Претражи Живе Речи Утехе

У усменој евангелизацији, два централна догађаја су била важна и чинила су срж проповеди: Голгота и Васкрсење. О томе постоје докази из Светог писма. На пример, бирајући између дванаесторице апостола штићеника да замени палог Јуду, Свети Петар каже: „Треба, дакле, од ових људи који су били заједно с нама за све вријеме откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, Почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама свједок његовог васкрсења.“ (Дела 1:21, 22). Запазимо да је првоврховни апостол Петар врло јасно указао да апостол из дванаесторице мора нужно бити сведок Васкрсења Христовог. Морао је да види Васкрслог Спаситеља да би људима испричао ово највеће и најспасоносније чудо. О истом томе пише и свети врховни апостол Павле: „А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша;“ (1. Кор. 15,17). Односно, Христово Васкрсење је срж наше вере. Свети Нил Синајски је рекао да је Васкрс друга душа човека. Зато, љубљена браћо и сестре у Христу, заволимо Васкрс. Нека он постане срце и душа наших живота! Дубоко у ноћ, да тако кажем, усред мрака, гласно се проглашавају ови велики и свети васкршњи стихови: „Нека Бог васкрсне, и непријатељи Његови нека се расеју, и нека побегну од лица Његовог они који га мрзе. Као што дим нестаје, нека нестану као што се восак топи у присуству ватре. Тако нека нестану грешници од Лица Божијег, и нека се радују праведници. Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо му се“. Ови стихови су као сјајни мачеви који пробијају и уништавају таму. И открива нам се Царство Небеско, куда нас Васкрсли Господ води. Наши лични проблеми, наше невоље нестају пред ову велику стварност Ускрса! У Њој сви устајемо и оживљавамо! Овај дан је створио Господ, радујмо се и веселимо се у њему. И, можда, ваш најважнији задатак на земљи јесте да уђете у овај најрадоснији и најсветији дан створен од Бога. Уђите духовно, умно, срчано. И научите да живите у њему. И никада не изиђите из њега. Тада ће ваша тама бити уништена светлошћу Васкрсења Христовог. Демони ће се распршити и побећи. Сви ваши страхови и бриге, невоље и проблеми ће се истопити као дим, сви нерешени проблеми биће решени. И грех ће пропасти, и правда ваша обрадоваће се, сједињујући вас са Васкрслим Господом Исусом Христом, који вас лично васкрсава и лично вас изводи из гроба греха и води вас са Њим у живот вечни, у нови Јерусалим, где је све испуњено благословеном васкршњом радошћу општења између човека и његовог Творца. Господ је лично устао да вас васкрсне. Научите да живите сваки минут и сваку секунду у овом блиставом и вечном дану Ускрса. Ово је, можда, главни и прави смисао људског постојања. Постаните „сведок Његовог васкрсења“. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Пресвета Дјева је свједок бесмртног, непролазног људског достојанства. Она је носилац тог достојанства. У њој се остварило то вјечно и непролазно људско достојанство. У чему се оно састоји? Састоји се у том дару Божанском, у тој могућности да се човјек као смртно, пролазно биће причести, сједини са бесмртним Богом и постане једно са Њим. Да се обожи, да уђе у Царство Божанско, да прими Духа Светога. Људски дух, кратки, пролазни, да се причести, да прими у себе вјечног и непролазног Духа, Животворног Духа. Оног Духа, Који је сишао на Пресвету Дјеву и освештао њену утробу и она силом Духа Светога родила Сина Јединороднога. Свако рођење на земљи послије Христовог рођења од Пресвете Дјеве призвано је да постане рођење слично том рођењу. Свако дијете које се на земљи роди, сваки човјек је призван самим својим уласком у живот, призван је на вјечни и непролазни живот. Та порука, та истина, та блага вијест, откривена у Пресветој Дјеви толико је потребна данас нама, савременим људима, савременим Европљанима у овом времену које све више као да жели да се одвоји од Бога, да побјегне од Бога, да се отуђи од Бога, мислећи да може без Бога да живи. И све више се погружава у материју, у оно што је пролазно, у оно што је смртно, па умјесто да се савремени човјек на основу искуства људског, историјског и великог опита светих Божијих људи, намјесто да буде зрелији од покољења претходних и да још дубље повјерује и пригрли своју бесмртност и вјечно достојанство, он као да се поново враћа у она препотопска