда и хришћанску љубав, пре свега према својим најближима, а потом и према свима другима. Ово сматрам јединим исправним путем који нам омогућава да се у правом свјетлу представимо свима онима који нису православни, или уопште нису хришћани. Другим ријечима, а тиме уједно и завршавам своје излагање (и изаржавам још једном шта је циљ моје службе у овој епархији у Немачкој), ако ми као православци, конкретно овдје, у Њемачкој, успоставимо чврсту заједницу међу собом, заједницу с јасним хришћанским идентитетом, тек тада ће моћи да нас препознају и прихвате и католици и евангелици и све друге вјерске заједнице око нас, јер тек када будемо имали љубави међу собом – други ће за нас моћи да кажу да заиста вјерујемо у Бога или, штавише, да заједно вјерујемо у истога Бога, у Бога Исуса Христа, за кога нам апостол Јован Духом Светим открива и објављује: БОГ ЈЕ ЉУБАВ. Хвала вам најљепше на пажњи. Црква Светог Јована 28. јун 2019. Хановер Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Ово су питања која су у раном дечаштву и младости заокупљала пажњу Григорија Дурића, садашњег Епископа диселдорфско-немачког. Трагање за одговорима на ова питања постала су корен свега онога што је овај велики пастир наше Цркве урадио током своје службе Богу, Цркви и народу. Између осталог, та питања била су и корен настанка његове нове књиге – “Бити са другим”. Владика Григорије истиче да је његова књига “Бити са другим” настала као плод дугогодишњег размишљања и бављења темама које су, директно или индиректно, заокупљале његову пажњу готово читав део његовог живота. Сам процес настанка ове књге му је, како истиче, помогао да спозна и сагледа сложеност односа и веза на којима почива овај свет, који је, према Владикиним речима, једновремено рајска долина и долина плача. “Да бих своје увиде и запажања што јасније и уверљивије пренео на папир, било је пре свега потребно да проникнем у смисао и значај замашног и осетљивог посла писања, који захтева нарочиту отвореност ума и духа. Наиме, када једном узмете перо у руке, у трену раскрилите и отворите своју душу другоме, па чак и онда када је посреди научни дискурс, као што је то у овом случају. Стога је писање можда најсличније молитви – то је непрестани однос и окренутост ка другоме, јер све оно што напишемо подразумијева постојање читаоца” – истиче Владика Григорије. Владика сматра да је писање пођеднако усхићење и мука духа и ума – усхићење јер у ономе који пише тиња неизрецива потреба да са другим бићем подели оно о чему размишља или што осећа, а мука је пак јер је увек присутна бојазан да нећемо ваљано умети да мисао уобличимо и изразимо речју. “Настојећи да успоставим равнотежу између те две опречене силе које умногоме одређују сам чин писања, упустио сам се у проучавање и појашњавање Зизјуласове релационе онтологије, проучавање које није толико било подстакнуто потребом да се отиснем у научне воде, колико да пре свега самом себи, а потом и другима, пружим одговоре на питања са којима сам се сусретао још од тренутка када сам сам постао свестан себе и света који ме окружује” – каже Владика Григорије додавши да је из из тога проистекло његово занимање за изучавање управо Зизјуласовог схватања онтологије односа који владају између личности. “Да бих на ово питање пружио тачан одговор, присетићу се раног дечаштва и младости, времена у којем су ме интензивно заокупљала питања: Ко сам ја? Куда идем? Како је настао свет? Хоће ли све што постоји проћи и нестати? Где је мој умрли отац? Зашто осећам присуство оних којих нема ту поред мене? Још у време када се почела јављати запитаност о свету који ме окружује, почео сам размишљати о вечности. То размишљање ће ме – некад свесно, некад подсвесно – пратити кроз цели живот. Будући да сам оца изгубио као четворогодишњак, за мене је тај губитак био од животног значаја. Владика Григорије сматра да је поменутом мисаоном озрачју добрим делом допринела је и зачуђеност пред тајнама природе и лица која су га тада окруживала. “Једновремено постајао сам свестан и чињенице о важности других људи за моје постојање. Да ближњи осмишљава и употпуњава моје постојање, научио сам још у породичном окриљу – из односа са мајком, братом, дедом (па чак и са умрлим оцем), из