Претражи Живе Речи Утехе

У Требињу од 26. јуна траје тродневни програм под називом „Косовски завет: историја и култура памћења у Републици Српској“, уз изложбу и симпосион, објавила је Епархија захумско-херцеговачка. У оквиру Требињског културног лета у Музеју Херцеговине у Требињу биће одржане Видовданске свечаности од 26. до 28. јуна 2023. године. У организацији Центра за друштвено-политичка истраживања биће одржан тродневни научни скуп. У понедељак, 26. јуна у 19 часова у Музеју Херцеговине у Требињу биће отворена изложба „Орао, лав и крин – хералдика средњовјековних српских земаља“, аутора мр Јанка Врачара, музејског савјетника историчара из Музеја Републике Српске и МА Дејана Дошлића, вишег асистента Филозофског факултета Универзитета у Бањалуци. Наредног дана, у уторак 27. јуна, у 10 часова одржаће се симпосион „Косовски завјет: историја и култура памћења у Републици Српској“ на коме ће бити представљени радови из области историје, археологије и епиграфике. Садржај програма: Понедељак, 26. 6. 2023. год. 19.00 часова Музеј Херцеговине, Требиње Отварање изложбе „ОРАО, ЛАВ И КРИН – хералдика средњовјековних српских земаља“ Аутори: Јанко Врачар и Дејан Дошлић – Музеј Републике Српске Уторак, 27.06.2023. год. Музеј Херцеговине, Требиње СИМПОСИОН „Косовски завјет: историја и култура памћења у Републици Српској“ ПЛАН РАДА: 09:20 – 09:30 РЕГИСТРАЦИЈА УЧЕСНИКА 09:30 – 10:00 ИЗЈАВЕ ЗА МЕДИЈЕ 10:00 – 10:20 УВОДНО ОБРАЋАЊЕ ОРГАНИЗАТОРА 10:20 – 12:30 ПРВА СЕСИЈА 10:20 – 10:25 Најава учесника прве сесије 10:25 – 10:45 Проф. др Радмило Пекић „Од Билеће до Косова поља: Војевање Краља Твртка I Котроманића против Османлија“ 10:45 – 10:55 Дискусија 10:55 – 11:15 Мр Бојан Крунић „Косаче и светосавље“ 11:15 – 11:25 Дискусија 11:25 – 11:45 Мр Ивана Грујић „Археолошка истраживања средњовјековног Требиња“ 11:45 – 11:55 Дискусија 11:55 – 12:15 Љиљана Парежанин Врућинић „Православна црква Светог арханђела Михаила у Трновом Долу, Билећа – саборност у заштити културног добра“ 12:15 – 12:25 Дискусија 12:25 – 12:30 Најава учесника друге сесије 12:30 – 13:00 ПАУЗА 13:00 – 15:00 ДРУГА СЕСИЈА 13:00 -13:20 Мр Марко Алексић „Војни и историјски аспекти Косовске битке“ 13:20 – 13:30 Дискусија 13:30 – 13:50 Др Горан Комар „Православни натписи и црквишта у Босни и Херцеговини“ 13:50 – 14:00 Дискусија 14:00 – 14:20 Ма Дејан Дошлић „Краљ Стефан Твртко и Косовска битка“ 14:20 -14:30 Дискусија 14:30 – 14:50 Предраг Лозо „Политика памћења и Косовски завјет у Републици Српској“ 14:50 -15:00 Дискусија 15:00 ОБРАЋАЊЕ ОРГАНИЗАТОРА И ЗАТВАРАЊЕ СКУПА Преузмите план рада у пдф. ВИДОВДАН, сриједа, 28. 6. 2023. год. 09.00 часова СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА Храм Светог Архангела Михаила, Трнов До, Билећа Извор: Епархија захумско-херцеговачка

У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)

Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, поручио је отац Гојко Перовић у Подгорици. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је синоћ изузетно посјећено предавање Библијска Црна Гора у организацији Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори. Књижара Матице српске у Подгорици била је тијесна да прими све оне који су жељели да чују бесједу пароха цетињског о паралелама између Библије и Црне Горе кроз њену историју. “Црква је носећа државотворна култура Црне Горе, а Цетињски манастир је мјесто, наша светиња, гдје се одиграо онај историјски трансфер између античке старе Дукље и модерне државе, коју су установили владике и владари из династије Петровића”, поручио је отац Перовић. Прота Гојко је констатовао да има много примјера сличности између онога што нам Библија – књига над књигама говори и писаних свједочанстава које су нам оставили они који су стварали Црну Гору и њен идентитет. “Његошево штиво је дубоко библијско”, казао је о. Гојко Перовић и додао да је идентитет Црногораца утемељен управо у дјелу нашег највећег пјесника и владара. “Идентитет Црне Горе и Црногораца је филозофија збјега, како је то Његош забиљежио у свом непролазно вриједном дјелу. Његош је то више пута истицао, и у својој поезији и у дипломатској преписци”, подјстио је о. Гојко. Он је истакао да су Црногорци непрестано тражили мир, који нису проналазили, баш као и израиљски народ како је то описано у Библији. Управо однос ропства и слободе, како је казао је отац Перовић, доминира Његошевим дјелом и филозофијом. “Као што је израиљски збјег предводио Мојсије, тако је наш, црногорски предводио Св. Петар Цетињски – законодавац, ратник, пророк и државник”, казао је цетињски парох. “Народу какав је црногорски – чији је идентитет утемељен на Цркви, на личностима какви су Св. Петар Цетињски, Његош, на непрестаној борби за слободу, мир и правду, тражити нови идентитет `који је другачији од идентитета у другој држави`, како је недавно казао предсједник државе, граничи се с здравим разумом”, нагласио је о. Перовић. Поручио је да литије против Закона о слободи вјероисповјести нису никакав напад, већ борба за боље друштво и боље људе, и да у том смислу у њима нема мјеста за политику ни страначке подјеле. Отац Гојко је истакао да Црна Гора треба да буде држава у којој су сви пред законом исти, без обзира да ли су православци, муслимани или католици, а да Закон о слободи вјероисповјести ставаља православне вјернике и Цркву у неравноправан положај у односу на друге вјероипсовјести. Позвао је власти да “оставе Цркву, њене светиње у којима постоји ред већ два миленијумима”. “Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Ови који су донијели закон оптужују нас да литијама враћамо Црну Гору у средњи вијек. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, хоћемо закон који неће одвајати православне од католика. А, тако ће бити ако се овај закон буде примјенио”, поручио је отац Гојко Перовић. Све црногорске владике хиротонисане ван Црне Горе “Оно што чини аутокефалност једне Цркве је да она сама себи бира поглавара, што никад није био случај с Црквом у Црној Гори. Она је била аутокефална само у Уставу краљевине Црне Горе. Ни један владика није хиротонисан на тлу Црне Горе”, подсјетио је о. Гојко Перовић. Владика Саво Очинић је хиротонисан 1692. у Хергег Новом, а владика Данило Петровић у Печују у Угарској, а рукоположио га је Арсеније Чарнојевић из Бајица. Саву Петровића је хиритонисао пећки патријарх Мојсије Рајевић, Василија Петровића пећки патријарх Атанасије Гавриловић. Св. Петра Цетињског хиротонисали су Мојсије Путник и други архијереји Карловачке митрополије. Отац Перовић је подсјетио да Св. Петар, док је био архимандрит, бечком двору писао да Црногорци сами себи бирају поглавара и хиротонишу га ван Црне Горе све док се не врати патријарх у Пећ. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Латинска реч cultura, која означава узгајање, обликовање, образовање, васпитање, развој потиче од речи cultus, која значи богопоштовање, богослужење, култ. Култура има, дакле, несумњиво, религијске корене. Бог ствара човека као биће културе. Бог је заповедио човеку да чува и обликује свет који га окружује. Зато су многи учитељи и оци Цркве указивали на божанско порекло културе (Климент Александријски, Григорије Богослов и др.). Током историје Цркваје усвајала много тога што је човек створио на плану уметности. Често је користила културу као средство да би изразила своје духовно и егзистенцијално искуство. Она је људску културу усмеравала према надкултурним циљевима и вредностима. Вера се најбоље примала кроз различите форме културе. Иконопис, поезију, музику, архитектуру итд. Људска култура означава културна настојања, али и укупност подухата или резултата тих настојања. Многозначна је и испољава се као духовна и материјална, лична и друштвена, општељудска и национална. Обухвата свеукупност материјалних добара и духовних вредности које је постигао човек на свом историјском путу очовечења и обожења. Култура је специфично људски феномен, дело и продукт човека као рационалног и моралног бића. У смислу латинског термина cultura значи усавршавање, неговање, обликовање, духовно организирање и оплемењивање природе, у сагласју с људским сврхама и потребама. Као творевина људског духа, која се објективизује у културним добрима и вредностима, она је трајни задатак и идеал којему непрекидно тежи homo sapiens и homo moralis. Налазећи се у вредносној сфери и царству сврха, култура је нераздвојиво везана за човека биће са развијеним смислом за вредности који је управо том својом наданималном димензијом живота омогућује и ствара. Култура се остварује у следу нараштаја преношењем културних тековина с човека на човека, с генерација на генерације. Тако повезује људе и народе. На националном нивоу обухвата историјску традицију, морал, обичаје, науку, уметност и укупно стваралаштво одређеног народа. Језик је битна ознака сваке националне културе. Као што је култура специфично људски феномен, тако је и човек у самој својој бити културно биће. И он је део природе, и њега треба култивисати, очовечити, усмеравати према општим културним и духовним сврхама, оспособити га за стварање културних добара. Култура је у том значењу усавршавање и обликовање не само природе него и човека, развијање свих његових људских могућности. Тиме се повезује с процесом васпитања и образовања развијања и обликовања човека као уљуђеног бића. Данас сви говоре о „кризи културе“. Зато се намећу многа питања: Шта је култура? Какав је однос традиционалне и модерне културе? Шта је популарна а шта висока култура? Има ли култура вредност по себи и за себе? Није ли култура луксуз, игра, сујета, гордост, раскош, замка за душу? Да ли је савремена масовна и потрошачка култура постала роба? Да ли је „културни“ и „цивилизовани“ човек бољи и племенитији од некултурног? Какав је став хришћана према култури? Какву вредност има традиционална хришћанска култура за савременог човека: егзистенцијалну или музејску и археолошку? Каква је природа хришћанског културног стваралаштва данас? Како хришћани виде савремени идеал мултикултуралности? Како разликовати кич од културе? Постоји ли однос својеврсне идолатризације и митологизације културе која је опијум за метафизички отупљене масе? Ово су само нека питања која траже одговор. Уместо одговора на ова питања задовољићу се изношењем неколико начелних ставова који се односе на постављена питања. Човек је стваралачко биће, у неку руку вице-творац универзума. Човек је биће култа и културе. Културом се реализује као личност. Њоме обједињава прошлост, садашњост и будућност. Као боголико биће припада двама световима: тварном (створеном, материјалном) и нетварном (нествореном, божанском). Својим стваралачким потенцијалима и енергијама надилази тварни свет, ослобађа се окова природних стихија. Културом човек вапије за новим светом, новим животом, „новом земљом и новим небом“. Стваралштвом човек гради свој сопствени свет. Кроз културу материја се одуховљује и преображава, а дух се опредмећује и материјализује. Културни ствараоци су се упоређивали са свештеницима. Култура је средство општења међу људима. Култура је дар, богатство. Хришћанска култура је у својој суштини рам у ком је икона Христос, упркос чињеници што она није монолитна, што постоји више типова хришћанске културе: романска (латинска), германска (готска) и византијска (православана). Православна култура је теургијска, то је култура есхатолошког реализма, својеврсна просопографија. У свим својим формама она уприсутњује и опредмећује будуће Царство Божије овде и сада, у времену и простору, у историји. Та култура је иконијска јер иконизује Архетип, Личност Богочовека Христа, истинитог Бога и истинитог човека. Хришћанска култура извире из култа. Она нема разлог свог постојања у себи и по себи. Узрок и циљ културе је изван ње саме. Култура је у функцији Литургије. Архитектура, иконопис, фреске, музика, примењенауметност, све је у функцији Литургије. Храм је „слика неба на земљи“. Икона је „прозор ка небу“, односно „поклоњење“ које узводи прототипу. Хришћанска култура је онај спољашњи амбијент који треба да човека подстиче и усмерава на егзистенцијални сусрет са Богом. Култура је средство општења са другим, начин да се оплемени карактер и припитоми грехом подивљала људска природа. Смисао културе је првенствено превазилажење самољубља, гордости и човековог највећег неприј атеља: смрти. Када се култура одвоји од култа, аскезе, онда она уместо да ослобађа човека од робовања стварима, и сама се потчињава стварима. Тада она постаје мит и фетиш. Отуђеност од Бога за последицу има стварање идолатријског става према култури. Тад се културна добра сакрализују и постају нова божанства. На иконобожачки и идолатријски став према култури током историје нису били имуни ни хришћани. Савремено хришћанско културно стваралаштво (мислим и на православно) угрожено је споља и изнутра. Оправдано је поставити питање: Да ли заиста савремени хришћани стварају нова културна добра или је реч о копирању, репродукцији, рестаурацији, фотографисању и конзервацији прошлости. Пре да је ово друго, а све под изговором да се остане веран „вери отаца“. Данас сви хришћански народи пате од романтичарских представа прошлости, када је било све идеално и савршено а сада изопачено и дефектно. Нека икона, или храм, јесте православнија уколико је боља копија неке старије. Та тенденција прети да Цркву претвори у обичан музеј уметничких и културних старина и обичаја, несумњиво прекрасних, али трагично беживотних. Снага овог културног ултра-конзерватизма није мала и безначајна. Њу не умањује ни чињеница да постоје и они култирни ствараоци који своје надахнуће црпе из есхатона. Данас нам не треба нека „егзотична“ хришћанска (православна) култура, већ култура која је у стању да склопи брак са савременом епохом и да је надахњује, култура која је у стању да изрази оно радикално ново, што је Христос даровао свету, а које ће се у својој свеукупности остварити у будућности. Слобода је неопходна претпоставка сваке истинске и аутентичне хришћанске културе. Православна Црква се никада није залагала за културну унификацију света. Она је јуче, данас и сутра за сапостојање и прожимање различитих народних култура. Сваки народ, сваки појединац има право да манифестује своју веру у категоријама своје културе. Јеванђеље траба да инкултурира у свакој локалној култури. Зато она данас види Европу као мозаик у лего коцкицама различитих култура. Живимо у ери глобализације културе, невероватне интеграције света. Ствара се универзална, масовна и интегрална култура. Захваљујући информатичком и технолошко-техничком развоју човек може да партиципира у свим културама света, и то је нова реалност са којом смо суочени. Културна глобализација света данас изазива осећај да се свака национална култура (мања или већа) осећа угрожено. Па ипак, данашњи свет не припада ниједној нацији посебно, ни једној култури посебно. Данашњи свет припада свим културама ако су способне да изграде своје место у њему. Хришћанство има изразито персоналистичку и отворену антропологију и онтологију, отворену и комунитарну културу. Зато оно никада не може да прихвати културни гето и изолацију. Извор: Теологија.нет