времена. Намјесто да се клања Творцу – клања се творевини. Намјесто Бога да поштује – самог себе проглашава за божанство. А шта је човјек коме је душа у носу? Људски живот шта је друго, него као цвијет који процвјета у пољу и прецвјета и не зна се ни мјесто гдје је био? Зато је древни пророк и рекао: проклет човјек који се узда само у човјека! Човјек сам за себе је нико и ништа, човјек са Богом и у Богу је божанско достојанство и величанство, непролазно биће, вјечно биће. Свједок те вјечности, бесмртности и непролазности људске јесте Пресвета Дјева – зато она привлачи покољења, иако ми, људи, по својој слабости много што не разумијемо у њеној тајни. Не можемо схватити како то да је родила и да је дјева остала. Како то да се упокојила, да је умрла, а да је носилац живота и да је међу нама остала? И много тога другог у њеном животу је за нас тајанствено, али без обзира на то људи имају неко чуло у себи, неизбрисиво осјећање да се у Пресветој Дјеви скрива и открива нешто велико и страшно за све нас људе. Митрополит Амфилохије https://mitropolija.com/2023/08/23/presveta-djeva-svjedok-besmrtnog-neprolaznog-ljudskog-dostojanstva/

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава. Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано. И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо. Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо. Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим. Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин. Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи. Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане. ___ Проф. др Светомир Бојанин https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос, рекао је епископ Сава. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 25. јануара 2022. године, поводом молитвеног спомена у част чудотворне иконе Пресвете Богородице Млекопитатељицена, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке. -Ових дана у црквеним песмама и химнама слушали смо о улози Пресвете Богородице у домостроју спасења и догађају Оваплоћења Христовог. Кроз два дана прослављамо и празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа наше Цркве, онога који је устројио нашу Цркву и онога који је просветио народ наш, који је у таму нашега незнања унео светлост Христове науке и Христовом светлошћу обасјао сав наш род, због тога са правом заједно са Светом равноапостолном браћом Кирилом и Методијем и Светога Саву можемо назвати равноапостолним, беседио је владика Сава. -У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос. Ми у нашим животима често не разумемо вољу Божју, али ако је прихватимо схватићемо накнадно да све што нам Господ даје јесте ради нашега спасења и нашега добра и уколико у одређеном моменту не разумемо вољу Божју можемо да се сетимо Пресвете Богородице која није разумела тајну која јој је откривена, али са смирењем је прихватила и рекла: Нека ми буде Господе по речи Твојој. Због тога Пресвета Богородица има храброст да се моли и да заступа читав људски род, истакао је владика Сава и подсетио: -Свети Сава је многе манастире посветио Пресветој Богородици, а са једног свог путовања у Свету Земљу донео је и две иконе чудотворне, икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Млекопитатељицу које се и данас чувају на Светој Гори. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска

На празник Ваведења Пресвете Богородице, дана 04. децембра 2019. године, када мештани Чаковаца прослављају своју храмовну славу, свету архијерејску Литургију у чаковачком храму служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Симић, умировљени парох, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник и парох прве парохије вуковарске и ђакон Војислав Николић. Слављу су се придружили свештеници протојереј-ставрофор Драгомир Живанић, парох негославачки и протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки, који су узели учешћа у свечаној литији и освећењу славских обележја. После литије и освећења славских обележја Епископ Херувим обратио се сабранима пригодном беседом: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који прослависмо празник Ваведења Пресвете Богородице. Нека Господ благослови ово место и свети храм благословом овог великог празника којим прослављамо улазак Пресвете Богородице