њихове љубави која је усмеравала сваки мој (по)двиг и поступак. Много касније, као ученик богословије, схватио сам да однос са другим бићем, из кога црпимо свој идентитет, био то братски, пријатељски, родитељски, љубавни или какав год други, бива тек у својој пуноћи остварен када је опосредован, употпуњен Богом и његовим присуством. То ме је учврстило у спознаји да успостављајући међуљудске односе заправо непрестано тежимо да успоставимо онај круцијални однос – однос са Богом.” Владика Григорије истиче да се преко ових питања и сазнања до којих су га она доводила полако упутио стазом боготражитељства која су га временом увела у Цркву. “У моје сећање трајно се урезала слика догађаја који је у крајњем исходу допринио овом чину. Једног дана, након неважне свађе са братом којег сам увек волео до обожавања, сломљен и очајан узео сам Јеванђеље које је стајало скоро нетакнуто од очеве смрти. Отворио сам га и почео читати. Био је то одломак који говори о односу са ближњим, братом, сваким човеком: „Ако ти сагреши брат твој…“ Изашао сам у дневну собу, тамо је брат гледао телевизију. Нисам ни поменуо претходну свађу, само сам рекао: „Могу ли да ти прочитам нешто!“ Ћутао је, а ја сам почео да читам. Након неколико минута приметио сам да плаче, а после неколико часова читања обојица смо плакали. Ништа нисмо говорили, нисмо тумачили или расправљали. Те ноћи сам почео да се молим. Стајао сам пред иконом и молио се искрено. Стално сам говорио и вапио: „Чуј ме, Боже мој!,“ јер сам чуо да се тако моли моја мајка. „Услиши глас мој, не остави ме, не одбаци ме, прими ме…“. Док се молитва умножавала и прочишћавала мој запарложени слух, односи са другима су се продубљивали постајући складнији. Много година касније на темеље вере обликоване још у детињству некако се природно надоградила теологија. Она је у мој живот ушла нечујно у четвртом и петом разреду богословије, када смо почели учити догматику. Теологија је постала нови занос, радост, пут и циљ. Учио сам о Богу Тројици, о Христу, о Цркви – све је то било веома битно за мене. Теологија је постала нови облик молитве, нови начин тражења одговора на судбинска питања” – написао је у предговору своје нове књиге “Бити са другим” Епископ диселдорфско-немачки Григорије и додао: “Послије завршене богословије и Богословског факултета је дошао рат и моје замонашење. Као свештеник у рату сахрањивао сам многе младе људе и то су сећања која се не заборављају и која сваки потоњи тренутак живота и радости прате као смртна сенка. Из тог времена памтим само две врсте односа: са Оним коме сам у руке предао своју душу, тј. своју слободу, и са онима које сам сахрањивао и којима нисам могао дати ништа, а који су постали моји верни сапутници. И опет је, као и приликом очеве смрти, смрт веома снажно поставила питање смисла живота. Иако смо често плакали и туговали за ближњима и даљњима, Црква нам је била све и давала нам је истинску Светлост. У том периоду Владика Григорије дошао је до важног закључка: Црква не би требало само да нам пружа одговоре на крајња питања већ да буде увек ту, у сваком тренутку наших живота. Уверен сам да она треба не само да нам разјасни зашто се неко рађа и умире, већ и да нам открије зашто постојимо и зашто јесмо. Владика Григорије у предговору своје нове књиге “Бити са другим” пише да су му искуства која је стекао у детињству и раној младости била од велике користи када је постао свештеник и старешина манастира: “Тај пут и живот били су једино могући у живом односу са Богом и са другим оцима и народом. Држао сам се чврсто за Господа и Цркву, проповедао сам, деци, омладини, људима! Највећа утеха је била у крштавању људи на рекама, на којима смо седели и плакали, бежећи од фараона овога света. Тада сам доживио Цркву, крштење и литургију као никада пре: снажну и свету, светлу. Сусрет светова збивао се међу нама. Несвети је чинио свако зло, али ми смо били некако удаљени од злога” – написао је Владика Григорије и још додаје: “У често непојамном редоследу животних догађаја постоји нека унутрашња закономерност којом нас Божија рука усмерава у одређеном правцу и с одређеном сврхом и циљем. Тако је све оно што у овом делу заокупља моју научну пажњу утемељено много раније, у