Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'булгаков:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Човеку је дато да остварује своју човечност, тј. да буде поетичко, стваралачки делатно бивствујуће у свету – не пасивно, него активно, и он ту дужност не може избећи. Бог је створио човека како би овај владао над творевином, обделавао и чувао рај и живим створењима, спознавши их, давао је имена. Човек је саздан по икони и подобију Божијој, што за њега уједно представља и датост и задатост. Човек је од Бога створен да у свом подобију остварује образ Божији. Човек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвечни лик. То не значи да су Божије и људско стваралаштво истоветни, јер се биће Божијим стваралаштвом изводи из празнине, док човек ствара из Божанствене пунине. Може се рећи да је човек тема коју је у људско биће унео Бог, те да је задатак човековог стваралаштва да ту тему реализује и развије. Човек је призван да буде са-творац света. То, наравно, не значи да човек може створити нешто што Бог није створио, него да он наставља раскривање божанске замисли о свету. У осмој глави Премудрости Соломонових о томе је речено: премудрост је за Бога била „радост“: „и радост је моја са синовима човечијим“. Могли бисмо рећи да је Бог у шестодневу створио свет „веома добро“, оставивши човеку у задатак да стварање доврши. Рај је, на пример, био саздан у једном делу Земље, а човек је дужан да га прошири на сву васељену. Ако свет човеку није дат зрења ради, тј. објективно, онда то значи да му је дат пројективно [као нацрт]. Стваралаштво је, дакле, црта Божијег лица у човеку. Али човек није створен као индивидуално, већ као родовско биће, као живо и живуће мноштво у јединству. Зато стваралаштво човека појединца свагда припада стваралачком делу човечанства као целине, заједничком делу – и у томе лице Божије оставља свој печат. Да ли је пад у грех избрисао образ Божији у човеку? Није, јер се образ Божији не може избрисати. Бог се због својих дела не каје. Али снага и степен подобија се може изменити, и управо то се након пада и догодило. Стваралачке човекове силе су ослабиле. Нарушен је однос човека према свету и себи самом. Човек више није био у стању да Божије постојање и постојање сопственог духа сазнаје с очигледношћу. За њега је остало несумњиво једино постојање светске плоти. Стога му се показало нужним да аскетски освешћује свој богоподобни дух, избављујући се из робовања свету. Услед недоличног односа према свету, човек је себе учинио заточеником космоса. Након грехопада, човеку је суђено да робује својим телесним потребама. Он је заточен у плоти. Али човек је свакако заточеник, не и роб, и у њему остају црте његовог царског порекла. Исход пада у грех био је трагичан расцеп у човековом стваралаштву, из чега и произлази борба духа и плоти – аскетско супротстављање двеју могућности човековог стваралаштва: с једне стране, човек који се потчињава светским стихијама, живећи животом тих истих стихија, а с друге – човек који се са стихијама бори и у себи остварује лик Божији. Тако се отварају два пута за остварење стваралачких способности човекових: пут цивилизације и пут стваралаштва (културе). Цивилизација је прилагођавање условима природног живота. Култура је пак стваралачки однос човека према свету и према самом себи, којим човек на свет и себе самога утискује печат свог духа. Али не постоје апсолутна култура и апсолутна цивилизација, зато што човек не може бити ни потпуни роб ни потпуни стваралац. Већ у Библији су назначена ова два пута – пут робовања свету, пут Каина и каиноваца, ковача и оних који праве оруђа – и пут културе – пут народа Божијег. Како се стваралачки однос према свету остварује у паганству и Старом Завету? Паганство је, не само у поређењу са Старим Заветом, већ и у поређењу са хришћанством, нека врста првобитног Едена, када су људи „били наги“ и пребивали у првобитној невиности и чистоти. У поређењу с виделаштвом Старог Завета и изоштреним видом датим у хришћанству, паганство је слепо. Паганство не зна за грех, не види сенку коју првородни грех баца на целокупно биће. Предност древног паганства је преимућство религиозног слепила, предност и мудрост некаквог детињег стања. Али то није она мудрост коју би требало да стекне зрео човек. Међутим, паганство је, макар и у нејасним обрисима, ипак знало за грех. У свести старог света била је присутна „мојра“ – трагична нужност бића. Зато је стари свет домовина трагедије. За стену приковани Прометеј је слика титанског супротстављања човека природним стихијама (које се у паганству јављају у лику немилосрдних богова). С једне стране – Прометеј, с друге Дионис – менаде, оргијазам: све ово представља сведочанство да је стари свет слушао подземне ударе. Али, уопште узев, могли бисмо рећи да је паганство наивније и срећније од нас, јер оно није раздвајало религију и цивилизацију од трагизма културног стваралаштва у мери у којој то чинимо ми – старина није знала за секуларизацију. Древни пагански живот је у том смислу одиста безазленији и побожнији. Када је реч о односу према култури и стваралаштву, Стари Завет стоји у знаку педагошкe забране. Паганска култура је за Израиљ била отров и опасност. Иконопоштовање и философија, које су за Хелене биле Божији дар – Израиљу су били забрањени. Али у оном животном оквиру који му је био допуштен, Израиљ је живео у културном јединству и није, као ни Хеленство, знао за секуларизацију. Израиљу су били Богом дани извесни закони живота, државе, грађанског поретка, па и свештене поезије повезане с култом. Општење са другим културама било је забрањено; такво општење је било могуће једино путем „блуда“, тј. отпадништва од властитог култа. Живот Израиља је религиозно надахнут (Давидови Псалми, уметност скиније), па у том смислу и културан. Још једна црта је карактеристична за културу Израиља: своју историју они су доживљавали као свештену, свештено-родословну повест која народ чини једном породицом, као свештено дèло културе поверено јеврејском народу. Израиљу је био дарован идеал Царства Божијег на путевима историје. То је култура која се надахњује откривењем истинитог Бога, култура као јединство живота – изгубљени Еден за којим трагамо, а нисмо кадри да га се домогнемо. Стари Завет и јесте „стари“ утолико што претходи Новоме. Нови Завет је испразнио Стари, испунивши га. Христос није дошао да суди, већ да спаси свет. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединороднога дао.“ Христос је светлост која „обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). У овим речима свет означава космос у коме је човек космијург. Исус Христос испуњава и осигурава то учешће човека у стварању света, учешће које му је било дато од самог почетка. У хришћанској литератури, међутим, непрестано наилазимо на супротстављање Бога и света. Христос је говорио апостолима: „Не љубите свет, ни што је у свету“ (1 Јн, 2, 15). Постоје два значења, два разумавања света: 1) свет као космос, као неба и земља – у том смислу је свет неуништив и биће преображен; 2) свет који болује, којим влада „кнез овога света“ – и тај свет ће бити спасен. Хришћанство не ограничава однос према свету ниједним од ових значења. Кроз свога Сина, кога је послао свету, објавио је истински однос према свету. У хришћанству је супротност два различита значења – света и „света“ – достигла заслепљујућу бистрину. Хришћански живот представља непрестану борбу са светом, борбу за духовно постојање. Уколико у тој борби посустајемо, култура бива жртвована зарад цивилизације. Победа у тој борби културу чини стваралачком. Аскетизам и култура нису супротстављени: реч је о јединственом духовном начелу у човеку, о остварењу јединственог лика Божијег у човечанству. Човек је створен у свету и плоти, то је нужан услов постојања, и од тога се нико, док је жив, тј. док ствара, не може одбранити. Али, ако не твори, не дела, ако је према свом делу неодговоран, ако у делање не улаже снаге своје мисли, снаге љубави, он не остварује аскетизам, већ нихилизам. Ако се то и назива аскетизмом, онда је такав аскетизам сужањ свету и значи признавање света у још већој мери но што је то случај у секуларној цивилизацији. Нихилистичко схватање аскетизма изражено је у ослобођењу себе од одговорности за свет. Истински аскетизам показује се као највећа културна и стваралачка сила у свету. Хришћанско владање, оштрина хришћанског ока уноси у срце стваралачки трагизам противништва. У подручју остварења културе неоспоран је принцип Фјодорова: „Ништа не сме бити бесплатно.