у Јерусалимски храм. Пресвета Богородица се, као Она која ће родити Спаситеља нашега Господа Исуса Христа, уласком у свети храм уткала у Домострој нашега Спасења. Пресвета Богородица је добила посебну улогу у спасењу људског рода, родила је Господа Исуса Христа. Благослов који је тада добила доказ је да је човек храм Божји, да је човек остварен када је у заједници са живим и делатним Богом. Рођењем Христовим дошло је спасење људском роду. Оваплотивши се, Христос нам је омогућио да имамо благодатну заједницу са Богом. Радујем се што сам данас са вама, што смо се окупили око свете Чаше и прославили овај велики празник. Слога и вера у Господа Исуса Христа чини нас великим народом. Није битно колико нас има у неком месту, залуд нам је ако нас је и стотине хиљада ако смо несложни, ако не изграђујемо међусобну љубав. Ако смо сложни, ако има љубави, чак и мала заједница је пред Богом велика. Заједница која живи у љубави, у Духу Цркве и Јеванђеља велика је пред Господом. Таква заједница се саображава са речима Христовим: ”Где су двоје или троје сабрани у име моје, и ја сам са њима". То је суштина коју требамо да сабирамо у своја срца, да би нас љубав сједињавала и везала, а Црква била место нашега сабрања. У Чаковцима се то данас остварило, сабрали смо се да прославимо име Божје и поучимо се речима Јевађеља. Литургијска заједница суштина је нашега живота. Нека сте благословени! Велико ми је радост у срцу што сам данас могао бити са вама, да будем у радости вашега села. Без обзира колико нас је мало и како је хладно време, љубав је велика. Топлина храма Божјега позвала нас је да будемо окупљени у овој благословеној заједници која има своје исходиште у вечности. Све остале заједнице и идеологије пролазне су, док заједница Цркве Божје јесте заједница вечности. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом припремљеном трудом надлежног пароха протојереја Бранислава Полимца и овогодишњег кума Владимира Павковића. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. (Лк 4:4-8) Када се Симон Петар суочио са личношћу Исуса Христа, његова реакција је страх. „Иди од мене“, каже он, „јер сам грешан човјек.“ Ово није добра врста „страха Божијег“, која је надахнута вјером; која се заснива на увјерењу да је Бог добар – толико добар да се „бојимо“ да се удаљимо од Њега, као наше линије живота, као нашег извора живота. Петар прихвата свој само људски и лични страх, страх сопствене грешности, и због тог страха жели да се дистанцира од Богочовјека. Неће бити последњи пут да се Свети Петар удаљава од Христа на основу само људског страха. Када се три пута одриче Христа током последњег суђења Њему, он то ради на основу страха од мишљења других људи. Али ипак, Христос позива овог грешника да постане „ловац људи“; да постане једини и једини, велики Апостол Петар. Док се Петар „стално враћа“ да одговори на овај позив, упркос неуспеху својих личних страхова, научи да вјерује Ономе који га је позвао, да је добар и својом милошћу преображава наше слабости у Његову снагу. Данас ме охрабрује та „људскост“ апостола Петра. Мислим да је страх основна препрека, чак и кад то не примећујем, за ступање у прави однос с Богом или било ким другим. Међутим, позвана сам да искорачим из свог страха и наставим да слиједим Његов позив, упркос својој грешности, упркос томе шта људи мисле, упркос и томе шта ја мислим. Превод са енглеског: Тијана Лекић Извор: Портал Митрополије црногорско-приморске

У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара. А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота. 2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено. 3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је на велики празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, 21.