детињству и младости. Трагајући за одговорима на многа питања (свестан сам: некада мање а некада више успешно), утирао сам пут разумевању теме која је предмет ове књиге. Теме о којима сам тада почео да размишљам тек ће у добу животне зрелости достићи свој зенит. Због њих сам, на крају, почео да трагам за одговором и на питање онтологије међуличносних односа, за постојањем у истинском односу. Ова књига је плод тог трагања и један од покушаја одговора на поменуте дилеме. Писао сам је са свешћу о својим немоћима и недостацима за које сам увек веровао да ће их Он благодаћу допунити. “То је и разлог због кога се усуђујем да вам је предам на читање, веерујући да ће се, упркос разноликости људских судбина, свако моћи препознати у поменутим питањима. Различите су околности које нас на ова питања подстичу, али је врло тешко замислити да тајна сопственог идентитета, који градимо у односу са другима, те проблем живота и смрти – и то не као апстрактних феномена већ управо у контексту љубави, тј. односа са онима које волимо и без којих нећемо и не можемо да замислимо своје постојање – може неком звучати незанимљиво и ирелевантно” – написао је Владика. Владика Григорије је нарочиту благодарност у посвети своје нове књиге “Бити са другим” упутио својој мајци Савки и духовном оцу владици Атанасију, “чија су му љубав, пажња и брига биле увек у животу, па и при писању ове књиге, велики подстрек и неисцрпна покретачка снага”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. Отац Јован је најприје тумачио Свето Јеванђеље на Пету (Глувну) недјељу Часног поста, посвећену великој угодници Божијој Преподобној Марији Египћанки, чији празник славимо управо на овај дан (14. априла), дотичући се разних проблема који муче православног хришћанина, чије рјешење лежи управо у лијечењу наших страсти покајањем, постом и исповијешћу. Ово су само неке од тема којих се отац Јован дотакао у овој душекорисној емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Звучни запис емисије Извор: Радио Светигора
  17. У години обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и подршком Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Србије, Телевизија „Храм“ је организовала 21. марта 2019. године свечану духовну академију у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару са жељом да омогући ученицима гимназија да дају свој допринос том значајном јубилеју. Ученици београдских гимназија формирали су јединствен хор у чијем су се извођењу чуле најлепше духовне и родољубиве песме. Кроз драмске делове програма у режији Божидара Ђуровића гимназијалци су подсетили на најзначајније личности и најважније историјске догађаје у историју Српске Цркве. У оквиру свечане духовне академије „Гимназијалци својој Цркви“ награђени су и најбољи радови ученика на литерарном и ликовном конкурсу на тему „Осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве“. -Ово је био својеврстан час црквене и националне историје на коју су нас подсетили београдски гимназијалци. Ово је само прва у низу манифестација коју Телевизија „Храм" Архиепископије београдско-карловачке организује у години када прослављамо осам векова постојања Српске Православне Цркве, изјавио је протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, главни и одговорни уредник Телевизије „Храм". Свечаној академији су присуствовали: Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, ректор Богословије Светог Саве у Београду протојереј-ставрофор др Драган Протић и в.д. директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић. Извор: Српска Православна Црква
  18. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник
  19. Српска Православна Црква 13. септембра обележавају Јасеновачке новомученике, сећајући се свих пострадалих у ратним вихорима и нељудским временима. Попадија Дајана Петровић, говорећи за радио „Источник“ о својој збирци кратких прича и песама „У Христа обучени“, каже да је наведена књига посвећена Србима страдалим од Јадовна, преко Јасеновца, Пребиловаца до Косова и Метохије. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник View full Странице
  20. Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије
  21. Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
  22. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру
  23. Деца не захтевају да одрасли буду савршени. Никада то не чине. Она не желе да никада не грешимо, да будемо безгрешни. Деца сваки наш покушај глумљења безгрешности схватају као лицемерје. Деца знају да ми сваки пут када се претварамо да смо јако добри излажемо «сами себе и једни друге» подсмесима. Она не траже савршенство од нас. Она траже искреност, уважење, пре свега уважење према нама самима, а после и према њима. Она траже духовни труд и да осете да ми улажемо читаву душу и озбиљно се односимо према животу, свету, Цркви. Деца желе да се убеде да смо ми, у пуном смислу те речи, личности. А када прозру кроз наше дволично и притворно понашање, када увиде наше лицемерје, она то не могу да издрже. Њих не само да ужасава било који наш грех, већ нарочито та бесконачна представа у којој ми добровољно учествујемо. Деца уважавају грешнике, а све се у њима руши, пре свега, од нашег лицемерја. Како ми је један дечак рекао: – Драго ми је што имам таквог оца какав је мој тата. Нас двојица се јако добро слажемо. Он ми пружа подршку, поштује ме. Он води рачуна о мени и помаже ми. Тата ме радује. Врло је ретко чути нешто тако од детета. А да ли твоје дете може о теби да каже: «Драго ми је што имам таквог тату или маму?» Наравно, не мислим на радост коју осећаш након контакта са неким за кога си привезан заједничким страстима и гресима. Овде имам у виду нешто што ми је једном испричао неки гимназијалац: – С оцем се супер слажем, он ме тако радује. Баш смо у добрим односима. Чак и уживамо у цигаретама заједно. Он је коначно схватио то и сада се више не скривам од њега, разумемо се. И мама пуши заједно с нама, они ме шаљу да купим цигарете за све. Узимам и за себе и за њих. Супер се слажемо. Ја нисам мислио да треба да нас вежу заједничке страсти. Мада чак и таква повезаност може да садржи одређену дозу искрености и основу која касније може донети боље плодове. Али сада говорим о људима који живе кроз Цркву и који теже да изграде добар однос са својом децом. Циљ је надахнути дете тако да те оно сматра својим другом, али да те опет поштује, да гаји неки осећај светости. Мислим на пријатељство које садржи и блискост и поштовање. А поврх тога још и јасне границе. «Свима сам био све, да какогод спасем кога», како каже апостол Павле (1 Кор. 9, 22), а на другом месту он истиче да свакоме припада «част» у складу са његовим местом у друштву (Рим. 13, 7). Треба постати све за своје дете, спустити се на његов ниво. Говорити тако да он може да разуме да ти осећаш његове бриге и потребе. Али никако не смемо да само боравимо с њим на ниском нивоу, притом га не подстичући на промене. Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се «отац и мајка спуштају на мој ниво, али ме затим подижу више и обогаћују ме. Они ми откривају такве видике о којима ја не бих ни помислио, изводе ме из дечијег света наивности и безбрижности и помажу ми да духовно сазрим. Посматрајући њихов однос и етос спознавам Христа. Они ми откривају љубав, Цркву, чистоту, невиност, истину, лепоту живота.» Сходно томе, бити родитељ не значи просто се спуштати до нивоа детета и бавити се његовим интересовањима: играти исте игре као оно, говорити као дете, бавити се истим спортом као и оно. Све је то добро, али то је тек први корак – спустити се на његов ниво. А шта имаш после да му пружиш? Који ће бити твој контрааргумент против свега што му предлаже друштво забаве и потрошње? Куда можеш усмерити његово интересовање? Имаш ли суштински садржај који можеш да му предаш? Да ли сам осећаш нешто дубинско што можеш да му предложиш како би обогатио живот свог детета? Ту лепоту која те је очарала у души? Ако све то живиш, то ћеш и показати. Ако то живиш, све ће изаћи на видело, показаће се и дете ће се обрадовати када то види. Оно ће осетити да од тебе добија нешто важно, нешто што не може да добије ни на једном другом месту. Старац Пајсије говори да «када диње сазревају откривају своје присуство пријатним мирисом, чак и када су сакривене у пољу. Незреле једва да миришу, ма колико их газио и ломио. А дозрела мирише и сама се тиме открива.» Тако и ти можеш збиља помоћи свом детету ако живиш духовним животом. Свети апостол Павле учи: «И ви очеви! Не раздражујте децу своју» (Еф. 6, 4). Под речју «очеви» он мисли на родитеље уопште, не само на очеве, већ и на мајке. Не раздражујте своју децу. Баш сам једном прочитао и у некој књизи да је главни проблем деце то што се она љуте на родитеље. А љуте се јер приступ њихових родитеља према њима изазива раздраженост. Видите колико је то мудар савет. У Старом Завету има пуно савета, а нарочито педагошких: у књизи премудрости Соломонових, у причама Соломоновим и др., али и у Новом Завету има пуно савета који су кратки, једноставни, али зато силни и суштински. Као савет Господа: «Поштуј оца свог и матер своју», – тако једноставне речи, али се у том поштовању скрива сва тајна овог живота. Видите како Господ наставља Своју заповест: «Да ти се продуже дани на земљи» (Излазак 20, 12). Свети апостол Павле тврди исто то. Он се обраћа и очевима и деци: «Поштуј оца свог и матер» (Еф. 6, 2–3). Прост савет, али он ипак умногоме олакшава породични живот. Деца су често под притиском родитеља и негодују због тога. Она осећају да се према њима поступа неправедно. А после почињу да скрећу са правог пута, траже за себе неко друго место, друге начине забаве, друго друштво које ће их прихватити таквим какви су, без критиковања и бесконачних претензија, без грдње родитеља. Без непрестаних замерки. Деца говоре: – Вратим се кући, а родитељи ми стално придикују. Стално ми говоре оно за шта знају да ме разјарује. Стално једно те исто. Бескрајни ток истих коментара, истих замерки на моје другове и одећу. На тај начин да ме то невероватно нервира. Велика је ствар не раздражавати друге. И ето једне тајне како то не чинити. Ако си већ испробао неки савет и видиш да не помаже, или си испробао неку реч и знаш да је отровна и да сваки пут изазива вику и свађу, онда то значи да су то заправо речи и епитети који вређају, понижавају твоје дете и изазивају расправе. Тајна је у томе да их не понављаш по други пут. Нађи им неку замену, реци нешто друго, али само немој да понављаш исте речи који доводе до немира у кући. Сви ми пуно грешимо. Могли бисмо барем да сазримо на бази сопствених грешака како не бисмо допуштали да изнова и изнова понављамо исте пехове. Пробао си нешто и увидео да не помаже? Не понављај то, јер као што видиш деца те више не схватају озбиљно и не добијају од тога никакву корист. И знате шта она кажу? – Када мама крене да ме критикује, почиње да звучи као покварена плоча! Већ сам навикао на њу. Знам да ће тако наставити једно 20 минута, прича–прича–прича, све једно те исто. Знам унапред све што ће рећи, јер се она све време понавља. А на крају ће све бити како ја хоћу. Тако ја трпим, идем у своју собу, а време пролази… Па то није близак однос! Колико су само ближи односи у којима има љубави. А овде је однос детета и родитеља прожет гневом и напетошћу или равнодушношћу. И почињемо да се осећамо као странци у сопственом дому. Неко други може пуно да исприча о твојој породици, али више од свега можеш да испричаш управо ти. Имаш то право. Много пута имаш повод да се осетиш огорченим, оптерећеним и притиснутим, али опет, пуно пута и немаш права да се тако осећаш. Сви ми имамо, али и немамо то право – и то истовремено. Због тога и кажем да све ово што тврдим не може да се односи на све у једнакој мери. Па ипак, свих се нас једнако тиче потреба за молитвом. Молитвом свих за све. Треба да се молимо једни за друге, за своју породицу. Да молимо Бога да нас просветли. Ово што је данас речено представља мали почетак. Данас смо направили невидљиви прелаз у свет породице и видели радост и бол који она скрива. Указали смо на неке грешке, које вероватно и ти, као родитељ, чиниш. И уколико сам те огорчио, увредио, ако сам извукао оштре и погрешне закључке, ослањајући се на сопствене претпоставке, опрости ми! Знам да имаш право да мислиш како ти хоћеш. Али Христос жели да се загледамо у себе и да схватимо да ствари не стоје баш најбоље. Да појмимо своја сагрешења и да молимо Бога да нам подари просветљење, да нам ослади душу, наше поступке и речи, како би се осладиле и душе наше деце које овај свет тако много огорчује и жели да их одведе што даље од Бога. Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...