“ Све што човек чини треба да буде заслужено стваралачким напором, трудом. Човек је противречно бивствујуће, његова је судбина трагична, и само благодат Божија може дати човеку мир, спокојство и радост. Супротност културе и цивилизације у хришћанству поприма нарочито изразите форме. Цивилизација би у свом развоју могла да овлада човеком и разруши његов дух, тј. да га врати у препотопско стање (потомци каиноваца). Уколико би бољшевици у Русији и могли остварити свој идеал цивилизације, вратили би човека у допотопска времена. То је данас, међутим, немогуће: у свет је ступила светлост хришћанства. Било би утопијски и неблагочестиво мислити да се човечанство може ослободити од јарма првородног греха, од бремена цивилизације, и да може вратити сав живот у култ-културу. Али човеку је дато да се тим путем креће и да у том смеру непрестано осваја нове области. Схватање односа према култури и цивилизацији различито је у протестантизму, католичанству и православљу. Протестантизам оштро раздваја две области живота хришћанина: област личног духовног живота и област светског делања, светских послова, рада. Такво раздвајање је за протестанта часно и религиозно оправдано. Друга област служења свету регулисана је моралом, те отуда и сама има значење за религиозни живот човека. Протестант морално чини све што је могуће како би спасио културу од цивилизације, али пошто му то не полази за руком, остаје у власти секуларизације. Католичанство сва животна питања решава на основу хијерархијског потчињавања клерикалној организацији живота. Култура и цивилизација су у односу узајамне потчињености. У католичанству црквени живот надахњује светско стваралаштво, и у томе је његова заслуга. Али за нас је немогућ пут стваралачке борбе за културу уколико признајемо хијерархијску потчињеност култури. Православни пут је пут слободе, а то значи: одсуства потчињавања црквеног стваралаштва одређеним клерикално-хијерархијским налозима. Понекад се ово схвата упрошћено и уско, а понекад се поима и шире. Али управо животна благочестивост руског народа, која је узрастала вековима, представља изразит пример победе културе над цивилизацијом. Руски народ није проткан религиозним надахнућем само у храмовном, већ и у целокупном животу, изван храма, у свакодневици. Утолико се може сматрати исправном древни опис руских сељака: „Кад не бисмо псовали и пили, били бисмо свети.“ Проницање у свакодневицу и освештавање обичног живота типична је одлика православља. У чему се састоји последњи задатак културе? Задатак културе је дело богочовечанства, тј. очовечење света и обожење човека. У том смислу, задатак културе је потпуно безграничан. Христос је постао истински човек и извршио дело очовечења светског живота. Стога смо ми хришћани дужни да непрекидно идемо тим путем, иако знамо да циљ нећемо достићи. Али достигнућâ свакако мора бити. Ми морамо стварати, односећи се с религиозном љубављу према том делу које чинимо, како би свако наше дело било попут камена принесеног за изградњу Царства Божијег. Недостижна граница културног стваралаштва је Царство Божије. Сасвим је неумесно и неубедљиво ослањати се на то што у Светом Писму недостају упутства у вези с подручјима, границама и карактером човековог стваралаштва. У Речи Божијој о томе ништа није казано, јер се на ту тему ништа не може ни рећи: циљеви човековог стваралаштва одређени су слободом која је у човека уписана – и отуда не могу бити детерминисани у Писму. У сваком случају, из овог ћутања Речи Божије нипошто се не може извести нихилистички однос према стваралаштву по принципу „било како“, јер то „било како“ значи одрицање од културе у корист цивилизације. Бог је почаствовао човека дајући му удела у сопственом творачком делу. И зато стваралаштво има религиозну вредност, оно је могуће само ако је пређен аскетски пут, јер аскетски пут је иманентан стваралачком акту. Ту се показује супротност аскетизма и нихилизма. Аскетизам је неотуђиви део стваралачког пута, док је нихилизам гранично порицање стваралаштва. Људско стваралаштво није само унутрашње стање, већ и спољашње делање које мења лик света. У стваралаштво спада ликовна и свака друга уметност, свако људско делање које се пројектује као ars. Стваралаштво мора бити повезано с религиозном вредношћу човека (аскетски моменат мора бити иманентно заложен у стваралачком акту). Спој спољашњег и религиозног делања је надахнуће (духовни артизам). Култ је духовно средиште културе. Два руска мислиоца, која изражавају расположење и карактер своје епохе, овако су одговорила на питање смисла и норме религиозне културе: Ал. Бухарев је приповедао како све треба извршавати у духу Исуса Христа, са Њим бити и у Његово име творити. Фјодоров је сматрао да стваралаштво није само унутрашње, већ и спољашње делање, и на том темељу је видео могућност обнове палог човека на путевима културе. Као што материја воли форму и уметника који јој форму даје, тако и човек трага за оном формом која је драга његовој материји. Али он не сме деловати као Прометеј и роб, него као син ком је казано: „Без мене не можеш чинити ништа“, и који о себи самом говори: „Све могу у Исусу који ми даје снагу.“ Извор: Сергей Н. Булгаков, „Догматическое обоснование культуры (Речь о. С. Булгакова на съезде православной культуры)“, Вестник РСХД, № 7 (1930), 8–12. Превeo Милосав Гудовић Преузето: Теологија.нет
  2. Човеку су, у различитим временима, приписивана различита одређења: човек је друштвено биће; човек је мислеће биће; човек је „поетичко“ биће (у грчком смислу речи, тј. оно биће које стваралачки делује у свету). Ова трећа дефиниција најпотпуније изражава човекову суштину, јер свет, као што каже руски мислилац Фјодоров, „није дат човеку да би га посматрао, већ да би делао“. Бог је човека створио као врхунац света, као космичко бивствујуће, а свет као људско биће. Другим речима: човек је космичан, а свет човечан. Човеку је дато да остварује своју човечност, тј. да буде поетичко, стваралачки делатно бивствујуће у свету – не пасивно, него активно, и он ту дужност не може избећи. Бог је створио човека како би овај владао над творевином, обделавао и чувао рај и живим створењима, спознавши их, давао је имена. Човек је саздан по икони и подобију Божијој, што за њега уједно представља и датост и задатост. Човек је од Бога створен да у свом подобију остварује образ Божији. Човек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвечни лик. То не значи да су Божије и људско стваралаштво истоветни, јер се биће Божијим стваралаштвом изводи из празнине, док човек ствара из Божанствене пунине. Може се рећи да је човек тема коју је у људско биће унео Бог, те да је задатак човековог стваралаштва да ту тему реализује и развије. Човек је призван да буде са-творац света. То, наравно, не значи да човек може створити нешто што Бог није створио, него да он наставља раскривање божанске замисли о свету. У осмој глави Премудрости Соломонових о томе је речено: премудрост је за Бога била „радост“: „и радост је моја са синовима човечијим“. Могли бисмо рећи да је Бог у шестодневу створио свет „веома добро“, оставивши човеку у задатак да стварање доврши. Рај је, на пример, био саздан у једном делу Земље, а човек је дужан да га прошири на сву васељену. Ако свет човеку није дат зрења ради, тј. објективно, онда то значи да му је дат пројективно [као нацрт]. Стваралаштво је, дакле, црта Божијег лица у човеку. Али човек није створен као индивидуално, већ као родовско биће, као живо и живуће мноштво у јединству. Зато стваралаштво човека појединца свагда припада стваралачком делу човечанства као целине, заједничком делу – и у томе лице Божије оставља свој печат. Да ли је пад у грех избрисао образ Божији у човеку? Није, јер се образ Божији не може избрисати. Бог се због својих дела не каје. Али снага и степен подобија се може изменити, и управо то се након пада и догодило. Стваралачке човекове силе су ослабиле. Нарушен је однос човека према свету и себи самом. Човек више није био у стању да Божије постојање и постојање сопственог духа сазнаје с очигледношћу. За њега је остало несумњиво једино постојање светске плоти. Стога му се показало нужним да аскетски освешћује свој богоподобни дух, избављујући