априла 2019. љета Господњег, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакон Зосима, као и барски парох јереј Никола Радовић, јерођакон Јаков из Цетињског манастира и свештенођакон Саво Лазић из Шабачке епархије. Евхаристијском сабрању на велики хришћански празник присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ. На крају богослужења сабранима је бесједио Владика Методије, коме је ово први пут да служи у острошкој светињи од кад је рукопоризведен у чин викарног епископа Митрополије црногорско-приморске. Добродошлицу у острошку светињу му је упутио о. Сергије, економ острошке обитељи. Владика Методије је између осталог казао да су се сва људска и земаљска природа и логика и сав народ поклонили чуду које је Господ урадио када је васкрсао четвородневног Лазара. Али, том догађају једино се нису поклониле људска пакост, злоба и завист. – То видимо из данашњег догађаја када је сав народ изашао и рекао ”Осана на висинама Цару Израиљевом” , а Господ је смирено ушао у Јерусалим на магарету, да покаже да није Он Цар од овога свијета, пролазног, материјалног и славе земаљске, него од пролазног и бесмртног – казао је Владика Методије. Господ нам је тиме показао да сви ми требамо да узмемо крст свој кренемо у ову недјељу страдања која је пред нама, казао је Владика Методије, да нам ваља проћи кроз пустињу са нашим народом до обећане земље, као што је то показао преко Пророка Мојсија. – Христос није морао проћи кроз страдање, али је морао проћи због нас и ради нашег спасења. Људска злоба, завист и пакост која се угнијездила у свима нам до данашњег дана, нема земљског и људског лијека, осим лијека небеског и јеванђелског и жртвене љубави Христове. Зато је морао доћи, јер је то једини лијек који ће да нас исцијели, спаси и да нам очи отвори да прогледамо дапрво видимо сами себе и ближњега поред себе и цијели свијет око себе, а тиме и Христа и Бога Тројичнога – казао је Владика Методије. Извор: Манастир Острог

У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. Извор: Радио Беседа

У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи. Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”. – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере. Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета. – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира. Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије најавио је да ће у манастиру Стањевићи у Будви, ако Бог да, идуће године почети са радом Православна академија за богословље и ликовну уметност. Митрополит је ту радосну вест поделио са вероучитељима Митрополије црногорско-приморске који су се 1. децембра 2018. године сабрали у манастиру Стањевићи код Будве. Сабор вероучитеља Митрополије црногорско-приморске почео је светом архијерејском Литургијом коју је служио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством у току које је у чтеца произвео Крста Станишића. Благословећи сабрање вероучитеља, владика Амфилохије је истакао да су Стањевићи као и вероучитељи који су се сабрали у тој светињи сведоци вечног Царства Божјег: -Ви, вјеручитељи, свједоци сте, проповједници управо велике светиње непролазног људског достојанства у тајни Царства Божјег, тајни Бога Оца и Сина и Духа Светога кроз вјеру, наду, љубав, кроз Свето Тројство којим човјек треба да живи на земљи да би се припремао, не за смрт и ништавило, него да побиједи смрт. Владика је истакао: -Вјера, идеологија, закон који не побјеђује смрт није за човјека као вјечно и непролазно биће, већ је за човјека само она сила Божја и вјера која побјеђује смрт и припрема људско биће за Царство Божје. Сваки човјек и народ призван је да постане члан вјечне Божје заједнице која јесте света Црква Божја. У литургијском обраћању Високопреовећени је подсетио на речи Светог апостола Павла да је Аврам праотац и отац верних, да је вера основа свега чему се надамо, као и да је вера провера невидљивих ствари: -Тајна вјечнога живота Царства небескога симболички се први пут јавила и открила управо праоацу Авраму у виду три Ангела који су га посјетили. Света Тројица се једино тако и слика, симболички у виду три Ангела. А оно што се открило тајанствено Светоме Авраму, то је оно што се откривало дубински, егзистенцијално од настанка свијета до створења човјековог, када се откривала тајна Бога Оца, творца неба и земље. -Кроз откривења Божја преко Светих пророка, све до Светог Јована Крститеља и Претече, открива и Друго лице Пресвете Тројице, ријеч Божја вјечна и непрелазна, кроз коју је све постало што је постало, по ријечима апостола Јована, све до Његовог рођења. Његовим рођењем, животом са нама и међу нама, Његовим оваплоћењем, распећем, смрћу, Његовим васкрсењем и вазнесењем открила се тајна Другог лица Пресвете Тројице – онога другог Ангела који се јавио Авраму, да би Он јединородни Син Божји, прије свих вјекова рођен од