Дводневни научни скуп на тему: „Српски културни простор: устројство, проблеми, вредности”, отворен је у петак, 17. маја 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. У име Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, учеснике скупа је поздравио бивши нишки Епископ Јован (Пурић), који је истакао да најдубље стваралаштво треба да добије вечни значај. Нема сукоба између Пушкина и једнога Серафима Саровскога, али ће многи поставити питање нама који смо се сабрали: „Зашто нисте нам помогли да се спасемо од упропашћавања културе?” Сигурно да је то велика Тајна присуства и Бога и Духа Светога, јер без Њега нема духовности. Само памћење, само сећање је, уствари, у Литургији – сећање на оно што је Господ Исус Христос урадио за нас. Нека Бог дâ да овај скуп буде не само теорија и затворен у овај простор, него да има и практичне последице и утицај кроз државу, кроз институције, на обичног човека, да се наш човек подигне у духу и да нам васкрсне српска култура, поручио је бивши нишки Епископ Јован. Обраћајући се присутнима, професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је циљ овог округлог стола да се сагледа какво је садашње стање на српском културном простору. Једино на такав начин моћи ћемо сопствену културну самосвест да подигнемо до нивоа који нам омогућује успешно решавање одређених питања важних за достојанствени опстанак српскога народа, казао је професор Станић. Господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања Републике Србије, указао је на важност заједничке културе сећања и историјског памћења. У данашњим сесијама учествују академик Матија Бећковић, професор др Мило Ломпар, професор др Богољуб Шијаковић, академик Миро Вуксановић, др Александар Гајић, Иван Негришорац, Драгослав Бокан, и многи други научни делатници. Сутра, 18. маја, о устројству, проблемима и вредностима српског културног простора ће говорити: професор др Ђорђе Ђурић, професор др Игор Борозан, професор др Валентина Питулић, професор др Лидија Томић, и други стручњаци за наведену тематику. Радови са овог научног скупа – 63 реферата – биће штампани у Зборнику. О наведеној теми, у српској култури одавно није било овако широких, систематичних и организованих разговора. Претходни се догодио пре више од две деценије, октобра 1998. године, у организацији Академије наука и умјетности Републике Српске. Извор: Радио Беседа

Свети Кирило и Методије, минијатура из XV века Током своје славне мисије у Великој Моравској, солунска браћа Св. Кирило (пре примања монашког пострига знан као Константин Философ) и Св. Методије били су суочени са снажном опозицијом – германским клиром који се надметао у задобијању душа обраћених Словена, и који је тврдио да се Писмо може читати само на три језика: јеврејском, грчком и латинском, и да је превод на словенски неприхватљив. Тако су ови византијски мисионари имали удела у сукобу који је антиципирао велике дебате из времена Реформације, које су се тицале питања да ли би Писмо требало бити доступно лаицима. Заиста, настојање њихове целокупне мисије је било засновано на превођењу Библије и литургије Православне Цркве на језик разумљив њиховим обраћеницима. Они су тако створили „црквенословенски“ језик – заједничког носиоца хришћанске културе међу православним Словенима. У Прологу састављеном у стиховима (Прогласу), који је претходио преводу јеванђељских зачала, изразили су смисао своје мисије развијајући богословље Речи.[1] Обојица браће су читала Писмо у светлости грчке отачке традиције којој су били подучавани. Она је инспирисала оно што се често назива „кирило-методијевска“ идеологија, која се заснива на веровању да хришћанска вера мора бити одомаћена да би произвела аутентичне плодове динамичке људске сарадње са Богом у изграђивању хришћанског друштва и хришћанске културе. У овом есеју покушаћемо да изразимо део смисла те богословске и духовне традиције, не само у њеним историјским димензијама, како је инспирисала Св. Кирила и Св. Методија пре једанаест векова, већ и како може пружити решења за савремена питања. У најсвечанијим тренуцима литургијске године, у литургији пасхалне вечери, Црква проглашава кроз Пролог Јовановог Јеванђеља да: „У почетку беше Логос“. У нашој секуларној цивилизацији термин логосније потпуно страна реч – срећемо га сваки пут када говоримо о био-логији, психо-логији, или кад год утврдимо да су наше речи или поступци логични. Наша деца уче све ове термине у најсекуларнијим од наших школа. То су високо поштовани појмови, некада супротстављени ономе што се назива религијом, зато што су научни појмови. Они означавају једно знање о стварима, о животу, о људској личности, док се религија циљано бави само нагађањима, или митовима, или бар символима. Дакле, логос подразумева знање, разумевање, значење. И заиста, она најсмелија, најизазовнија, најафирмативнија од свих речи у Писму јесте она која каже: „У почетку беше Логос, И Логос беше у Бога, И Логос беше Бог.“ (Јн. 1, 1) То значи да је кључ сваког знања, разумевања свега што може бити сазнато, и заиста, смисао свега што постоји у Богу, у Логосу. „Све кроз њега постаде и без њега ништа не постаде од онога што је постало.“ У творевини су ипак присутне и силе таме, силе безакоња, хаоса и отпора Логосу. Ове бесловесне силе су, такође, поменуте у истом овом Прологу Јовановог Јеванђеља: „Беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.“ Ипак, јединствени догађај који изражава целокупан садржај хришћанске проповеди се збио: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, И видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине.“ Врло често смо склони да Јованов Пролог сматрамо периферним наспрам основног садржаја Јеванђеља, као да је он неки вештачки и застарели покушај философског објашњења Христовог идентитета. Логос, како нам се говори, јесте концепт који потиче из философије стоика. Он је стран јеврејској мисли и према томе не припада изворном хришћанском јеванђељу. Ипак, већина модерних егзегета се слаже да, иако Јован промишљено користи појам познат јелинском свету унутар кога су се ране хришћанске заједнице почеле ширити, он је у својој теологији логоса у основи инспирисан сликом божанске мудрости коју налазимо у Причама Соломоновим: „Господ ме је имао у почетку пута својега, пре дела својих, пре свакога времена. Пре векова постављена сам, пре постања земље. Кад још не беше бездана, родила сам се, кад још не бејаше извора обилатех водом. Пре него се горе основаше, пре хумова ја сам се родила; Још не беше земље ни поља ни почетка праху васељенском; Кад је уређивао небеса, онде бејах; кад је размеравао круг над безданом. Кад је утврђивао облаке горе и крепио изворе бездану; Кад је постављао мору међу и водама да не преступају заповести његове, кад је поставио темеље земљи; Тада бејах код њега храњеница, бејах му милина сваки дан, и весељах се пред њим свагда; Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским. (ПричеСол. 8, 22–31) Синоптичка јеванђеља своје приповедање почињу историјским догађајима: рођењем Исусовим, Његовим крштењем и почетком проповеди. Насупрот томе, Јован почиње промишљеном паралелом између приче о стварању и оне о новом стварању у Христу: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1, 1) – „У почетку беше Логос“ (Јн. 1, 1). Наша уобичајена савремена методологија проучавања Новог Завета упућује нас да у Јовановом Јеванђељу видимо богословску интерпретацију већ постојећих и основних текстова синоптичара. Историјски, ово је несумњиво тачно. Ипак, литургијско предање тумачи Јованово Јеванђеље као темељ црквене киригме – у Православној Цркви Пролог Јовановог Јеванђеља се чита на литургији пасхалне вечери и тиме започиње годишњи круг читања Св. Писма. Шта та литургијска употреба наговештава? Наговештава да у Исусовом васкрсењу, празном гробу, радости тајанствених сусрета Васкрслог Господа са ученицима, лежи откривење смисла стварања. Прича о постању сама по себи не може бити схваћена без откривења у Исусу онога што је била истинска сврха Божијих творачких делатности. Ново стварање, ново човечанство, нова васељена (космос) који су пројављени у васкрсењу Исусовом јесу првобитна Божија намера. Као што се каже у Причама Соломоновим: „Весељах се на васељени његовој и милина ми је са синовима људским.“ (8, 31). Али, људи су одбацили заједницу са Богом и радост те заједнице била је замењена гордим самоодређењем људског рода, које је једино могло да изазове Божији гњев. Али, овде у Исусу је нови почетак, нова радост. И све ово је могуће јер ново стварање долази вољом истога Бога и остварује се истим Логосом. Тако, овде срећемо прву значајну импликацију Јовановог Пролога: Христос, будући да је Логос, није само спаситељ појединачних душа, Он не открива само етички кодекс или истиниту философију: Он је Спаситељ и Смисао све творевине. Последице ове чињенице по хришћанску мисију у свету су, свакако, и више него велике. Хришћанска Црква није само позвана да спасе човека као појединца од света, већ да спасе и сам свет. Јер, ако хришћани познају Христа, они су такође уведени и у познање смисла свега, они посједују крајњи кључ, свакако не за научно разумевање света, већ за сазнавање смисла творевине. Једна од најважнијих тачака коју је рана Црква схватила у светлу свог учења о Логосу јесте да свет, будући створен од Бога, није божански по себи. Обожавање космичких сила: звезда, грома или појединих животиња, одбачено је као идолопоклонство од стране раних хришћана. Они су засигурно препознавали духовне стварности иза ових космичких појава, али и ове стварности су биле створене и то често у демонском облику, нарочито онда када су захтевале или једноставно изазивале властито обожавање. Тако, први и иницијални корак „сваког човека који долази у свет“ јесте егзорцизам над њим самим и над светом око њега. Служба крштења почиње егзорцизмом [тј. „закљињањем“ – прим. прев.] и укључује и егзорцизам над водом која се користи за погружавање при крштењу. Егзорцизам над катихуменoм укључује дефинисање сатане као „тиранина“, што је технички термин који означава узурпаторе супротстављене законитим ауторитетима у људском друштву. Моћ сатанина није само зла и смртоносна, она представља узурпацију законитог Божијег ауторитета. Она је такође „тиранска“, у смислу да поробљава, док Божија моћ ослобађа. Катихумен не може постати усвојено дете Божије ако претходно није ослобођен од сатанине тираније. Исте идеје егзорцизма и ослобођења су дивно изражене у молитви благосиљања крштењске воде: „… Господару, ниси могао гледати где ђаво мучи род људски, већ си дошао и спасао си нас. Исповедамо благодат, проповедамо милост, не тајимо доброчинства… Ти си Јорданску воду осветио пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао си главе змија које су се тамо гнездиле.“[2] Идеје егзорцизма и ослобођења су праћене радосним исповедањем да је творевина, као духовна и вештаствена твар, позвана да поново постане рај слободе и живота: „… Ти, Господару свих, покажи ову воду: водом искупљења, водом освећења, очишћења тела и духа, ослобођењем окова, опроштењем сагрешења просвећењем душа, бањом поновног рођења, обновљењем духа, даром усиновљења, одећом нетрулежности, извором живота.“[3] Због тога, хришћанин не би требало да се боји светских стихија. Оне немају ни божанску, ни магијску моћ у себи, већ су створене од Бога, кроз Логоса, а силом Духа обнављају своју првобитну функцију и сврху. Род људски је позван да их контролише, уместо да им буде потчињен. Ово је смисао различитих обреда благосиљања и освећивања воде, хране и самих евхаристијских дарова – целокупна творевина је позвана на своју „логосну“ сврху под окриљем Божијим, а такође и под окриљем људских бића која, са Божијом моћи, треба да владају творевином (Пост. 1, 28). Дакле, Реч Божију, Логос, хришћани не само да проповедају, него хришћанска мисија јесте мисија обновљења творевине управо зато што је исти Логос био и Творац у почетку и сада опет долази у свет као његов спаситељ. И стога што је за Бога говорити исто што и чинити. Идеја обновљења, или нове твари, била је тема бројних неразумевања међу савременим богословима. Дефинисана у смислу „дубине“ ствари, по Тилиху [Tillich], и у смислу еволуције која неминовно иде ка тачки омега, по Тејару де Шардену [Teilhard de Chardin], „логосна“ структура космоса је често бивала редукована на секуларне категорије. Као резултат овога, обновљење по себи је било виђено као побољшање постојећег света и хришћанско учешће у процесима који су, како се чини, водили ка таквим побољшањима. Као резултат тога, хришћани су себе поистовећивали са покретима и идеологијама који ни по своме садржају, нити по идеалима нису били нови. Надамо се да се сан, који је навео многе искрене хришћане да замишљају ново стварање чисто у оквирима социјалне револуције или психолошког напретка, сада сагледава као оно што је одувек и био: основно неразумевање библијске идеје стварања. Заправо, неразумевање је старо колико и хришћански платонизам. Велики Ориген је у трећем веку одбио да ову библијску идеју схвати озбиљно, што је довело до тога да је људску судбину поистоветио са „вечним циклусима“ духова, који су отпадали, а потом се враћали созерцавању Божије суштине. Ништа истински ново се није могло никада догодити у овом кружном кретању. Али, Бог Аврама, Исака и Јакова је изнад сваког људског созерцања – Он је Онај Који је свемоћан, Пандократор, Творац. И Његов Логос је „у Њега“, нестворен и једносуштан. Једино овим нествореним Логосом и Духом који је остварио Његово присуство, пала творевина може бити обновљена. То не може бити постигнуто ни властитим напорима творевине, нити било каквим развићем исте. Већ 1967. године, на врхунцу секуларистичког покрета у западној теологији, један православни епископ је, говорећи на Седници Светског савета цркава у Апсали, рекао: „(Дух) је Присуство Божије међу нама, које сведочи нашему духу (Рим. 8, 16). Без Њега, Бог је далеко, Христос припада прошлости, јеванђеље је мртво слово, Црква је само организација, ауторитет је доминација, мисија је пропаганда, богослужење је присећање и хришћанско деловање је ропска моралност.“[4] Хришћанска мисија се састоји у откривању и поновном остваривању божанске и нестворене, трансцендентне и поново-стварајуће силе Једног Логоса у свету. Ово није једноставно „говорење“ или „чињење“. То је реалност онога што Павле мисли кад каже: „Ми смо сарадници Божији“ (1. Кор. 3, 9). За тај задатак људски род је одређен при стварању када је примио достојанство, јединствено међу свим створењима, „припадања“ Богу (Јн. 1, 11), поседовања властитог „логоса“ који га је ставио у природан однос пријатељства и заједнице са Творцем. Хришћанска теологија је изнашла низ формулација идеје да између Творца и творевине постоји однос ближи од односа узрок–последица. Ово, свакако, нарочито важи за човека, који је постављен као глава и средиште творевине. Библија о човеку говори, пре свега, као о „икони Божијој“. Нови Завет, такође, поседује велики број појмова који означавају заједницу која је у почетку постојала између Бога и човека, а која је раскинута грехом и поновно успостављена у Христу. Преокупација богослова у свим временима била је да се очувају два антиномична става хришћанског откривења: Бог је апсолутно различит од творевине; Бог је трансцендентан, „Једини Који истински постоји“; несазнајан по суштини; одговарајуће описан једино негативним терминима, будући да се све позитивне тврдње људског ума тичу ствари створених од Бога у поређењу са којима [стварима] Бог може само да буде Други. Бог је присутан у својим створењима; може се кроз њих видети; Бог је такође дошао „међу своје“, „постао тело“ и у јединственој Христовој личности сјединио божанско и људско тако блиско, нераздељиво, да се чак може рећи да је Господ славе био распет (упор. 1. Кор. 2, 8). Антиномија трансцеденције и иманенције мора бити одржана у хришћанском богословљу ако се жели избећи, с једне стране, пантеизам и, с друге, претварање Бога у философску апстракцију. Теологија о божанском Логосу, у Његовом односу са многим логосима твари, то „семе“ које чини божанску основу свега што по Божијој вољи постоји, јесте образац који се код отаца најчешће користи како би се изразио однос Бога и творевине. Чињеница да је то теологија коју већ срећемо у Прологу Јовановог Јеванђеља и да је, такође, била позната интелектуалном светоназору грчке философије, учинила ју је погодним средством комуникације између Цркве и света. Ипак, ова комуникација такође је морала да изрази апсолутну јединственост библијског Бога, личног Творца и личног Спаситеља света. Ниједна философија осим хришћанства није никада поистоветила Логос са личношћу Бога чији се однос са створењима одређује у смислу Његове воље да постоје не само ван Њега самог, већ у извесном смислу и у Њему – као објекти у чије постојање је Он лично умешан. Бог заиста није само Творац света, Он је такође „тако заволео свет, да је Сина свог Јединородног дао да, ко год верује у Њега, не погине, него да има живот вечни“. Тако, Реч Божија која је створила универзум није једноставно први покретач или неки апстрактни узрок. Ствари су створене не само Њиме, већ и у Њему (Кол. 1, 16–17). Он је постојао пре него што су оне дошле у постојање и њихово постојање има духовне корене у Њему. Ево како велики Свети Максим Исповедник види не само јединственог трансцендентног Логоса Божијег, већ и логосе појединачних створења који зависе од Њега и претпостоје у Њему: „Ми верујемо да је логос анђела претходио њиховом стварању: (верујемо) да је логос сваке суштине и сваке моћи која сачињава свет изнад нас, логос људи, логос свега што је Бог створио – а немогуће је све набројати – да је тај логос неизрецив и непојмљив у својој коначној трансценденцији, будући да је већи од сваке твари и сваке створене појединачности и разлике. Али овај исти Логос се пројављује и умножава од стране Бога у свим бићима која од Њега произилазе, сваки по властитој аналогији, и Он их све сажима у себи.“ [Главе о љубави III, 25; PG 91, 1024 B–C] Ово није просто оживљавање платонистичког „света идеја“, већ такође и – како смо већ нагласили – преформулација неколицине поглавља старозаветне „мудросне литературе“, које налазимо и у трећој глави Посланице Ефесцима: „Тајне од вечности сакривене у Богу који је саздао све; … многострука мудрост Божија, по вечној намери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему“ (Еф. 3, 9–11). Ово нам говори да, у божанском Логосу, свет има смисао, сврху и узор који је постојао пре самог стварања. Али, ово није наивна и ружичаста слика творевине. Смрт, грех, хаос, пропадање такође су присутни. Не постоји могућност повратка Богу, изворним коренима творевине, обнови смисла свих ствари без признавања трагедије смрти. Заправо, хришћани чак могу имати потпуније разумевање трагедије смрти, егзистенцијалне агоније, разних „слепих улица“ садашњег стања света, него секуларни егзистенцијалисти. Секуларни егзистенцијалисти описују шта јесте, али хришћани знају шта треба да буде, и тако су свеснији хаотичне, крваве и уистину безумне трагедије тренутног стања у коме се свет налази. Према Светом Максиму Исповеднику, свет није створен као фиксирана и стабилна реалност, већ као кретање. Сам појам „природе“ он дефинише као кретање, или прецизније као „логос сопствене суштинске активности“ [Amb. 1057 B]. Ово кретање је било благотворно, стваралачко и тако „природно“, док год је следило свој логос бића. Французи то дословно преводе као: „raison d’être“. Овај „raison d’être“ је наравно, био сам Божански Логос. Ипак, данас је човек у својим поступцима обузет ирационалном имагинацијом страсти, обманут похотом, и окупиран научним достигнућима за којим трага било из сопствених потреба, било из жудње да спозна принципе природе према законитостима науке. Ниједна од ових присила није постојала за првобитног човека, будући да је био изнад свега. Такав мора да је био човек у почетку – ни на који начин заокупљен оним што је било испод, око њега или у његовој близини, и желећи савршенство ни у чему другом до у неодољивом кретању, са свом снагом љубави управљеном ка Ономе Који је био изнад њега, тј. Богу [Amb. 1353 C]. Да није ово захтев Светог Максима Исповедника за стоичком апатијом, индиферентности према свету? Засигурно не, и то из два разлога: Коначни циљ – живот у Логосу – није непомичност нити пасивна контемплација, већ кретање, лични однос, сусрет у љубави и, стога, вечно прерастање из радости у радост, из славе у славу. Царство Божије није статичка непокретност, већ радост, стваралаштво и љубав. Оно што треба да се одбаци јесте користољубива преокупираност светом заснована на жељи да се свет користи као оруђе за преживљавање. Код Максима, као и у целокупној водећој мисли источне отачке традиције, смртност (а не „наслеђена кривица“) је страшна последица Адамовог греха. Мизерија садашњег света почива у његовој пропадљивости, и отуд константни знаци несигурности у којима човечанство егзистира: свет као целина, и свако од нас засебно је заузет (како само неуспешно) борбом за опстанак која се састоји из проналажења начина да се живот продужи, и откривања средстава која би неутралисала или уништила оне који (како верујемо) представљају претњу по нашу егзистенцију. Смртност је тако истински узрок наше огреховљене ситуације. Само-одбрана, само-потврђивање – на уштрб других – јесте оно што детерминише постојање нашег садашњег бесловесног света. Тако да, када нас Максим позива да се оставимо преокупираности науком, похотом, завишћу, то чини јер хоће да нас ослободи од утилитаристичке зависности од онога што не би требало да је наше истинско оруђе преживљавања. Он је свакако за слободну, свесну и стваралачку контролу човека који је носилац Творчеве иконе, а тиме и са-одговорности за твар, над универзумом, али је против наше поробљености светом. Његов опис људских бића у палом свету представља слику нарушене хармоније. Првобитно, Бог Логос је створио све ствари у хармонији. Постојала је, на пример, хармонија између: творевине и нествореног Бога; умствених и вештаствених ствари; неба и земље; раја и универзума; мушког и женског. Ове природне дуалности су требало да буду очуване у хармонији, али су заправо преобраћене у тензију, контрадикторност и несагласности. Пад је био разбијање твари, преокрет њене „словесне“ природе ка трагичној бесловесности, која на крају води уништењу и смрти. У контексту овог разбијања првобитног смисла и поретка ствари Максим, заједно са целим отачким предањем, сагледава велики догађај оваплоћења: „Логос постаде тело.“ Ово значи да је сâм Узор свега створеног, извор и мера хармоније и поретка, преузети на себе оно што је пало у дисхармонију и беспоредак. И тако, поново постоји хармонија између творевине и нествореног Бога, умствених и вештаствених ствари, неба и земље, раја и универзума, мушког и женског, али једино у Христу, оваплоћеном Логосу. Није нам могуће да овде даље развијамо теологију оваплоћења, али желим да нагласим само једну ствар, која је директно везана за нашу тему „Христa као Логосa“: Ако је Божански Логос постао тело, не постоји, нити икад више може постојати несагласност између божанства и човечанства. Немогуће је више да буду узајамно искључиви, јер за нас хришћане, Бог није само на небу, Он је у телу: прво, Он је са нама зато што је Логос и узор све твари; друго, зато што је постао човек. У Христу видимо Бога као савршеног човека. Наш Бог није „тамо негде“ – на небу. Људи су га видели, ми га видимо у Исусу Назарећанину. Надаље, Логос као божанска Личност мора бити виђен као лично средиште Христове људске делатности. Никејско исповедање вере нас учи да је Син Божији, једносуштан Оцу, „постао човек… страдао и био погребен“. Он је субјекат ових веома људских искустава Исуса Христа. Отуда, Он такође и са нама дели људска искуства. Логос лично јесте субјекат смрти која се збила на Голготи, и управо зато што је то била смрт оваплоћеног Логоса, а не смрт људске индивидуе, она је водила у васкрсење. Он је са нама у часу наше смрти, и жели да нас води у живот (ако и ми желимо). У оваплоћењу Логоса, Бог није само говорио, није само опраштао – Он је волео и делио свако људско искуство сем греха, укључујући и смрт и страшно страдање. У почетку „без њега ништа не постаде од онога што је постало“. И сада, у његовом другом и новом стварању, није оставио ништа што је створено ван себе, па чак ни смрт као човеково пало стање, која сада – ако верујемо у Христа – за нас може постати блажени починак, а не више трагедија. Наравно, проблем са савременим теолозима „смрти Бога“ јесте тај што њихов слоган значи нешто друго од онога што је под тим мислио Свети Кирило Александријски. Њихова брига јесте хуманизација Бога, како би могли да закључе да „нам се Он објављује у секуларним догађајима и кроз њих“.[5] Ово је управо супротно од онога што „смрт Бога“ на Голготи заиста значи: Логос умире на крсту, како би смрт била уништена. Након Голготе, смрт не успева да буде „профани догађај“. Она постаје света тајна, преображај прозаичног, физичког пропадања ткива у пасхални догађај који води у слободу и васкрсење. Логос, примивши човештво, даровао нам је моћ да трансцендирамо секуларне догађаје. Они се, наравно, и даље догађају, али ми имамо приступ Богу Који је изван њих и због тога смо слободни од њих. Наравно, и даље имамо мисију у секуларном свету, мисију међу онима који не виде Логоса ни у творевини, ни у његовом Оваплоћењу. Али динамизам, снага, смисао наше мисије може бити откривен једино у нашој независности од профаних догађаја и моћи трансцендирања истих. „Бог је постао човек“, рекао је Свети Атанасије Велики, не да би нестао као Бог већ „да би човек постао Бог“. Хришћанско јеванђеље, „блага вест“ састоји се у томе, и искључиво у томе. Теологија о Речи Божијој, као Логосу, нарочито у светлости оваплоћења, има велике практичне импликације на пољу хришћанске мисије и живота хришћанске Цркве. Ако је Логос творац, смисао и узор целокупне творевине, онда Његово Тело, Црква, нужно сноси са-одговорност, може се рећи и са-твораштво, у свету као целини. Ово је заиста суштински израз црквене саборности, њене умешаности у целовитости творевине, јер је сâм Творац њена глава. Пре свега, хришћанска одговорност је одговорност према свим људима. На служби у цркви Свете Марије Дјеве у Оксфорду, К. С. Луис је једном рекао: „Озбиљна је ствар живети у друштву могућих богова и богиња стално имајући на уму да и најдосаднија као и најинтересантнија особа са којом разговарате може једнога дана постати створење које ће вас довести у искушење да га, с обзиром на то како га сада гледате, или почнете обожавати или да постане ужас и пропадљивост какву срећете, ако је уопште срећете, само у ноћној мори. У сваком тренутку, у одређеној мери, ми помажемо једни другима да се усмеримо у једном или другом од ова два правца. У светлу оваквих преовладавајућих могућности, као и страхопоштовања и опреза које су им својствене, треба да се руководимо при бављењу једни другима, у пријатељству, љубави, игри и политици.“ Хришћанска одговорност није ограничена на „духовне ствари“ или на концепт „исправног веровања“, схваћеног као скуп система који се поимају искључиво разумом. Реч Божија не комуницира само људским речима; она је комуникација самог живота. Због тога је католичанска Црква кроз векове знала како да „шири реч“ кроз светост својих чланова, кроз поезију, кроз иконе, музику итд. објављујући хармонију, поредак, истину Божије креације. Дозволите ми да кажем да је обнова овог осећаја хармоније и лепоте данас потребна више од свега, како би наши савременици поново могли да чују хришћанску поруку. Ова обнова је могућа једино на основама обновљене перцепције Логоса и као Творца, и као Искупитеља. Хришћани никад не чине већи духовни злочин него кад прихватају дуализам благодати и природе, светог и профаног, када признају да постоји аутономна сфера натуралног која може имати сопствену лепоту (различиту од „религиозне“), сопствену хармонију (коју је Бог створио, али која је некако независна од Христа). Време је да почнемо да потврђујемо и прокламујемо да је Бог Творац лепоте и да ништа створено не може са правом бити „секуларизовано“ (као што је Достојевски рекао, ова Богом створена лепота ће на крају спасити свет). Сви знамо, на пример, како је кроз векове Црква користила музичке и сликарске изразе да би пројавила присуство Царства Божијег у литургији, како је обредима освећења и благосиљања потврдила свој наук о универзалности, обухватајући свецелу космичку реалност. Заиста, ништа од „старог“ не може бити остављено изван „новог“! Ово, ипак, не значи да свака форма културе доприноси пројављивању „нове твари“ или да је сваки уметнички стил у стању да одрази тајну оваплоћења, као што су способни романички, готички или византијски стил. Драма секуларизоване културе која искључује логос творевине и изграђује своје форме на реакцији и интуицији „аутономног“ људског рода, у данашњем свету је отишла врло далеко. Са процесом селекције, очишћења и искупљења сличног ономе са којим су се суочили оци Цркве када су се сусрели са огромни задатком обраћања грчко-римског света Христу, суочени смо ми данас. Наравно, наш задатак је много тежи, јер је свет са којим се суочавамо постхришћански свет: он претендује на то да познаје хришћанске норме и да их уз промишљање одбацује. Хришћанство је трагично изгубило свој новитет: мирише на реакционарну прошлост. Једноставан повратак древној литургији, древној уметности, древној музици је из наведених разлога недовољан по себи и може да одведе до даљег компромитовања свагда нове, креативне природе хришћанске вере. Лично мислим да је антикварски конзерватизам, „повратак“ прошлости, често бољи од лоших импровизација. Али, јасно је да, ако је Свети Максим Исповедник био у праву дефинишући „логос бића“ као кретање, треба увидети да хришћанска мисија захтева нове форме, нове путеве укључивања целине данашњег човечанства, данашњег света, у свој домен. Али, ове нове форме не могу једноставно бити примљене као такве из палог света, на не-критички начин. Оне морају бити прилагођене непроменљивом садржају хришћанског јеванђеља и морају манифестовати овај садржај на начин који би био у складу са свештеном традицијом једног саборног предања. Тако да аутентична хришћанска креативност изискује овај напор изабирања, разборитости као и смелост у прихватању новитета. У њихово време, Свети Кирило и Методије су били еминентни сведоци такве креативности, не само зато што су – као и многи мисионари пре и после њих – били кадри да се културолошки и језички идентификују са друштвеном групом која је требало да чује јеванђеље, већ зато што су били кадри да буду и традиционални и иновативни, верни и критички оријентисани. Као православни Византинци супротставили су се као очигледној „иновацији“, интерполацији несрећног Filioque у заједничко Верују, али су поштовали цењену Римску цркву (која им је помогла против Германа) и превели су на словенски не само византијску литургију, већ и латински обред. Аутентична „саборност“ и динамизам њихове службе треба да буде образац чак и нама данас. Извор: John Meyendorff, „Christ as Word: Gospel and Culture“, International Review of mission, 1985, № 294. Превод: Андреј Јефтић [1] Лекционар почиње Јовановим Јеванђељем, јер је Јованов Пролог одређен да се чита у пасхалној ноћи – почетку литургијске године. [2] Наведено према: Мали Требник, прев. Aрхим. др Јустина Сп. Поповића, Призрен, 1994, стр. 26 [3] Ibid., стр. 27. [4] Metropolitan Ignatius of Lattakieh, „Behold, I Make AII Things New“, St. Vladimir’s Quarterly, Vol. 12, № 3–4 (1968), p. 113. [5] Harvey Cox, The Secular City, New York, 1966, p. 263.

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије благословио је данас крстионицу на Михољској Превлаци код Тивта, благосиљајући њене бранитеље, као и полицајце који су морали да дођу пред ову светињу ,,због коре хљеба“, поручујући да Бог није Бог силе, него Бог правде и да је Божија жеља да Михољска Превлака васкрсне. Обраћајући се чуварима ове светиње, владика подсјетио на Свештеномученика Јоаникија који је са 70 свештеника Митрополије црногорско-приморске, убијен у јуну 1945. године, по завршетку рата, од партизана братоубица, не антифашиста. „Штета је и гријех пред Богом да се поново повампирује дух тога злочина и братоубилаштва преко ове древне светиње, умјесто да се цијела Црна Гора удружи да заједно обновимо светињу која је у злим временима рушена.“ Михољска Превлака, казао је владика, не треба да буде „најљепша рушевина“ као што је својевремно Завод за културна добра записао за Стањевиће и констатовао да је било по њиховом, та стањевићка светиња не би данас били љепша него икада у својој историји. Помолио се да Бог да да идуће године засија златни крст на Храму Светих архангела и да ова садашња рушевина буде још љепша од стањевићке, а све за обнову љубави братске. „Ово се не гради из мржње ни према коме, а поготово према Црној Гори, која је наша домовина, овдје смо рођени, ту одрастамо, него се гради за будућност наше дјеце, за обнову древних светиња, како би се сачувао сваки камен.“ Објаснио је да се и спомен крстионица из четвртог вијека овдје гради на један модернији начин и да у Верони постоје такве крстионице из петог вијека, а да се крстионица која је овдје била налази у Загребу, тако да ће ова крстионица бити грађена у духу управо те крстионице из времена цара Константина. „Имамо чак и дио стуба те крстионице, који су археолози овдје открили, који ће се у њу уградити. Је ли то гријех, против кога је то? Ја се у Бога надам!“ Митрополит је казао да је дао благослов само за доњи дио крстионице а не да се она подигне као црквица и да су отац Миајло Бацковић и игуман Бенедикт то урадили у нади да ће тако покренути и обнову самог Храма Светих Архангела. Истакао је да је, када је било о томе ријечи, рекао и господину премијеру Душку Марковићу, да ће да наложи да се крстионица измјести на друго мјесто: „Био је чак и план да се она измјести и постави на друго мјесто како би се испоштовао тај захтев државе. Дакле, да се измјести, а не да се руши. Међутим, дизалица није могла да приђе да се то уради.“ Даље ток приче је познат. Полиција је јуче у раним јутарњим сатима опколила острво са намјером да у 9 сати сруши крстионицу што је, како је оцијенио Митрополит, насиље незапамћено у Боки: „Наставило се то насиље од времена цара Дукљанина, па онда редом кроз вјекове, и ево врхуни у покушају уништења Сузе Његошеве, крстионице у његово име, која је призив да се обнови ова светиња и све што је од културе истински на овом острву.“ Владика је казао да ће приликом обнове храма све бити сачувано, од оног древног римског насљеђа па све до посљедњег камена, и да је то циљ обнове. Подсјетио је да је тако рађено и приликом обнове других светиња на овим просторима: „Ја се надам у Бога да ће то да успије. Благодаран сам игуману Бенедикту, оцу Миајлу и народу Божијем, што су сачували ову светињу. Ево су из Италије, Венеције, у име Владе венецијанске, послали су подршку у заштити ове светиње и молбу власти Црне Горе да не скрнаве светиње. Доста их је оскрнављено у овом и у оном претходном несрећном братоубилачком рату.“ Митрополит је казао да није у реду да се руше храмови, и запитао се у име које Европе и које Црне Горе треба да се руше храмови, нагласивши да то мора да буде превазиђено. Још једном се захвалио народу Божијем који се овдје окупља на молитву. „Ми немамо другога оружја сем ријечи, као што је записао Свети Петар Цетињски, и молитве. Молитва и ријеч, која је благослов за све што је добро, из које се рађа и обнавља све што је достојно човјека и ове светиње. Надам се у Бога да ћемо идуће године за празник Светих архангела да имамо златни крст на храму. И ви се помолите да Бог уразуми ове из управе за културна добра, да схвате да они нијесу ту да чувају културне рушевине, него да их обнављају.“ Говорећи о култури, владика је подсјетио да култ значи богослужење и да је сва култура човјечанства првенствено никла из неке вјере: „Сва хришћанска култура Европе је подигнута око молитве – богослужења, и ми само тражимо да наставимо молитву и богослужење овдје кроз обнову и ових зидина и овога храма. То је оно што тражимо и од наше садашње власти. Они треба да запамте свака је сила довремена а Божија је свевремена и да Бог није Бог силе, него правде и, како је рекао Свети Петар Цетињски, у имену Божијем је суд и правда.“ Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је закључио да је Божији суд онај који коначно доноси пресуде о свему што се догађа, а да је Божија жеља и свих мученика кроз вјекове који су овдје гинули, да Михољска Превлака васкрсне и кроз њу и њен спомен: „Даће то Бог! Нека Бог благослови све вас и све бранитеље своје душе брањењем ове светиње! Нека Бог благослови и наше полицајце који због парчета хљеба морају да дођу. Надам се да ће молитвама Светог Петра Цетињског, Петра Ловћенског Тајновидца, Јована Владимира мученика, ова светиња васкрснути, ако Бог да, а кроз њу и и преко ње и ми да васкрсавамо. Амин, Боже дај!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Култ и култура су од најранијих почетака били повезани. Ова веза одражава богомдани стваралачки потенцијал човека. цивилизацијски тррагови указују да је човек кроз историју ходио ослањајући се на религијско искуство, које је прожимало његов свеукупни живот, од практичног делања до апстрактне мисли. Ово је покушај сажетог ориказа једне изузетно комплексне теме.

4. Двосмисленост и судбина културе „Идите и научите све народе“, каже Господ. Црква се брине о душама појединаца. Међутим, њена је дужност да се брине о читавом сплету разних нација. У стварању културâ и цивилизацијâ, треба да се чује њена пророчанска реч као сведока. Она истиче трансцендентно самом својом евхаристијском стварношћу, а њена пасхална порука чини је више него савременом, с обзиром да превазилази све епохе. Она проповеда да је Христос дошао да претвори мртве у уснуле и да пробуди живе. Сваки народ усваја неку историјску мисију, изграђујући се око ње. Једном, раније или касније, он се сусреће са божанским назначењем свог постојања. Јеванђељска прича о талантима говори о заповеђеном плану који Бог нуди човековој слободи. Јеванђељска етика је етика слободе и стваралаштва. Она изискује потпуну зрелост одрасле личности и садржи бескрајно више аскетске дисциплине, добровољне стеге и ризика неголи сва етика старозаветног закона. Историја није аутономна. Сва њена збивања везују се са Оним који има сваку власт на небу и на земљи. Чак и изрека: „Подајте ћесарево ћесару“ (Мт. 22, 21) налази свој смисао само у светлости вере: цар је цар само ако се посматра у односу на Бога. „Ако Бог не постоји, јесам ли ја још капетан“, пита се један официр у Злим дусима Достојевског, коме су хтели да докажу да Бог не постоји. Ниједна историјска појава не може да избегне своју предназначену „норму“ према којој је и суђена. То је смисао „криза“, које су својствене свим цивилизацијама: кризе су есхатолошке пресуде, тренуци Божијега промисла, провала трансцендентног која привлачи пажњу „оних који имају уши да чују“… Сваки манихејски дуализам и свако несторијанско раздвајање две природе у Христу, сваки монофизитизам само божанског или само човечанског, осуђени су једном сажетом формулом Халкидонског сабора: „Божанска и човечанска природа сједињене су у Христу несливено и нераздељиво“. Ова формула врло јасно одређује однос између Цркве и света, Цркве и историје, Цркве и културе. По правилу, друштвени и културни живот треба да се заснива на хришћанском догмату, да се остварују начела теолошке социологије, будући да је „хришћанство подражавање божанске природе“.[1] Лаицизирана, секуларизована есхатологија која се одриче библијског есхатона, сањајући о заједници светих без Светога, о Царству Божијем без Бога, заправо представља неку хришћанску јерес, изазвану слабостима самог хришћанског света. Он се или одриче Царства Божијег због једне у себе затворене заједнице која хоће искључиво да буде историјска или бежи од спољашњег и до самозаборава сагледава небо. Савремени марксизам поново оштро поставља проблем смисла историје и приморава хришћанску савест да јасно потврди да заиста постоји тајанствена повезаност између историје и Царства Божијег. Завршна револуција може да дође само из недара Цркве, која је испуњена енергијама Духа Светог. По самој својој природи Црква се не може искључиво определити ни за једну канонизовану друштвену форму: стога она може да има већу гипкост у понашању саобразно са локалним приликама. Реч Божија теши али и суди: то објашњава извесну удаљеност видовитог сведока Божијег, који осуђује сваки компромис и сваки конформизам. Његов продоран реализам разоткрива демонске елементе и води борбу против њих. Највећи, најхитнији задатак јесте ставити на располагање свима људима плодове земље, те да не буду лишени верске и политичке слободе. Проблем постоји и за богате и за лажне сиромахе, похлепне на богатство. У нашој техничкој и трговачкој цивилизацији, песник, мислилац и пророк су сувишни људи. Уметници и несебичниинтелектуалци већ представљају нову врсту пролетаријата. Наравно, треба пре свега помоћу општег пореза на цео свет отклонити материјалну глад. Затим, треба мислити на изгладнеле који знају да човек не живи само о хлебу. Треба хитно прогласити првенство културе и истанчаности духа. Модерно друштво треба да штити песнике и пророке. Пошто прихвата демоне из уважења свачије слободе, друштво треба да додели једно место и за анђеле и светитеље, чије постојање је стварно као и постојање других људи и демона. Сумњати у човекову способност да управља не само космосом него и самим собом, значило би одрећи се његовог достојанства као чеда Божијег. Затворени свет и његове ограде треба да пробије чврста вера, како би се пројавило присуство Трансцендентног, како би се васкрсавали мртви, покретале планине, разбуктавао огањ наде у спасење свих људи и укључила празнина овога света у „Цркву која је пуна Светом Тројицом“.[2] Ниједна монофизитска и разоваплоћена теологија не може ништа да измени у величанственом правилу вере светих отаца, нити да умањи или отупи најексплозивније текстове Светог Писма. Очигледно је да управо монаси са својим есхатолошким максимализмом највише оправдавају историју. Јер, они који учествују у монашком повлачењу из историје, у свом силовитом продирању у онај свет, као слободни од обавеза рађања и брака, примају на себе пуну одговорност да позитивно граде историју, отварајући се ка пунини човечности: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. Тај пут и те стазе откривају човекову зрелост и динамизам његове потпуности. Теологија последњих циљева представља највеће уздизање мисли до висине сопственог крста [представља распеће мисли]. Она се не надовезује на спекулативну философију, него проповеда: „Што у срце човеку не дође оно припреми Бог онима који га љубе“ (1. Кор. 2, 9). Та теологија нас уводи у величанствену дефиницију да је хришћанин сваки онај „који с љубављу очекује Долазак Његов“ (2. Тим. 4, 8). У светлости Парусије (Другог доласка), светитељи, јунаци и генији, када сваки на свој начин досегне оно право и последње, могу да се вину на исту и јединствену стварност Царства Небеског. Човек никада није средство за Бога. Постојање човека претпоставља постојање Бога, али и постојање Бога претпоставља постојање човека. Људска личност је за Бога апсолутна вредност: она је Његов „сабеседник“ и Његов „пријатељ“, од кога очекује слободан одговор љубави и стваралаштва. Разрешење је бого-човечанско: поклапање двеју пунина у Христу. Стога, есхатолошки настројен човек не стоји скрштених руку у пасивном ставу чекања, него најактивније и најживахније ради на припремању Христовог Другог доласка. Христос долази својима (Јн. 1, 11): „Бог мећу боговима по обожењу“, као блистава експлозија божанске пуноће у пунини обоженог човечанства. „Који прима онога кога пошљем мене прима“ (Јн. 13, 20). Судбина света зависи од инвентивног и стваралачког држања Цркве и њене умешности да објасни јеванђељску поруку, на основу чега би била прихваћена од свих људи. На свим својим спратовима, култура јесте право место за такво суочавање. Међутим, двосмисленост културе веома отежава тај задатак. Историјски посматрано, култура је била коришћена за проповедање јеванђеља. Ипак, она није увек усвајана као органски део хришћанске духовности. С друге стране, постоји тешкоћа која се налази у самој природи културе. Принцип грчко-римске културе има савршени облик у границама временске коначности. Стога се она противи бесконачности, неограничености, апокалипси. Својом одбојношћу према смрти, култура се опире есхатону (умирању ради васкрсења) и затвара у трајање историје. Међутим, „пролази обличје овога света“. У тим речима треба видети упозорење да се не стварају идоли, да се не варамо илузијом земаљских рајева, па ни утопијом да је земаљска Црква истоветна са Царством Божијим. „Чекало се да дође Царство, а дошла је Црква“, рекао је Лоази. Облик војујуће Цркве пролази као што пролази и обличје овога света. Крај историје је светлост њеног закључка која расветљава и открива њен смисао. Историју подједнако разоваплоћују и лишавају њене сопствене вредности и утапање у њу, у историцизам који нема везу са крајем времена и њено једнострано порицање од стране претераног есхатологизма, који је прескаче ради жељеног смака света. Хришћански став према свету не може никада да буде одрицање света, било аскетско, било есхатолошко. Он је увек потврдан, али есхатолошки – као непрестано узвинуће ка коначној мети, која уместо да затвара, све отвара према оностраном. У ствари, култура нема бесконачан развој. Она није циљ за себе: опредмећена, она се претвара у систем принуде. Уколико је затворена у своја сопствена ограничења, њен проблем постаје нерешив. Раније или касније, мисао, уметност, друштвени живот се закоче у кругу својих сопствених граница, услед чега се намеће избор: потонути у бескрај сопствене иманентности и опити се својом празнином или превазићи своја тескобна ограничења и у прочишћеним водама одражавати Над-појавно. Бог је хтео да се до његовог Царства долази само кроз хаос овога света. Његово Царство није некаква туђа биљка пресађена у овај свет: оно открива недогледне дубине баш овога света. Уметност мора да бира између живљења да би се умрло и умирања да би се живело. Апстрактна уметност у свом врхунском остварењу поново налази слободу, неопорочену никаквом предвиђеном и академском формом. Спољашња, тј. фигуративна форма је разрушена, али приступ унутарњој форми, носитељки тајне поруке, затвара анђео са огњеним мачем. Пут ће се отворити само кроз крштење од Духа Светога, тј. кроз смрт уметности и њено васкрсење, кроз препород у епифанијску (богојављенску) уметност, чији је врховни израз икона. Уметник ће пронаћи свој прави позив само у свештено-литургијској уметности, вршећи на свој начин свету тајну богојављења: када слика, када ваја, када пева име Божије он проналази једно од места где Бог силази и где обитава. Не ради се о разним гледиштима и школама, него о слави очију човекових, која ће се пројавити уколико постану голубије (светодуховске).[3] Те очи гледају „напред“, будући да Христос „није у висинама“, него пред нама, у очекиваном сусрету. Апсолутно ново извире из есхатолошких дубина: „Сећамо се онога што долази“, каже Свети Григорије Нисијски у сагласју са евхаристијском анамнезом. Бонавентура даје своју формулу: „Deus non est, Deus est“. Свака негација Бога, свака лажна апсолутност, сваки идол постоји само с обзиром на правог и јединог Апсолутног. Запад мисли да је свет стваран, а Бог неизвестан, хипотетичан, подстичући на израду доказа Његовог постојања. За Исток, међутим, свет је оно што је неизвесно, илузорно. Једина потврда његове реалности је сама очигледност постојања Бога. Философија очигледности подудара се са философијом откривења. Очигледност са извесношћу у смислу Паскаловог меморијала јесте прави облик истинског сазнања, које је прошло кроз огањ апофатике. Уколико човек мисли Бога значи да се већ налази у самој божанској мисли. Бог се заправо мисли у њему. Не може се ићи ка Богу, сем полазећи од Њега самог. Садржина саме мисли о Богу јесте богојављенска (епифанијска) садржина: уз њу иде и дозивано присуство Божије. Ипак, тајна изопачене воље, „тајна неправде“ стоји пред нама у целости. Ако „етичка сличност“ са Богом може да пређе у корениту несличност, онтолошка сличност човека „са образом“ Божијим остаје нетакнута. Штавише, и у крајњој побуни, када безакоња могу да иду до окрутности лудила, слобода која је постала самовољна остаје стварна. Очигледност не врши насиље над вољом, као што ни благодат не допире до ње мимо слободе. Наређења једног тиранина наилазе на потмули отпор роба, док зов-позивница Господара гозбе наилази на слободан пристанак. Пристанком човек улази у ред изабраника Божијих. Размишљајући о деловању Духа Светог у последња времена, можемо назрети дејство „Очевог прста“, божанског сведока: као дошаптавање, као одлучан позив упућен свим формама културе с тим да се обухвате њихова исконска стремљења и да се доведу до врховног привољевања Царству Небеском. Апостол Павле поставља критеријум – једини је темељ Исус Христос. „Свачије ће дело изићи на видело… јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је“ (1. Кор. 3, 13–15). Исто важи и за самог човека: „Сам ће се спасти… као кроз огањ“. Има „дела која одолевају огњу“. Није, дакле, реч о некаквом потпуном уништењу овога света, него о проверавању. Све што прође кроз „испит“ ватре има захтевану харизматску каквоту и стога улази у „нову земљу“ као њен саставни део. Некада је Нојева лађа била спасена „кроз воде многе“. Символика лађе указује на оно што ће преживети потоп. У том пророчанском смислу она је праслика великог прелаза у Царство Божије „кроз огањ“. Откривења Светог Серафима Саровског говоре о преображеним чулима која већ сада могу да осете појаву нестворене светлости, топлоте и рајског мириса као небеску димензију овога света. Свети Серафим се облачи у сунце и даје својим ученицима плодове и цветове који су сазрели под „новим небом“, као предукус „праве ствари“. Као светитељ он открива шта значи бити „прави човек“. Култура на своме највишем врху представља слично проницање свих ствари и бића све до саме мисли коју је Бог имао о њима. Она је откривење логоса свих бића као и њиховог преображеног облика. Сведок је икона, која уосталом стоји изнад културе, као нека врста „слике предводитељке“. Она већ овде нуди непосредну визију будућег века, као прозор отворен према „Осмом дану есхатологије“. Берђајев је усмерио своја размишљања на привидни сукоб између стваралаштва и светости. Њега је зачудило истовремено цветање у 19. веку највећег савременог руског светитеља, Светог Серафима, и највећег руског песника, Пушкина. Иако су били савременици, они се нису познавали. Берђајев је нашао решење проблема откривши место где символи прелазе у стварност. Министар, генерал, професор и епископ су носиоци символа, функција, док је светитељ сама стварност. Историјска теократија, хришћанска држава и република су само символи, а „заједница светих“ је стварност. Култура је символ када прикупља дела и отвара музеј скамењених производа, којекаквих вредности без живота. Генијима је позната дубока горчина због разлике између ужарености њиховог духа и њихових охлађених, материјализованих остварења. Можда је хришћанска култура уопште неостварива. Велика достигнућа стваралаца ипак су само велики промашаји стваралаштва будући да не мењају свет. Парадокс хришћанске вере се састоји у подстицању стваралаштва у овом свету, при чему на своме врхунцу права култура својом есхатолошком димензијом потреса свет, приморавајући историју да изиђе ван свог оквира. Овде није пут тај који је немогућ, већ је немогуће пут, и остварује се кроз харизме: „Божанска моћ је у стању да отвори пут… и кроз немогуће“.[4] Ради се о муњевитим продорима „сасвим другог“, које надире из својих дубина. Култура у свим својим облицима треба да стреми врхунцу који досеже до границе оба света, откривајући један помоћу другога. Тиме се именује прелаз из овоземаљског „имати“ у небеско „бити“. Свет у Цркви је несагорива купина стављена у само срце постојања. Научник, мислилац, уметник и друштвени реформатор могу да нађу харизму царског свештенства. Сваки у својству „свештеника“ може од свог истраживачког рада да створи једно свештено дело, једну свету тајну која има моћ да претвара облик културе у место богојављења: ту се слави име Божије кроз науку, кроз мисао, кроз друштвени рад („света тајна служења брату“) или кроз уметност. Култура се на свој начин спаја са Литургијом: она проноси „космичку литургију“. Култура постаје славословље. Некада су свети кнезови[5] проглашавани за светитеље због верности харизми царске власти, коју су вршили у служби хришћанског народа. Ми ступамо у епоху последњих појава Духа Светога: „И у последње дане говори Бог, излићу Духа мога на сваку плот.“ Можда се може предвидети и канонизација научника, мислилаца или уметника који су дали свој живот и посведочили своју верност харизмама царског свештенства и који су стварали дела која су стављали у службу Царству Божијем. Стога, пророчанска харизма стваралаштва уклања лажну дилему: култура или светост, и поставља као идеал: култура-стваралаштва и светост. Штавише, харизма стваралаштва отвара могућност за један посебан облик светости саме културе. Ради се о „свету у Цркви“, са његовим врховним усмеравањем ка преображају у „нову земљу“ Царства Божијег. Данас се појавила још лажнија дилема: Христос у Цркви или Христос у свету? Није реч о прилагођавању Цркве менталитету овога света. Напротив, и Црква и данашњи свет треба да се прилагоде божанској истини, божанској замисли о данашњем свету. Христос шаље своју Цркву у историју света да би од њега створила место за Његово присуство у различитим историјским тренуцима, да би се свима омогућило да живе Божије данас у људској данашњици. Бог је једнако близу нашем времену као и другим епохама. Његово присуство се нарочито осећа у сваком истинском међуљудском сусрету. Јер, Он на свој начин обликује коначног човека који се поново присаједињује Цркви. Христос је свуда присутан. Па ипак, само је Црква Тело Христово: Христос њу позива да пређе из символичних гестова у експлозивну реалност јеванђеља, тј. да се претвори пре свега у громко славословље ношено ослободилачком снагом Духа Светог, о којој нам говори Откривење и коју у сваком случају нико неће моћи игнорисати. 5. Култура и Царство Божије Апостол Павле каже: „Ми смо Божији сарадници“ (1. Кор. 3, 9); и у Откривењу стоји: „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју“ (Отк. 21, 24). Они, дакле, у Царство Божије неће ући празних руку. Стога, имамо основе да верујемо да ће у Царство небеско ући све што приближава људски дух истини, што се изражава кроз уметност, што се открива у науци и што се доживљава под знаком вечности. Сва врховна остварења његовог генија и његове светости ће се поклопити са својом истином као што се генијална слика поистовећује са својим моделом. Величанствена лепота снежних врхова, умиљатост мора или златна житна поља постаће савршени језик о коме нам Библија често говори. Сунца Винсента Ван Гога или носталгија Ботичелијевих Венера и туга његових Мадона наћи ће своју ведру пуноту кад жеђ двају светова буде утољена. Најчистији и најтајанственији елеменат културе, музика, на своме врхунцу, ишчезава и оставља нас пред Апсолутним. У Миси или Реквијему Моцарта чује се Христов глас и узвишеност досеже до литургијске висине Његовог присуства. Када је истинска, култура произлази из култа и поново проналази своје литургијске изворе. У својој суштини, она је тражење једино потребног из Јеванђеља, што је одводи изван њених иманентних граница. Служећи се материјалом овога света, она гради знак Царства Небеског, налик на огњену стрелу окренуту према будућности. Са Жеником и Духом она каже: Дођи, Господе. Као и Свети Јован Крститељ пред Христом, звездана светлост културе се утапа у блиставо подне Парусије вечног Царства. Ако је сваки човек створен по образу Божијем, Његова жива икона, онда земаљска култура јесте икона Царства Небеског. У тренутку великог прелаза Дух Свети, тј. „прст Божији“ ће дотакнути икону и понешто ће остати за вечна времена. У вечној литургији будућег века, човек ће, кроз сва достигнућа културе која су прошла „испит“ очиститељног огња, певати у славу свога Господа. И већ овде, на земљи, сваки човек као члан заједнице (научник и уметник као јереј свеопштега свештенства) служи своју сопствену литургију на којој се присуство Христа открива по мери чистоте Његових служитеља. Као вешти иконописци, они с материјом овога света и са светлошћу преображења обликују сасвим нову стварност у којој се полагано назиру тајанствени обриси Царства Божијег. Извор: Paul N. Evdokimov, „Culture et foi“, L’Amour fou de Dieu, Poche, 1997, pp. 109-137; Теолошки погледи 3 (1975), 145-160. Превод: Јелисавета Вујковић [1] Свети Григорије Нисијски, РG 46, 244 С. [2] Ориген, РG 12, 1264. [3] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 835. [4] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 128 B. [5] Ради се о староруским кнезовима, било из кијевског периода, било из времена монголског ропства. извор

У Вери једног неверника Ф. Жансон тврди: „Васиона је машина за производњу богова… Људска врста је способна да оваплоти Бога и да га схвати.“ По Хајдегеру, већем песимисти, човек је „немоћан бог“, али ипак бог. Свуда човек себе мери у односу на Апсолут. Разумети човека управо значи одгонетнути тај однос. Могло би се у то име рећи, да је проблем човека, како за верујуће тако и за атеисте, подједнако бого-човечански проблем. Бог је архитип, крајњи идеал човековог ја. Заиста, људска личност носи у себи нешто апсолутно. На свој начин, она постоји по себи и за себе, што и јесте стожер Сартровог философског система. Бог и човек су слични [подобни]. Ни грчки песници, ни скептик Ксенофан, ни Фојербах, ни Фројд никада такву сличност нису порицали. Спорно је само питање ко је кога створио… Атеистичка визија има посебну методолошку важност. У ствари, атеисти поистовећују Бога и човека, не презајући пред огромношћу сличног изједначења. Треба признати да су они неупоредиво доследнији од хришћана када су у питању тврђења Библије и светих отаца, која нису мање чудновата. Светоотачка мисао заснива се на односу између Бога и Његове творевине. Библијски појам „подобија“ пружа услове за Откривење. Бог-Логос је Реч коју Бог упућује човеку, своме детету. То значи да постоји извесна подударност, одређена повезаност између божанског Логоса и човечанског слова, што представља онтолошку основу за целокупно људско сазнање. Законе природе поставио је божански Архитекта. Бог је Творац, Поета Васионе. И човек му је сличан: он је такође творац и поета на свој начин. Свети Григорије Палама додаје: „Бог који превазилази сву творевину, неспознатљив, неизрецив, пристаје да постане доступан нашем разуму.“ И више од тога: „Човек је сличан Богу, јер је Бог сличан човеку“, тврди Свети Климент Александријски[2]). Бог је вајао људско биће гледајући у својој мудрости на небеско човештво Христа (упор. Кол. 1, 15; 1. Кор. 15, 47; Јн. 3, 11). У Христовом очовечењу било је предодређено да се састави све што је на небесима и на земљи (Еф. 1, 10), у тајни сакривеној, коју предодреди Бог пре свих векова (1. Кор. 2, 7). Човек је био створен по образу Божијем с обзиром на оваплоћење Логоса, које је било предвиђено у сваком случају. Оно садржи највиши степен сједињења Бога и човека. Икона Богородице (у загрљају са Богомладенцом Исусом звана „Умилење“) чудесно изражава сједињење. Бог се рађа да постане Човек (на Божић), а човек се рађа да постане бог (на Вазнесење). Треба обратити пажњу на наведену визију светих отаца. Обожење човека је условљено очовечењем Бога: „Човек је људско лице Бога“, каже Свети Григорије Нисијски.[3] У то име човек је предназначен за уживање божанских добара. У дубини саме своје природе он је сродан са Оним са којим треба да се причести“.[4] Слично вели Преподобни Макарије Египатски: „Измећу Бога и човека постоји највећа сродност“.[5] Човеков дух може да цвета само у „божанској атмосфери“.[6] „Сагледавање Бога јесте живот душе“. Светоотачка антропологија креће се на овој и оваквој божанској висини. Она поражава својим оштрим, парадоксалним и крајње смелим тврдњама. Довољно је узети малтене насумце неке опште познате поставке које увек задивљују: „Бог постаје човек да би човек постао бог по благодати и да учествује у божанском животу.“ „Човек треба да сједини створену природу са нествореном божанском енергијом.“ „Ја сам човек по природи, а бог по благодати.“ „Онај који учествује у божанској светлости и сам на неки начин постаје светлост.“ Као микрокосмос, човек је такође и микротеос [мали бог]. У целокупном свом саставу човек носи печат теолошке загонетности: он је тајновито биће. „Скривени човек срца“ (1. Пт. 3, 4) је очигледно апофатичка одредба која и објашњава зашто је свете оце привлачио садржај појма „образ Божији“ (imago Dei). По Светом Григорију Нисијском, богатство човекове боголикости одражава савршенство самога Бога, збир свих добара. Он истиче управо божанску моћ у човеку да слободно доноси одлуке о себи самом. Када каже да постоји, човек на људски језик проводи нешто од Божије безусловности: „Ја сам Онај који јесте.“ За свете оце наведене библијске изреке биле су „суштинске речи“, речи живота које су примили и доживели. Нажалост, током историје, пада се са свих вртоглавих висина у плићаке схоластичке теологије, где су пламене иконе претворене у хладне клишеје, у општа места која се убацују да би се подржао један или други теолошки став који је церебралан, апстрактан, полемичан и стога неспособан да из њих извуче потресни и револуционарни закључак на корист целога света. У обичној, свакодневној побожности неправилно схваћени аскетизам граничи се са мрачњаштвом. Смерност која постане формална и почне да служи као путна исправа за тобоже чисто православље, води у ускогруди протестантизам професора Барта, где човек, сведен на нешто безначајно, може једино да се уништи или побуни. У извесним струјама побожности монофизитска јерес никада није превазиђена, попримивши облик трансцендентног егоизма у име индивидуалног спасења. Монофизитско презирање тела и материје бежи у свет „чистих духова“, у непризнавање културе и човековог стваралаштва у свету, у непријатељство, па чак и мржњу према жени и лепоти. „Луда“ љубав Божија (μανικός ἔρος) према човеку (по Николи Кавасили), по којој је према прекрасном изразу митрополита Филарета Московског – „Отац Љубав која разапиње, Син распета Љубав, а Дух Свети непобедива моћ крста“[7] – тј. религија распете Љубави се веома настрано претворила у „очински“ клерикализам или у религију „садистичког Оца“ (према јуридичкој теорији о задовољењу „гнева“ Божијег). Син, наиме, „задовољава правду“ и „умилостивљује срџбу Оца“. Религија љубави се изродила у религију закона и казне, опседнутости паклом, у религију страха где се Јеванђеље своди на један искључиво моралистички систем… Још у 19. веку званична теологија је заступала мишљење, да „богаташ“ представља божански промисао, и да сиротиња има само да благосиља Бога што је створио богаташе! Уколико се на богатство и на сиромаштво гледа као на Богом установљене сталеже, не преостаје друго до колебање између неумољивог Оца тиранина, и патријархалног, доброћудног и умирујућег Оца. Међутим, аутентично предање учи о истински дијалектичкој затегнутости, коју је снажно истицао Свети Григорије Палама: не бира се једна ствар или друга, него се истовремено држи и једна и друга. То је напетост унутар човека између његове субјективне смерности и објективне чињенице да је са-литург, са-творац, са-песник са Богом. Треба поново да научимо антиномије некада тако блиске оцима Православне Цркве. Човек каже: „Ја сам несавршен“, а Бог му одговара: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Човек каже: „Ја сам прах и ништавило“, а Христос му одговара: „Ви сте сви богови и ви сте пријатељи моји“ (Јн. 15, 14). „Ви сте род Божији“ (Дап. 17, 28), тврди Свети Апостол Павле, док Свети Јован Богослов вели: „А ви помазање… примисте… и нема потребе да вас ко учи“ (1. Јн. 2, 27). „Ја сам обличје неизрециве славе твоје, иако носим ране од мојих грехова,“ сажето говори један тропар опела. Човек је створен. Ипак, он није само створен, него је и „рођен од воде и Духа Светога“. Он је земно биће, али је и небеско. Он је створење, али и бог у развоју. „Створени бог“ је најпарадоксалнији појам, исто као и „створена личност“ или „створена слобода“. Смелост светих отаца уме да продуби сличне мисли и изреке, а да при томе „не ожалости“ и „не угаси Духа Светога“. Православни идеал обожења човека не представља неко решење или појам у оквирима логике: он је животно и благодатно решење, антиномично решење (као и свака харизма), које извире из антиномичности самога Бога. Свети оци су добро уочили његову природу говорећи да је име Божије везано за постојање света. Начин на који сам Бог може у исто време да буде апсолутан и релативан, Бог над историјом и Бог у историји, покривен је тајном Његове Љубави, која превазилази своју сопствену апсолутност у виду очинства. Исто питање стоји и над усаглашавањем речи Светог Јефрема Сирина: „Свака Црква је Црква покајника и оних који греше“, и речи Светог Симеона Новог Богослова: „Заиста је велика тајна: Бог међу људима, Бог усред богова кроз обожење.“ Ради се о истој тајни антиномичности. 2. Црква и свет У 13. документу Другог ватиканског концила дотакнута је наведена тајна приликом разматрања огромног питања: Црква у свету. Међутим, то је само полазна тачка. Господ је ставио Цркву у овај свет одређујући јој апостолску службу сведочења и евангелизације. И опет, ради се само о почетку службе. Њена ширина обавезује нас да обрнемо ред речи у наслову, тј. да сагледамо њен исход, да скицирамо уклапање света у Цркви, што изискује тачно, то ће рећи максимално вредновање човековог стваралаштва и културе. Ова размишљања намећу се теолозима да би изградили правилну теологију света. Есхатологија нас управо позива да продубимо ту визију, да схватимо потпуно нову стварност Божијег образа, искупљеног у Христу, да откријемо праву природу и улогу анђела и демона у нашем животу, да укажемо на значај светости, мучеништва и пророчанске харизме у одређеном тренутку историје. Треба суочити свет и његову судбину у светлости стварања и Божије замисли о њему. У току историје „хришћанска“ царства и државе, исто као и теократије, рушили су се под притиском света који одбија да се без наговора потчини црквеним властима. Свако добро које силује и приморава савест претвара се у зло. По Берђајеву, ради се о „страви наметнутог добра“, када људска слобода, зајемчена Богом по цену Његове смрти, бива гажена. Стога се клерикалној владавини над светом, његовом потчињавању црквеној власти, противи главни позив јеванђеља: „Царство Божије се отима на јуриш“ и хришћанском силом побожности се „освајају небеса“. Историја и есхатологија се прожимају: оне постоје једна у другој. Значење Педесетнице и дарова Светога Духа, општи смисао епиклезе, посебно есхатолошки и парусијски, према речима Светог Максима, одређује главну улогу хришћана у свету: „Сјединити створену природу (свет) са обожујућом нествореном енергијом“ (чији живи извор јесте Црква). Црква у свету вреднује време и постојање према есхатону (последњој реалности). Њиме она изриче суд над сваким затварањем у себе, указујући да свет као целина има дар свештенства. Свет не постаје Црква, већ у „симфонијском“ складу са Црквом, „несливено и нераздељиво“, извршава свој сопствени задатак помоћу својих сопствених харизми. Оно што данас називамо „одговорно друштво“ почиње да бива свесно да је активан субјект своје судбине и универзалне важности заједничарења у роду људском. Обраћајући се друштву, Црква се, стога, не обраћа туђем и одвојеном телу. Одлуке њених сабора упућене су без разлике свима вернима и свима људима. Реч Цркве је со и квасац према којима се мери њен утицај у крилу савремених цивилизација. Јер, она се не обраћа само појединцу, него читавим нацијама, народима, како би подстакла на одговоран избор опредељења и привукла пажњу на проблем расподеле земаљских добара, на свет у развоју [„трећи свет“] и на аутоматизацију. Нема онтолошког дуализма између Цркве и света, између светог и профаног. Дуализам је само етички: између „новог човека“ и „старог човека“, између светог (искупљеног) и профанисаног (демонизованог). Према учењу светих отаца, човек је микрокосмос, али Црква је макро-антропос. Њена димензија је космичка и свељудска. Она кроз служење (διακονία), по примеру доброг Самарјанина, поставља мостове изнад понора и спречава свако одвајање света од Цркве, било путем тзв. еманципације, секуларизације или, с друге стране, путем несторијанства или монофизитства, не губећи из вида разлику двеју вокација. Свет на свој начин улази у макро-антропос Цркве: он је место где ће се испунити последња довршења, место обновљења свих ствари. Он је место за Други долазак Исуса Христа и потенцијално, „нова земља“ есхатологије. Против лажних сакрализација стоје истинска посвећења: у Православној Цркви свако на крштењу приликом тајне миропомазања добија постриг, чиме се потпуно посвећује на служење Господу. Кроз обред који је сличан монашком постригу свако се позива да пронађе за себе (чак и у браку) смисао духовног монаштва које света тајна препоручује свима. Насупрот томе, време је да се десакрализује све што је скамењено, непомично у затвореном кругу црквеног гета. Са друге стране, исто тако треба хитно десакрализовати левичарски материјализам. Он није ни довољно рационалан, нити је доследно материјалистички. Атеизам доприноси чишћењу идеје о Богу код хришћана, као што и хришћанска вера доприноси чишћењу атеизма од сваке примесе незаконите метафизике. Стога је важно да се атеизам такође демитологизује како би се отпочео истински дијалог међу јасно одређеним саговорницима. „Овладати земљом“ значи претворити је у храм Божији. Посветити свет значи приморати га да из демонског стања пређе у стање створења које је свесно Бога. Ниједан облик живота и културе не може се искључити из свеобухватног оваплоћења. Икона савршенства, Христос је узео на себе службу свештенства. Он је, такође, узео на себе и службу световњака-верника, тј. све позиве, сваки занат и сва занимања овога света. „Бог је заволео свет“ и у његовом стању греховности. Христова победа која продире у саму дубину пакла има космичку ширину која руши све границе. Обожење (θέωσις) је превасходно динамичан појам, чије се дејство шири на читав космос, исто као што литургијско славословље распростире славу Божију на све што је човеково. Према космологији светих отаца, која нема ничег заједничког са природном етиком философа, васиона се креће ка своме довршењу у смислу потпуног остварења плана о стварању, с обзиром да је оваплоћење било циљ стварања. Христос поправља и довршава, употпуњава оно што је окрњено падом и пројављује љубав која спасава, при чему ништа не изоставља од своје замисли о човеку као саслужитељу, као сараднику Божијем. Бог је присутан у свету другачије него што је присутан у свом Телу, у Цркви својој. Црква треба да експлицитно говори о имплицитном присуству. Треба да чини оно што је учинио Апостол Павле у Атини када је одгонетнуо тајну „непознатог Бога“ и назвао га Исусом Христом (Дап. 17, 22–31). Продор евангелизације треба да облагороди дело цивилизације, да је усмери ка вечном Истоку – Христу. Крштење као погружење има свој корен у великом водоосвећењу и у освећењу свеколике материје космоса на празник Богојављења. На Крстовдан, када се свечано уздиже крст, цео космос се благосиља светим знаком, као знаком победе васкрслог Христа. Тиме се цео свет поново ставља под првобитни Божији благослов, који је поново потврдио својим гестом Христос Архијереј: „И подигавши руке своје благослови их.“ То посвећење повезује целу природу са Христом: „Све је ваше, а ви сте Христови“ (1. Кор. 3, 22–23). Свети оци су се борили против гностика, који су презирали земаљски живот. Бог није „Онај сасвим другачији“, одвојен од света, већ Емануил, „Бог са нама“. Стога, читава творевина очекује да се јаве синови Божији (Рим. 8, 19). Крштени верник се не разликује од света, он је једноставно његова истина. Свет је царски дар човеку, све док хоризонтална нађе своју вертикалну осу. 3. Човеково достојанствo и његова харизма стваралаштва Свети Григорије Палама се одлучно супротстављао сваком одступању од предања, смело образлажући првенство човека над анђелима. Двострукост његовог састава (од духа и тела) човека чини целовитим бићем и ставља га изнад свих осталих створења. Човек се, на своју корист, разликује од анђела чињеницом да је саздан по икони оваплоћеног Логоса Божијег. Његов дух се оваплоћује и прожима сву природу својим стваралачким и „животворним“ енергијама, добијеним од Духа Светога. Анђео је „друга светлост“, чисти одраз: он је весник и слуга. Једино Бог, Апсолутни Дух, може да ствара ни из чега. Анђео не може на тај начин да ствара ни у ком случају. Људска природа је, међутим, сасвим друкчија. По Библији, Бог је више него апсолутан. Он је Апсолут, али је упоредо самом себи – Други, Богочовек. Стога, Бог даје човеку, својој икони, да изумева непролазне вредности из материје света и да шири око себе светлост служећи се властитим телом. У ствари, човек не одражава светлост као анђели, него сам постаје светлост. Луминозност светитељских тела служи као пример: Ви сте светлост свету. Њихов ореол на иконама је израз те светлости. Овај царски положај човечанске природе условљава подређени положај анђела у односу на човека.[8] Према Синаксару који се чита на други дан Духова, у току девет дана између Вазнесења и Педесетнице прилазе да се поклоне обоженој човечанској природи Христа свих девет чинова анђелских. У једној беседи Свети Григорије Палама формулише један од циљева оваплоћења: „Поштовати тело како се горди духови не би усудили да уобразе да су достојнији поштовања него човек“. Тај текст необичне снаге звучи као химна стваралачком духу човека. То је очински и свеблагосиљајући став према човековом стваралаштву, према изградњи културе култа. Такав став је заснован на ауторитету светих отаца. Царство Божије омогућава да израсте рајско семе, заустављено у своме развоју патологијом греха, који је Христос дошао да излечи. Бог диже човека из понора греховности, пружајући му спасење. Међутим, према јеванђељу, спасење значи и оздрављење: „Вера твоја те је излечила.“ Христос долази као „велики Исцелитељ“ и нуди евхаристију као лек бесмртности. Исцељење обухвата аскетску катарзу, тј. очишћење бића од сваке демонске клице. Оно се завршава онтолошком катарзом: васпостављањем пра-образа и подобија Божијег и стварног преображења природе. У библијском схватању стваралаштво је слично зрну које доноси стоструки род и не престаје да доноси плод: „Отац мој до сада дела, и ја делам“ (Јн. 5, 17). Овај свет је био створен са временом, што значи да је недовршен, тек у заметку, с тим да би се у њему појавили пророци и „добри радници“ током историје и да би се отворила сарадња између Божије и човечије делатности све до Онога дана, када ће зрно дорасти до своје коначне зрелости. Отуда исконска Божија заповест првом људском пару да „негују“ Рај отвара огромне могућности за развој културе. Поникла из култа и из манастира, по анагогичној разгранатости својих делова, сама култура својим сопственим елементима и на свој начин саставља космичку литургију која је, већ овде на земљи, увод у небеско славословље. По својој природи човек је предодређен за богослужење: он је „музички склад, спев чудесно срочен у славу све-стваралачке моћи“.[9] „Твоја слава, Христе, јесте човек кога си поставио за песника твога сјаја“.[10] Пун светлости, већ овде на земљи човек постаје право чудо. Он учествује заједно са небеским силама у непрекидној песми. Стојећи на земљи, он као анђео приводи Богу целу творевину“…[11] Христос враћа човеку стваралачку моћ. Она је суштински дар који се добија у светој тајни миропомазања. Свети Григорије Нисијски наглашава да човек има способност да влада.[12] Цар, свештеник и пророк су таленти који доказују да је човек у својој области демијург. Превечно постојање у плану Божијем космичких суштина, архетипова свега што постоји, придаје посебну важност делатности свих „сарадника са Богом“. „Прижељкујте да скорије буде долазак Божијег Дана“ (2. Пт. 3, 9–12) и „тражите Царство Божије“, значи „припремајте“ његово тајно клијање. Реч је о „радњама“ кроз веру које су нам својствене. Оне откривају и дају смисао корачању историје и припремају свет готов и зрео за Други долазак Господа. Јака љубав, очишћена истинском аскезом, стоји пред човеком као смисао његове судбине. „Онтолошка нежност“ великих духовника (Исаака Сирина, Макарија Египатског) према свим створењима (до гмизаваца и чак до демона) пропраћена је иконографским начином гледања на свет, које у свету назире филигрански уцртану мисао Божију. Проникнувши кроз љуштуру космоса, она допире до семенке у којој се крије смисао. Из тог извора долази радосни космизам православља, његов непоколебиви оптимизам, његово велико уважавање људског бића: „После Бога, сваког човека сматрај богом“.[13] „Божански Учитељ – вели Преподобни Макарије – преко Евхаристије храни људе знањем о коначној судбини света“.[14] Као неку огромну параболу, свет нуди читање божанске „Поезије“ уписане у његово тело. Слике јеванђељских парабола и космичка материја светих тајни нису случајне. И најпростије ствари уклапају се у своју одређену намену. Све је слика, сличност, учешће у домостроју спасења, све је песма и славословље. „Дакле – вели Пол Клодел – ствари нису више намештај наше тамнице, него украс нашега храма.“ Божији дарови и харизме одређују човеково назначење: „неговати“ огромно поље света и открити целу гаму уметности и наука да би се изградио и човеков живот по Божијој замисли. Тај живот може бити заснован само на служењу, које по библијском поимању има шире значење од социјалног збрињавања. Јер, појам служења означава управо чин исцељења и успостављање равнотеже. Он обухвата заједничарење свих људи, накалемљено на апсолутно новом и апсолутно жељеном, о чему нам говори Откривење. Светоотачка мисао оцртава величанствену философију стваралаштва. Она је нешто много веће од обичног оправдања културе. Уколико се уздигне до служења Царству Божијем, култура ће оправдати историју, човека и његово свештеничко достојанство у свету. Извор: Теологија.нет

Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет

На пример, када хришћани верују да у једном Богу има Три Личности, Три Различита Ја, у нераздвојивом односу Ја-Ти-Он, онда се та тројичност одражава и у човечанству. То је врховни разлог да имамо у свим језицима света међуљудски однос ја-ти-он (док је ми-ви-они само изведено). Међутим, ако би Бог био један стерилни Самац, онда би и у човечанству постојао само солилоквиј Ја-па-Ја. Сваки култ има своју догматику, а од догматике зависи етика. Зато ако имамо узвишену и прикладну икону (представу) о Богу, имаћемо и узвишену икону о човеку. Култура извире из култа, као и књижевност из најсветије Књиге. Сурогати за Бога не могу никад утолити глад за Хлебом Живота вечног, а то је лично Христос. Ако неко живи само на најнижем спрату живота, без духовног узлета до трећега спрата култа, може он да има и три доктората из техничких наука, ипак тај човек остаје само полуобразовани занатлија. А нешколовани сељак на крилима своје православне вере узлеће и „до трећег неба“, па је кроз то од Бога научени господин, јер личи на Господа. Човек који искључиво живи на другом спрату културе, макар био и велики уметник, он је роб душевне сентименталности, па пошто нема духовна крила да се вине као „луча микрокозма“ у лепоте Божанства – он остаје само „човек Опере“. Но, ма колико Опера била блештећа и ганутива синтеза културе и уметности, она је ипак симбол осредњости дворјана. Најлепши човек трећега спрата је православни светитељ. Он је сам себи предмет највећих уметности! Бави се најтежом могућом техником: савладава своје тело. То је његов најнижи спрат. Изнедрава молитвом рукотворине културе… А на трећем спрату он гледа на творевину Божију очима преображеним. И диви се до неизрецивости Творцу. Да би неко могао да ужива у лепоти Ван Гогових слика мора оплеменити свој укус до висине самог Ван Гога. Тако исто, да би неко затрептао пред лепотом руже или звезде, мора да се приближи савршенству укуса Највећег Уметника, а то је Бог који је створио ружу и звезду… Ту, на „Трећем спрату“, нема краја дивљењу и стваралаштву. Међутим, свака теологија (као теорија) проверава се кроз примену у пракси. Прави култ, права вера препознаје се по томе да нема ни инквизицију, ни крвави „џихад“. А има Бога као Брата – у Евхаристији. Извор: Теологија.нет

У том смислу, цео такозвани нови век би требало да носи име којим је названа само једна од његових почетних епоха – раздобље хуманизма, у чисто натуралистичком, незнабожачком смислу, у смислу бунта човечанства, које је постало свесно својих моћи, против средњовековног аскетског погледа на свет (погрешно поистовећеним с истинским, тј. универзалним хришћанством), против средњовековног инквизиторског клерикализма, које се погрешно схвата као Христова црква. (За нашу отаџбину [Русију] епоха хуманизма наступила је тек у XIX веку, нарочито у његовој другој половини, делимично као природни одраз западног хуманизма, а делом и као неизбежни протест против филаретовског катихизиса, који је сматран пуним и тачним изложењем хришћанског учења, па и против полицијског побједоносцевског клерикализма, помешаног са истинском црквеношћу). Човечанство је заувек раскинуло с патријархалним старатељством и заувек напустило величанствене сводове средњовековне готике који су га притискали. Син је узео своје наследство и оставио очев дом, отишавши у „далеку земљу“ да живи слободно. Рембрант, Повратак блудног сина, 1669. И ето: слобода је испитана, опитно задобијена духовна зрелост је достигнута, али наследство понесено из очевог дома нестаје. Наступа време кушања горких рошчића, време духовне глади, у којем се син у невољи сећа и напуштеног очевог дома. Савремени блудни син тек почиње кришом, у дубини душе, да уздише за изгубљеном отаџбином, и можда још није близу час када ће извршити подвиг духовног самоодрицања, победити своје надмено самоутврђивање и рећи: Оче, сагрешио сам небу и теби. Данас је, међутим, већ извесно да се савремено човечанство духовно не храни прижељкиваним раскошним јелима, него тешким и горким рошчићима, који само обмањују, не умирујући глад. „Униније народа и збуњеност“ – то је коначни исход савремене културе, који се невидљиво одражава у интимном животу, у дубини дубина општељудског сазнања. Размислите само о вишим и последњим вредностима на чију се поновну процену спрема препотентни и злуради век. Импотентност савремене философске мисли која се вратила схоластичком формалном поступку, или бесплодна умна и морална неурастенија њених амбициознијих представника, попут Ничеа, са његовим скептичким адогматизмом уздигнутим на ниво догме и аморализмом преобраћеним у систем морала, или, најзад, разиграни, распојасани Ренанов скептицизам, с аскетским религиозним примесама и с булеварским романом уместо Јеванђеља – зар све то нису горки рошчићи? И савремена наука је необично изоштрила духовни вид човечанства у свему што се тиче спољашње скраме појава, али нимало није подигла Изидин вео, који скрива природу појавног. Садашња техника направила је од човека чудног занатлију, избрусила и истанчала његова средства за рад, али је човек који у том занатлији живи остао, као и пре, испружене руке. Савремена уметност, и поред свег богатства и раскоши нових облика уметничке технике, запада у мртви формализма или самоубилачку тенденциозност; будући по својој суштини мистична, она више од свега пати због религиозне неукорењености епохе. Сва савремена култура, која се разрасла у дивно, велелепно дрво почиње да се суши и вене услед недостатка религиозно-мистичне хране. Највећу горчину човек је осетио у узајамним односима. Век хуманизма усвојио је велике хришћанске завете, старо очево наслеђе – идеале слободе, једнакости и братства, али их је прогласио за своју творевину и своје власништво, откинувши прекрасни цвет са његовог властитог стабла. Како би остварио тај образац, покренуо је највеће социјалне снаге, створивши читаву међународну социјалистичку војску која води успешан рат за ове идеале. Стварају се нове, све савршеније форме општења и спољашњег уједињавања људи, зидови зграде социјализма уздижу се до крова и неће проћи још много времена а принципијелна победа социјализма ће постати (и већ постаје) свршена ствар, капиталистички свет ће се срушити, уступивши место социјалистичком. И поставља се судбоносно и страшно питање: Зар се плодови и ове победе не показују само као горки рошчићи? Да ли ће спољашња победа социјализма уродити истинском људском солидарношћу? Хоће ли људи постати ближи једни другима, да ли ће међу њима бити установљена не само једнакост, већ и братство, хоће ли бити више љубави на земљи, да ли ће се људи који припадају једном савезу, једној партији, они који су себи поставили задатак да помоћу спољашњих реформи учине човечанство бољим, ближе сјединити унутрашњом везом? По нашем мишљењу, искрен и савестан одговор на ово питање не може бити потврдан. За нашу епоху није карактеристично зближавање, макар и спољашње сједињених, него разједињење и усамљеништво; некакав стаклени, прозрачни, али опазиви зид раздваја људска срца. И поред све спољашње солидарности, духовно усамљеништво није братство, него убиствени, безизлазни индивидуализам; није једнакост, заснована на унутрашњем смирењу појединих личности, него самоувереност и жудња (за) моћи (Wille zur Macht!) – такво је право духовно стање човечанства. Прочитајте генијалну причу једнога од најтананијих психолога новијег времена, Мoпасана, под насловом „Solitude“ („Самоћа“). То је исповест савремене душе. И када усамљени (по изразу Достојевској) наклоњени светој (а упоредо с тим и несветој) мржњи, изгубивши представу о томе шта је света љубав, говоре о будућем „рају на земљи“, који ће сам по себи наступити након уништења капитализма, онда човек не зна чему пре да се чуди – њиховој наивности или духовном слепилу. Мора се извршити највећа духовна револуција, људи морају успоставити изгубљену тајну сједињења не само спољашњег, механичкога, него и унутрашњег, мистичног, не само у заједничкој мржњи или интересу, него и у заједничкој љубави, да би заиста могао завладати мир на земљи и добра воља међу људима. У супротном, и поред свих настојања да се уједине, људи ће се (према изразу истога Мопасана) само сударати главама, израдиће само добро уређени мравињак у којем ће због одсуства социјалне борбе почети да царује још већа пустош и пометња (упоредо с самозадовољним малограђанштином), али неће бити савладано униније и тренутни демонски или неурастенични индивидуализам. Спољашње уједињење око одређеног циља лако је остварити принудном или штавише добровољном дисциплином, својеврсном социјалном вежбом, али она нипошто неће отклонити ужасе усамљеништва и разједињења ни у царству социјалистичког и економског колективизма. Стварно уједињење људи може бити само мистично, религиозно; уколико тежимо његовом достизању изван религије, оно је потпуно недостижан циљ. Не треба одрицати вредност и значај благородних напора савремених хуманиста да униште спољашне узроке зла и непријатељства; они су пак у великој заблуди ако мисле да се уклањањем спољашњих препрека решава и питање слободе и једнакости. Економски савез, социјалистичка држава, може одстранити спољашње преградице, које постоје међу људима и грубо нарушавају праведност, али он је лишен стваралачке силе сједињења, какву има само религиозно-мистични савез вере и љубави, који се заснива на реалном мистичном јединству, тј. на Цркви. Само је Црква способна да разреши задатак, који социјализам на себе преузима, задатак сједињења и организације човечанства на основу благодатних дарова, даних од Спаситеља, на основу љубави према Њему, и личне и заједничке у исти мах. Они који априорно одричу religio, тј. једину реалну унутарњу везу међу људима, установљену њиховом заједничком везом са Христом, зидају своју кућу на песку, не схватајући стварну природу људске заједнице. Васељенско-историјски одлазак блудног сина из очевог дома, eпоха хуманизма у току које човечанство испитује своје силе и чини очајан покушај да се уреди и да живи без Бога, има свој смисао и своју нужност. У изградњи Царства Божијег, које представља богочовечански процес заснован на томе да човечанство самоделатно усваја божански садржај живота, неопходан је слободан развој чисто људске стихије, окушавање снага у туђини; зато је хуманистички, ванрелигијски, па чак и антирелигиозни период историјског стваралаштва неопходан за богочовечанско дело. Показујући очигледну једностраност и испољавајући своју крајњу немоћ, он у себи истовремено остварује дијалектички моменат развоја, религиозну антитезу, која води вишој синтези. Није, међутим, читаво човечанство отишло из очевог дома; тамо је остао старији брат, који је све време био уз оца и са онако ревносном недобронамерношћу срео брата који се вратио. Шта је било са њим, шта је било са људима у овом нецрквеном и антицрквеном хуманистичком веку? Не треба одрицати да су они, у ово време, примили неке одлике старијег брата, како је он представљен у јеванђелској причи. И поред свеколике верности и строгости свог суђења, они су усвојили и гордо непријатељски и фарисејски однос према млађем брату, који је, упркос томе што је током својих странствовања, „сагрешио пред небом и пред оцем“ ипак сачувао отворену живу душу. Хоће ли се браћа помирити и разумети један другога? То је велико и судбинско питање, који се сада поставља пред историју. Подела живота на „световни“ и црквени, – нецрквеност и нерелигиозност савреме културе и ванкултурни (делимично и антикултурни) карактер савремене цркве уносе велику забринутост и страх у душе оних који су свесни колико је тај раскол историјски важан и интимно неприродан. Створити оригинално хришћанску, црквену културу и побудити живот у црквеној порти, изнутра победити ту супротстављеност црквеног и световног – у томе је историјски задатак духовног стваралаштва савремене цркве и савременог човечанства. Управо изречена мисао ће вероватно ожалостити многе црквене људе старог кова. Они Цркву замишљају као савршену пуноћу благодатних дарова, коју само треба чувати сагласно предању, и зато ће говор о новом стваралаштву, по њиховом мишљењу, бити неумесан. Таквом схватању Цркве, по којем се њој приписују само функције чувања, само конзервативизам предања, ми противстављамо идеал Цркве која ствара, расте и развија се. Као богочовечанска установа она има непокретну основу у лику своје Божанствене Главе и садржи/одржава [содержать] истинито догматско учење о Њему, док другом страном свог бића претпоставља људску стихију, која се историјски развија у границама простора и времена. Узајамним дејством мистичне основе и људске стихије и условљава се историјски процес Цркве, призване да уводи историјско човечанство у сферу Царства Божијег. Стога би било погрешно ограничити и област утицаја Цркве, а следствено, и црквеног живота или, тачније, живота у Цркви, на било коју уску сферу, нпр. на само богослужење или на храмовну побожност. Захваљујући оваком сужавању појма цркве у уобичајеном употреби језика, она се обично поима само као црква – храм, али не и као Црква – човечанство, Црква – култура, Црква – друштво, – и то сужавање сфера утицаја и живота Цркве и јесте главни узрок, а самим тим и симптом њене историјске слабости у датом моменту. Религија, па следствено томе и црква, као област религиозног живота, по својој идеји мора бити све, мора обухватати све области живота верних. Не треба да постоји ништа што је принципијелно „световно“, никаква неутрална зона, која би била религиозно индиферентна, и не би имала овај или онај религиозни коефицијент. Духовна активност историјског човечанства, тј. култура, која се остварује и у спољашним, материјалним објектима и у плодовима духовнога стваралаштва, треба да израста из црквене духовне основе, да расте у црквеном врту; њоме се морају освештавати и у интимној заједници с њом пребивати све стране живота. До извесне мере, та духовна потреба је остваривана у средњем веку, али по цену духовног деспотизма, чије је време заувек прошло. Због свог одрицања од права на слободно стваралаштво, средњовековна Црква је кажњена, с једне стране, тиме што је хуманизам од ње отцепио њен најактивнији део, док је с друге стране платила својим сопственим духовним сиромаштвом. Због гашења духа и непријатељског супротстављања световне и црквене стихије је и дошло до извитоперења црквеног живота и делатности изван оквира храма. Црквена организација није постала стваралачка, него конзервативна, па чак и реакционарна сила у историји, нашавши се у природном и жалосном савезу са тамним историјским силама, унижавајући се при том до улоге која уопште не доликује њеном достојанству. Али, ако црквена организација није дужна да заувек остане тврђава опскурантизма и реакције и да буде више уточиште уморних и засталих, него радника и активних мужева, у Цркви нужно мора започети, упоредо са заједничком молитвом, и заједнички саборни живот, живот пун духовних дарова, у таквом размаху и дијапазону, којег савремени човек не треба и не може да се одрекне, чак и кад би хтео; треба отпочети културно стварање. Црквени врт у себе треба да смести не само домове за хендикепиране и сиротишта, за које у њему и до данас има места, него и радничку радионицу, и научни кабинет, и уметнички студио. Поново се мора родити црквени живот, али не на основу инквизиторског режима, већ на основу слободне заједнице и саборног стваралаштва, тако да се ради учешћа у културном стварању не треба удаљавати у „далеки крај“, ван саборне области живота и црквене заједнице. Дакле, хришћанска култура, црквено стваралаштво, управљено је ad extra, – такав је свесветско-историјски задатак који се поставља нашем веку. Није наше да питамо у којој мери је остварив овај задатак, – то ће уместо нас решити вишња воља, а ми смо само дужни одредити постоји ли тај задатак доиста, и ако постоји, дужни смо да радимо колико је у нашој моћи на његовом разрешењу. Тешко је и замислити колико би се променио читав наш живот, у каквим би се шареним бојама расцветао, како би постао лак, када би се разгорео истински пламен хришћанског стваралаштва и надахнућа, кад би се у Цркви успоставила она пуноћа живота коју савремени човек жедно ишчекује. Наука би изнутра оживела, престала би да се мучи мртвом и безидејном „специјалношћу“, отргнутом од целине; престала би да мучи фаустовске муке због празне претензије да уместо целине устоличи део, да наука замени и философију и религију. Колико би празних питања и с њима повезаних празних теорија, које апсорбују толике умне моћи, отпало када би се наука ослободила стега позитивизма и материјализма, и успоставила веза са религиозним коренима. Философија, оплођена религијом, добила би снагу да изађе из понора импотентног скептицизма и јаловости у којој се сада налази. Тачно је једно: или је европска философија већ окончала свој поредак развоја и рекла своју последњу реч (као што је пред крај живота мислио Вл. Соловјов), или се њен препород може извршити само на основу новог понирања у религиозно-мистичне дубине. Само под тим условом се може поново искусити радост метафизичког стваралаштва, дело великих мислилаца може наћи нове настављаче, а стваралачки ум, логос, победити апстрактне принципе савремене философије и над њима изрећи суд. Још већу важност мора имати хришћанска уметност. Можда баш у оријентацији уметности и леже нова открића, јер истинита је изрека да ће „лепота спасти свет“, да „савршена уметност у свом коначном задатку мора да оваплоти апсолутни идеал не само у машти, већ и стварно – мора да одухови, преобрази наш стварни живот“. Наравно, за уметност данашњице oвај задатак не само да је недостижан, већ са њом нема никакве везе, уколико у њој господари приземни натурализам, утилитарна тенденциозност или слабашни естетизам. Нове сфере активности и нови задаци уметности могући су само у новој религиозној уметности, у мистерији будућности. Када би, најзад, било остварено хришћанско, црквено друштво, и социјализам би изгубио свој мртви карактер, какав има сада; постао би живо оваплоћење васељенске јеванђељске љубави и не би се изједначавао с духовним опустошењем, које својом уском проповеди сада уноси у срца својих присталица. Сав политички и социjални живот изгубио би своју принудну, прозаичну нијансу која се осећа данас, и добио би надахнути и пророчки карактер. И сва култура, осветљена унутрашњом светлошћу, постала би пуна светлости и живота. Овај задатак превазилази не само моћи, него и схватање једног покољења, то је идеал, а не практични програм. Но, овај идеал пружа сасвим одређене путоказе, изазива одговарајуће расположење и осећања, нагонећи нас да се боримо са расположењима, осећањима и мишљењима која су му противна. А њему противречи овај дух одвојености, чврсто устаљен у савременој црквеној свести, која се храни самозадовољним али неоснованим мишљењем да у „култури“ царује тамни сатански принцип. У њој, међутим, ври живот, који у црквеном врту није нашао своје место, прибира се васељенско-историјско и општечовечанско искуство, које је неопходно и црквеној свести, jер је и са строго догматске тачке гледишта допуштено такозвано „природно“ откривење – и ко му може поставити границе, ко може рећи да за њега у садашњој „световној“ култури нема места? Стога је потребно с љубављу, без ароганције, с хришћанским смирењем отворити своје срце за „световни“ свет, те ће тада можда и старији брат, заједно са Оцем, дочекати радосни дан у ком ће видети да је блудни син био умро и оживео, да се изгубио па изнова пронашао себе. И једна и друга страна треба да признају узајамну кривицу и принесу духовну жртву; тада ће се, по природи ствари, јавити међусобна приврженост, и биће саздана жива, стваралачка, истинска „војујућа“ Црква [Ecclesia Militans]. „Ево, стојим на вратима и куцам…“ [Отк. 3, 20]. Проширење црквене самосвести неопходно је и ради окончања васељенско-историјске трагедије, ради коначне пројаве сила добра и зла и рушења границе која их раздваја. Све док постоји пространа религиозно-неутрална зона „световне“ културе, последњи одлучујући судар добра и зла није сазрео за последњу жетву, јер не може бити схватљив у свој својој ширини и непомирљивости. „Ништа у васељени не треба да остане двосмислено“ (Шелинг). Само уношењем светлости у до сада неосвећене области испољавају се тачке које светлошћу продиру у свет. Док се год жена обучена у сунце скрива у пустињи, још увек није раскривена сва супротност између Невесте Христове, која у брачном руху чека женика, и жене што седи на порфирном одру, обучена у порфиру и пурпур, с именом на челу: Тајна, Вавилон велики, мајка блудницама и гадостима земаљским (Откр. 17, 5). Нека би се што пре распламсао овај пламен религиозног надахнућа, који ће обасјати и свет и културу; човечанство ће се тада уздићи на највиши, последњи ступањ васељенско-историјског и религиозног сазнања. Да, дођи, Господе Исусе! Извор: Сергей Н. Булгаков, „Церковь и культура“, Вопросы религии, вып. I (1906); прештампано у: С. Н. Булгаков, Два града. Исследование о природе общественных идеалов, СПб.: РХГИ, 1997, 347–348. Превод: X. и Б. П.