се из робовања свету. Услед недоличног односа према свету, човек је себе учинио заточеником космоса. Након грехопада, човеку је суђено да робује својим телесним потребама. Он је заточен у плоти. Али човек је свакако заточеник, не и роб, и у њему остају црте његовог царског порекла. Исход пада у грех био је трагичан расцеп у човековом стваралаштву, из чега и произлази борба духа и плоти – аскетско супротстављање двеју могућности човековог стваралаштва: с једне стране, човек који се потчињава светским стихијама, живећи животом тих истих стихија, а с друге – човек који се са стихијама бори и у себи остварује лик Божији. Тако се отварају два пута за остварење стваралачких способности човекових: пут цивилизације и пут стваралаштва (културе). Цивилизација је прилагођавање условима природног живота. Култура је пак стваралачки однос човека према свету и према самом себи, којим човек на свет и себе самога утискује печат свог духа. Али не постоје апсолутна култура и апсолутна цивилизација, зато што човек не може бити ни потпуни роб ни потпуни стваралац. Већ у Библији су назначена ова два пута – пут робовања свету, пут Каина и каиноваца, ковача и оних који праве оруђа – и пут културе – пут народа Божијег. Како се стваралачки однос према свету остварује у паганству и Старом Завету? Паганство је, не само у поређењу са Старим Заветом, већ и у поређењу са хришћанством, нека врста првобитног Едена, када су људи „били наги“ и пребивали у првобитној невиности и чистоти. У поређењу с виделаштвом Старог Завета и изоштреним видом датим у хришћанству, паганство је слепо. Паганство не зна за грех, не види сенку коју првородни грех баца на целокупно биће. Предност древног паганства је преимућство религиозног слепила, предност и мудрост некаквог детињег стања. Али то није она мудрост коју би требало да стекне зрео човек. Међутим, паганство је, макар и у нејасним обрисима, ипак знало за грех. У свести старог света била је присутна „мојра“ – трагична нужност бића. Зато је стари свет домовина трагедије. За стену приковани Прометеј је слика титанског супротстављања човека природним стихијама (које се у паганству јављају у лику немилосрдних богова). С једне стране – Прометеј, с друге Дионис – менаде, оргијазам: све ово представља сведочанство да је стари свет слушао подземне ударе. Али, уопште узев, могли бисмо рећи да је паганство наивније и срећније од нас, јер оно није раздвајало религију и цивилизацију од трагизма културног стваралаштва у мери у којој то чинимо ми – старина није знала за секуларизацију. Древни пагански живот је у том смислу одиста безазленији и побожнији. Када је реч о односу према култури и стваралаштву, Стари Завет стоји у знаку педагошкe забране. Паганска култура је за Израиљ била отров и опасност. Иконопоштовање и философија, које су за Хелене биле Божији дар – Израиљу су били забрањени. Али у оном животном оквиру који му је био допуштен, Израиљ је живео у културном јединству и није, као ни Хеленство, знао за секуларизацију. Израиљу су били Богом дани извесни закони живота, државе, грађанског поретка, па и свештене поезије повезане с култом. Општење са другим културама било је забрањено; такво општење је било могуће једино путем „блуда“, тј. отпадништва од властитог култа. Живот Израиља је религиозно надахнут (Давидови Псалми, уметност скиније), па у том смислу и културан. Још једна црта је карактеристична за културу Израиља: своју историју они су доживљавали као свештену, свештено-родословну повест која народ чини једном породицом, као свештено дèло културе поверено јеврејском народу. Израиљу је био дарован идеал Царства Божијег на путевима историје. То је култура која се надахњује откривењем истинитог Бога, култура као јединство живота – изгубљени Еден за којим трагамо, а нисмо кадри да га се домогнемо. Стари Завет и јесте „стари“ утолико што претходи Новоме. Нови Завет је испразнио Стари, испунивши га. Христос није дошао да суди, већ да спаси свет. „Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега јединороднога дао.“ Христос је светлост која „обасјава сваког човека који долази на свет“ (Јн. 1, 9). У овим речима свет означава космос у коме је човек космијург. Исус Христос испуњава и осигурава то учешће човека у стварању света, учешће које му је било дато од самог почетка. У хришћанској литератури, међутим, непрестано наилазимо на супротстављање Бога и света. Христос је говорио апостолима: „Не љубите свет, ни што је у свету“ (1 Јн, 2, 15). Постоје два значења, два разумавања света: 1) свет као космос, као неба и земља – у том смислу је свет неуништив и биће преображен; 2) свет који болује, којим влада „кнез овога света“ – и тај свет ће бити спасен. Хришћанство не ограничава однос према свету ниједним од ових значења. Кроз свога Сина, кога је послао свету, објавио је истински однос према свету. У хришћанству је супротност два различита значења – света и „света“ – достигла заслепљујућу бистрину. Хришћански живот представља непрестану борбу са светом, борбу за духовно постојање. Уколико у тој борби посустајемо, култура бива жртвована зарад цивилизације. Победа у тој борби културу чини стваралачком. Аскетизам и култура нису супротстављени: реч је о јединственом духовном начелу у човеку, о остварењу јединственог лика Божијег у човечанству. Човек је створен у свету и плоти, то је нужан услов постојања, и од тога се нико, док је жив, тј. док ствара, не може одбранити. Али, ако не твори, не дела, ако је према свом делу неодговоран, ако у делање не улаже снаге своје мисли, снаге љубави, он не остварује аскетизам, већ нихилизам. Ако се то и назива аскетизмом, онда је такав аскетизам сужањ свету и значи признавање света у још већој мери но што је то случај у секуларној цивилизацији. Нихилистичко схватање аскетизма изражено је у ослобођењу себе од одговорности за свет. Истински аскетизам показује се као највећа културна и стваралачка сила у свету. Хришћанско владање, оштрина хришћанског ока уноси у срце стваралачки трагизам противништва. У подручју остварења културе неоспоран је принцип Фјодорова: „Ништа не сме бити бесплатно.“ Све што човек чини треба да буде заслужено стваралачким напором, трудом. Човек је противречно бивствујуће, његова је судбина трагична, и само благодат Божија може дати човеку мир, спокојство и радост. Супротност културе и цивилизације у хришћанству поприма нарочито изразите форме. Цивилизација би у свом развоју могла да овлада човеком и разруши његов дух, тј. да га врати у препотопско стање (потомци каиноваца). Уколико би бољшевици у Русији и могли остварити свој идеал цивилизације, вратили би човека у допотопска времена. То је данас, међутим, немогуће: у свет је ступила светлост хришћанства. Било би утопијски и неблагочестиво мислити да се човечанство може ослободити од јарма првородног греха, од бремена цивилизације, и да може вратити сав живот у култ-културу. Али човеку је дато да се тим путем креће и да у том смеру непрестано осваја нове области. Схватање односа према култури и цивилизацији различито је у протестантизму, католичанству и православљу. Протестантизам оштро раздваја две области живота хришћанина: област личног духовног живота и област светског делања, светских послова, рада. Такво раздвајање је за протестанта часно и религиозно оправдано. Друга област служења свету регулисана је моралом, те отуда и сама има значење за религиозни живот човека. Протестант морално чини све што је могуће како би спасио културу од цивилизације, али пошто му то не полази за руком, остаје у власти секуларизације. Католичанство сва животна питања решава на основу хијерархијског потчињавања клерикалној организацији живота. Култура и цивилизација су у односу узајамне потчињености. У католичанству црквени живот надахњује светско стваралаштво, и у томе је његова заслуга. Али за нас је немогућ пут стваралачке борбе за културу уколико признајемо хијерархијску потчињеност култури. Православни пут је пут слободе, а то значи: одсуства потчињавања црквеног стваралаштва одређеним клерикално-хијерархијским налозима. Понекад се ово схвата упрошћено и уско, а понекад се поима и шире. Али управо животна благочестивост руског народа, која је узрастала вековима, представља изразит пример победе културе над цивилизацијом. Руски народ није проткан религиозним надахнућем само у храмовном, већ и у целокупном животу, изван храма, у свакодневици. Утолико се може сматрати исправном древни опис руских сељака: „Кад не бисмо псовали и пили, били бисмо свети.“ Проницање у свакодневицу и освештавање обичног живота типична је одлика православља. У чему се састоји последњи задатак културе? Задатак културе је дело богочовечанства, тј. очовечење света и обожење човека. У том смислу, задатак културе је потпуно безграничан. Христос је постао истински човек и извршио дело очовечења светског живота. Стога смо ми хришћани дужни да непрекидно идемо тим путем, иако знамо да циљ нећемо достићи. Али достигнућâ свакако мора бити. Ми морамо стварати, односећи се с религиозном љубављу према том делу које чинимо, како би свако наше дело било попут камена принесеног за изградњу Царства Божијег. Недостижна граница културног стваралаштва је Царство Божије. Сасвим је неумесно и неубедљиво ослањати се на то што у Светом Писму недостају упутства у вези с подручјима, границама и карактером човековог стваралаштва. У Речи Божијој о томе ништа није казано, јер се на ту тему ништа не може ни рећи: циљеви човековог стваралаштва одређени су слободом која је у човека уписана – и отуда не могу бити детерминисани у Писму. У сваком случају, из овог ћутања Речи Божије нипошто се не може извести нихилистички однос према стваралаштву по принципу „било како“, јер то „било како“ значи одрицање од културе у корист цивилизације. Бог је почаствовао човека дајући му удела у сопственом творачком делу. И зато стваралаштво има религиозну вредност, оно је могуће само ако је пређен аскетски пут, јер аскетски пут је иманентан стваралачком акту. Ту се показује супротност аскетизма и нихилизма. Аскетизам је неотуђиви део стваралачког пута, док је нихилизам гранично порицање стваралаштва. Људско стваралаштво није само унутрашње стање, већ и спољашње делање које мења лик света. У стваралаштво спада ликовна и свака друга уметност, свако људско делање које се пројектује као ars. Стваралаштво мора бити повезано с религиозном вредношћу човека (аскетски моменат мора бити иманентно заложен у стваралачком акту). Спој спољашњег и религиозног делања је надахнуће (духовни артизам). Култ је духовно средиште културе. Два руска мислиоца, која изражавају расположење и карактер своје епохе, овако су одговорила на питање смисла и норме религиозне културе: Ал. Бухарев је приповедао како све треба извршавати у духу Исуса Христа, са Њим бити и у Његово име творити. Фјодоров је сматрао да стваралаштво није само унутрашње, већ и спољашње делање, и на том темељу је видео могућност обнове палог човека на путевима културе. Као што материја воли форму и уметника који јој форму даје, тако и човек трага за оном формом која је драга његовој материји. Али он не сме деловати као Прометеј и роб, него као син ком је казано: „Без мене не можеш чинити ништа“, и који о себи самом говори: „Све могу у Исусу који ми даје снагу.“ Извор: Сергей Н. Булгаков, „Догматическое обоснование культуры (Речь о. С. Булгакова на съезде православной культуры)“, Вестник РСХД, № 7 (1930), 8–12. Превeo Милосав Гудовић Преузето: Теологија.нет View full Странице
  3. У том смислу, цео такозвани нови век би требало да носи име којим је названа само једна од његових почетних епоха – раздобље хуманизма, у чисто натуралистичком, незнабожачком смислу, у смислу бунта човечанства, које је постало свесно својих моћи, против средњовековног аскетског погледа на свет (погрешно поистовећеним с истинским, тј. универзалним хришћанством), против средњовековног инквизиторског клерикализма, које се погрешно схвата као Христова црква. (За нашу отаџбину [Русију] епоха хуманизма наступила је тек у XIX веку, нарочито у његовој другој половини, делимично као природни одраз западног хуманизма, а делом и као неизбежни протест против филаретовског катихизиса, који је сматран пуним и тачним изложењем хришћанског учења, па и против полицијског побједоносцевског клерикализма, помешаног са истинском црквеношћу). Човечанство је заувек раскинуло с патријархалним старатељством и заувек напустило величанствене сводове средњовековне готике који су га притискали. Син је узео своје наследство и оставио очев дом, отишавши у „далеку земљу“ да живи слободно. Рембрант, Повратак блудног сина, 1669. И ето: слобода је испитана, опитно задобијена духовна зрелост је достигнута, али наследство понесено из очевог дома нестаје. Наступа време кушања горких рошчића, време духовне глади, у којем се син у невољи сећа и напуштеног очевог дома. Савремени блудни син тек почиње кришом, у дубини душе, да уздише за изгубљеном отаџбином, и можда још није близу час када ће извршити подвиг духовног самоодрицања, победити своје надмено самоутврђивање и рећи: Оче, сагрешио сам небу и теби. Данас је, међутим, већ извесно да се савремено човечанство духовно не храни прижељкиваним раскошним јелима, него тешким и горким рошчићима, који само обмањују, не умирујући глад. „Униније народа и збуњеност“ – то је коначни исход савремене културе, који се невидљиво одражава у интимном животу, у дубини дубина општељудског сазнања. Размислите само о вишим и последњим вредностима на чију се поновну процену спрема препотентни и злуради век. Импотентност савремене философске мисли која се вратила схоластичком формалном поступку, или бесплодна умна и морална неурастенија њених амбициознијих представника, попут Ничеа, са његовим скептичким адогматизмом уздигнутим на ниво догме и аморализмом преобраћеним у систем морала, или, најзад, разиграни, распојасани Ренанов скептицизам, с аскетским религиозним примесама и с булеварским романом уместо Јеванђеља – зар све то нису горки рошчићи? И савремена наука је необично изоштрила духовни вид човечанства у свему што се тиче спољашње скраме појава, али нимало није подигла Изидин вео, који скрива природу појавног. Садашња техника направила је од човека чудног занатлију, избрусила и истанчала његова средства за рад, али је човек који у том занатлији живи остао, као и пре, испружене руке. Савремена уметност, и поред свег богатства и раскоши нових облика уметничке технике, запада у мртви формализма или самоубилачку тенденциозност; будући по својој суштини мистична, она више од свега пати због религиозне неукорењености епохе. Сва савремена култура, која се разрасла у дивно, велелепно дрво почиње да се суши и вене услед недостатка религиозно-мистичне хране. Највећу горчину човек је осетио у узајамним односима. Век хуманизма усвојио је велике хришћанске завете, старо очево наслеђе – идеале слободе, једнакости и братства, али их је прогласио за своју творевину и своје власништво, откинувши прекрасни цвет са његовог властитог стабла. Како би остварио тај образац, покренуо је највеће социјалне снаге, створивши читаву међународну социјалистичку војску која води успешан рат за ове идеале. Стварају се нове, све савршеније форме општења и спољашњег уједињавања људи, зидови зграде социјализма уздижу се до крова и неће проћи још много времена а принципијелна победа социјализма ће постати (и већ постаје) свршена ствар, капиталистички свет ће се срушити, уступивши место социјалистичком. И поставља се судбоносно и страшно питање: Зар се плодови и ове победе не показују само као горки рошчићи? Да ли ће спољашња победа социјализма уродити истинском људском солидарношћу? Хоће ли људи постати ближи једни другима, да ли ће међу њима бити установљена не само једнакост, већ и братство, хоће ли бити више љубави на земљи, да ли ће се људи који припадају једном савезу, једној партији, они који су себи поставили задатак да помоћу спољашњих реформи учине човечанство бољим, ближе сјединити унутрашњом везом? По нашем мишљењу, искрен и савестан одговор на ово питање не може бити потврдан. За нашу епоху није карактеристично зближавање, макар и спољашње сједињених, него разједињење и усамљеништво; некакав стаклени, прозрачни, али опазиви зид раздваја људска срца. И поред све спољашње солидарности, духовно усамљеништво није братство, него убиствени, безизлазни индивидуализам; није једнакост, заснована на унутрашњем смирењу појединих личности, него самоувереност и жудња (за) моћи (Wille zur Macht!) – такво је право духовно стање човечанства. Прочитајте генијалну причу једнога од најтананијих психолога новијег времена, Мoпасана, под насловом „Solitude“ („Самоћа“). То је исповест савремене душе. И када усамљени (по изразу Достојевској) наклоњени светој (а упоредо с тим и несветој) мржњи, изгубивши представу о томе шта је света љубав, говоре о будућем „рају на земљи“, који ће сам по себи наступити након уништења капитализма, онда човек не зна чему пре да се чуди – њиховој наивности или духовном слепилу. Мора се извршити највећа духовна револуција, људи морају успоставити изгубљену тајну сједињења не само спољашњег, механичкога, него и унутрашњег, мистичног, не само у заједничкој мржњи или интересу, него и у заједничкој љубави, да би заиста могао завладати мир на земљи и добра воља међу људима. У супротном, и поред свих настојања да се уједине, људи ће се (према изразу истога Мопасана) само сударати главама, израдиће само добро уређени мравињак у којем ће због одсуства социјалне борбе почети да царује још већа пустош и пометња (упоредо с самозадовољним малограђанштином), али неће бити савладано униније и тренутни демонски или неурастенични индивидуализам. Спољашње уједињење око одређеног циља лако је остварити принудном или штавише добровољном дисциплином, својеврсном социјалном вежбом, али она нипошто неће отклонити ужасе усамљеништва и разједињења ни у царству социјалистичког и економског колективизма. Стварно уједињење људи може бити само мистично, религиозно; уколико тежимо његовом достизању изван религије, оно је потпуно недостижан циљ. Не треба одрицати вредност и значај благородних напора савремених хуманиста да униште спољашне узроке зла и непријатељства; они су пак у великој заблуди ако мисле да се уклањањем спољашњих препрека решава и питање слободе и једнакости. Економски савез, социјалистичка држава, може одстранити спољашње преградице, које постоје међу људима и грубо нарушавају праведност, али он је лишен стваралачке силе сједињења, какву има само религиозно-мистични савез вере и љубави, који се заснива на реалном мистичном јединству, тј. на Цркви. Само је Црква способна да разреши задатак, који социјализам на себе преузима, задатак сједињења и организације човечанства на основу благодатних дарова, даних од Спаситеља, на основу љубави према Њему, и личне и заједничке у исти мах. Они који априорно одричу religio, тј. једину реалну унутарњу везу међу људима, установљену њиховом заједничком везом са Христом, зидају своју кућу на песку, не схватајући стварну природу људске заједнице. Васељенско-историјски одлазак блудног сина из очевог дома, eпоха хуманизма у току које човечанство испитује своје силе и чини очајан покушај да се уреди и да живи без Бога, има свој смисао и своју нужност. У изградњи Царства Божијег, које представља богочовечански процес заснован на томе да човечанство самоделатно усваја божански садржај живота, неопходан је слободан развој чисто људске стихије, окушавање снага у туђини; зато је хуманистички, ванрелигијски, па чак и антирелигиозни период историјског стваралаштва неопходан за богочовечанско дело. Показујући очигледну једностраност и испољавајући своју крајњу немоћ, он у себи истовремено остварује дијалектички моменат развоја, религиозну антитезу, која води вишој синтези. Није, међутим, читаво човечанство отишло из очевог дома; тамо је остао старији брат, који је све време био уз оца и са онако ревносном недобронамерношћу срео брата који се вратио. Шта је било са њим, шта је било са људима у овом нецрквеном и антицрквеном хуманистичком веку? Не треба одрицати да су они, у ово време, примили неке одлике старијег брата, како је он представљен у јеванђелској причи. И поред свеколике верности и строгости свог суђења, они су усвојили и гордо непријатељски и фарисејски однос према млађем брату, који је, упркос томе што је током својих странствовања, „сагрешио пред небом и пред оцем“ ипак сачувао отворену живу душу. Хоће ли се браћа помирити и разумети један другога? То је велико и судбинско питање, који се сада поставља пред историју. Подела живота на „световни“ и црквени, – нецрквеност и нерелигиозност савреме културе и ванкултурни (делимично и антикултурни) карактер савремене цркве уносе велику забринутост и страх у душе оних који су свесни колико је тај раскол историјски важан и интимно неприродан. Створити оригинално хришћанску, црквену културу и побудити живот у црквеној порти, изнутра победити ту супротстављеност црквеног и световног – у томе је историјски задатак духовног стваралаштва савремене цркве и савременог човечанства. Управо изречена мисао ће вероватно ожалостити многе црквене људе старог кова. Они Цркву замишљају као савршену пуноћу благодатних дарова, коју само треба чувати сагласно предању, и зато ће говор о новом стваралаштву, по њиховом мишљењу, бити неумесан. Таквом схватању Цркве, по којем се њој приписују само функције чувања, само конзервативизам предања, ми противстављамо идеал Цркве која ствара, расте и развија се. Као богочовечанска установа она има непокретну основу у лику своје Божанствене Главе и садржи/одржава [содержать] истинито догматско учење о Њему, док другом страном свог бића претпоставља људску стихију, која се историјски развија у границама простора и времена. Узајамним дејством мистичне основе и људске стихије и условљава се историјски процес Цркве, призване да уводи историјско човечанство у сферу Царства Божијег. Стога би било погрешно ограничити и област утицаја Цркве, а следствено, и црквеног живота или, тачније, живота у Цркви, на било коју уску сферу, нпр. на само богослужење или на храмовну побожност. Захваљујући оваком сужавању појма цркве у уобичајеном употреби језика, она се обично поима само као црква – храм, али не и као Црква – човечанство, Црква – култура, Црква – друштво, – и то сужавање сфера утицаја и живота Цркве и јесте главни узрок, а самим тим и симптом њене историјске слабости у датом моменту. Религија, па следствено томе и црква, као област религиозног живота, по својој идеји мора бити све, мора обухватати све области живота верних. Не треба да постоји ништа што је принципијелно „световно“, никаква неутрална зона, која би била религиозно индиферентна, и не би имала овај или онај религиозни коефицијент. Духовна активност историјског човечанства, тј. култура, која се остварује и у спољашним, материјалним објектима и у плодовима духовнога стваралаштва, треба да израста из црквене духовне основе, да расте у црквеном врту; њоме се морају освештавати и у интимној заједници с њом пребивати све стране живота. До извесне мере, та духовна потреба је остваривана у средњем веку, али по цену духовног деспотизма, чије је време заувек прошло. Због свог одрицања од права на слободно стваралаштво, средњовековна Црква је кажњена, с једне стране, тиме што је хуманизам од ње отцепио њен најактивнији део, док је с друге стране платила својим сопственим духовним сиромаштвом. Због гашења духа и непријатељског супротстављања световне и црквене стихије је и дошло до извитоперења црквеног живота и делатности изван оквира храма. Црквена организација није постала стваралачка, него конзервативна, па чак и реакционарна сила у историји, нашавши се у природном и жалосном савезу са тамним историјским силама, унижавајући се при том до улоге која уопште не доликује њеном достојанству. Али, ако црквена организација није дужна да заувек остане тврђава опскурантизма и реакције и да буде више уточиште уморних и засталих, него радника и активних мужева, у Цркви нужно мора започети, упоредо са заједничком молитвом, и заједнички саборни живот, живот пун духовних дарова, у таквом размаху и дијапазону, којег савремени човек не треба и не може да се одрекне, чак и кад би хтео; треба отпочети културно стварање. Црквени врт у себе треба да смести не само домове за хендикепиране и сиротишта, за које у њему и до данас има места, него и радничку радионицу, и научни кабинет, и уметнички студио. Поново се мора родити црквени живот, али не на основу инквизиторског режима, већ на основу слободне заједнице и саборног стваралаштва, тако да се ради учешћа у културном стварању не треба удаљавати у „далеки крај“, ван саборне области живота и црквене заједнице. Дакле, хришћанска култура, црквено стваралаштво, управљено је ad extra, – такав је свесветско-историјски задатак који се поставља нашем веку. Није наше да питамо у којој мери је остварив овај задатак, – то ће уместо нас решити вишња воља, а ми смо само дужни одредити постоји ли тај задатак доиста, и ако постоји, дужни смо да радимо колико је у нашој моћи на његовом разрешењу. Тешко је и замислити колико би се променио читав наш живот, у каквим би се шареним бојама расцветао, како би постао лак, када би се разгорео истински пламен хришћанског стваралаштва и надахнућа, кад би се у Цркви успоставила она пуноћа живота коју савремени човек жедно ишчекује. Наука би изнутра оживела, престала би да се мучи мртвом и безидејном „специјалношћу“, отргнутом од целине; престала би да мучи фаустовске муке због празне претензије да уместо целине устоличи део, да наука замени и философију и религију. Колико би празних питања и с њима повезаних празних теорија, које апсорбују толике умне моћи, отпало када би се наука ослободила стега позитивизма и материјализма, и успоставила веза са религиозним коренима. Философија, оплођена религијом, добила би снагу да изађе из понора импотентног скептицизма и јаловости у којој се сада налази. Тачно је једно: или је европска философија већ окончала свој поредак развоја и рекла своју последњу реч (као што је пред крај живота мислио Вл. Соловјов), или се њен препород може извршити само на основу новог понирања у религиозно-мистичне дубине. Само под тим условом се може поново искусити радост метафизичког стваралаштва, дело великих мислилаца може наћи нове настављаче, а стваралачки ум, логос, победити апстрактне принципе савремене философије и над њима изрећи суд. Још већу важност мора имати хришћанска уметност. Можда баш у оријентацији уметности и леже нова открића, јер истинита је изрека да ће „лепота спасти свет“, да „савршена уметност у свом коначном задатку мора да оваплоти апсолутни идеал не само у машти, већ и стварно – мора да одухови, преобрази наш стварни живот“. Наравно, за уметност данашњице oвај задатак не само да је недостижан, већ са њом нема никакве везе, уколико у њој господари приземни натурализам, утилитарна тенденциозност или слабашни естетизам. Нове сфере активности и нови задаци уметности могући су само у новој религиозној уметности, у мистерији будућности. Када би, најзад, било остварено хришћанско, црквено друштво, и социјализам би изгубио свој мртви карактер, какав има сада; постао би живо оваплоћење васељенске јеванђељске љубави и не би се изједначавао с духовним опустошењем, које својом уском проповеди сада уноси у срца својих присталица. Сав политички и социjални живот изгубио би своју принудну, прозаичну нијансу која се осећа данас, и добио би надахнути и пророчки карактер. И сва култура, осветљена унутрашњом светлошћу, постала би пуна светлости и живота. Овај задатак превазилази не само моћи, него и схватање једног покољења, то је идеал, а не практични програм. Но, овај идеал пружа сасвим одређене путоказе, изазива одговарајуће расположење и осећања, нагонећи нас да се боримо са расположењима, осећањима и мишљењима која су му противна. А њему противречи овај дух одвојености, чврсто устаљен у савременој црквеној свести, која се храни самозадовољним али неоснованим мишљењем да у „култури“ царује тамни сатански принцип. У њој, међутим, ври живот, који у црквеном врту није нашао своје место, прибира се васељенско-историјско и општечовечанско искуство, које је неопходно и црквеној свести, jер је и са строго догматске тачке гледишта допуштено такозвано „природно“ откривење – и ко му може поставити границе, ко може рећи да за њега у садашњој „световној“ култури нема места? Стога је потребно с љубављу, без ароганције, с хришћанским смирењем отворити своје срце за „световни“ свет, те ће тада можда и старији брат, заједно са Оцем, дочекати радосни дан у ком ће видети да је блудни син био умро и оживео, да се изгубио па изнова пронашао себе. И једна и друга страна треба да признају узајамну кривицу и принесу духовну жртву; тада ће се, по природи ствари, јавити међусобна приврженост, и биће саздана жива, стваралачка, истинска „војујућа“ Црква [Ecclesia Militans]. „Ево, стојим на вратима и куцам…“ [Отк. 3, 20]. Проширење црквене самосвести неопходно је и ради окончања васељенско-историјске трагедије, ради коначне пројаве сила добра и зла и рушења границе која их раздваја. Све док постоји пространа религиозно-неутрална зона „световне“ културе, последњи одлучујући судар добра и зла није сазрео за последњу жетву, јер не може бити схватљив у свој својој ширини и непомирљивости. „Ништа у васељени не треба да остане двосмислено“ (Шелинг). Само уношењем светлости у до сада неосвећене области испољавају се тачке које светлошћу продиру у свет. Док се год жена обучена у сунце скрива у пустињи, још увек није раскривена сва супротност између Невесте Христове, која у брачном руху чека женика, и жене што седи на порфирном одру, обучена у порфиру и пурпур, с именом на челу: Тајна, Вавилон велики, мајка блудницама и гадостима земаљским (Откр. 17, 5). Нека би се што пре распламсао овај пламен религиозног надахнућа, који ће обасјати и свет и културу; човечанство ће се тада уздићи на највиши, последњи ступањ васељенско-историјског и религиозног сазнања. Да, дођи, Господе Исусе! Извор: Сергей Н. Булгаков, „Церковь и культура“, Вопросы религии, вып. I (1906); прештампано у: С. Н. Булгаков, Два града. Исследование о природе общественных идеалов, СПб.: РХГИ, 1997, 347–348. Превод: X. и Б. П.
  4. Ономе ко је навикао да се мислећи опходи према стварности која га окружује, да ослушкује изворни глас живота, потајни и интимни његов шапат, шапат који за неистанчан слух обично остаје заглушен буком и вревом трга, једва да ће сматрати неочекиваним и спорним тврђење да у духовној свакидашњици савременог човечанства одавно влада известан несклад у којем се назире нека врста кризе, а можда и наговештај будућег слома. Tу кризу je припремала читава новија историја. Почевши од краја средњег века, духовни живот човечанства које је створило невиђена чуда технике и материјалне културе уопште, које је до неслућених размера развило научно знање, испољило неупоредив замах социјалног стваралаштва, које је философску мисао довело до изванредне оштрине и финоће и створило велику уметност у разним њеним гранама – сав тај духовни живот развијао се у знаку светског, ванрелигијског и, штавише, антирелигијског животног начела, утврђивао је једнострано људски, антибожански принцип, култивисао је завете једностраног или апстрактног хуманизма. У том смислу, цео такозвани нови век би требало да носи име којим је названа само једна од његових почетних епоха – раздобље хуманизма, у чисто натуралистичком, незнабожачком смислу, у смислу бунта човечанства, које је постало свесно својих моћи, против средњовековног аскетског погледа на свет (погрешно поистовећеним с истинским, тј. универзалним хришћанством), против средњовековног инквизиторског клерикализма, које се погрешно схвата као Христова црква. (За нашу отаџбину [Русију] епоха хуманизма наступила је тек у XIX веку, нарочито у његовој другој половини, делимично као природни одраз западног хуманизма, а делом и као неизбежни протест против филаретовског катихизиса, који је сматран пуним и тачним изложењем хришћанског учења, па и против полицијског побједоносцевског клерикализма, помешаног са истинском црквеношћу). Човечанство је заувек раскинуло с патријархалним старатељством и заувек напустило величанствене сводове средњовековне готике који су га притискали. Син је узео своје наследство и оставио очев дом, отишавши у „далеку земљу“ да живи слободно. Рембрант, Повратак блудног сина, 1669. И ето: слобода је испитана, опитно задобијена духовна зрелост је достигнута, али наследство понесено из очевог дома нестаје. Наступа време кушања горких рошчића, време духовне глади, у којем се син у невољи сећа и напуштеног очевог дома. Савремени блудни син тек почиње кришом, у дубини душе, да уздише за изгубљеном отаџбином, и можда још није близу час када ће извршити подвиг духовног самоодрицања, победити своје надмено самоутврђивање и рећи: Оче, сагрешио сам небу и теби. Данас је, међутим, већ извесно да се савремено човечанство духовно не храни прижељкиваним раскошним јелима, него тешким и горким рошчићима, који само обмањују, не умирујући глад. „Униније народа и збуњеност“ – то је коначни исход савремене културе, који се невидљиво одражава у интимном животу, у дубини дубина општељудског сазнања. Размислите само о вишим и последњим вредностима на чију се поновну процену спрема препотентни и злуради век. Импотентност савремене философске мисли која се вратила схоластичком формалном поступку, или бесплодна умна и морална неурастенија њених амбициознијих представника, попут Ничеа, са његовим скептичким адогматизмом уздигнутим на ниво догме и аморализмом преобраћеним у систем морала, или, најзад, разиграни, распојасани Ренанов скептицизам, с аскетским религиозним примесама и с булеварским романом уместо Јеванђеља – зар све то нису горки рошчићи? И савремена наука је необично изоштрила духовни вид човечанства у свему што се тиче спољашње скраме појава, али нимало није подигла Изидин вео, који скрива природу појавног. Садашња техника направила је од човека чудног занатлију, избрусила и истанчала његова средства за рад, али је човек који у том занатлији живи остао, као и пре, испружене руке. Савремена уметност, и поред свег богатства и раскоши нових облика уметничке технике, запада у мртви формализма или самоубилачку тенденциозност; будући по својој суштини мистична, она више од свега пати због религиозне неукорењености епохе. Сва савремена култура, која се разрасла у дивно, велелепно дрво почиње да се суши и вене услед недостатка религиозно-мистичне хране. Највећу горчину човек је осетио у узајамним односима. Век хуманизма усвојио је велике хришћанске завете, старо очево наслеђе – идеале слободе, једнакости и братства, али их је прогласио за своју творевину и своје власништво, откинувши прекрасни цвет са његовог властитог стабла. Како би остварио тај образац, покренуо је највеће социјалне снаге, створивши читаву међународну социјалистичку војску која води успешан рат за ове идеале. Стварају се нове, све савршеније форме општења и спољашњег уједињавања људи, зидови зграде социјализма уздижу се до крова и неће проћи још много времена а принципијелна победа социјализма ће постати (и већ постаје) свршена ствар, капиталистички свет ће се срушити, уступивши место социјалистичком. И поставља се судбоносно и страшно питање: Зар се плодови и ове победе не показују само као горки рошчићи? Да ли ће спољашња победа социјализма уродити истинском људском солидарношћу? Хоће ли људи постати ближи једни другима, да ли ће међу њима бити установљена не само једнакост, већ и братство, хоће ли бити више љубави на земљи, да ли ће се људи који припадају једном савезу, једној партији, они који су себи поставили задатак да помоћу спољашњих реформи учине човечанство бољим, ближе сјединити унутрашњом везом? По нашем мишљењу, искрен и савестан одговор на ово питање не може бити потврдан. За нашу епоху није карактеристично зближавање, макар и спољашње сједињених, него разједињење и усамљеништво; некакав стаклени, прозрачни, али опазиви зид раздваја људска срца. И поред све спољашње солидарности, духовно усамљеништво није братство, него убиствени, безизлазни индивидуализам; није једнакост, заснована на унутрашњем смирењу појединих личности, него самоувереност и жудња (за) моћи (Wille zur Macht!) – такво је право духовно стање човечанства. Прочитајте генијалну причу једнога од најтананијих психолога новијег времена, Мoпасана, под насловом „Solitude“ („Самоћа“). То је исповест савремене душе. И када усамљени (по изразу Достојевској) наклоњени светој (а упоредо с тим и несветој) мржњи, изгубивши представу о томе шта је света љубав, говоре о будућем „рају на земљи“, који ће сам по себи наступити након уништења капитализма, онда човек не зна чему пре да се чуди – њиховој наивности или духовном слепилу. Мора се извршити највећа духовна револуција, људи морају успоставити изгубљену тајну сједињења не само спољашњег, механичкога, него и унутрашњег, мистичног, не само у заједничкој мржњи или интересу, него и у заједничкој љубави, да би заиста могао завладати мир на земљи и добра воља међу људима. У супротном, и поред свих настојања да се уједине, људи ће се (према изразу истога Мопасана) само сударати главама, израдиће само добро уређени мравињак у којем ће због одсуства социјалне борбе почети да царује још већа пустош и пометња (упоредо с самозадовољним малограђанштином), али неће бити савладано униније и тренутни демонски или неурастенични индивидуализам. Спољашње уједињење око одређеног циља лако је остварити принудном или штавише добровољном дисциплином, својеврсном социјалном вежбом, али она нипошто неће отклонити ужасе усамљеништва и разједињења ни у царству социјалистичког и економског колективизма. Стварно уједињење људи може бити само мистично, религиозно; уколико тежимо његовом достизању изван религије, оно је потпуно недостижан циљ. Не треба одрицати вредност и значај благородних напора савремених хуманиста да униште спољашне узроке зла и непријатељства; они су пак у великој заблуди ако мисле да се уклањањем спољашњих препрека решава и питање слободе и једнакости. Економски савез, социјалистичка држава, може одстранити спољашње преградице, које постоје међу људима и грубо нарушавају праведност, али он је лишен стваралачке силе сједињења, какву има само религиозно-мистични савез вере и љубави, који се заснива на реалном мистичном јединству, тј. на Цркви. Само је Црква способна да разреши задатак, који социјализам на себе преузима, задатак сједињења и организације човечанства на основу благодатних дарова, даних од Спаситеља, на основу љубави према Њему, и личне и заједничке у исти мах. Они који априорно одричу religio, тј. једину реалну унутарњу везу међу људима, установљену њиховом заједничком везом са Христом, зидају своју кућу на песку, не схватајући стварну природу људске заједнице. Васељенско-историјски одлазак блудног сина из очевог дома, eпоха хуманизма у току које човечанство испитује своје силе и чини очајан покушај да се уреди и да живи без Бога, има свој смисао и своју нужност. У изградњи Царства Божијег, које представља богочовечански процес заснован на томе да човечанство самоделатно усваја божански садржај живота, неопходан је слободан развој чисто људске стихије, окушавање снага у туђини; зато је хуманистички, ванрелигијски, па чак и антирелигиозни период историјског стваралаштва неопходан за богочовечанско дело. Показујући очигледну једностраност и испољавајући своју крајњу немоћ, он у себи истовремено остварује дијалектички моменат развоја, религиозну антитезу, која води вишој синтези. Није, међутим, читаво човечанство отишло из очевог дома; тамо је остао старији брат, који је све време био уз оца и са онако ревносном недобронамерношћу срео брата који се вратио. Шта је било са њим, шта је било са људима у овом нецрквеном и антицрквеном хуманистичком веку? Не треба одрицати да су они, у ово време, примили неке одлике старијег брата, како је он представљен у јеванђелској причи. И поред свеколике верности и строгости свог суђења, они су усвојили и гордо непријатељски и фарисејски однос према млађем брату, који је, упркос томе што је током својих странствовања, „сагрешио пред небом и пред оцем“ ипак сачувао отворену живу душу. Хоће ли се браћа помирити и разумети један другога? То је велико и судбинско питање, који се сада поставља пред историју. Подела живота на „световни“ и црквени, – нецрквеност и нерелигиозност савреме културе и ванкултурни (делимично и антикултурни) карактер савремене цркве уносе велику забринутост и страх у душе оних који су свесни колико је тај раскол историјски важан и интимно неприродан. Створити оригинално хришћанску, црквену културу и побудити живот у црквеној порти, изнутра победити ту супротстављеност црквеног и световног – у томе је историјски задатак духовног стваралаштва савремене цркве и савременог човечанства. Управо изречена мисао ће вероватно ожалостити многе црквене људе старог кова. Они Цркву замишљају као савршену пуноћу благодатних дарова, коју само треба чувати сагласно предању, и зато ће говор о новом стваралаштву, по њиховом мишљењу, бити неумесан. Таквом схватању Цркве, по којем се њој приписују само функције чувања, само конзервативизам предања, ми противстављамо идеал Цркве која ствара, расте и развија се. Као богочовечанска установа она има непокретну основу у лику своје Божанствене Главе и садржи/одржава [содержать] истинито догматско учење о Њему, док другом страном свог бића претпоставља људску стихију, која се историјски развија у границама простора и времена. Узајамним дејством мистичне основе и људске стихије и условљава се историјски процес Цркве, призване да уводи историјско човечанство у сферу Царства Божијег. Стога би било погрешно ограничити и област утицаја Цркве, а следствено, и црквеног живота или, тачније, живота у Цркви, на било коју уску сферу, нпр. на само богослужење или на храмовну побожност. Захваљујући оваком сужавању појма цркве у уобичајеном употреби језика, она се обично поима само као црква – храм, али не и као Црква – човечанство, Црква – култура, Црква – друштво, – и то сужавање сфера утицаја и живота Цркве и јесте главни узрок, а самим тим и симптом њене историјске слабости у датом моменту. Религија, па следствено томе и црква, као област религиозног живота, по својој идеји мора бити све, мора обухватати све области живота верних. Не треба да постоји ништа што је принципијелно „световно“, никаква неутрална зона, која би била религиозно индиферентна, и не би имала овај или онај религиозни коефицијент. Духовна активност историјског човечанства, тј. култура, која се остварује и у спољашним, материјалним објектима и у плодовима духовнога стваралаштва, треба да израста из црквене духовне основе, да расте у црквеном врту; њоме се морају освештавати и у интимној заједници с њом пребивати све стране живота. До извесне мере, та духовна потреба је остваривана у средњем веку, али по цену духовног деспотизма, чије је време заувек прошло. Због свог одрицања од права на слободно стваралаштво, средњовековна Црква је кажњена, с једне стране, тиме што је хуманизам од ње отцепио њен најактивнији део, док је с друге стране платила својим сопственим духовним сиромаштвом. Због гашења духа и непријатељског супротстављања световне и црквене стихије је и дошло до извитоперења црквеног живота и делатности изван оквира храма. Црквена организација није постала стваралачка, него конзервативна, па чак и реакционарна сила у историји, нашавши се у природном и жалосном савезу са тамним историјским силама, унижавајући се при том до улоге која уопште не доликује њеном достојанству. Али, ако црквена организација није дужна да заувек остане тврђава опскурантизма и реакције и да буде више уточиште уморних и засталих, него радника и активних мужева, у Цркви нужно мора започети, упоредо са заједничком молитвом, и заједнички саборни живот, живот пун духовних дарова, у таквом размаху и дијапазону, којег савремени човек не треба и не може да се одрекне, чак и кад би хтео; треба отпочети културно стварање. Црквени врт у себе треба да смести не само домове за хендикепиране и сиротишта, за које у њему и до данас има места, него и радничку радионицу, и научни кабинет, и уметнички студио. Поново се мора родити црквени живот, али не на основу инквизиторског режима, већ на основу слободне заједнице и саборног стваралаштва, тако да се ради учешћа у културном стварању не треба удаљавати у „далеки крај“, ван саборне области живота и црквене заједнице. Дакле, хришћанска култура, црквено стваралаштво, управљено је ad extra, – такав је свесветско-историјски задатак који се поставља нашем веку. Није наше да питамо у којој мери је остварив овај задатак, – то ће уместо нас решити вишња воља, а ми смо само дужни одредити постоји ли тај задатак доиста, и ако постоји, дужни смо да радимо колико је у нашој моћи на његовом разрешењу. Тешко је и замислити колико би се променио читав наш живот, у каквим би се шареним бојама расцветао, како би постао лак, када би се разгорео истински пламен хришћанског стваралаштва и надахнућа, кад би се у Цркви успоставила она пуноћа живота коју савремени човек жедно ишчекује. Наука би изнутра оживела, престала би да се мучи мртвом и безидејном „специјалношћу“, отргнутом од целине; престала би да мучи фаустовске муке због празне претензије да уместо целине устоличи део, да наука замени и философију и религију. Колико би празних питања и с њима повезаних празних теорија, које апсорбују толике умне моћи, отпало када би се наука ослободила стега позитивизма и материјализма, и успоставила веза са религиозним коренима. Философија, оплођена религијом, добила би снагу да изађе из понора импотентног скептицизма и јаловости у којој се сада налази. Тачно је једно: или је европска философија већ окончала свој поредак развоја и рекла своју последњу реч (као што је пред крај живота мислио Вл. Соловјов), или се њен препород може извршити само на основу новог понирања у религиозно-мистичне дубине. Само под тим условом се може поново искусити радост метафизичког стваралаштва, дело великих мислилаца може наћи нове настављаче, а стваралачки ум, логос, победити апстрактне принципе савремене философије и над њима изрећи суд. Још већу важност мора имати хришћанска уметност. Можда баш у оријентацији уметности и леже нова открића, јер истинита је изрека да ће „лепота спасти свет“, да „савршена уметност у свом коначном задатку мора да оваплоти апсолутни идеал не само у машти, већ и стварно – мора да одухови, преобрази наш стварни живот“. Наравно, за уметност данашњице oвај задатак не само да је недостижан, већ са њом нема никакве везе, уколико у њој господари приземни натурализам, утилитарна тенденциозност или слабашни естетизам. Нове сфере активности и нови задаци уметности могући су само у новој религиозној уметности, у мистерији будућности. Када би, најзад, било остварено хришћанско, црквено друштво, и социјализам би изгубио свој мртви карактер, какав има сада; постао би живо оваплоћење васељенске јеванђељске љубави и не би се изједначавао с духовним опустошењем, које својом уском проповеди сада уноси у срца својих присталица. Сав политички и социjални живот изгубио би своју принудну, прозаичну нијансу која се осећа данас, и добио би надахнути и пророчки карактер. И сва култура, осветљена унутрашњом светлошћу, постала би пуна светлости и живота. Овај задатак превазилази не само моћи, него и схватање једног покољења, то је идеал, а не практични програм. Но, овај идеал пружа сасвим одређене путоказе, изазива одговарајуће расположење и осећања, нагонећи нас да се боримо са расположењима, осећањима и мишљењима која су му противна. А њему противречи овај дух одвојености, чврсто устаљен у савременој црквеној свести, која се храни самозадовољним али неоснованим мишљењем да у „култури“ царује тамни сатански принцип. У њој, међутим, ври живот, који у црквеном врту није нашао своје место, прибира се васељенско-историјско и општечовечанско искуство, које је неопходно и црквеној свести, jер је и са строго догматске тачке гледишта допуштено такозвано „природно“ откривење – и ко му може поставити границе, ко може рећи да за њега у садашњој „световној“ култури нема места? Стога је потребно с љубављу, без ароганције, с хришћанским смирењем отворити своје срце за „световни“ свет, те ће тада можда и старији брат, заједно са Оцем, дочекати радосни дан у ком ће видети да је блудни син био умро и оживео, да се изгубио па изнова пронашао себе. И једна и друга страна треба да признају узајамну кривицу и принесу духовну жртву; тада ће се, по природи ствари, јавити међусобна приврженост, и биће саздана жива, стваралачка, истинска „војујућа“ Црква [Ecclesia Militans]. „Ево, стојим на вратима и куцам…“ [Отк. 3, 20]. Проширење црквене самосвести неопходно је и ради окончања васељенско-историјске трагедије, ради коначне пројаве сила добра и зла и рушења границе која их раздваја. Све док постоји пространа религиозно-неутрална зона „световне“ културе, последњи одлучујући судар добра и зла није сазрео за последњу жетву, јер не може бити схватљив у свој својој ширини и непомирљивости. „Ништа у васељени не треба да остане двосмислено“ (Шелинг). Само уношењем светлости у до сада неосвећене области испољавају се тачке које светлошћу продиру у свет. Док се год жена обучена у сунце скрива у пустињи, још увек није раскривена сва супротност између Невесте Христове, која у брачном руху чека женика, и жене што седи на порфирном одру, обучена у порфиру и пурпур, с именом на челу: Тајна, Вавилон велики, мајка блудницама и гадостима земаљским (Откр. 17, 5). Нека би се што пре распламсао овај пламен религиозног надахнућа, који ће обасјати и свет и културу; човечанство ће се тада уздићи на највиши, последњи ступањ васељенско-историјског и религиозног сазнања. Да, дођи, Господе Исусе! Извор: Сергей Н. Булгаков, „Церковь и культура“, Вопросы религии, вып. I (1906); прештампано у: С. Н. Булгаков, Два града. Исследование о природе общественных идеалов, СПб.: РХГИ, 1997, 347–348. Превод: X. и Б. П. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...