Бога Оца и у времену рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве, открио тајну Духа Светога обећаваши: Нећу вас оставити саме кад Ја одем из овога свијета, него ћу вам послати Духа утјешитеља који ће вас увести у сваку истину. Подсјетивши да се тај Дух Свети животворни јавио на Гори Сионској у виду огњених језика појединачно на све сабране, Владика је објаснио где се открива Света тајна: -Царство небеско је унутра у вама, и то је она Света тајна Божја, Тајна Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, тајна која се дарује сваком људском бићу и сви су призвани да приме у себе Свету тајну крштењем у име Оца и Сина и Духа Светога и Светим миропомазањем, примањем печата Духа Светога. Митрополит је казао да оно што се догађало са Светим пророцима, што се догодило са самим Господом, који се крстио у Јордану кад се открила тајна Његовог и нашега Бога Оца и кад се открила тајна Духа Светога у виду голуба, то је оно што се открило Њиме, Њиховим присуством: -Кроз Њега као човјека открива се вјечна тајна Свете Тројице: Ко види Мене, види Оца. И он је тај који дарује и Духа Светога. У тој Тројичној тајни: Бога Оца и Сина и Духа Светога скривена је сва тајна неизрециве Божанске творевине. По тој тајни обликован је и човјек створен по лику и подобију Божјем. Та тајна, Светотројичин печат је у човјеку, људском уму и разуму, души, тијелу, у свему што постоји је тај свети печат Свете Тројице. Говорећи о манастиру Стањевићи који је посвећен Светој Тројици, а чија је обнова недавно прослављена, Митрополит је казао да се кроз седам стотина година, Света Тројица, светиња Божја открила и јавила безбројним душама, а међу њима и Светом Петру Првом и Петру Другом Ловћенском Тајновидцу. Владика је истакао да се некада имао утисак да ће нестати Стањевићи и то свето сабрање: -Међутим, оно што је Божје је неуништиво и увијек се изнова обнавља управо том светом аврамовском вјером, присуством живога Бога и дејством Духа Његовога Светога и онима који су вјерни Светој Тројици. -Долазећи овдје данас и налазећи се у овоме храму видио сам да је заиста Божје чудо нашега времена да она пустиња, која је то била не тако давно деведесетих година, процвјетала благодарећи труду и подвигу почевши од оца Димитрија, настављајући са оцем Јефремом и братијом, као и будванске општине и многих других. Нека се као што се обновила ова светиња обнове и све душе које живе у Црној Гори. У знаку обнове Светотројичине – стањевићке светиње, дај Боже да буде обнова свеукупног нашег народа, посебно народа који живи у Црној Гори, без обзира коме се и како опредјељује и чему се клања, да се врати истинској, изворној вјери Аврама, Исака и Јакова, вјери отаца наших, да се врати вјери Светога Петра Цетињског и да закони и савремени законодавци дишу и стварају на начин као што је стварао и дисао Свети Петар Цетињски. Његово законик који је овдје писао и сво законодавство Црне Горе овдје се родило, овдје је започело и почиње: У име Оца и Сина и Духа Светога. После свете Литургије, под председавањем Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у манастиру Стањевићи настављен је сабор вероучитеља Митрополије на којем је Архиепископију београдско-карловачку представљао протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Одбора за верску наставу Архиепископију београдско-карловачку. Сабор је поздравио координатор Катихетског одбора Митрополије протојереј Мирчета Шљиванчанин: -Ово сабрање има за циљ сагледавање стања у вјеронауци и препоруке Катихетског одбора за будућу наставу, и наравно, размјену искуства, а све у циљу побољшања саме наставе. Вјероучитељи су имали посебну част и радост да чују речи поуке митрополита Амфилохија и уваженог професора Драгомира Санда. Митрополит је казао да је велики број вероучитеља у малој Црној Гори добар знак у временима у којима живимо, а у којима се обнавља истина Божја и тврда православна вера, верност Богу Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу љубави који је сведок вечног људскога достојанства и смисла живота и света. Обнављају се и сведоци Божје истине а потврда тога је ово сабрање. Митрополит је истакао да су вероучитељи призвани да буду сведоци велике спасоносне истине за судбину света и човечанства, сведоци, али не само речју, већ и својим делима и животом, сагласно