Претражи Живе Речи Утехе

Одавно ме једна јавна полемика у медијима није узнемирила као скорашња између актуелног министра културе и информисања Републике Србије Владана Вукосављевића и (у почетку само) Жељка Митровића, власника „ружичасте“ телевизије. Жестоки напади, чак и других министара у Влади, усмерени на један потпуно природан, логичан и, изнад свега, пожељан став министра културе, наводе ме на питање – где смо ми? У каквом то свету живимо? Један од предуслова да се поведе озбиљан дијалог јесте истинско уважавање другачијег мишљења. У времену када водећи људи углавном слушају само себе, а дијалог симулирају окупљањем истомишљеника, нарочито је важно приближити се истини, а избећи избраздане различитости и поделе. Проф. Дарко Танасковић је лепо приметио да се бављење политиком одавно не условљава моралношћу. Напротив, сматра се да вишак моралних скрупула може само штетити успеху у политици. Коме је до морала, нека иде у манастир. У политици нема чак ни сталних пријатеља, већ само сталних интереса. На почетку желим да напоменем да овај осврт засигурно није реаговање опредељеног. Водим се тиме да ако ми будемо ћутали, камење ће проговорити (Лк. 19, 39–40). Иако свестан да се то исто камење лако може обити о главу, не желим никога да почаствујем ћутањем.Свакако ми није намера да текст буде политички обојен, јер немам ни афинитете, нити амбиције за бављење политиком. Политика ме претерано не интересује, осим што бих можда негде бранио арх. Саву Јањића (од када је инкорпориран у политички вртлог). Ипак, није могуће не дотаћи се… Пређимо на ствар. Господин Владан Вукосављевић је говорио о ријалити програмима, стратегији културног развоја Србије и деловању институција културе. Министар је том приликом нагласио да ријалити програми не би смели да се приказују у програмима телевизија са националном фреквенцијом. „То је државни ресурс и апсурдно је ту емитовати садржаје који духовно и ментално уништавају један народ.“ Осим тога, истакао је да поред борбе за већи део буџета који је намењен за културу, треба стварати и ментални амбијент, који подразумева културне потребе људи. Добронамеран човек тешко да може нешто замерити његовој изјави. Његовој храбрости још мање. Ипак, оличење примитивизма у виду ријалити програма нашли су да бране – ни мање ни више – људи из Владе, као да министар културе није њен интегрални део. Поред тога што не могу да разумем зашто Влада не подржава свога министра, не могу да оправдам ни покушаје да се мишљење министра културе изопшти из једне теме, која је задобила културолошке обрисе. Још више забрињава чињеница да су ти људи које неки презиру, неки им се подсмевају, али скоро сви их се боје, на тај начин дали неоспоран легитимитет емитовању неморалног садржаја, те да су се њихове инфантилне „апологије“ претвориле у гротескну вртешку изјава. На пример, министар унутрашњих послова је био прилично оригиналан: „Ко не жели да гледа, нека промени канал.“ Да ли то значи да у медијски излог може бити сервирано апсолутно све – псовке, насиље и друге експлицитне сцене? Могу ли онда и садржаји за (искључиво) одрасле да се емитују у подне, па ко не жели да гледа – нека промени канал?! Можемо ли онда и на улицама да допустимо сваку врсту неморала и насиља са јасним упутством потенцијалним пролазницима – ко не жели да гледа нека окрене главу?! На последњем дербију између Звезде и Партизана сам баш тако, по рецепту министра, покушавао да окренем главу да не гледам насиље, али ми није полазило за руком. Можда јер сам се бојао за ту (своју) главу. Ипак, да неко не схвати погрешно, полиција је тада одлично радила свој посао. Још чуднији је начин на који је министар одбране, помало неспретно, целу причу изместио на ексклузивно материјални терен, рекавши да власник приватне телевизије може да ради шта хоће, јер је дао свој новац. С обзиром да је остао недоречен, мислим да је дао повода за разнолика тумачења тих речи. Апсурд представља чињеница да се ради о телевизији са националном покривеношћу. Осим тога, не могу да се не запитам да ли је новац једино мерило? Зар се овде ради само о новцу? Мислио сам да је реч о духовном стању нас, наше деце, њихове деце. На крају крајева, уопште није важно чији новац је уложен. Важно је да таква врста воајерисања људи без нарочитог талента, а са нарочито израженим свађалачким и псовачким особинама не доноси добро никоме, а нарочито не младим људима. На тај начин се у парампарчад разбија младалачка вера (илузија?) да је живот леп и да су људи добри, при чему млади људи почињу да воле оно што раније нису подносили. Млади људи свесно или несвесно, почињу да се угледају на учеснике ријалити програма за које сматрају да су познати и славни. Познати јесу. Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли озбиљан свет. Веома упечатљиву и јасну критику ријалити програма смо ове године имали прилику да чујемо (само?) од муфтије Муамера Зукорлића. Са његовим речима бих се сложио у потпуности. Наиме, он је у програму уживо, у лице Миломиру Марићу рекао: „У овој земљи поред свих ваших деструктивних програма и даље има очева и мајки који хоће да одгоје децу, која сањају да постану честити људи. Да праве срећу унутар породице, а не под овим вашим лажним светлима! Ти си, Марићу, сведок колико је на овој телевизији несреће, колико су лажни осмеси, колико су лажне паре… једини је циљ да неко на тим деструкцијама и лажима заради новац. Ово лудило ће да прође, али однеће превелики данак, јер ће бити превише уништених генерација. Дотакли смо дно, али хајде да сачувамо семе, па када прође ова грозна зима да можемо то семе да засадимо.“ Иако бих радо изоставио, доследности ради морам истаћи да је господин Марић на све ово, са – вероватно лажним – осмехом одговорио: „Не бих ја ово ништа мењао!“ Паметноме доста. Узмимо у обзир да је ријалити програм конципиран тако да приказује сцене из реалног живота људи: њихове обичаје, понашање, облачење, интелигенцију, ставове и др. Дакле, предвиђено је да се људи понашају онако како то чине у стварном животу, тј. без камера. У том светлу би се могло закључити да смо у огромном проблему и да је наше друштво контаминирано грехом и лошим навикама много више него што се на први поглед чини. Могло би се закључити да је просечан Србин биће које једе, понекад (пре)пије, свађа се и туче, а – по свакој указаној прилици – ужива у сексу. Претпостављам да сви, без изузетка, осећамо да живимо у критичној епохи и да смо свесни да се у човечанству дешавају ствари до сада невиђене и нечувене. Неоспорно је да су и код нас „тешка времена“ са собом донела високу меру импровизације, тј. поремећену и испретурану лествицу вредности уз коју иде духовни неред и смутња. Међутим, поред свега тога, не желим да признам да се мој народ налази у рудиментарној фази моралног развитка, каквог га имамо на пиједесталу ријалити програма. Знајући да скоро сваки човек по природи тежи да се другима представи бољим него што јесте, потребно је трагати за коренима намере и потребе да се кроз овакве програме упорно представљамо много горима него што јесмо. Самим тим срозавамо стандарде и критеријуме друштва. То већ, сложићемо се, јесте велики проблем. Црква је та која би могла (и морала) да се суочи са тим проблемом, иако више не нормира јавни и приватни живот. Отежавајућа околност је што се, по речима проф. Зорана Крстића, у међусобним односима Цркве и света, Црква већ одређено време налази у дефанзиви. Односно, много је већи утицај који свет врши на њу од утицаја који она треба да има на свет, преображавајући и уводећи га у Цркву. Простије речено, питање је ко кога ту преображава. Можда не би било згорег да се неко из Цркве чешће децидно и аргументовано изјасни, попут муфтије Зукорлића, те да око таквих тема увек имамо консензус, како би духовно и морално уздизање постао заједнички задатак свих нас верујућих. Ситуација са ријалити програмима је дефинитивно позив за Цркву. Потребно је да поново увидимо вредности које нас носе, да видимо шта нас угрожава и шта је крајње лоше за читаво друштво. Свест о угрожености и разарању моралног устројства нашег друштва требало би да нам буде позив да не смемо једноставно да живимо онако како пожелимо. Слобода није произвољност. Потребно је научити да слободу перципирамо као одговорност. Да би Црква мењала свет потребно је да најпре тај свет прихвати – такав какав јесте. Неопходно је да савремену епоху препозна као епоху која није грешнија од претходних, него је само добила нове, рогобатне изразе. Лично никада нисам сумњао, а ни данас не сумњам, да Црква има снаге да прихвати, а затим и преобрази свет око себе. Јер, преображају претходи прихватање, а не обрнуто… Извор: Теологија.нет View full Странице

Онима чија се повезаност са спортом углавном своди на успутно праћење путем телевизије или повремено посећивање неке спортске манифестације може бити изненађујуће да је наука о спорту постала област која се можда и најбрже развија на универзитетима широм западног света. Осим тога, ако се осврнемо на дневну штампу, видећемо да њихове спортске стране пружају сасвим довољан доказ о општој заинтересованости за физиолошке – па чак и психолошке – аспекте спорта. Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. View full Странице