Претражи Живе Речи Утехе

Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља. Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења. Јер Исаија вели да се "обнављају острва Богу" (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да "ходимо у обновљењу живота", и "ако je ко у Христу нова твар", нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: "Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима" (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула. А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: "Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога" (Пс. 73,17-18). Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: "Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога" (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника. Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона - Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут, после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут, после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно. Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље. Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: "Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76,14-15). (...) Зато говоримо овако: Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају - вечан спомен! Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама - вечан спомен! Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама - вечан спомен! Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари - вечан спомен! (...) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν). Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди. (...) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема. View full Странице

Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет View full Странице

О ЦРНОГОРСКОМ ТУГОВАЊУ (Из књиге "Музика и депресија", Ранке Радуловић и Мирка Пејовића, Бгд, 1997.г) У својој књизи "Депресивни оптимизам Црногораца" Т. Баковић пише: "Узето у цјелини, Црногорци као народ испуњавају све етиопсихофизиолошке захтјеве психоаналитичке теорије личности и посједују углавном све одлике депресивне личности." Основни аргументи који ово потврђују јесу чест губитак вољеног објекта услед ратова и историјских околности, постојање хипертрофичног Суперега и код Црногораца увек будне савести и етике, веома изражене црногорске амбиваленције и нарцизма, те потребе за гратификацијом, склоност самопотцењивању и неговање култа смрти, уз утицај депресивности на психичке функције Црногораца. Дакле, потенцијал за депресију имају. Али, у овом поглављу покушаћу да одговорим на питање: имају ли Црногорци, уопште, капацитет за депресију? У опису Ријечке нахије у Старој Црној Гори, Јовићевић (1911, угледни учитељ, етнограф и лексикограф) даје импресиван приказ тужења чобаница у планинини. "Сакривена у планини, далеко од свих путева, чобаница по ваздан тужи, а гора одјекује. Све невоље, бриге и жалости своје и туђе уплиће при том у "текст" свог тужења, а помиње и давне јунаке и бојове, све тамо од Косова. Мушкарци воле - истиче Јовићевић - да из даљине слушају то женско тужење, али пазе да се не покажу, јер чобаница чим угледа човјека престане с тужењем." Видели сте, чобаница тужи, али чим угледа некога она престаје. Изгледа да тужење није дозвољено, као да не сме имати сведока. А мушкарци воле да слушају то женско тужење, да ли је то пројекција властите туге? Чак и на сахранама, и то данас, жене и деца најчешће не туже за покојником. Тужи сестра и друге присутне жене (често су то плаћене тужбалице). Том приликом надугачко спомињу и све друге покојнике, да би присутни у њихово тужење могли да пројектују и своју тугу. Никог не забораве. Навешћу део разговора са чувеном црногорском тужилицом Милушом Перовић која каже: "Код нас у Црној Гори практикује се да мајка за сином не тужи и жена за мужем не тужи. Мајка за сином не треба да тужи, треба да је јунак - да буде поносна што је родила сина који је погинуо за своју отаџбину. Жена за мужем, било је срамно, некако тако није било уобичајено, мада данас млађе кукају и плачу." (Казивање Милуше Перовић, рођене 1907. на Цетињу, забиљежено 1963) Тужити може сестра за братом " али то није више није тужбалица...