Јеванђељу: -Да би научили друге како да вјерују и како да живе, морамо сами да се потрудимо да будемо свједоци и ријечима, али и свједоци својим животом и дијелима. Такви су били прави истински вјероучитељи кроз историју од апостола светих. Они су мученички пострадали. Крвљу својом посвједочили су своју вјеру и вјерност Пресветој Тројици на Христолик начин, онако како је Христос посвједочио своју вјерност човјеку, свијету – својој творевини, жртвовавши себе распећем и смрћу. На то су призвани и сви они који су Његови. Професор Драгомир Сандо је подсетио на древну изреку: „Учећи себе, учимо и друге, а учећи друге учимо и себе“, истичући да она може потпуно да се примени у нашој православној хришћанској Цркви. Посебну радост је исказао сабрањем у светињи у којој је први пут, наглашавајући да је доживљава као посебно откровење. Професор је казао да не само да је процветала та пустиња, него су и остали манастири у Митрополији доживели своје преображење у градитељству, а самим тим и храмови и остале светиње. Он је нагласио да поред њих, као нешто што се подразумева као услов живе Цркве, свештенство и монаштво Митрополије је доживело живи преображај и по броју, а још више по свом квалитету. Професор је истакао да вероучитељи који су отишли по завршетку Православног богословског факултета Универзитета у Београду нису отишли у непознато, да су овде и он лично прати њихов рад и труд и похваљује га. -Радите у ванредним околностима и морам да вам одам благодарност и у неку руку и чуђење. Нисте сами у том погледу. Наши сусрети и оно што чините у оквиру сабора веронауке на неки начин говори о вашем резултатима који су познат и шире од Црне Горе, казао је протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо на Сабору вјероучитеља Митрополије црногорско-приморске у Стањевићима. Извор: Српска Православна Црква

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско- приморски г. Амфилохије са свештенством и вјерним народом данас, 21. октобра је у Ђенашима код Светог Стефана служио Свету архијерејску литургију и обавио велико освећење новообновљене Цркве Светог Стефана Штиљановића. Митрополит Амфилохије је рукоположио монаха Гаврила, сабрата манастира Прасквице, за ђакона. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђељског зачала Високопреосвећени је казао да је храм Божији који се гради и обнавља симбол људског тијела и душе, јер је тијело призвано да буде храм Божји. „Ви сте храм Божји, по ријечима апостола Павла, а и храмови који се граде и обнављају су призвани да се у њима призива Дух Свети животворни да их освећује, као што и ми призвасмо Духа Светога да освети овај храм“, истакао је Митрополит. Додао је да је и овај новообновљен храм у Ђенашима освећен како би био мјесто гдје ће се сабирати душа жедне и гладне живога Бога, које ће прослављати име Његово и обнављати себе и своју природу, не земаљским знањем и мудрошћу, него силом Божјом: „Јер они који се сабирају у Свете храмове, они се не клањају тијелу и крви него се клањају Страшноме Богу, имену Његовом и Њему једином служе. Овај обновљени храм је путоказ и нама да обнављамо и преображавамо себе у храмове, Духа Светога животворнога – Божијега духа, да постајемо оно зашта нас је Бог створио. Да обнављамо у себе онај лик Божији и Божје подобије, да примајући Светога Духа, нарочито кроз Свету тајну причешћа Тијелом и Крвљу Господњом, постајемо заједничари вјечнога Царства Божјег.“ Митропилит Амфилохије је подсјетио да је овај храм посвећен Светом Стефану благовјерном деспоту српском Штиљановићу, који се трудио у току свога земнога живота, да преобрази себе у храм Божји својом врлином заједно са својом супругом Јеленом – монахињом Јелисаветом. Свети Стефан Штиљановић је родом из Црмнице, а живио је и у Паштровићима. Онда је у она тешка времена страдања нашег народа са Истока и Запада, од истих оних сила од којих и данас страда, отишао за Срем и тамо бранио народ свој од напада и са Истока и са Запада. Мошти Светога Стефана Штиљановића до 1942. биле су у манастиру Шишатовац а када је запријетила опасност да буду уништене од хрватских фашиста пренијете су у Београд у Саборну цркву гдје се и данас налазе. Истичући да се благодарношћу блаженог спомена Патријарха Павла, дио моштију Светога Стефана Штиљановића чува у Цркви Светог апостола Томе, владика