Претражи Живе Речи Утехе

Трећа недеља Великог поста се назива Поклоњење Крста. Тога сe дана на великом бденију, после великог славословља, у свечаној литији износи Крст на средину храма - где остаје преко целе седмице. После службе је предвиђен посебан обред поклоњења Часном крсту. Важно је да се напомене да тема Крста, која доминира у химнографији те недеље, није страдање, него победа и радост. Штавише ирмоси недељног канона су узети из пасхалне службе - „Дан васкрсења" - а канон је парафразиран Ускршњи канон. Значење свега овога је јасно. Налазимо се у средини Поста. С једне стране физички и психички напор, ако је озбиљан и доследан, почиње да се осећа. Терет постаје све тежи, а наш замор све очигледнији. Потребна нам је помоћ и подршка. С друге стране, пошто смо издржали овај умор и попели се до врхунца планине, почињемо да сагледавамо крај нашег путовања, и зраке Васкрса који постају све светлији. Велики пост је наше самораспињање, наш доживљај, ма колико ограничен. Христову заповест коју смо слушали у недељном Еванђељу: „Који хоће да иде за мном, нека се одрече себе, узме крст свој и пође за мном". Али ми не можемо да узмемо свој крст и следимо за Христом уколико немамо Његов Крст, који је Он узео да би нас спасао. Нас спасава Његов, а не наш крст. Његов Крст даје не само значај него и силу другим крстовима. Ово нам је објашњено у Синаксару у недeљу крста: Ове недеље, а то је трећа недеља Великог поста, прослављамо Часни и Животворни Крст, из следећих разлога: пошто ми за време четрдесетодневног поста, на известан начин сами себе разапињемо ... и постајемо заједљиви, малодушни и слаби, приказује нам се Животворни Крст ради освежења и самопоуздања, ради сећања на страдање нашег Господа и ради утехе... Ми личимо на оне који иду дугачком и мукотрпном стазом, уморе се, виде лиснато дрво, седну у хладовину да се мало одморе и онда, као да су подмлађени, продужавају свој пут. Слично томе, у време посног и тешког пута и напора, свети Оци су предвидели да међу нама буде Животворни Крст, да нам да одмор и освежење, да бисмо били лагани и храбри за преостале задатке... Или, да дамо још један пример: када долази цар, најпре се појаве његове заставе и символи, па затим појави се и он сам, весео и радостан због победе, и радошћу испуни и своје поданике. Исто тако наш Господ Исус Христос, који ће нам ускоро показати Своју победу над смрћу и појавити се у слави Васкрслог дана, унапред нам шаље Свој скиптар, царски символ - Животворни Крст - који нас испуњава радошћу и припрема да, колико је то могуће, дочекамо самог Цара и изразимо славу Његовој победи... Све ово у средини Великог поста, који је, због својих суза, напора и малодушности, као горки извор „али нас Христос теши као што нас је тешио у пустињи, и тако све дотле док нас не доведе својим Васкрсењем до духовног Јерусалима ... јер Крст је назван Дрветом Живота, он је Дрво посађено у рају, и зато су оци наши планирали његово прослављање средином поста, сећајући се како је Адам имао блаженство и како га је изгубио, подсећајући нас да имајући учешћа у овоме Дрвету, нећемо више умирати него ћемо живети вечно..." Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: „Сина човечија предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана ће васкрснути". Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио „ради нас и ради нашег спасења": „О, Господе, који си учинио да се данас припремамо за Светлу недељу, засијавши васкрснућем Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави и божански живот; и када стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно..." На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овог пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га само слушали, сада су његове речи постале наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами усвојили, доживели и преживели. Како далеко смо стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима „на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих". И Христос им рече: „Ево, идемо горе - у Јерусалим и Сина човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, а после три дана васкрснуће". Ово јс Еванђеље пете недеље. Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скрећe пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима пратимо у Јерусалим „задивљени смо и уплашени". Амин. Александар Шмеман https://spclondon.org.uk/sr/duhovne-poruke/268-krstopoklona-nedelja

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања. „Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33). Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај. Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима. Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2). Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји. Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером. Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету. Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово. https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-aleksandar-smeman-religija-spasenja/

Радујсја благодатнаја Богородице Дјево из те-бје бо возсија солнце правди Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј, во објатија свобо-дитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресе-није. Радуј се, благодатна Богородице Дјево, јер из те-бе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш, Који просвећује оне што су у тмини Весе-ли се и ти, старче праведни, који си у наручје примио Ослободитеља душа наших Који нам дарује васкрсење. Четрдесет дана после Рождества у нашим храмовима празнујемо празник Сретења, празник Сусрета. Овај празник је у наше време некако пао у заборав, јер често пада на радни дан. Ме^утим, на тај дан Црква завршава циклус празновања "времена Рождества" и зато празник Сретења - као празник који зрачи чистом и дубоком радошћу – представља круну Божићног циклуса. Сретење је празник посвећен успомени и духовном сагледању догађаја који је описан у другој глави Јеванђеља по Луки. Јеванђелист Лука говори о томе да су Јосиф и Марија, четрдесет дана по рођењу Исуса Христа у Витлејему, у складу са тадашњим обичајима "донели дете у Јерусалим да га ставе пред Господа, као што е написано у закону Господњем, да се свако дете мушко које отвори материцу посвети Господу" (Лк. 2, 22-23). "И, гле, беше у Јерусалиму човек по имену Симеон и тај човек беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше на њему. И њему беше Дух Свети открио да неће видети смрти док не види Христа Господњега. Духом вођен дође у храм; и кад унесоше родитељи дете Исуса да изврше на њему оно што је уобичајено по закону. И он га узе на руке своје и благослови Бога и рече: ''Сада отпушташ с миром слугу Својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје, које си уговио пред лицем свију народа. Светлост, да просвећује незнабошце, и славу народа твога Израиља''. А Јосиф и мати његова (Исусова) чуђаху се томе што се говораше за њега. И благослови их Симеон, и рече марији, матери његовој: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити. И теби самој пробошће мач душу, да се открију помисли многнх срца"(Лк. 2, 25-34). Како је необичан и како је диван тај старац са дететом Христом на рукама, и како су чудне речи које изговара: "Видеше очи моје спасење Твоје!". Ми слушамо те речи, удубљујемо се у њих и постепено почињемо да схватамо дубљи смисао празника Сретења, смисао који тај празник има за нашу веру, за све нас и за сваког од нас понаособ. Шта је радосније од сусрета, од "сретења" са оним кога болиш? И зар је читав живот човеков ишта друго до – непрестано ишчскивање сусрета? И шта је, онда, друго старац Симеон – који је читавог свог живота чекао светлост што ће обасјати све на овом свету и радост која ће собом преиспунити сав свет – ако не символ свеколиког узвишеног и предивног ишчекивања човечијег, ако не символ истинског живота човечијег? И како је задивљујуће, како је неизрециво добро што та дугоишчекивана Божија светлост, Божија радост и Божији одговор на ишчекивање човеково били дати старцу Симеону управо кроз Богодете Христа! Данас гледамо старца који својим дрхтавим рукама, љубављу и обазриво, прихвата четрдесетодневно Дете и гледајући то малено биће почиње да благодари Богу: "...Сада отпушташ слуго Свога, Господе, јер сам видео и својим рукама држао и грлио сами Смисао живота". Старац Симеон је чекао. Он је чекао читавог свог дуговеког живота. Он је размишљао о том сусрету, молио се за тај сусрет, духовно продубљивао своје чекање тако да је читав његов живот уствари постао једна неирестана припрема за радосни сусрет са Христом. Није ли баш данас погодан тренутак да свако од на себи постави питање: шта је то што ја чекам? Шта је то на што ме све силније опомиње моје срце? Да ли се то читав мој живот постепено преображава у непрестано очекивање сусрета са оним најважнијим? То су питања која нас воде ка Сретењу. Сретењем је човеков живот откривен као предивно сазревање душе која, сазревајући, постаје све слободнија и слободнија, све дубља и дубља, све чистија од свега ништавног, сујетног и случајног. Сретењем је старење и телесно гашење човеково, то јест земаљски удес свакога од нас на једноставан и убедљив начин откривен у једном сасвим другачијем светлу - као раст и успињање до тог последњег часа када човек, када свако од нас од све своје душе и у пуној благодарности не каже: "Сада отпушташ слугу Свога, Господе...''. Видео сам светлост која прожима читав свет. Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет преобиље божанске љубави и Који Себе предаје мени. И нема више страха, нити неизвесности у мени, већ само мир, благодарност и љубав. То је оно што собом носи празник Сретења Господњег. Празник сусрета душе човекове са Љубављу, сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу да тај свој живот преобразим у чекање Бога. Ову проповед је о. Александар Шмеман написао, већ тешко болестан, две недеље пред смрт (13. децембра 1983.). https://m.facebook.com/nt/screen/?params={"note_id"%3A780669755842874}&path=%2Fnotes%2Fnote%2F

Ми тврдимо да је хришћанство религија спасења. Али од чега она то спасава и како се то спасење задобија? Жалосно је, али веома често и сами хришћани су банализовали, замрсили и извитоперили тај концепт спасења, пружајући тако противницима религије доказе за слична упрошћавања и извртања. „Хришћани су безначајни и слабићи, људи којима је потребно спасење. Нама то не треба. Ми ћемо се спасити сами“. „У тој страшној борби, изборићете се за своја права“ – а ми ћемо додати – „спасење“… Овако противници религије нападају хришћанство. Управо због тога је од суштинског значаја да разумемо шта у библијском језику и језику хришћанства значи израз спасење. Али ово је могуће једино у оквиру наших претходних разговора о човековом паду. Јер поента наравно није да се спасемо од неке несреће, или неуспеха, од болести, разних патњи и сл. Чини се да би ово требало бити јасно и самим хришћанима, који веома често у својој религији траже управо овакву спољашњу као неку врсту додатне сигурности. Отворено морамо рећи да је такво схватање спасења изопачено. Ово се јасно види у догађају који се збио оне страшне ноћи пре Његовог издајства и смрти, када је Христос сам у врту, остављен и од уснулих ученика. Он се моли да га мимоиђе та чаша, и у Јеванђељу читамо да „се стаде врло жалостити и туговати“ (Мк. 14, 33). Ако хришћанство заиста треба да буде религија која спасава од световних зала и невоља, онда је оно потпуни промашај. Али не, нас се не тиче таква врста спасења. Бавимо се оним спасењем о којем смо већ говорили, о спасавању од радикалне и трагичне промене која се збила и која се непрестано одвија у односу човека са његовим животом – промена коју човек сам више није способан да исправи и доведе у ред. Ову промену, овај пад сам ја назаво смрћу. Смрт, не само као крај живота, већ када сам живот постане потпуни бесмисао, пропадање и нестајање. Када, већ од тренутка рођења, сам живот постане умирање, претварање овог света у космичко гробље – безнадежно предавање човека пропадању, времену и смрти. Није слабић, већ напротив, храбар је онај ко тражи спасење, ко жуди за њим. Слабић тражи помоћ. Слабић тражи ону медиокритетну и досадну срећу што му нуде заговорници разних идеологија, који су заувек решили проблем смрти. Слабићи су они који се задовољавају тиме да живе једно време, па онда да умру. А они храбри овакво виђење сматрају недостојним човека. Ово је наш одговор противницима хришћанства, који тврде да смо ми ужасно слаби, ако нам је потребно спасење. Али не потребујемо спасење само ми, већ образ читаве васељене и аутентичног живота који живи у сваком човеку; то читаво биће људског рода се буни против бесмисленог комешања на земљиној кугли натрпаној лешевима. Према томе, хришћанско схватање спасења значи обновљење тог живота, Живота са великм словом Ж. Живота вечног и незалазног, за који човек зна да је створен. И није знак његове слабости, већ пре ће бити његове снаге ако вапије за тим спасењем и прима га од Бога. Јер Бог је управо тај Живот који је човек изгубио, беспоговорно се предавши свету и потпуно се изгубивши у времену и смрти. Зато ми верујемо и знамо као што каже јеванђелист Јован: „и Живот се јави“ (1. Јн. 1, 2). Бог нас не спасава манифестацијом силе, нити чудима, нити силом или страхом или застрашивањем, већ својим доласком међу нас у свет, ради света и самог живота – живота као божанске лепоте, као премудрости, као доброте. Живота као лепоте овог света и човека, живота као способности да се у себи и по себи преображава, да уништи и да сатре смрт. И овај Живот се није појавио као још једна философска теорија, нити као старешина организције, већ као Личност. Да, хришћанство учи и проповеда да се у једној Личности, на једном месту, и у једном временском периоду појавио Божански Живот у људском роду, у подобију савршеног Човека Исуса Христа из Назарета у Галилеји. Интелектуалац, технократа, тзв «савремени човек» слеже раменима и изјављује: „Какве бесмислице“. Биле то бесмислице или не, али управо тај образ, та Личност, тај Живот, већ пуних две хиљаде година има несравњену власт над људским срцима и животима. Не постоји ни једно једино учење, философија, која се није мењала или ишчезла током времена; ниједно царство, ниједна култура која није нестла у историји. Али ако је било и ако у историји има чуда то је сећање управо на ову Личност, која није написала ни један једини редак, која се уопште није бринула о томе шта ће се о њој говорити касније – Личност која је умрла срманом смрћу на крсту, као зликовац; Личност која заиста живи у онима који верују у Њега. Он је за себе рекао: „Ја сам, Пут, Истина и Живот“ (Јн. 14, 6). Данас милиони људи иду овим путем, чувају ову истину, живе тим животом, тако да и највећи светски силници који тачно уређују сваки детаљ човековог живота, од његовог рођења па до смрти, контролишући сваку реч, сваку мисао, сваки удах – чак и такве власти постају немоћне пред овом вером. Христос је Спаситељ света – то је најстарија хришћанска истина. И он је спасао свет и нас давши нам могућност да живимо независно од смрти и времена, и у томе почива наше спасење. Ако је апостол Павле примио Христа након што је дуго прогањао Његове ученике, па је изненада рекао: „Јер је мени живот Христос и смрт добитак“ (Фил. 1, 21), онда ми са сигурношћу можемо тврдити да се нешто радикално променило у свету. Додуше, људи и даље умиру као што су и пре умирали, и свет је и даље испуњен подвајањима, тугом и патњом. Али у том и таквом свету упаљен је и наставља да гори пламен вере. То није само некакво уверење да ће се негде, ван граница овог света наше постојање наставити – оваква мисао је постојала и пре Христа. У суштини то је доказ да је овај свет и сам живот још једном добио смисао и има сврху, да је време испуњено светлошћу, да је вечност већ ушла у наш живот – сада и овде. Вечност је пре свега познање Бога, које нам се омогућује кроз Христа. Нема више усамљености, нема више страха и таме. «Са вама сам,» каже Христос, «са вама сам сада и у век века, са потпуном љубављу, свим знањем и силом». Вечност је заповест љубави коју нам је Христос оставио. „По томе ће сви људи знати да сте моји ученици, ако имате љубави међу собом“ (Јн. 13, 35). И на крају, име те вечности је „мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14, 17), а о тој радости Христос је рекао: „нико вам ту радост неће одузети“ (Јн. 16, 22). Спасење није ништа друго до све ово. https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/10/27/протојереј-александар-шмеман-религи/#more-5009

Шта уопште подразумевамо под правдом? Очигледно желимо да разговарамо о одмазди. Ако добри људи чине добро, за то треба да имају корист. И слично у супротном смеру. Цела Књига о Јову говори управо о томе да можете бити кристални праведник и да ипак у свом животу подносите такве невоље и лишавања кроз које очигледни грешници нису прошли. У Старом завету постоје два тренда. Један од њих покушава да нормализује, легитимише и оцрта границе понашања у којима ћете имати користи. То је сама идеја закона као таквог. Постоји Бог као личност, постоји Његова воља. Прилагођавајући се овој вољи, увек ћеш бити у Његовој наклоности. Али постоји још једна визија. To је Јов, то је Проповедник, то су пророци који кажу да праведник тако не живи. Напротив, често се у животу праведника дешавају страшне ствари. Пророци својим животом показују да то не функционише тако. Желимо да видимо Бога као апсолутног аутократу, који чврстом руком држи цео свет у шаци и делује у истом тренутку. Али, као што су библијски коментатори исправно приметили, у Светом писму је Бог потпуно другачији. Када би Он, не само одмах наградио добра дела, већ и казнио безакоња, нико не би ходао по овој земљи. Ми желимо да видимо свет разумљивим и предвидивим. Ако си добар, онда те Бог благословио. Ако си лош, Бог те кажњава. Ако вам се у животу догоди нешто страшно, а чини вам се да нисте нарочито лоши, онда се на сцену појављује тема родитељских грехова, јер, то мора да дође однекуд, ништа не долази ни из чега. Христос јасно каже да су синови овога века генерално лукавији и предузимљивији од синова Царства. С друге стране, иста теза се спроводила током целог Христовог живота, па и свих Његових најближих ученика. Од дванаесторице, како нам црквено предање каже, природном смрћу умире само Јован Богослов, чији живот такође није био изузетно лак и успешан. Ови примери показују да прави Бог нема никакве везе са сликом Бога као аутократе, тиранина и деспота. Он посебно ограничава своју слободу да би се појавила слобода другог. Наша слобода функционише на исти начин. С времена на време ми се дешава глупа варијанта гунђања , али у исто време то одмах проценим и схватим да моје жуборење нема ништа заједничко са стварним стањем ствари. Више се односи на то како ја то доживљавам, а не шта мислим о томе. У основи верујем Богу у овој ситуацији, али се осећам лоше због тога: „Господе, можда би тако требало да буде. Али, да будем искрен, нисам срећан." Мада, наравно, не идем никуда из ове подморнице и ипак ћу носити оно што ми је дато. Да, са незадовољним лицем, јер ми је потребно време у којем се рађа, ако не разумевање, онда бар сагласност. На пример, када је дечија болест у питању. Чињеница је да су ми управо те околности донеле прве седе власи. Да ли сам срећан са њима? Не, ни на који начин. Могу ли нешто да урадим са њима? Не. Да ли кривим Бога за њих? Узгред, не. Апостол Јаков је рекао да сам Бог није искушаван злом и да Он не искушава никога. Постоји цитат апостола Павла да Господ кажњава онога кога воли. Овде треба да говоримо о педагошком контексту. Шта се мисли под тим? Већ смо се присетили апостола Јакова који је рекао да Бог никога не куша злом. И у том смислу, рећи да Бог шаље казну неће бити тачно за Бога. Али пошто свет лежи у злу, зло се умножава и, очигледно, дубоко у људима тражи стално нове тачке где може да проклија. Зло постоји само као морална категорија – и то само у онима који су у стању да га на овај или онај начин схвате. Стога се и праведник и грешник подједнако суочавају са искуством зла. Питање је како они то доживе. Човек који се труди да свој живот гради заједно са Богом настоји да види руку и промисао Божији и у добрим и у тешким околностима. То јест, Бог жели да ми каже нешто овим. Ево једног важног детаља: Бог не уводи ове околности у мој живот, али је кроз њих ипак у стању да унесе добро у мој живот. Ово је парадоксална ствар. Бог је у стању да изнесе добро из сваке ситуације. Зло долази до нас само од себе и преко људи. И Бог је у стању да утре свој пут у наше животе тим истим путем. Зашто смо толико жељни да све припишемо Богу? Чини ми се да је овако лакше поднети. Некако перемо руке од свега. Ако је ово воља Господња, шта ћу са вољом Господњом? Јов није могао ништа да уради, а био је апсолутно праведан човек. Лакше нам је да све ставимо у ову шему објашњења. Најпопуларније је питање да ли Бог кажњава децу за грехе родитеља. Дешава се да се дете роди са посебним потребама, са неком врстом болести, умре на порођају или касније. У Петокњижју налазимо речи: „Ја сам љубоморни Бог, који кажњава децу за безакоње очева до трећег и четвртог колена." Што се тиче верске манипулације, изнећу кратку тезу: позивање на грехе младости је идеална шема, јер некако никада нисам срео апсолутно морално очуване људе тог доба. Штавише, сама особа, одрастајући, преиспитује многе ствари. И овде се све поклапа. Иако не можемо рећи да је свет праведан, знамо да је Бог Бог правде, и Он се очигледно стара да друштвени поредак буде правичан. Међу пророцима налазимо позиве јакима и моћнима да не злоупотребљавају своју моћ или ауторитет. Нисам био кажњаван као дете, у смислу насилног кажњавања. Јасно је да смо сви стајали по ћошковима, ускраћени за нешто због лошег понашања. Али никада ме нису ударили. И самог Бога доживљавам као изузетно мирног. Штавише, из неког разлога ми се не чини да је то посредовано искуством мојих детињских односа са родитељима. Како сам се упознао са јеванђељем и посматрао Божју руку како делује у мом животу, почео сам да верујем Богу. С времена на време плашим се, наравно, као и сваки човек, када кажем „да буде воља Твоја“, али бар на нивоу свог ума сигурно разумем да ће Његова воља бити боља од моје. Теза да смо створени по лику Божијем заправо далеко превазилази оквире догматске антропологије. И у Богу и у нама има разума, слободе и стваралаштва. И можемо да разумемо новозаветно учење да је Бог љубав само зато што ми сами имамо искуство љубави. Чињеница да у нашим односима постоје одређени аспекти искуства - љубав, пријатељство, оданост - такође нас окреће ка односу са Богом. И ово искуство нам омогућава да уопштено разумемо шта Свето писмо каже. Живот у Богу – већ има све. Нови завет нам говори да на крају победа долази кроз потпуни пораз. Ово је пример Христов. А једина реална могућност у оквиру наше личне историје је мало понављање овог великог сценарија. С времена на време признајемо - ово нисмо урадили, и ово нисмо испунили, и нисмо успели овде, и нисмо расли у овоме, и уопште, шта ми радимо овде? Чини ми се да овде постоји једноставна ствар: ово је мисао ђавола. Уморан си, уморна си. То је као када Сатана разговара са Христом у пустињи. Гладан си, зашто си 40 дана без хране? Да ли Сатана то говори зато што воли Христа и брине о Њему? Нешто ми говори да не. Слична размишљања звуче у нашим главама, не зато што се кнез овога света изненада смиловао над нама и одлучио да нам да добар савет. Никако. И ту ми пада на памет старозаветно учење које каже да ће дуготрпељиви на крају победити, да је он бољи и од храбрих војсковођа. Апостолу Павлу, медитеранске цркве дугују чињеницу свог постојања, а после њих и све остале, иако је иза себе имао доста неуспеха. Стога, колико год нам се наш пут чинио неуспешним, једноставно немамо где да скренемо са њега. Да бисте достигли нову фазу, морате желети да знате какав је Он. Ту помаже искуство молитве, искуство Јеванђеља и, уопште, искуство продубљивања у Бога, а не у своје потребе. Читам Јеванђеље или Псалтир зато што желим да сазнам шта Писмо каже о Богу. Како је деловао у свету, шта је учио, шта је хтео. Идем да се причестим, не да се не бих разболео или да имам мање искушења, него зато што разумем: срећем Га у чаши. Овај сусрет може бити другачији сваки пут. Видимо како васкрсли Христос сусреће своје ученике и скоро га никада не препознају. И ту је теологија велика помоћница. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: „Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: „Немам човека“. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се „узбурка вода“, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то „своје“, обавезно „своје“! И то „своје“ се увек супротставља “туђем“ које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира „своје“: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: „Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…“. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: „Немам човека!“. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. „Хоћеш ли да будеш здрав?“. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и „религиозност“, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – „Бог излио у наша срца“. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера… http://www.crkva-kassel.de/nedelja-raslabljenog/

Извор: К1инфо Аутор: Мина Дудуковић

Два значења причешћа Од свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумевањe и, пошто јe спeцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка – са једним изузетком – на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова. Значење овог правила је до те мере заборављено да се не поштује у многим парохијама, особито оним које су биле изложене латинском и западном утицају, те се продужило са свакодневним служењем „приватних“ и „заупокојених“ литургија током целог Поста. А тамо где се правило и држи, није учињен никакав напор да се превазиђе формално придржавање „прописа“ и разуме његово духовно значење, дубока логика Великог поста. Важно је, стога, да детаљније објаснимо значење овог правила које прелази оквире Великог поста и објашњава целокупну литургичку традицију Православља. У општим цртама овде имамо израз и примену једног битног литургичког принципа: неподударност Евхаристије са пошћењем. Да бисмо, ипак, разумели значење тог принципа, не смемо да почнемо са постом него са Евхаристијом. У православној традицији, која се у овоме дубоко разликује од евхаристичке теологије и праксе западног католицизма, Евхаристија је увек имала свечани и радостан карактер. То је, пре свега, света тајна Христова доласка и присутности међу ученицима, те је стога прослава – у сасвим реалном смислу – Његовог Васкрсења. Заиста, долазак и присутност Христа у Евхаристији, за Цркву су ,доказ“ Његовог Васкрсења. То је радост запаљених срца апостола кад им се, на путу за Емаус, Христос показао „у ломљењу хлеба“; то је вечити извор „експерименталног“ и „егзистенцијалног“ знања Цркве о Васкрсењу. Ученици нису видели стварно Васкрсење, па ипак, веровали су у њега, не зато што их је неко томе научио, већ зато што су видели васкрслог Господа, кад су „врата била затворена“. Он се појавио међу њима и учествовао у њиховом обеду. Евхаристија је исто долажење и присутност, иста радост и „запаљеност срца“, исто нерационално, али и апсолутно знање да се васкрсли Господ показује „у ломљењу хлеба“. Та радост је толико велика да, за рану Цркву дан Евхаристије није био један од обичних дана, него Господњи Дан – дан који је изнад времена, јер се у Евхаристији већ сагледава Царство Божије. Сам Христос је на Тајној вечери рекао својим ученицима да им је даровао Царство да би могли, да једу и пију у Његовом Царству. Будући да је Евхаристија присутност васкрслог Господа, Који се узнео на небо и седи с десне стране Оца, она је, према томе, учествовање у Царству које је „радост и мир у Духу Светоме“. Причешће је „храна бесмртности“, „небески хлеб“, а приближавање Светој трпези је истинито вазнесење на небо. Тако је Евхаристија празник Цркве, али, још боље, Црква као празник, као радовање у Христовој присутности, као учествовање у вечној радости Царства Божијег. Сваки пут кад Црква служи Евхаристију, она је „код куће“ – у небу; она се узноси тамо куда се Христос вазнео да би ми могли да „једемо и пијемо за Његовом трпезом у Његовом Царству…“ Тако можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Па зашто се онда, можда ће неко упитати, даје Причешће у данима поста на Литургији пређеосвећених дарова? Да ли се то противи наведеном принципу? Да бисмо одговорили на ово питање, треба да узмемо у разматрање други аспскт православног разумевања Причешћа, његов значај као извора силе, која одржава наше духовне моћи. Ако је Свето причешће, као што смо видели, испуњење свих наших подвига и напора, циљ коме тежимо, крајња радост нашег хришћанског живота, оно је такође по неопходности извор и почетак нашег духовног напора, божански дар, који нам омогућава да знамо, да желимо и тежимо „савршенијем заједничарству у дану без вечери“ у Царству Божијем. Јер Царство, мада је дошло, мада долази у Цркви, треба да буде испуњено и у својој савршености пројављено на крају времена када ће Бог све ствари испунити Самим Собом. Ми то знамо и унапред у томе учествујемо. Ми сада учествујемо у Царству које ће доћи, имамо предосећај и предукус славе и блаженства, али смо још увек на земљи, и наше целокупно земаљско бивствовање је дуг и често мучан пут према крајњем Дану Господњем. Потребна нам је на овом путу помоћ и подршка, снага и утеха, јер се „кнез овог света“ још није предао. Баш напротив. Знајући да ће га Христос победити он припрема последњу и жестоку битку против Бога да би се отргнуо од Њега колико је год могуће. Ова је битка тако тешка, а „врата адова“ тако моћна да нам сам Христос говори о „уском путу“ и о мало њих који могу да њим иду. У овој борби, наша главна помоћ су Тело и Крв Христова, она „насушна храна“ која нас духовно одржава и, без обзира на сва искушења и опасности, чини да будемо Христови следбеници. Пошто смо примили Свето причешће ми се молимо: „… дај да ови дарови буду и мени на исцељење душе и тела, на одгоњење сваког противника, на просвећење очију срца мог, на мир душевних сила мојих, на веру непостидну, на љубав нелицемерну, на испуњење премудрошћу, на одржање заповести Твојих, на умножење божанске благодати Твоје и на усвојење Царства Твога… Не уништи ме, Створитељу мој, него уђи у моје удове, вене и срце … да би свако зло и свака телесна страст побегли од мене као од огња, кроз причешће постајем Твојим обиталиштем…“ Ако Велики пост и пошћење значе појачану борбу, то је – по Еванђељу – зато што смо суочени са злом и свим његовим силама, те нам је стога потребна помоћ и сила тог божанског Огња. У томе је смисао посебног посног Причешћа са унапред освећеним Даровима тј. Даровима освећеним на Евхаристији претходне недеље и сачуваних у олтару за причешћивање верних у среду и петак увече. У посне дане се не служи Евхаристија зато што је њено служење непрестани успон радости, међутим, у Цркви постоји непрекидна присутност плодова Евхаристије. Исто као што се „видљиви“ Христос узнео на небо па је ипак невидљиво присутан у свету, или Пасха која се прославља једанпут у години, а њени зраци осветљавају целокупни живот Цркве, или Царство Божије које ће тек доћи али је већ међу нама, исто је то и са Евхаристијом. Као Света тајна и славље Царства Божијег, као празник Цркве она је неподударна са пошћењем и не служи се за време Великог поста. Као благодат и сила Царства које већ делује у свету, као наша „насушна храна“ и оружје у нашој духовној борби, она је у самом центру поста, она је, заиста, небеска мана која нас одржава у животу за време нашег путовања кроз пустињу Великог поста. https://mitropolija.com/2024/03/20/protojerej-aleksandar-smeman-liturgija-predjeosvecenih-darova-2/

Личност Светог Александра Невског заокупљала је, кроз векове, пажњу православних Хришћана, а нарочито православних Руса. Њему су посвећене свештене службе, молитве и песме црквене, иконе и фреске, храмови и манастири, вајарска дела и споменици, песничке баладе и научне студије, одреднице у енциклопедијама, монографска издања и зборници. Његов култ се, од дана његовог упокојења 23. новембра 1263. године до данас, раширио по целом православном свету. Православни Хришћани поштују Светог Александра Невског као великог Свеца Божијег, мудрог владара и способног дипломату, неустрашивог војсковођу и саможртвеног подвижника, истинитог сведока православне вере и живота. Његов витешки дух је своје упориште и надахнуће, узданицу и окрепљење налазио у православној истини живота ‒ у Христу Спаситељу. Уздао се он вазда, пре свега, у Господа, а не у своју снагу и у моћ свога оружја, и зато је војницима, пред сваку битку, говорио: „Бог није у сили, него у правди!” Ту истину исповедао је и онда када се, као кнез и војсковођа, налазио у великим тешкоћама, између чекића и наковња, притешњен са Истока – силном татарском најездом, а са Запада – папским крижарима из Шведске и Немачке. Папске кардинале, иза којих је стајала армада до зуба наоружаних крижара, навикнутих на пљачку и пустошење током неколико претходних неуспелих крижарских похода на православни Исток, Свети Александар Невски је отерао са свога двора, одбацивши њихове лукаве предлоге за римокатоличење Русије и изговоривши, том приликом, своје чувено исповедање православне вере: „Ми знамо истинску историју вере и Цркве од Адама до Исуса Христа, и од Исуса Христа до Седмог Васељенског Сабора. Држимо се онога учења које су раширили, по целом свету, Апостоли, чувамо Предање Светих Отаца и седам Васељенских Сабора, а ваше учење не прихватамо!” Тако је Свети Александар Невски постао символ руског и свеправославног отпора – што лукавом (у миру), што насилном (у рату) – унијаћењу православних Хришћана од стране папског Рима. Он је, иако веома млад кнез, а имао је у то време само двадесет једну годину живота, између два зла – зла покоравања татарској Златној Орди и зла унијаћења од стране папског Рима, изабрао мање зло, то јест да се Русија привремено покори спољашњој татарској надмоћи, јер је увидео да ће Русија лакше превладати то спољашње историјско искушење, него ли дугорочно покоравање тами папског Запада, која не убија само тело већ и душу. Свети Александар Невски је, над овим крижарским нападачима на Православље, извојевао две сјајне победе: једну – над шведским крижарима на реци Неви (због чега је и назван – Невски) и другу – на Чудском језеру, над бројнијим и далеко боље наоружаним крижарима из Немачке. Касније је, у више битака, победио и Литванце и њихове крижарске војске. Због свих ових славних победа, Свети Александар Невски је уврштен међу прворазредне војне стратеге и војсковође. О тим победама се и данас учи на најпрестижнијим војним академијама широм света. Пред татарским непријатељем који је тражио само овоземаљску покорност, Свети Александар Невски је показао монашко смирење, јер је, ради спаса свога народа, сâм себе свесно жртвовао, отишавши у Златну Орду татарску, да тамо мудрим преговорима и поклонима умилостиви кана Батија и одврати га од зла које је овај намеравао да учини руском народу (треба знати да се отац Св. Александра Невског, пре тога, из сличних „преговора” у Златној Орди, није вратио жив). Свети Александар Невски је био не само способни војсковођа и неустрашиви ратник у боју, него и врхунски државник и дипломата, попут наших мудрих државника и дипломата: Св. Стефана Немање, Св. Кнеза Лазара и Св. Деспота Стефана Лазаревића. Руски добровољци су, по Божијем Промислу, 1876. године, у време Српско-турског рата, донели у Србију покретну шатор-цркву посвећену Светом Александру Невском. Та шатор-црква је првобитно била смештена на Дорћолу, а касније је била ношена по разним ратиштима. Дорћолци су заволели Светог Александра Невског и када су 1877. године подигли своју прву зидану цркву посветили су је управо њему. Од тада па све до данас, цео Дорћол је под молитвеном заштитом овог дивног руског и свеправославног Светитеља. Наш народ га је заволео зато што се Свечево житије подудара са крсно-васкрсном историјом српског народа, који се, као и Свети Александар Невски, кроз своју историју, вековима налазио између две ватре: између агарјанске тираније са Истока и латинског лукавства са Запада. Свети Александар Невски нам је близак и због тога што је међу нас дошао у тешком историјском тренутку, што је дошао од једноверне и истоплемене словенске браће, из Свете Русије, да нам помогне да стекнемо и одбранимо своју слободу. Ова невелика књижица о Светом Александру Невском израз је наше дубоке захвалности овом предивном Светитељу и жеље да се наш православни српски народ, а посебно сви парохијани цркве Св. Александра Невског у Београду, боље упознају са својим заштитником и молитвеником пред Господом. Потрудили смо се да, у овој књизи, поред житија Св. Александра Невског, верницима наше Цркве подаримо и превод (са црквенословенског и руског језика) двеју служби и акатиста Светом Александру Невском, да бисмо, сви заједно, могли да му се, и у богослужењу и у личним молитвама, молимо да, пред Престолом Божијим, измоли за све нас опроштај грехова и велику милост од Господа Спаситеља нашег Исуса Христа. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић https://невскихрам.срб/

У Световазнесењском храму у Жаркову се на светој Литургији на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2023. године, са својим свештенством сабрало мноштво верујућег народа, а празнично слово произнео је свештеник Александар Јовановић. На данашњи дан је рођено и уздигнуто Православље, рекао је о. Александар и појаснио шта то тачно значи. „Данас имамо један чудесан, невероватан, предиван, прекрасан догађај, од кога дрхти свака ћелија, од кога дрхти сваки смисао, далеко изнад сваких философија, разних и празних прича овога света, а то је истинска философија Православља“, рекао је парох жарковачки и подвукао да се на празник Ваведења „грли Стари и Нови Завет“. Топло препоручујемо да чујете ово слово у целини, а за звучни запис беседе благодаримо г. Радовану Савићу. Беседа о. Александра: Извор: Радио "Слово љубве" Фото: интернет-архива

’’И одмах, брзо ушавши к цару, заиска говорећи: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља…’’ (Мк. 6,25) Ниједна новозаветна личност, од савременика Христових, у нама не буди толико поштовања и дивљења, колико Свети Јован Претеча и Крститељ. Православна иконографија у потпуности подражава ово осећање, где у колориту варијанти иконографског израза, имамо пред собом све аспекте Јованове вишеслојне и врло сложене личности. Он је последњи старозаветни пророк кога најављују и пророкују старозаветни пророци (Малах. 3,1), као Анђела и Претечу Господњег, који „припрема пут Господњи“ (Мк. 1,3). Сам његов живот наликује животима старозаветних праведника и пророка, јер он живи у пустињи, проповеда, пророкује, крштава водом у реци Јордану и најављује долазак Спаситеља који ће крштавати водом и Духом. Оно што Светог Јована чини равним Илији и Исаији, јесте његов одлучни и бескомпромисни став према неморалу и лицемерју јеврејских властодржаца. Он их пред људима разобличава, непрестано позивајући на покајање и указујући на стварност доласка Царства Божјег, које долази са Господом Исусом Христом. Догађај његовог утамничења од стране цара Ирода, Саломин плес смрти који Ирод плаћа главом Јовановом, по својој чудесности наличи античким трагедијама и један је од најупечатљивих јеванђелских догађаја и тога ради био је непресушна инспирација хришћанској духовној али и светској литератури. У Претечи је сабрана сва величанственост Теофаније – Богојављања, Бога у телу и Свете Тројице на Јордану. Он символизује сведочанство свих људи о стварности Христовој у витлејемским јаслама и почетка видљивог и опипљивог Месије који стоји у води Јордана, кога Отац и Дух Свети потврђују за Сина Божјег – вољеног. Свети Јован је бесмртни гласник Цркве која позива и призива све људе и сваког човека, у свим временима, на покајање, које јесте дубока самоспознаја сопствене грешне природе и ништавности пред обиљем милости и љубави Божје. Претеча јесте Анђео Цркве Христове који сведочи својом храброшћу и мучеништвом, њен тихи али одлучни позив човеку на одрицање од самољубља и похлепе, а на прихватање покајања и предавања себе у љубави, Богу и ближњем. http://crkvauobrenovcu.rs/misija/usekovanje-2022

Још нисмо приступили исповести, али наша душа чује примамљиве гласове: „Да ли да пролонгирам? Да ли сам довољно спреман, зар то не радим пречесто?” Морамо се снажно одупрети овим сумњама. Ако сте одлучили да идете до краја, појавиће се многе препреке, унутрашње и спољашње, али оне нестају чим покажете чврстину у својим намерама. Исповедати се морамо много чешће него што је то код нас прихваћено; барем кроз сва четири поста. Опседнути „лењивим сном“ и невешти у покајању, морамо увек изнова да учимо да се кајемо. Морамо да пређемо својеврсну нит од исповести до исповести, тако да време између периода поста буде испуњено духовном борбом и напором, да се хранимо утисцима последњег поста и будимо у ишчекивању нове исповести. Често чујемо узнемирујуће питање – коме да идем? Да ли да се држим истог свештеника без обзира на све? Можемо ли променити свештеника? У којим случајевима? Оци искусни у духовном животу потврђују да духовника не смемо мењати. Заиста, дешава се да после успешне исповести код свештеника, накнадне исповести код њега буду некако троме и лоше доживљене, и тада се јавља мисао о промени свештеника. Али то није довољан разлог за тако озбиљан корак. Недовољно духовно уздизање током исповести често је знак наше сопствене духовне слабости. Човеку који заиста пати од ране свог греха није важно код кога признаје овај мучни грех; само му је важно да га исповеди да би му лакнуло. Друга је ствар ако ми, напустивши суштину тајне покајања, идемо на исповест на разговор. Овде је важно разликовати исповест од духовног разговора. Разговор, чак и ако је реч о духовним стварима, може да одврати, расхлади исповедника, увуче га у богословски спор, ослаби оштрину покајничког осећања. Исповест није разговор о сопственим недостацима и недоумицама, није обавештавање духовника о себи, а понајмање је „побожни обичај“. Исповест је жарко покајање срца, жеђ за очишћењем, која долази од осећања светости, од умирања греху и оживљавања у светости. Покајање је већ степен светости, а неосетљивост и невера – стање ван светости, ван Бога. Обично људи, неискусни у духовном животу, не виде мноштво својих грехова, ни њихову „гнусност“. „Ништа посебно“, „као и сви други“, „само мали греси“ – „Нисам украо, нисам убио“ – уобичајен је почетак исповести многих. А самољубље, нетрпељивост прекора, окамењеност, човекоугађање, слабост вере и љубави, кукавичлук, духовна лењост – нису ли то важни греси? Можемо ли тврдити да волимо Бога довољно да је наша вера активна и жарка? Да свакога волимо као брата у Христу? Да смо достигли кротост, негневљивост, смирење? Ако нисмо, у чему се састоји наше хришћанство? Чиме можемо објаснити наше самопоуздање у исповести, ако не „окамењеном безосећајношћу“, „срдачним мртвилом, духовном смрћу која претходи смрти тела“? Што јасније светлост Христова обасјава срца, то се јасније увиђају сви недостаци и ране. И обрнуто: људи уроњени у грешну таму не виде ништа у свом срцу; а и да виде, не ужасавају се, јер нема са чиме да се упореде. Док не дође до такве блискости са Христом, у којој је осећање покајања наше уобичајено стање, морамо, припремајући се за исповест, испитати своју савест – по заповестима, по неким молитвама (нпр. 3. Вечерње, 4. пре причешћа), на појединим местима Јеванђеља (на пример, Пс. 5 гл., Рим. 12 гл. , Еф. 4 , Јаков, посебно гл. 3 ). Веома важни греси су расејаност у молитви, дремање и непажња у цркви, незаинтересованост за читање Светог Писма; али зар ови греси не проистичу од неверја и слабе љубави према Богу? Морамо приметити у себи самовољу, непослушност, самооправдање, нетрпељивост прекора, непопустљивост, тврдоглавост; али је још важније открити њихов однос према самољубљу и поносу. Ако код себе уочимо жељу за комуникацијом, причљивост, сарказам, интензивну бригу о свом изгледу и не само о свом, већ и својих најмилијих, о окружењу у кући – морамо пажљиво испитати да ли то није облик „многоструке таштине“. Постоји још једна помоћ која нас води до спознаје наших грехова – да се сетимо онога за шта нас други људи, посебно они који живе са нама и рођаци, обично оптужују: скоро увек су њихове оптужбе, прекори и напади оправдани. Неопходно је и пре исповести да тражимо опроштај од свих оних којима смо нешто скривили, да бисмо на исповест отишли неоптерећене савести. У таквом расуђивању морамо пазити да не паднемо у претерану сумњу према сваком покрету срца; ступајући на овај пут, можемо изгубити осећај за оно што је важно, а шта није, уплести се у ситнице. Припрема за исповест није да се што потпуније сетимо, па чак и да запишемо свој грех, већ да дођемо до таквог стања концентрације, озбиљности и молитве да се, као у светлости, открију наши греси. Другим речима, треба да понудимо свештенику не списак грехова, већ покајничко осећање, не детаљну „дисертацију“, већ сломљено срце. Али, спознати своје грехе не значи покајати се за њих. Заиста, Господ прихвата исповест – искрену, добронамерну – чак и када није праћена снажним осећањем покајања. Ипак, „сломљено срце“, туга због својих грехова, најважније је од свега што можемо да донесемо на исповест. Али шта да радимо ако наше срце, „осушено пламеном греха“, није попрскано животворним водама суза? Шта да радимо ако су „немоћ душе и слабост тела“ толике да нисмо способни за искрено покајање? Међутим, то није разлог за одлагање исповести – Бог може да додирне наше срце током саме исповести: сама исповест, именовање наших грехова може омекшати наше срце, оплеменити нашу духовну визију, да изоштри покајничко осећање. Припрема за исповест, пост, који исцрпљујући тело нарушава телесно благостање и самозадовољство погубно за духовни живот, молитва, ноћне мисли о смрти, читање Јеванђеља, житија светих и дела светих отаца више од свега помажу да се превазиђе наша духовна летаргија. Наша неосетљивост на исповест је највећим делом укорењена у одсуству страха Божијег и скривеног неверја. Ту треба да буду усмерени наши напори. Зато су сузе исповести толико важне – оне ублажавају нашу окамењеност, потресају нас „од главе до пете“, чине нас једноставнијима, дају нам благотворан начин да заборавимо на себе, уклањају највећу препреку покајању – нашу „самоћу“. Горди и самоправедни не могу да плачу. Ако си заплакао, онда си омекшао, стопио си се, понизио се. Зато после таквих суза долази кротост, недостатак гнева, мекоћа, нежност, мир у души оних којима је Господ послао „радосни“ (радоносни) плач“. Не треба да се стидимо суза исповести, треба да их пустимо да слободно теку, спирајући наше нечистоће. Не треба да очекујемо питања, морамо се сами потрудити; исповест је подвиг и самонаметнути напор. Морамо говорити прецизно, без прикривања ружноће греха општим фразама. Веома је тешко, приликом исповедања, избећи искушење самооправдања, покушаје да се свештенику објасни „олакшавајуће околности“, позивање на трећа лица која су нас умешала у грех. Све ово је знак самољубља, одсуства дубоког покајања, сталног боравка у греху. Знак оствареног покајања је осећај лакоће, чистоте, необјашњиве радости. Наше покајање неће бити потпуно ако се, покајући се, изнутра не утврдимо у решености да се не вратимо признатом греху. Али, кажу, како је то могуће? Како да обећам себи и свом свештенику да нећу поновити свој грех? Не би ли истини било ближе супротно – уверење да ће се грех поновити? - Сви из искуства знају да се после неког времена неизбежно враћамо истим гресима; посматрајући себе из године у годину, не примећујете никакво побољшање, "скочите - и даље остајете на истом месту!" Било би страшно да је то случај. Али, на срећу, није. Нема случаја у коме, уз добру жељу да се устане, узастопне исповести и Свето Причешће не производе благотворне промене у души. Али ствар је у томе, да – пре свега – нисмо сами себи судије; човек не може правилно да процени сам да ли је постао гори или бољи. Повећана строгост према себи, појачан духовни вид, појачан страх од греха могу створити илузију да су се греси умножили и појачали: остали су исти, а можда чак и ослабили, али их раније нисмо примећивали као такве. Штавише, Бог нам у свом посебном Промислу често затвара очи пред нашим успесима да би нас заштитио од најгорег греха – сујете и гордости. Често се дешава да је грех остао, али су честе исповести и причешћивање Светим Тајнама уздрмале и ослабиле његове корене. А ако овог осећаја олакшања и препорода нема, морамо имати снаге да се поново вратимо исповести, да потпуно ослободимо своју душу од нечистоте, да је оперемо сузама од црнила и прљавштине. Ко томе тежи увек ће постићи оно што жели. Немојмо само да своје успехе приписујемо себи, не уздајмо се у сопствене снаге, не надајмо се сопственим напорима. То би значило да изгубимо све што смо стекли. „Сабери мој расејани ум, Господе, и очисти моје смрзнуто срце; као Петру дај ми покајање, као царинику – уздахе и као блудници – сузе“. https://www.bogonosci.bg/беседа-преди-изповед/

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: “Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9). Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека. Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге. У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао. О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку. Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера… https://spc.rs/недеља-раслабљеног/

Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао. За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи - исцељење, четврти - ослобођење од мрског римског јарма, пети - уређење својих земаљских послова. Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим. Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу? И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га'' - пише јеванђелиста Матеј – ''сви ученици оставише и побегоше...". Међутим, нису сви побегли. Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима - како видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај - управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина'' (Јован 19, 25). А потом, пошто је Исус већ умро: "Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса"(Јован 20, 38-42). Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе. Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега. Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. "А Марија стајаше крај гроба плачући." Тако кроз све векове плаче љубав. Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара. И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка. Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност. Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано - светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души. Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет. Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује. "Немају вина...". Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све... (О. Александар наводи речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани Галилејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она - у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом обновљено и смртног у Богом бесмртно. /примедба преводиоца/) https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1096-zene-mironosice-–-nositeljke-dobre-vesti

Христос васкрсе! Још једном нам је дато да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима! Још једном нам се даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим упоредити не може! Да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (1 Кор 2, 9). Ево, долази пасхална ноћ! Ноћ у којој нема никакве лажне светлости, када је све погружено у таму, и када све, чини се, одговара оном мраку који царује на земљи. И то се понавља сваке године, током две хиљаде година, сваку ноћ када се сабирамо /у пасхалну ноћ/ у храму Божијем. И у храму је, такође, мрачно. На средини храма стоји Гроб са мртвим Страдалником. И чује се тихо појање жалосних погребних песама. Нико нам ништа не каже и не објашњава: нема никакве пропаганде, нема громких речи, нема утехе. Али, ми не очекујемо никакве људске речи и доказе, јер они ионако никада и ништа нису доказали. И излазимо из храма са свећама у рукама. Како је само слаба, како је треперава та светлост! И како је мало светлости у том, у таму погруженом, свету! Опходимо три пута око храма и долазимо до затворених двери. Исто тако су, једном у давнини, жене-мироносице дошли до Гроба и питале се: Ко ће нам одвалити камен од двери гробних?, јер тај камен беше веома велики. И пред нама данас стоји исти тај камен веома велики – камен неверја, камен „овога света“ који ни у шта не верује, који живи од данас до сутра, света у коме тријумфују само насиље и страх. Камен је наваљен на двери, двери су затворене и ветар покушава да угаси трепераве пламичке свећа... Шта ми уопште можемо против тог васионског мрака, васионске пустоши, ми, малено сабрање људи, које нико не признаје, над чијом вером се овај свет изругује и подсмева? Ко је доживео тај тренутак ћутања, сумње и маловерја, ту, пред затвореним дверима, пред тим вечним каменом, тај зна о чему говорим. И, гле, глас старога свештеника изговара само две речи, исте речи: Христос васкрсе! Само две речи! Ни објашњење, ни доказ! Тај глас само саопштава и објављује: Христос васкрсе! И душа прима те две речи, и срце прима те две речи, и оно што је најдубље и најистинитије у нама прима те две речи. И, гле, одступају од нас и та ноћ и то ћутање, и двери храма се отварају, и ми ступамо у ликовање Пасхе, и познајемо познањем несумњивим и неоспоривим да се још једанпут, на наше очи, савршила победа. Победа над злом, победа над тамом, победа над мржњом, победа над страхом, победа над смрћу. (... ) Устаће мртви и обрадоваће се они који су у гробовима. Како громко звуче ове речи! Како ликујуће и победно – као обећање и као виђење, већ сада, онога што ће тек доћи! – оне одјекују кроз позну ноћ Великог петка, када кроз мрак и жалост Гроба, Крста и Плаштанице почиње постепено да просијава светлост наступајуће и нарастујуће Пахе. Исто тако се и у најдревнијем хришћанском исповедању вере, Апостолском Символу вере, једноставно тврди: Верујем у васкрсење тела. Када се Христос, после Свога Васкрсења, јављао преплашеним и разбежалим ученицима, они су, по речима Евангелија, мислили да виде привиђење. Али, Христос им је рекао: Не бојте се, Ја сам. Додирните Ме, и уверите се у то, јер привиђење нема тела. И потом је Он узео храну – хлеб и рибу – и јео пред њима (в. Лк 24, 36-43). Са проповеђу Васкрсења (Христовог) апостоли су кренули из Јерусалима и то Васкрсење из мртвих су проповедали на све четири стране васелене. И они који су благовест апостола прихватили као своју, примили су и ту веру, ту радосну новост, ту благовест Васкрсења, и у њој су се радовали и њоме су живели. А то је за тадашњи свет била нечувена и апсурдна проповед. Тај свет је некако још и могао да, на једвите јаде, преко воље, поверује у бесмртност душе, али за њега је васкрсење тела представљало потпуну бесмислицу. Када је свети апостол Павле о томе говорио у Атини, у самом средишту тадашње јелинске мудрости и просвећености, философи коју су га слушали, најпре су га исмејали па онда отишли, рекавши му: Добро, о томе ћемо слушати сутра (в. Дап 17, 32). Но, ја се не бојим да кажем да је и данас, готово две хиљаде година после оснивања Хришћанства, тешко и готово немогуће да човек прихвати ту проповед, да схвати да управо на тој проповеди стоји односно да без ње пада само Хришћанство. Да, ми празнујемо Васкрс. Да, нешто се, без сумње, дешава у нама и са нама, сваке године када чујемо како се кроз ноћну тишину пролама јединствени усклик: Христос васкрсе!, праћен јединственим одговором: Уистину васкрсе! Но, ако се тада, чак, и замислимо над смислом свега тога што празнујемо у васкршњу ноћ, суштина онога чему се радујемо, разлог због чега се радујемо, као и значај који та радост има за мене лично, за нас, ипак, као да остају некако магловити и несхвативи... Васкрсење тела – шта је то? Где је тело, оно које се распало у земљи и вратило у то тајанствено кружење природе? Шта ће нам уопште тело у том тајанственом за нас, онстраном духовном животу? Зар нас философи и мистичари свих времена нису научили да је позитивни смисао управо у томе што нас она ослобађа од те, како су говорили, „тамнице тела“, од те сталне зависности од материјалнога, физичкога и телеснога, чинећи нашу душу потпуно лаком, лепршавом, слободном и духовном? Но, можда ће нам се ова питања појавити у новом светлу ако се мало дубље замислимо над самим појмом тела. Не апстрактно, не спекулативно-философски, веч, да тако кажемо, опитно, ако се, другим речима, замислимо над питањем учешћа и места тела у нашем животу, у моме животу. С једне стране, наравно, потпуно је чигледно да је тело свакога од нас оно што је промениво и непостојано. Научници-биолози су израчунали да се све ћелије које чине наше тело, без изузетка, мењају сваких седам година, те да, на тај начин, у физиолошком смислу, ми сваких седам година имамо ново тело. Према томе, оно тело које се на крају мога живота полаже у гроб, није ништа више „моје“ тело од свих оних мојих „претходних“ тела. У крајњем исходу, тело свакога човека није ништа друго до његово ваплоћење у свету: тело је, с једне стране, облик моје зависности од света, а са друге, облик мога живота, мога делања у свету. Тело је, у суштини, мој однос према свету, према другоме: моје тело је тело као општење и као узајамност. Све, потпуно све у телу, у човековом организму саздано је ради те узајамности, ради тог општења, ради тога „излажења из себе“. Није случајно, наравно, што љубав као највиши облик општења управо у телу находи своје ваплоћење. Тело је оно што види, што слуша, што осећа и, на тај начин, што ме изводи из самоће мога „Ја“. Али, онда се, можда, мора рећи и обрнуто: није тело тамница душе, већ је тело – слобода душе, јер тело је душа као љубав, душа као општење, душа као живот, душа као кретање. И зато душа, губећи тело, одвајајући се од тела, у суштини, губи живот, умире, чак, и ако то умирање душе није потпуно ишчезнуће, већ успење или сан. Но, заиста, сваки сан, а не само сан смрти, јесте извесно умирање организма, јер у сну спава и не дејствује управо тело и тада /за човека/ нема живота, осим оног призрачног и нестварног, нема ничега осим сна. Ако је тако, онда Хришћанство – када говори о оживљавању тела – не говори о оживљавању костију и мишића ка таквих, јер су и кости, и мишићи, и сва материја, и све ткиво нашега света састављени тек од неколико основних елемената и, у крајњем исходу, од атома, а у атомима нема ничег специфично личнога, ничега вечно мога. Хришћанство говори о обновљењу живота као општења, оно говори о оном телу духовном које смо ми сами током читавог свог живота саздали себи љубављу, бригом за другога, општењем, излажењем из себе. Хришћанство не говори о вечности материје, већ о њеном коначном одуховљењу, о свету који ће поново постати тело човеково, а то значи – живот и љубав човекова; о свету који ће потпуно постати приопштење Животу. Култ гробаља и споменика није хришћански култ, јер се у хришћанској Благовести не ради о растварању у природи дела материје која је некад била тело, већ о васкрсењу живота у свој његовој пуноти и целовитости, који су остварени љубављу. У томе је смисао Васкрса, у томе је коначна сила и радост Хришћанства: Победа прогута смрт (1 Кор 15, 54). (... ) Пасха није само успомена на догађај који се једанпут збио у прошлости. Пасха је стварни сусрет у срећи и радости са Оним Кога смо срцем одавно упознали и срели као Живот и Светлост која обасјава све. Пасхална ноћ сведочи да Христос јесте Живи и да је Он са нама, и да смо ми живи и да смо са Њим. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1072-pasha-–-radosni-dan-hristovog-vaskrsenja

У суботу, 25. марта 2023, у Академији знања у Будви, у организацији Српске православне ЦО Будва, одржано је предавање на тему ”Хришћанско схватање породице, полности и рађања”. Предавање је одржао отац Александар Милојков, ђакон при Вазнесењском храму у Београду, доктор теолошких наука и дугогодишњи вјероучитељ Земунске гимназије. https://mitropolija.com/2023/03/27/djakon-aleksandar-milojkov-hriscansko-shvatanje-porodice-polnosti-i-radjanja-video/

Основна тема “Месопусне недеље” је љубав. На овај дан из Јеванђеља се чита Христова прича о Страшном суду (Мт. 25, 31-46). Кад Христос дође да нам суди шта ће бити мерило Његовог суда? У причи се одговара: Љубав – и то конкретна и лична љубав према људском бићу, сваком људском бићу, које, по Божијој вољи, сусретнем у свом животу, а не само хуманитарна брига за апстрактну правду и за анонимног “сиромаха”… Хришћанска љубав је “могућа немогућност”, да се види Христос у сваком ближњем, без обзира ко је он, а кога је Бог, у Свом вечном и тајновитом плану, одредио да уђе у мој живот, бар за један часак, и не као случајност ради “добра дела” или ради вежбања у човекољубљу, већ као почетак вечног дружења у Самоме Богу. Јер, шта је љубав ако не она тајанствена сила која превазилази случајно и спољашње у “другоме” – његов физички изглед, социјални положај, етничко порекло, интелектуалне способности – и досеже до душе, јединственог и искључивог личног “корена” људског бића, истинитог делића Бога у човеку. Ако Бог љуби сваког човека, то је због тога што само Он зна непроцењиво и савршено јединствено благо, “душу” или “личност”, коју је дао сваком човеку. Хришћанска љубав је учествовање у том божанском знању и дар божанске љубави. Не постоји “безлична ” љубав јер љубав је чудновато откривање “личности” у “човеку”, откривање личног и јединственог у уопштеном и заједничком. Она је откривање у сваком човеку онога што се може волети у њему, онога што је од Бога. Прича о Страшном суду говори о љубави. Нисмо ми сви позвани да радимо за “хуманост”, али је сваки од нас примио дар и благодат Христове љубави. Знамо да је свима људима безусловно потребна лична љубав – признавање да је у њима јединствена душа у којој се на чудан начин огледа лепота свега створеног. Такође, знамо да су људи у тамници, да су болесни, гладни и жедни, зато што се у њима негира та лична љубав. И, најзад, ма колико да је узак и ограничен оквир нашег личног постојања, да је сваки од нас одговоран за сићушни део Царства Божијег, баш због тог дара Христове љубави. Тако, судиће нам се да ли смо прихватили ову одговорност или нисмо, да ли смо волели, или одбили да волимо. Јер “уколико сте то учинили једном од најмањих од Моје браће, Мени сте учинили”… https://www.vasilijeostroski.com/2020/02/nedelja-mesopusna/

Александар Бојанић, студент и члан студентског Парламента Православног Богословског Факултета у Београду, пренео нам је утиске са добротворне вечери која је одржана 16. фебруара 2023. године у препуном амфитеатру ове високошколске институције СПЦ, а коју је наш саговорник са својим колегама организовао у циљу прикупљања средстава за наставак лечења дечака Петра Мићића који се бори са опаком болешћу. У сали у којој дословце игла није имала где да падне, беседу на тему "Доброчинство и заједништво не заборављајте, јер се таквим жртвама угађа Богу (Јев 13, 16)", произнео је Преосвећени викарни Епископ новобрдски г. Иларион, а остварен је и циљ, изнад свих очекивања, прикупљена је знатна сума новца. "Ми смо били дужни да то урадимо" наглашава наш млади саговорник, који изражава наду да ће сличних акција бити и у будућности. Разговор са Александром Бојанићем: Звучни запис целе вечери емитујемо у петак 17. фебруара 2023. године од 21 час у емисији "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио "Слово љубве"

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској: Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале… (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”. У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала. Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности. Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3) Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм… Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ! Извор: Епархија сремска