то је осјећај." "Страшно ли те погледати, дико брате! Јадно ли те прегоријети, ја ти јадна! Сив соколе шестокрили, брате срећо! Братска сабља самокова, мој Лазаре! Златан ступче вас до неба, брате роде! Моје сунце од истока, мој Лазаре!" (Ковчежић, бр 9) Сестра за јунаком Милутином: "Кад си сабљу извадио Милутине! И у Турке јуришао Обилићу! Ти надлети соколове Сив соколе! И надлети све јунаке Црногорче! И погибе за поштење Нека ти је! Кукавица рока има Ја га немам! Од Ђурђева до Видова Она кука! А ја тужим довијека, Куку брате!" О начини њеног певања Љубомир Ненадовић у "Писмима са Цетиња" каже: "Па онда тим истим гласом више од педесет пута повртала је ту реч "куку", тако да је права кукавица-птица, која је пре ње у брегу кукала, одмах ућутала, а тек је после почела кукати кад је та девојка отишла". Може тужити и снаха за девером, јер је однос између њих нежан, као између брата и сестре; "Куку добро миловање! Ко ће снаје миловати? Ко л им прстен саковати? Кога ли ће дочекати Из путовања далекије? Ко л им милост донијети? Ко ли снаје даровати Како си нас научио? Ал с уздају снаје твоје, да ћеш нама долећети, Под оружијем свијетлијем, Кућна врата засјенити И свијех нас обрадовати Ружо дивна!" Ево сахране командира Сава Јокова коју описује Љ. Ненадовић у "Писмима са Цетиња" за којим на подстицај једног старог Црногорца ("Јавите се која!") тужи даља својта. Ево те сцене и тужбалице: "Онда се одвоји једна крупна средовечна жена, име јој је Крстиња, из далека је нешто своја оном што је сахрањен. Око ње сви стадосмо тако, да је у средини велико коло остало празно. Она метну унакрст руке на прси; за њом је друга жена у њене стопе корачала; и сваки стих што она прва искаже, она је друга истим гласом поновила; међутим она прва што изводи песму има доста времена да смисли шта ће даље казати". Крстиња је тужила овако: "Чудна веља жаловања Сабљо Саво! Та да ти је стат па гледат Сив соколе! Како туже твоја браћа Њима криво! Е ти мало не причека Убојниче! Е их сада ти остави Наша дико! Кад се граби турско царство, Невјерничко! И градови узимају, Саво, брајо! Не даде ти зорно сунце И јуначко! Унесе те веља жеља, Поглаварска. Међу Турке, међ крвнике, Српски бане! И погибе ти за образ И право је! Ти полазиш на те путе Перјаницо! Куд одоше многа браћа Витезови Поздрави их и кажи им: Слава њима! Да су дивно освећени Убојници! Да се граби турско царство, Не било га!" Сам ритам ове песме је врло специфичан о чему би компетентније могли да говоре критичари књижевности. Оно што је за психијатре интересантно, јесте црногорски доживљај депресије, тј. потпуно одсуство капацитета за депресију, што се испољава одбраном од депресије, првенствено сарказмом у служби агресије, и низом парадоксалних интервенција које не дозвољавају ни ожалошћеном, ни покојнику да тугују. Сенку маскиране депресије можемо осетити у последњем стиху: "Да се граби турско царство, Не било га!" где уз агресију, постоји и једна нијанса резигнације. Крстиња тужи за даљом својтом, а млада девојка "набраја и тужи из свег грла, тако да се све планине разлежу"- за врло необичном својтом. Она час тужи, час разговара и смеје се. Ненадовић је сусреће на Чеву: забележен је њихов кратак разговор, део тужбалице и ауторски коментар: "Ја је запитах: ко ти је погинуо те тако тужиш! "Сви су ми изгинули!- одговори она. "Погинуо ми Лазо, Милош, Иван, Богдан!" Па онда опет кликну својим лепим гласом: "Ево сабље - руке нема Обилићу Ево капе - главе нема Дивна главо!" Никад нико се не обраћа директно. Сви тугују индиректно, нико никог не заборавља. Несвесно користе све елементе групне терапије. Показивање туге у првом лицу није дозвољено. Чак ни плакање. Као да их из детињства уче како тугу да поднесу. /.../ Како смо већ рекли мајкама није дозвољено да тугују за синовима јунацима. Ипак, како то изгледа, архетипски специфично, пише у "Писмима са Цетиња" у најпотреснијем делу. Најпотреснији је лик мајке која "мирно и тихо" жали своја три јединца сина, који су били одабрани јунаци, и после којих није остало порода. На ту нежну и неутешну мајку наилази Ненадовић с још једним песником и ево како је тај сусрет описан: "Њихова стара мати не плаче. Не кука. Спустила се на путу у прашину па ћути и гледа преда се. Теше је Црногорци: "Још је многа мати три сина изгубила, па нису клонуле тако!, а она им одговори: "Како је мати, несретна је, свака је мати несретна!" "Не дај се, држи се! Бог је свемогућ!", рече јој један, а она му одговори: "Бог је свемогућ, може Црногорцима дати Душаново царство, а мени не може више ништа дати и ништа узети". Један јој рече: Моли се Богу, Бог ће те утешити", а она му тихо одговори: "И Божја мати неутешна је", па онда спусти своје бледо лице у прашину. Лази Костићу, песнику, грунуше тешке сузе на очи, маши се руком у џеп да јој поклони штогод новаца, али сети се да би с тим увредио њену тугу; окрете се и одосмо одатле ћутећи" /.../ Ову "пројекцију туге" видела сам на почетку овог последњег рата на никшићкој пијаци, када су све до једне жене биле обучене у дубоку црнину. То је био невероватан доживљај колективне депресије, још драстичнији јер је био у атмосфери пијаце, која је обично најживље место у граду. Није било куће која није послала војника, а цео град је жалио за погинулим, туђим јединцима. БИЉЕШКА А.Ж.: У овој књизи можете прочитати још о мушком туговању Црногораца - лелекању и гуслама и депресији. Моја породична историја потврђује податке ове књиге: Баба је свако јутро плетући вијенац косе тужила за своја два брата партизанска јунака, а мом оцу који је био мали, практично посмрче бијаше жао што не помиње свог мужа, такође јунака, оца којег није запамтио. Када смо давале двадесетогодишњицу баби 1978.г., ја сам имао 10 година и тужила је бабина пријатељица и чувена тужбалица и народни трибун Златана Перутовић, рођена Мићуновић. Нијесмо могли да избјегнемо једног шпијуна, но бијаше то најчистији породични скуп, а Златана је сваког од нас помињала везујући мене десетогодишњака за бабу коју нијесам запамтио. Касније када ми је умро брат од тетке, изненада у 43. години, угледан љекар, више хиљада људи је прошло кроз кућу. Тетка се са сваким питала, распитивала се за здравље њихових укућана, као да није изгубила сина првијенца.

Архимандрит Софроније Страх Божији је последица духовног озарења. Његова природа се психологнјом не да објаснити. У њему, том страху, нема ничег заједничког са страхом животиње. Постоје многи степени и облици, али ћемо се мп сада задржати на једном од њих, најделатнијем за спасење наше: „ужас“ да се покажеш недостојним Бога Који се открива у незалазној Светлости (упореди Мт. 10, 37-38). Људи захваћени овим светим страхом ослобађају се сваког другог земаљског страха. 0ци наши, смели служитељи Духа, удаљавали су се у пустињу и живели усред дивљих звери и змија отровница, у условима сурове природе и у тако крајњој беди да маса савремених људи то не може ни да замисли (па ипак и данас такви постоје). И све то ради слободе да се предају плачу, свесни своје удаљености од љубљенога Бога. Није свима дано да схвате зашто људи духовни, пренебрегавши све од овога света, плачу не мање, него чак и више, од мајки над гробовима својих најдражих синова. Они, отшелници, плачу посматрајући мрачни понор унутар себе: дубоки су корени „познавања зла“ и не могу се ишчупати сопственом снагом. Онима који не познају овакво стање духа, све је то несхватљиво. Од непозвапих очију ова тајна се не скрива зато што Бог гледа ко је ко од људи, него зато што је ова благодат поверена само онима који сами себе поверавају Богу-Христу. И ова благодат је такође дар љубави Божје, без које сузе неће потећи.