је казао да је данас благословом Патријарха Иринеја из Саборне цркве донијет дјелић његових моштију које су уграђене у икону Светога Стефана која ће се убудуће налазити у овом храму. „Тамо гдје се дотакне сила Божија – сила Духа Светога тамо и кости процветају и остају. Тако опстају мошти светитељаве, не својом силом и неким људским знањем, него опстају силом Духа Светога. Они који исповједају Христа као Сина Божјег и који живе по Његовим заповијестима, труде се да ходе за Њим, они кроз покајање, духовни подвиг, труд, молитву, извршење заповјести Божијих, задобијају Духа Светога. И онда Дух Свети кроз њих говори, свједочи ту вјечну истину о живом Богу, Богу љубави – Оцу и Сину и Духу Светоме коме се ми клањамо, у име којег се крштавамо, живимо“, казао је у архипастирској бесједи Митрополит и закључио да очекујемо да нас Божја љубав, Светотројичина загрли и грли не само овдје на земљи него и у вјечности послије нашег упокојења у вјечном и непролазноме Царству Божјем. На крају Литургије Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је заблогодарио свима који су обновили ову цркву и одликовао архипастирским похвалницама Илију С. Вуковића и Вида М. Рађеновића за уложени труд и жртву у обнови многих паштровских храмова а посебно овог Храма Светога Стефана Штиљановића у Ђенашима. Вјерници су у Ђеношима данас имали посебну радост и благослов да цјеливају и икону са моштима Светог Стефана Штиљановића, дар Саборне цркве из Београда, и његове мошти које су донијете из Цркве Светога Томе. Након Свете службе Божије приређен је пригодан културно-умјетнички програм и трпеза хришћанске љубави. Весна Девић Извор: Радио Светигора

Вјерном народу који се на овај празник у великом броју сабрао на овој Светој Литургији и у овоме Светоме храму, се обратио празничним словом протојереј Предраг Шћепановић и указао на велику љубав Светога Јована Крститеља према Богу и према покајању, које по ријечима оца Предрага представља најљепши цвијет људског поштења. Он је нагласио да се у томе и огледа најважнија мисија Светога Јована. “У овоме свијету ми живимо, браћо и сестре, као на ивици мача – на ивици добра и зла. Е та два пола људског карактера – добро и зло, ми између та два пола бирамо. Бирамо којим ћемо путем кренути. И зато данашњи празник усјековања показује нам да смо сви ми људи пред избором – да ли ћемо се опредјелити за добро или за зло. Да ли смо духа Јовановог, духа правде и истине – духа Христовог пута, или смо пак Иродијадиног духа који виче: Више страсти ! Више хљеба и игара, више забаве ! Док је Јован само викао : Више правде Божије!“, казао је отац Предраг. Додао је да је Свети Јован Крститељ због тога претеча. „Он је праведник, он је проходио пут праведницима, он је показао браћо и сестре, да је судбина праведника у овоме свијету да страда. Није ствар у томе да волимо, да уживамо у патњама. Међутим, ако желимо и хоћемо да идемо Христовим путем, морамо бити спремни и на неправде и на препреке на путу и на болести и на све оно што ће нас снаћи, знајући да је награда она коју је добио Свети Јован Крститељ. Он је ту награду добио у царству Божијем – Царству небеском. Према томе, та се награда не добија на Земљи, она се добија у Царству Христове свјетлости“ – Закључио је тиме своје обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Црква Православна највећу част, после Христа, указује Његовој Пресветој Мајци која својом улогом има посебно место у Божијем домостроју спасења света и човека. Својом послушношћу она је постала Богомајка, односно, она која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“. Рађањем Богочовека Христа она је постала „Шира од небеса“. Због тога догађаје из њеног живота Православна Црква прославља са највећим благољепијем, а молитве Пресветој Богородици вернима дају истинско умиљење и утеху. Места где се на најлепши начин, даноноћним молитвама и похвалама, прославља Пресвета Богородица су свештени манастири Православне Цркве. У њима монаси и монахиње, непрестаним послушањем, смирењем и благодарењем, подражавају њен начин живљења. Манастир Лепавина, будући да је посвећен Пресветој Богородици и да је чувар њене чудотворне иконе, сваки празник у њену част, већ вековима, прославља са посебном свечаношћу. О таквим празницима манастирско братство дочекује свога Митрополита, свештенство и многобројни народ, који се као река слива у манастирски храм, како би се поклонили и своје молитве узнели пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Литургију у раним јутарњим часовима, у параклису св. Тихона Задонског, служио је јереј Радован Димитрић, парох у Копривници. У манастирском храму Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, уз саслужење презвитера и ђакона из свештених Епархија загребачко-љубљанске и бањалучке. У Божанственој Литургији учествовао је многобројни народ из манастирске околине, али и мноштво верујућег народа из целе Хрватске, Републике Српске, Словеније, Аустрије, Србије и шире. После чина благосиљања колача и кољива, припремљеног у част Пресвете Богородице, верном народу је беседио Митрополит Порфирије. Митрополит је казао да „данас празнујемо највећу међу нама и прву на челу људског рода. Славимо Ону која се сва претворила у љубав и која је сва постала служење. Ону чији је живот пронашао, и даље проналази, свој смисао само у томе да служи нама људима. Да служи скромношћу и смирењем, да служи хитањем нама у помоћ. Радост је данас велика у Цркви Христовој. Радост је неизмерна и неописива данас овде и међу нама, у овој светој обитељи која је посвећена управо њој коју данас славимо. Мајка Божија је мајка Онога који је дошао у свет да постане почетак и крај, Алфа и Омега нашега постојања, да постане Спаситељ света. Да нам покаже зашто смо створени, зашто смо дошли у овај свет, шта је наш почетак и крај, који је смисао и које је наше назначење“. По завршетку Свете Литургије, сагласно манастирским типицима, уследила је трпеза коју је, и овога пута, манастирско братсво припремило за све присутне. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

„Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs

Додао је да је потребно да се у новој години ослобађамо страсти од људских грехова, од свега што нас помрачује и загађује изнута. „Једино тако ако будемо радили у овој новој години, онда ће нова година заиста бити нова по тој новини о обнови врлином и часним и честитим дјелима које дјеламо и у односу према Богу и у односу једних према другима“, нагласио је Владика Амфилохије. Владика је рекао да је 1918. година упамћена по догађајима који су означили прекретницу у историји. Ти догађаји су на свјетском плану убиство руске царске породице, а код нас обновљење јединства Пећке Патријаршије. „Има ту једна група која наше браће који стварају некакву аутокефалну, како је зову, црногорску цркву. Од чега је стварају – од ничега. Група деликвената духовних, моралних, црквених, она је на тргу Јосипа Броза на Цетињу, како каже у одлуци полицијске станице цетињске ‘створила вјерску заједницуЦПЦ’. Какве везе та вјерска заједница може имати са Црквом Божјом која овдје постоји скоро двије хиљаде година. А нарочито, без прекида постоји од времена Светога Саве и Светога Илариона, првога зетскога епископа“, казао је он. Он је рекао да се Русија вратила сама себи и запитао се хоће ли се вратити Црна Гора сама себи у Новој години. „Црна Гора која се гради на богоубиству и братоубиству, на лажним темељима, на лажној вјери не може имати будућност. Неопходно је да дође до помирења међу браћом, не дијелећи се ни на ове ни на оне, него да се вратимо заједништву. Није то Црна Гора краља Николе. Треба да се ослободимо лажи, обмана, превара… Диобе међу браћом преточиле су се у језичке и националне диобе“, поручио је Владика Амфилохије. Владика Амфилохије се осврнуо и на захтјев који је Митрополија упутила држави, а тиче се градње саборне цркве Свете Тројице на Цетињу у којој треба да буду смјестене три велике хришћанске светиње: рука Светог Јована Крститеља, честица Часног Крста и икона Богородице Филеримос. „Ја се надам да ће наш предсједник схватити да треба да се подигне храм изнад Цетињског манастира, те да ће по томе остати упамћен“, казао је он. „Дај Боже да се обновимо богољубљем и братољубљем. Дај Боже да се то догоди са свим земаљским народима, да сви буду један истински Божји народ који не гине, не пропада и не уништава се. Без вјере нема праве обнове људског бића. Људи мијењају себе и ослобађају се се онога што имају у себи. Од људскога бијеса и људскога сљепила, од тога да нас ослобађа Нова година“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска