Претражи Живе Речи Утехе

Говорећи често, нарочито у ове свештене дане, вашој љубави о посту и молитви, вашем богољубивом слуху и вашим душама, нисам до сада изложио о томе каквим даровима бивају награђени они који на њима ревнују, и каквим су великим добрима посредници пост и молитва за оне који их савршавају. О томе је посведочио и глас Господњи у Еванђељу које смо данас прочитали. О чему се ради? О нечем великом! Може се рећи – највећем. Поред осталог, пост и молитва могу дати такву власт над злим духовима, да се ови могу изгонити и истеривати, и да се они који су опседнути злим духовима могу ослобађати штете коју им ови наносе. Када су ученици питали Господа за глувог и немог демона: Зашто га ми не могосмо изгнати, Он им је одговорио: Овај се род ничим не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17; 19-21). Пошто је у данашњу недељу обичај да се у црквама чита о овоме чуду, прођимо од почетка целу ову прочитану еванђелску повест. Када је, дакле, Исус дошао ученицима и народу који је у то време био с њима, запитао их је о чему се ради а неко из народа му је одговорио: Учитељу, доведох к Теби сина својега у коме је дух неми. Кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима и суши се. Зашто је бацао пену, шкргутао зубима и сушио се? Зато што код оних који су обузети демоном најпре и више од других делова тела страда мозак, јер демон користи као мостобран психички дух који се у њему налази и одатле, као из неког утврђења, угњетава цело тело. Када се пак мучи мозак, тад се и на нервима и на зглобовима одвија упални процес, онемогућивши нормално дејствовање које потиче од психичког духа. Тако се догађају пометеност, сломљеност, невољни покрети свих делова тела којима се (иначе) вољно управља, а нарочито вилица, будући да је најближа најпре пострадалом делу (тј. мозгу). Обраћајући се Господу, отац ђавоиманог је рекао да је од ученика тражио да истерају демона, али да они нису могли то да учине. Тада се Господ обратио не само њему, него и свим присутнима речима: О, роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Мени се чини да је немогућност ученика да истерају демона Јудејцима дала повод да хуле. Ако ни услед чудеса која су савршавана нису престајали да хуле, може се замислити шта су тек говорили сада кад су имали повод. Знајући за њихово гунђање и изругивање, Господ их у потпуности разобличује и постиђује, не само веома оштрим речима, него – и делима и речима пуним човекољубља јер је, говорећи тако, додао: Доведите ми га амо. И доведоше га. Када је демон видео Господа, одмах је почео да ломи тог човека, тако да је овај пао на земљу ваљајући се и испуштајући пену, пошто је демону било допуштено да јавно покаже своје зло. Пажљиво истражуј шта прича Еванђелист. Он не каже да је Господ дечаковом оцу рекао Ако можеш веровати – из тог разлога што је увек захтевао да они који добијају исцељење покажу веру, него да је у датом случају Он то рекао зато што је, будући Владика и Чувар душа, желео да и њих (тј. душе) исцели посредством вере. Отац оног дечака, само што је чуо да за веру његову следи исцељење сина, са сузама је одговорио: Верујем Господе, помози мојему неверју! Видите ли диван напредак природе овога човека? Он не само да је поверовао у могућност исцељења свога детета, него и у то, да ако Господ пожели, Он може да надвлада и његово неверје. И у то време, некако баш код ових речи, скупио се народ, а Господ је, како стоји, запретио нечистом духу речима: Душе неми и глуви, ја ти заповедам, изађи из њега и више не улази у њега! Види се да је демон био веома тежак и веома дрзак, јер силина забране и заповести да више не улази, указује на ту крајњу дрскост овога демона: да није било ове заповести, он би се, иако истеран, вратио. Он је силно овладао овим човеком и чврсто се везао за њега, био је глув и нем, а пошто људска природа није могла да задовољи неумерености његовог беснила, она је била доведена до готово потпуне безосећајности. После овога он, повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: Умре. То што су се чули крици не противречи ономе да је демон био нем, јер разумевање речи представља пројаву нечег разумног, док је крик – неразговетан звук. Демону је допуштено да до те мере потресе овог човека и да га доведе у стање обамрлости, како би све његово зло постало видљиво. Господ је узео за руку тог човека, подигао га, показујући тако да влада најразличитијим поступцима: да узме за руку – то је била пројава тварног дела, које је својствено нама; али подигнути га исцељењем од невоље, била је пројава не тварног, него божанског и живототворног дејства (енергије). Изгледа да је тај толико страшни демон био демон разузданости који час баца у ватру онога ко је њиме захваћен – такве су хаотичне и безумне љубавне страсти – час га погружава у воду, што је последица преједања и неумерених и честих гозби и пијанчења. У таквим људима обитава управо овај глуви и неми дух; пошто је подвргнут утицају таквог демона, он није лако приступачан за слушање или говорење божанских ствари. Међутим, што се тиче онога ко није обузет злим духом и само се налази под његовим утицајем, тај, када пожели да се преобрати, а пошто још увек има власт над собом – треба да се моли и да пости, како би кроз пост обуздао тело и зауставио његову побуну, а кроз молитву обеснажио и успавао страсне склоности и помисли и на тај начин да надвлада страсти и да у молитви спречи Сатану да приђе и изруга му се. Када је пак неко не само подвргнут ђаволском утицају, него је и опседнут и трпи страдања која људи нису у стању да отклоне, он сам, наравно ништа не може да учини за своје оздрављење. Тада ће управо оно што би он сам урадио када би имао слободан ум, а што ће ради њега савршити слободни или, боље речено, људи у којима обитава божанствени дух, у највећој мери помоћи у истеривању демона. Од нас се никако не тражи да овладамо силом да изгонимо демоне, а ако бисмо их и могли изгонити, од тога не бисмо имали никакве користи ако бисмо уз то водили немаран живот, јер Христос каже: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње (Мт. 7; 22-23). Дакле, много је корисније да се постарамо да истерамо страсти блуда, гнева, мржње и надмености из душе, неголи да изгонимо демоне. Стога, ако се постараш да твоје унутарње делање буде по Богу, победићеш и страсти које долазе споља. Ако је корен свет, свете су и гране, ако је свет квасац и тесто ће бити свето. У вези с тим Павле каже: По духу ходите и похоту телесну нећете чинити (Гал. 5; 16). Зато вас, браћо, молим да и ми покажемо старање и да очистимо наша срца од сваке нечистоће, како се не бисмо сјединили са онима који су осуђени. Ако је закон саопштен преко Мојсеја био чврст, и ако је за сваки преступ и непослушност следила заслужена казна, како ћемо је избећи ми, будући да се не трудимо око свога спасењa. Свети Григорије Палама Извор: Манастир Подмаине

Папа римски свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање. Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора. Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи. А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, – беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха – и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе. – Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху. После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим. Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева. И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. – Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш. Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. – Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега. Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? – И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју. Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио. О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима. Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: “Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се…”, она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. – Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба – истинито тело Христово, и под видом вина – истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову. Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели. Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године. https://svetigora.com/sveti-grigorije-dvojeslov/

1.Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву. 2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу – кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15). 3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме… изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)- 4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12). 5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност. 6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6). 7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац – пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори „изнутра“, тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем. 8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18). 9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: „Примили сте своју награду током свога живота“ као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу. 10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо. 11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници. 12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску. 13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу. 14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/12/11/sveti-grigorije-palama-o-postu-besjeda/

Његово високопреосвештенство Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки г. Григорије лауреат је овогодишње награде „Витез позива“, које удружење Лига експерата – LEX традиционално, већ 18 година, у сарадњи са Народним позориштем сваке године у децембру, додељује појединцима који су својим радом и понашањем баштинили високо моралне цивилизацијске вредности, који су одолевали искушењима и притисцима и који су, на најбољи начин усагласили професионална знања и савест, сопствени живот подредили изградњи и развоју друштва у складу са универзалним вредностима, преноси Nova.rs . Овогодишњи лауреати награде „Витез позива“ су фудбалер Немања Видић, академик Слободан Вукосавић – редовни професор Електротехничког факултета Универзитета у Београду, Лидија Комлен Николић – јавни тужилац Апелационог јавног тужилаштва у Београду, Слободан Миленковић – припадник МУП-а, Недим Сејдиновић – новинар и књижевник. Лауреати награде „Витез позива“ ће бити промовисани у витезе 8. децембра 2024. године, на Великој сцени Народог позоришта у Београду, са почетком у 12 часова, са детаљним образложењима. Лауреати су у протеклим годинама својим одговорним и професионалним радом и моралним и савесним поступањем показали да универзалне вредности и „витешке“ врлине нису ишчезле. Жири ЛЕX-а који је донео одлуку о овогодишњим лауреатима чине: проф. др Вида Огњеновић, проф. др Весна Ракић-Водинелић, проф. др Зоран Радовановић, проф. др Жарко Требјешанин, проф. др Огњен Радоњић, г. Петар Пеца Поповић и г. Божо Прелевић. https://mitropolija.com/2024/12/04/vladika-grigorije-laureat-ovogodisnje-nagrade-vitez-poziva/

Свети Григорије Чудотворац епископ Неокесаријски. Ево човека Божјега и силнога чудотворца, прозваног другим Мојсејем. Рођен од родитеља незнабожних но знатних и богатих Григорије најпре учи филозофију јелинску и мисирску, но познавши њену штурост и недовољност обрати се учитељима хришћанским, а нарочито Оригену у Александрији, код кога се учаше неколико година и од кога прими крштење. Чист душом и телом он хтеде себе целога посветити само Христу Богу, због чега се удаљи у пустињу, где у мучним подвизима проведе дуго времена. Слава о њему пронесе се свуда, и Федим еп. Амасијски хтеде га посветити за епископа Кесаријског. Прозорљиви Григорије опази намеру Федимову, па се кријаше по пустињи од изасланика његових, да га не би нашли. Најзад га Федим чудним начином посвети, и Григорије мораде се примити службе архипастирске. Јавила му се Пресвета Богородица са св. Јованом Богословом, и по наредби Богородице св. Јован му предао Символ Вере, познат под именом Григоријевим. Ко ће избројати сва чудеса овога другог Мојсеја? Заповедао је злим дусима, заповедао горама и водама, лечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио венац славе од Господа свога у царству небеском. Тропар (глас 8):Бивши силан у молитвама, савршена чудеса си доживео, стекавши савршено име: Но моли се Христу Богу, оче Григорије, да просвети душе наше, да никада не заспемо на смрт. https://mitropolija.com/2024/11/29/sveti-grigorije-cudotvorac-3/

Свети Григорије Пећки живио је у вријеме српског ропства под Турцима, у XVII или XVIII веку, као сабрат свештене велике лавре Пећке патријаршије. Није знано да ли се у овој светој обитељи подвизавао као прост монах или је био свештенослужитељ, као што нису познати ни тачно мјесто нити година његовог рођења. Али његова миомирна жртва, којом је самог себе принио Господу на дар, није заборављена; његово одлучно и без двоумљења страдање за Христа остало је добро запамћено и сачувало се кроз вјекове до наших дана. Господ га је убрзо након његове мученичке кончине узвеличао даром чудотворства. О новопросијавшем светитељу наше Цркве Светом Григорију Пећком, у емисији Хришћански траг ТВ Храм, говори отац Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира, родом из Пећи. Одлуком Светог архијерејског сабора од 3. маја / 20. априла 2018. године, Свети новомученик Григорије Пећки, заједно са Светим Василијем Пећким и Светом мученицом Босиљком Рајичић из села Пасјана код Гњилана – пострадали од Агарјана за време османлијске власти на Косову и Метохији због своје непоколебиве вере у Христа, прибројани су Сабору Светих и уписани у календар Српске православне цркве као мученици. Свечано литургијско прослављење новопроглашених Светих мученика обављено је 27. априла / 10. маја 2018. године, на дан Спаљивања моштију Светог Саве у његовом храму на Врачару. На тај начин је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу Косова и Метохије и Српској православној цркви.Сијајући тврдом вером и непоколебивом надом из оних тешких времена која вери и нади никако нису била наклоњена, ови свети мученици и са њима многи други светионици рода нашег, верни сведоци Христови знани и незнани, као златне карике везују нас за светло и благодатно доба када смо се као народ присајединили Новом Израиљу и када смо постали његов равночасни и назидатељни део „Овим прослављањем новопросијавших светих мученика Светој Апостолској Цркви се дарује велика хвала и духовна радост и њихове молитве су драгоцено заступништво пред Престолом Јагњета Божјег, Жртвованог за живот света.“ [Из саборске одлуке о њиховој канонизацији.] *** Молитвама Светих мученика Твојих, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин. https://www.youtube.com/watch?v=WCTi-V_eSFk https://mitropolija.com/2024/02/07/sveti-grigorije-pecki-hriscanski-trag-video-2/

Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј. месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу. Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је, дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој? Ако ти неко, драги брате, (свети Григорије се овде обраћа светом Августину - допуна преводиоца) приговори и каже да је крвоточива жена из Јеванђеља била под влашћу болести а да су жене које имају месечни период удаљене од причешћа због обичаја, сетимо се да све што у овом смртном телу по слабости подносимо још од Адамовог пада, бива по Божијој вољи која је увек била и биће мерило праведности. Глад, жеђ, врелина, хладноћа и исцрпљеност потичу од поменуте слабости наше природе; наша потрага за храном због глади, водом због жеђи, свежином због врућине, одећом због хладноће и одмором због исцрпљености, само су људски покушаји да нашим слабостима нађемо неку врсту лека. У светлу свега реченог, менструација код жена је врста болести (мисли се на слабост природе и палост тела - моја примедба). Ако је поступак крвоточиве жене достојан славе и хвале - а то је поступак болесне жене која се дотакла Господње одеће - зашто не бисмо на исти начин сагледавали и све жене које имају месечни период и подносе слабост своје (људске) природе? Жени зато не треба бранити да приступа светој тајни причешћа у време менструације. Ако поједине жене не желе да приступе светим тајнама у време циклуса, због осећаја страхопоштовања, такав поступак је вредан сваке похвале. Ипак, ако неке од њих приступају Телу и Крви Господњој у време циклуса, не чине ништа погрешно. Искрене особе често исповедају своје грешке чак и када не греше ни у чему јер савршена дела често се рађају из погрешака. На пример, није погрешно јести када смо гладни али је узрок осећаја глади у Адамовом греху. Слично овоме, месечни циклус код жена није грех. Узрок месечног циклуса код жена је људска природа. Али, оскрнављење наше природе је очигледна чак и када немамо намеру да свесно чинимо зло а управо је грех тј. огреховљеност узрок поменутог оскрнављења. Треба дакле препознати последице које нам грех доноси. Тако, многи који сагрешише својом вољом подносе казну свог греха мимо своје воље. Тако дакле када жене, након периода молитве и созерцања, одлуче да не приступе светом причешћу током свог месечног циклуса, достојне су сваке похвале. Али, ако подстакнуте побожношћу и љубављу према светом причешћу тј. самом Господу, одлуче да му приступе са страхом Божијим, треба их у томе охрабрити. Док Стари завет више обраћа пажњу на спољашност и спољне манифестације побожности, Нови Завет нам показује да не сматра спољашње веће од унутрашњег, духовног руковођења, које је једини критеријум по коме се може изрећи казна. На пример, Закон забрањује исхрану многим намирницама које су нечисте али у Јеванђељу, Господ каже : ,,Не погани човека шта улази у уста; него шта излази из уста оно погани човека." (Матеј, 15:11). Господ такође каже и: ,,Оно што из човека излази (из уста), то човека чини нечистим" (види Јеванђеље по Марку, 7:18-20). Овде Свемоћни Бог јасно показује да зла дела потичу од злих мисли. Слично овоме, апостол Павле каже: ,,Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто". Затим у наставку указује на узрок њихове нечистоће, додајући: ,, ... него је нечист и њихов ум и савест. " (Посланица светог Апостола Павла Титу, 1:15). Дакле, ако не постоји храна која је нечиста оном коме је ум чист и Богом просветљен, како можемо жену која сноси последице људске природе (има менструацију) а при том има чист ум, сматрати нечистом? Преведено са латинског и објављено у часопису The Orthodox Church децембра 1987. године, чији је издавач канонска и аутокефална Северноамеричка Православна Црква. Свети Григорије Велики (Двојеслов/Дијалогичар), на Западу познатији као Гргур I, римски папа (540-604), саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова која се служи средом и петком у току Часног поста а грегоријанско појање је добило име по њему. Он је један од оних који је једног анђела и самог Господа угостио у дому своме, а када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

НИСМО МИ КРИВИ АКО НЕ ПРОЗИРЕМО НЕЧИЈУ ЗЛОБУ. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило.На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године. Тропар (глас 1): Пастирска свирала богословља твога, говорничке победи трубе, јер као да је из дубине духа тражена, приложи се доброти твога гласа: Зато моли Христа Бога, оче Григорије, да спасе душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-grigorije-bogoslov-arhiepiskop-carigradski-prepodobni-publije

Григорије Ниски (335—394) је био епископ града Нисе у Кападокији, млађи брат Светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова. Он је био најпре само презвитер, јер је био ожењен. Када му је умрла жена, блажена Теозва, изабран је и посвећен за епископа у Ниси. Он се одликовао огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на Другом васељенском сабору. Сматра се да је он саставио други део Симбола вере. Григорије је био велики беседник, тумач Светог писма и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валентинијана, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај свети отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило Цркве. Српска православна црква слави га 10. јануара по црквеном, а 23. јануара по грегоријанском календару. * Животопис Григорије Ниски заједно с братом Василијем и с Григорије Назијанским је био један од великих протагониста духовног цветања, које је подстицало изградњу хришћанске цивилизације у 4. веку када је Кападокија проживљавала раздобље интезивне и стваралачке културалне животности. О његовом животу зна се врло мало. Рођен је око 335. године. Са братом Василијем био је одгојен у Атинској школи. Након што је био лектор у цркви, Григорије је прихватио службу ретора и тад се вероватно оженио. Затим је напустио поучавање, те се повукао у једну монашку заједницу, коју је установио његов брат Василије у Понту. Монашким се позивом посвећује уз брата Василија и његова мајка, брат Некратије и сестра Макрина. Између 371. и 372. је уз почетно негодовање пристао да постане епископ Нисе у тој истој Кападокији према жељи брата Василија. Василије се разочарао у Григоријево вршење епископске дужности. Понекад му је недостајало танкоћутности у односу према људима. У другим околностима опет није био довољно чврст када су то прилике захтевале, а није био нити практичан у погледу административних послова, те је постао лак плен клеветама и оптужбама до те мере да је био ухапшен, а затим и премештен на две године под лажном оптужбом да је злоупотребио црквене фондове. Било је то дело његовог аријанског супарника Демостена. Године 378. се враћа на епископски трон. Године 379. је учествовао на сабору у Антиохији. 380. године је изабран за метрополита Севасте (данашњи Сивас у Турској). Године 381. учествује на Сабору у Цариграду где је одиграо значајну улогу, те га је због тога цар Теодосије I једним декретом означио као заступника правоверја. Треба нагласити његове заслуге на пнеуматолошком подручју када је требало срочити саборско Веровање. Заправо, дорадио је Никејски символ вере уневши параграф о Духу Светом признавши му Боштво. Присуствовао је Сабору у Цариграду и 383. године. Проповедао је на свечаном спроводу кнегиње Пулхерије и царице Флациле 385. године. Након тога се све мање залази у јавне послове. Сцена његовог деловања постаје све више монашки живот. Будући да је све мање у Цариграду, све мање се појављује на епископским саборима, а све више борави у манастирима. Још 394 се налази међу потписницима цариградског сабора, након чега му се губи сваки траг, те се сматра да је тада и преминуо. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Ниски

Свети Григорије Исихаст, или Затворник, Ћутљиви пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, чије је и житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом манастир Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза Српског, добио манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог[1]. Почетком 14. века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни Григорије Синаит. Настанивши се у Светој гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира. Тамо је стекао доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи са Свете горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настанио у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време преподобни Ромило постао је његов ученик, који са једним својим духовним братом званим Иларион, остао с њим све до његове смрти (27. новембра 1346. године). Тада су се преподобни Ромило и Иларион преселили из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту је Свети Ромило замолио Илариона да га прими као свога послушника, нашта Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када је потом бугарски цар Јован Александар (1331—1371. г.) ослободио Парорију од напада лопова и разбојника, Свети Ромило са својим духовником Иларионом вратио у Пароријску пустињу и настанили су се опет тамо. Управо у то време дошао је к њима из Цариграда преподобни Григорије. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој гори, преподобни Григорије чуо је за великог Григорија Синаита и постао његов ученик. Након његове смрти, Григорије је дошао код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и потчиних се старцу Илариону, којему је био потчињен и сам Преподобни Ромило“. Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. Након смрти старца Илариона, Свети Григорије одлази сам на Свету гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила, са смирењем се њему потчинио као своме духовном оцу. Тамо су живели у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу. Пошто су преподобним оцима Ромилу и Григорију почели да долазе многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они су се удаљили у још даљи крај Атонске Горе и тамо, се настанили, начинивши себи келије. Након што су Турци убили српског деспота Јована Угљешу, који у то време штитио и помагао Свету гору, међу монасима у Светој гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаo je велики страх и метеж, јер су се плашили насиља. Благочестиви Јован Угљеша био је у то време добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетра, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названог Григоријат, кога је започео Григорије Синаит, а коначно га устројио Григорије Затворник. Након смрти деспота Угљеше, Свети Ромило је напустио Свету гору и прешао у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле у Србију, код благочестивог владара кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где је ускоро и умро, Свети Григорије је остао на Светој гори и подвизавао се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог манастира Григоријата. Ту се он подвизавао у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој гори у ствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетра и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао велики Григорије Синаит са својим ученицима. Међутим, у Светој гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете горе. Једини тада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез Српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске цркве (1375. године). Свети кнез Лазар у то време постаје други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар је подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато надалеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он решио да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настанио се у његовим мирним и спокојним крајевима. Године 1379. Лазар је ослободио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, у време стиже када из Свете горе стиже преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадају познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они су добили такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског. Преподобни Григорије је траио од кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му је дао тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве.Изнад реке у стени је пећина, где се преподобни Григорије настанио и тамо молитвено тиховао. Ову пећину он је касније претворио у цркву коју је посветио светом Николају Чудотворцу, као и манастир Григоријат на Светој гори. Но ускоро затим кнез Лазар му је помогао да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју су заједнички посветили Ваведењу Пресвете Богородице. Тако је основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак. Оснивање новог манастира је потврђено и од стране патријарха српског Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се донедавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи патријарх Спиридон каже: „Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки... Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара“. Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до своје смрти. Остали пак дошавши са њиме из Свете горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности. Није познато тачно када и где је умро. По некима, он се пре своје смрти вратио поново на Свету гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове свете мошти су остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије умро је у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношене и на друга места, у манастир Решковицу, у манастир Војловицу у Банату и по другим местима. Тако је можда део моштију светог Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак. Данас се мошти светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку. За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у Саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевоком и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. ("јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он „из Србије дошао“ и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогороко предање и стари словенски Синаксари"). На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан смрти Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Горњачки

Да ли су православни свештеници само мало другачији или су и нешто друго у односу на друге људе? Која је то, по мом мишљењу, њихова главна невоља/потешкоћа? И које су то дјелатности које би свештеник у својој служби неизоставно требало да обавља? У најкраћем, ово је само мали покушај да се запитамо ко су и ко би можда требало да буду свештеници, за које ми се чини да ако су по нечему необични, онда је то најмање по томе како изгледају или у шта се облаче. Свештеник тиме што је рукоположен, тиме што је свештеник – није узведен у неку другу сферу, нити је изведен из сфере реалног живота. Он може имати осјећај другачијости, али он уопште није нешто друго у односу на вјерни народ, нека „посебна врста“. Његова одговорност за заједницу дефинише се бригом за саборност те заједнице. Тако да је оно што га квалификује да буде свештеник управо његова способност да као вјерник и члан заједнице покаже да је усмјерен ка свима и према свакоме једнако, те да је саборна личност а не фракционаш, секташ или онај који је склон било каквом груписању или надменом туторисању. Постоји једно специфично питање које може да мучи чак и вјернике, али бих рекао да је оно нарочито везано за свештенике. Свјесно или несвјесно, ово питање свештеник ће постављати себи кроз читав свој живот. То је оно нимало једноставно питање о Божијем призиву. Да ли сам ја призван у ову службу, и ако јесам, зашто баш ја? Овдје је врло важно да ли ће одговор бити скрушен или ће се кретати у погрешном смјеру, ка закључку да је свештеник тим призвањем постављен изнад других. Они који помисле да су постављени изнад других радо ће то показивати спољашњим изгледом. Најчешће ће се само облачити у „обличје побожности” (2Тим 3,5). Ради се ипак о стварности која се не да лажно представљати, јер је ријеч о нечему дубоком и унутрашњем, а најмање спољашњем. Добро је вјеровати у призив јер стварно ништа не бива без Божије воље, али је једнако важно пред тим призивим стајати смирено и са свијешћу да је и овдје веома важно наше ДА. Да, Господе, ево слуге твога. Опасност је у губитку свијести да смо позвани на служење, а не да нам други служе. Рекло би се да је ово лако запамтити. Међутим, замислите само младог човјека (двадесет и нека му је година) који, тек што је дошао у парохију, задобије неслућено поштовање. Сви се утркују да га услуже а сиједи старци и честите старице из дубоког поштовања према Богу љубе га у руку и моле за благослов. Није лако не заборавити се, и не помислити да ниси заправо најмањи слуга него узвишени господар. Увијек на почасном мјесту и увијек први, ако не и једини. Морамо признати да се ради о озбиљном искушењу или изазову. Отуда је тако узвишено када свештеник са тог почасног првог мјеста покаже смирење и благим држањем и ријечју сабира све око себе, непрестано се у дубини душе смиривајући и молећи Оцу небеском „да сви једно буду“ (Јн. 17, 21). Благодат „Гле шта је боље и шта више ствара радост него кад браћа живе сложно. Као миро на глави које тече на браду, браду Аронову, које тече на скут хаљине његове, као Хермонска роса која се спушта на Сион“ (Пс. 132). Ово као молитву чита свештеник док облачи одежде. И заиста, колико год различитих свештеника да сам срео, неријетко се, у мањој или већој мјери, могао осјетити тај мирис и дотаћи благодатна роса коју помиње псалам. Нигдје као у свештеничким домовима нисам могао јасније разазнати колико је могуће да се живот организује у топлини и чистоти. Велика благодат и дар несумњиво мобилишу и све оно што је томе супротно, те отуда не треба да нас чуди откуда и зашто је пред нашим очима свештено лице неријетко у борби и сукобу, у бризи и на неком сопственом, само њему знаном распећу. Не улазећи у безбројне могућности које могу смутити једног свештеника као и било ког другог човјека, скренућу пажњу на оно што држим да је основа која може бити узрок озбиљног проблема сваког од нас свештеника. Опасност је првенствено у томе да помислимо како благодат, мирис, та роса и тај благослов имају узрок и разлог у нама или у нашим заслугама. Да се нешто с нама догодило због неке наше посебности. Биће ипак боље да мислимо како се то догодило само због неизрециве милости Божије. То јест да у оквиру божанског плана за људе и свијет неко од нас људи треба да послужи и на тај начин. Ако свештеник почне себе посматрати из било које друге перспективе, долази до нечег болног. И то не мора чак бити због таквих помисли или нашег гријеха само, него просто зато што Дародавац може да ускрати оно што без заслуга од њега добијамо. Понекад се та благодатна роса подиже, уље се скоријева, мирис се повлачи и цвијет његове духовности се суши. Тада настају невоље, развија се туга, јер се, с разлогом или без разлога, повлачи нешто што нам je, по нашем мишљењу, неотуђиво, па се тражи кривац или кривци. И умјесто да се крене у потрагу, или смирено и покајничко чекање да се изгубљени дар, повучена благодат – врати, тражи се кривац негдје око и изван нас. Такав свештеник, забринут, пометен и нестрпљив, кривца може видјети чак и у народу који око њега стоји и непрестано га посматра и о њему хотимично или нехотице просуђује. Често, мора се признати, немилосрдно и уз заборав да је он као свештеник ипак само један од њих. Оштрица незадовољства лако се може усмјерити и ка браћи свештеницима који смиреније и уравнотеженије, наизглед успјешније чувају росу благодати када ње има, или опет, када се она повуче, смирено трпе и чекају да се изгубљени дар и утјеха неопходна за њихову службу врате. Тада, како би то аскетски учитељи Цркве рекли – на сцену ступа ђаво, како би вратоломно опосредовао однос између браће, који се, у том случају, увијек изнова претвара у трагични однос Каина и Авеља. Ово, дакако, не важи само за свештенике, важи за све људе, али овдје наглашено говорим о свештеницима, јер су они веома илустративан примјер, можда тек и само стога што се теже могу сакрити, јер стоје на узвишеном мјесту. Чекић и наковањ Нема сумње да међу свештеницима можете срести – у то сам дубоко увjерен – најквалитетније и најдивније људе. Међутим, није мали број свештеника који, поред многих лијепих особина, дјелују као да су уплашени и збуњени. Запитајмо се зашто. Можда зато што се налазе између чекића и наковња? Наковањ је народ, који је обично у највећој мјери извјесност и постоји као константа. Чекић је владика. А свештеник је у таквој поставци кујунџијски материјал. Свештеник је, дакле, постављен између те двије стварности, између двије снаге, које врло често спонтано и несвјесно ступају у једну више непринципијелну коалицију. На примjер, народ се жали на свештеника а владика, да се не би свађао с народом, јер без њега се као константе не може, радије стане на страну народа. И ту свештеник може бити сможден. Но, у том сукобу откривамо мање или више добре свештенике. У тој стварности између чекића и наковња они лошији у корпусу свештеника напросто се удварају, претварају, додворавају владици (ту нам се открива и добар или лош владика). Удвориштвом се настоје избјећи ударци који су неминовни да би се од материјала нешто исковало. „Ударци“ од стране епископа у контексту у којем их користим никада не смију да изађу из оквира метафоре о чекићу и наковњу, те је тиме „ударац“ активни и креативни подстицај, а никада насиље (у било каквом облику) или мобинг. Добар свештеник је онај који служи и народу и владици, али само у мјери у којој је то сагласно са служењем Богу. Добар свештеник поштује и воли и народ и владику, али он гледа у Бога и служи Богу, не плашећи се ни народа ни владике. Међутим, уколико нема такав став, очекивано долази до збуњености свештеника, из које, до одређене мјере, можемо назријети и збуњеност цијелог народа којем он служи. Скретање нашег погледа од Бога и одмицање уха од ослушкивања воље Божије, те од покрета нашег бића ка питањима шта ће рећи овај или онај – власт, државна или црквена, људи, медији, било ко – неминовно доводи до збуњености. Као свештеници, ми смо слуге Божије на првом мјесту. Наравно, није паметан ни онај свештеник који потпуно игнорише сва ова питања. Међутим, он прије свега треба да буде заокупљен питањем Шта ће рећи Бог? И да буде, понављам, првенствено и без остатка слуга Божији. Стога је за свештеничку службу необично важна храброст. Храброст као саставни елемент вјере. На темељу вјере, која подразумијева храброст и мудрост, он се изграђује и око себе шири љубав као пуноћу животног искуства. Да би у том настројењу напредовао у складу са својим талентима, свештенику је неопходно да буде теолог. Теолог Није нимало тешко закључити да би прва или основна дјелатност нас свештеника требало да буде молитва, а то на неки начин већ јесте теологија, или макар предуслов за и пут ка теологији. Искрено молитвен човјек јесте теолог јер непрестано зарања у тајну Бога. Нема сумње да ће такав молитвеник радо истраживати свете списе и тежити да сазна шта су молитвеници откривали кроз вријеме о тој неисцрпној тајни божанског у нама и око нас. Његово истраживање ће увијек бити праћено молитвом или ће се претварати у молитву. Његова ће ријеч, услијед тога, постајати све благотворнија за оне који га слушају, за оне који га гледају и који с њим живе живот. Зато је свештенику не само задаћа него просто пут да буде теолог и, наравно, не само свештенику него и сваком хришћанину јер сви смо „род изабрани, царско свештенство, народ свети“ (1. Пт. 2, 9). Сасвим је јасно да су кроз историјске турбуленције настајале разне девијације. Осврнуо бих се овдје на наше богословске школе у којима се може чути и оно најнеочекиваније и најнеправилније, као на примјер: „Шта ће мени теологија? Ја ћу бити обичан поп, с требником у руци“. Управо онај који ствар тако поставља требало би да зна да је теологија његов главни алат, оружје његове службе, једро и сидро брода којим плови. Напросто, питања с којима ће се суочавати биће питања која се могу сагледати и одговарати готово искључиво са становишта теолошких позиција и разматрања. Питања о Богу, смислу, страдању, смрти, добру и злу, слободи и храбрости не могу се оставити по страни на основу доброг занатског приступа, квазидуховног перформанса и позе. То напросто неће ићи. То ће бити разобличено у свакој проповиједи таквог свештеника. Проповијед, поука, ријеч… Свештеник је позван на службу Ријечи. Он има задатак да зида Цркву на оваплоћеној ријечи Божијој, која је угаони камен Цркве и извор и мјерило сваке црквене ријечи. Стога је свештеник призван и позван да изучава Свето Писмо и да његовим истинама пажљиво храни своју паству водећи је ка благодатном просвјетљењу. Зидање и украшавање храмова се тиме не одриче као дио општег задатка и као одсјај духовне љепоте свештеника који „заволе лепоту дома Божијег“ (Пс. 25, 8). Ипак, ово зидање на темељу Ријечи и уз помоћ Ријечи јесте, у ствари, један од најтежих задатака и уско је повезан с теологијом, а не само с вршењем обреда и богослужења. Молитве које читамо на богослужењима написали су најбољи теолози и учитељи Цркве. Међутим, тумачење које се збива од неизмјериве је важности. Баш ту се открива колико је свештеник зароњен у молитву и теологију. Открива се, такође, и то колико је свештеник зароњен у живот уопште. Колико је он током свога живота трагао и мучио се да разумије судбину човјека на земљи. Он треба да разумије судбину вјерника и невјерника, судбину свијета и, оно што је најбитније, какве то везе има с Богом. Он је ту и да објасни људима многе необичне ствари које им се догађају. Његова ријеч мора бити отрежњујућа, просвећујућа и, прије свега, освећујућа, а то значи на изградњу сваког појединачног човјека и заједнице у којој живи и дјела. И још нешто веома важно – свештеник мора бити искрен. Одговоре на сва питања свакако не може имати. Оно што може – јесте да буде саосјећајан. Ако и може да се изговори за незнање, за недостатак саосјећања нема ваљаног изговора који би га оправдао. Боље је практиковати искреност него глуматање. Не може се довољно нагласити колико је битно да свештеник буде искрен и да говори оно што је и сам доживио у свом животу и духовном искуству. Вјерни ће тако разумјети да је и он у борби, да и њега исти вјетрови бију у овом животу, те да заједно путују до мирног Пристаништа. Проповијед је необично важна и она у себи подразумијева веома битну учитељску димензију на коју је свештеник такође позван. Поред тога што је за вршење ове службе неопходно да буде молитвен и да познаје теологију, учитељ свакако мора бити обавијештен макар о основима опште културе. Култура Свештеник треба да учествује у култури свога времена, са свим комплексним импликацијама које би једна оваква изјава могла да носи у себи. Неопходно је да свештеник разумије, познаје и учествује у култури времена и простора у коме живи и дјелује. Под овим мислим на познавање књижевности и, колико је год могуће више, сазнања из сфере философије, науке, умјетности итд. У нашим црквама, на сву срећу, једни поред других стоје још увијек и образовани и мање образовани људи, али увијек треба да имамо на уму и да се питамо зашто су они ту и шта сви они, тако различити, очекују од нас. Очекују ријеч, утјеху, исцјељење многих рана, и више од свега очекују нешто што ће их подизати и изграђивати, уз шта ће моћи узрастати. Па чак и у случају да од нас не очекују ништа више од задовољења својих повремених религијских потреба, и тада су они поље нашег мисионарског рада и свештеничке одговорности. Уколико презиремо нечије образовање својим незнањем или култутру својом некултуром, разумуни људи ће се, свјесно или несвјесно, разочаравати и полако одустајати, тражити духовност и инспирацију на позоришним даскама или филмском платну, на концертима или изложбама. Природно је пак да људи који су већ нахрањени и надахнути културом и умјетничким дјелима ту у Цркви стоје јер желе још, и подразумијевају да је свештеник такође неко ко воли и прати, зна и надахњује се свим оним што образовање и умјетност доносе свијету, али да трага за оним још. Да, неки ће неодступно стајати ту можда из простог разлога што немају куда друго отићи, али ту се крије још само једна опасност за нас. Јер ми ћемо можда бити задовољни и тиме што се, ето, преживљава и што Црква није празна. Добар пастир, међутим, јесте онај који се радује онима који су ту, али чезне за свима, али баш свима онима који нису ту. Управо та чежња мора бити увијек звоно за узбуну. Колотечина је недопустива. Равнодушност, монотонија, увијек исто – то је знак да се ту не гради и да је завладало мртвило кога у Цркви не смије бити. Све нека буде пјесма и покрет, ријеч која буди и препорађа. Мир и тишина су добре, али само када унутра брује воде молитве која говори „идем Оцу своме“ (Јн. 14, 12). Умјесто закључка Неко ће помислити како је напријед речено неко претјеривање или моја пуста жеља. Но, ја не мислим да је тако, јер знам да постоје свештеници који не само да су овакви него и много бољи од овога. Постоје и живе, само их можда слабије примјећујемо, јер су обично ненаметљиви, тихи и смирени. Вјерници у њиховим парохијама их сигурно препознају по топлини око срца која их грије при сусрету са оваквим свештеницима и одушевљењу којим их надахњују. И да не бих говорио о живима које познајем, јер је увијек ту она стара опасност, опасност од кварења, навешћу примјер једног свештеника за кога су многи чули, а који је остварио успјех како у својој парохији тако и на свеопштем плану. Тај свештеник био је отац Александар Шмеман. Био је изванредан пастир, теолог, литург, проповједник, исповједник, познавалац књижевности и умјетности. Његова ријеч и данас као сјеме пада у срца људи жедних Бога и многи род доноси. Његов примјер свештеничке храбрости и разборитости као и примјери многих дивних свештеника које срећем широм свијета охрабрили су ме да напишем горње редове у нади да ћу себе самога и друге који то желе подстаћи да устанемо и учинимо колико до нас стоји. https://teologija.net/o-svestenstvu/?sr_pismo=lat

Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима. Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу. Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех! Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест. Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање. Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“ Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“. Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“ Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба. Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава. Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша. Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“ Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом. Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником. Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу. https://www.facebook.com/duhovnepouke88

У Београду, 24. и 25. новембра 2022. године Српска академија наука и уметности организовала је научну конференцију под називом Интелектуалци, јуче и данас. Дводневни програм конференције био је подељен у четири дела. Уводну реч на свечаном отварању одржао је академик Владимир Костић, председник САНУ. Излагачи су своје радове, тематски повезане са називом научног скупа, могли да произнесу у сесијама које су затваране дискусијама. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке учествовао је на овој конференцији у оквиру прве сесије, говорећи на тему односа интелектуалца и Цркве. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом. https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal

Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.

Драга браћо и сестре, поводом данашњег празника предлажем вашој пажњи једноставну беседу. Прошле недеље, на Тројичин дан, сећали смо се силаска Светог Духа на Христове ученике – Апостоле, а кроз њих – на читаву Цркву. Молили сте се да животворећа и утемељујућа сила Духа Светога и вас испуни, и да постанете људи пуни благодати. Овиме смо завршили круг црквених празника, посвећених делу спасења људи. Током читаве година Црква се сећа догађаја, повезаних са делом спасења човека. Црквена година почиње од септембра, од празника Рођења Пресвете Богородице. Црква слави Рођење оне, која је на тајанствен начин послужила спасењу човека. Затим иде Увођење пресвете Богородице у храм, Богооваплоћење – Христово Рођење, Обрезање и Крштење; даље се нижу разни догађаји из Христовог живота, све до недеље Његових страдања – сећања на Христова страдања, на Његово Васкрсење и Педесетница – дан Светог Духа. Педесетницом се завршава круг. Господ је осветио земљу, на којој је учио, страдао, чинио чуда и васкрсао, а након Вазнесења је послао Утешитеља – Духа Светог, да би учврстио Божије дело. Зато је Господ рекао ученицима: „Нема везе што Сам отишао. Послаћу Утешитеља“. Послао га је у дан Педесетнице. Ова сила је окончала пропадљивост живота. Сада живите, Дух Свети је са вама! Зашто ваше душе не прихватају Духа Божијег? Зато што чак и пориви који су у вама, да Га примите, нису истинити, јер су људи постали сувише телесни. Данашњи празник нам говори о томе да свештени огањ треба бити у вашим душама. Зашто, пак, ваше душе, обасјане Духом Светим, не дишу ка небесима? Зашто се ваш живот, вуче једино по земљи? Зашто су људи изгубили божански огањ и немају вере? Данашњи празник одговара на ова питања и прекорева нас. Угасио се у вама огањ. Затворена су врата, душе се вуку по мраку… Ви сте материјалисти, потребне су вам чињенице. Па ево: ликујућа Црква Светих – зар то није чињеница, која вас прекорева? Данас је празник свих, рођених од Педесетнице. Празник, не само прослављених светих угодника: затворника, мученика, блажених… Данас је празник свих синова Педесетнице – ваших упокојених. Ово је и њихов празник. Али мрак у вашим душама не може да угаси светло. Данас је Сабор Светих читаве земље, читавог света, прослављених и непрослављених. Овај дан пројављује живот, запаљен од Педесетнице. А ви, децо Педесетнице, где сте? Ово је укор за вас! У својој посланици апостол Павле укорева још рескије, доводећи га до стида. Нема се куд. Застидите се! Пред вашим мисленим погледом треба да су милиони светих душа, који су Педесетницом призвани у живот. Апостол Павле у својим посланицама говори о старозаветним праведницима, који су вером побеђивали царства, творили истину, премда је у њих вера била тек у некаквој магли, нису могли јасно да је виде. Без обзира на то, вера им је била тако силна, да су ради ње били убијани камењем, странствовали, трпели немаштину и невоље. Иони којих читав свет није био достојан, склањали су се по гудурама и горама. Ето какве су биле те душе! А ваше душе су крхке, беживотне, премда сте већ видели и осетили Свештени Огањ, премда вам је већ познат. Зашто су ваше душе меланхоличне, хладне, зашто нисте (душом) на небесима? Апостол Павле у својој посланици говори какав треба да је живот онога који је обујмљен огњем нематеријалним: „Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих“. Ти си мртав, али не у хришћанском смислу, већ безнадежно мртав, труп који заудара. Ти си у летаргичном сну. Какав те се живи огањ може дотаћи и шта може учинити? Устани, ако желиш ужарени огањ. Отвори снене очи, разоткриј своју дремљиву душу, окрени се лицем према томе огњу, макар и без снаге, али са поривом, да би огањ дошао теби. Устани! Тада ће те огањ освештати. „Устани ти који спаваш, и обасјаће те Христос!“. У данашњем спасоносном читању се указује: ти си мртав, јер си свезан. На теби је бреме од чега не можеш ни корак направити. То је, браћо и сестре, грех. Он је разорна сила, твоја смрт. Сви ви знате да нам грех одузима крила, одузима нам снагу и смета да идемо. Куда онда узлетети! Збаци са себе ово бреме и буди као борац у арени, који трчи, да би узео награду, а ако и падне, опет устаје и трчи, Тако и ви, уколико сте изашли у борбу, устремите се ка циљу свим својим снагама. Једини услов који свако од вас треба да има на уму је да сте сви ви – деца Педесетнице и сви сте призвани да се дотакнете свештеног огња, да би осветили и оживотворили своју душу и ушли у „облак“ праведника, рођених од Педесетнице. Амин. https://manastirpodmaine.org/svestenomucenik-grigorije-lebedev-rec-na-nedelju-svih-svetih/

Богословље Светог Григорија Паламе темељило се на богатом светоотачком наслијеђу ранијих епоха, нарочито на мистичкој традицији дјела Дионисија Ареопагита, Јована Лествичника, Симеона Новог Богослова и других. Може се рећи да је теологија Св. Григорија Паламе теологија свјетлости, теологија обожења у своме практичном смислу и благодатном испољавању кроз Свете Тајне. Повод за искрсавање богословског лика Светог Григорија Паламе на историјску позорницу XIV вијека у Византији биле су за православни Исток парадоксалне теорије калабријског монаха Варлаама. Палами је сигурно било тешко да започне спор око истина вјере када је постала угрожена, јер ће се тај спор претворити у један од највећих унутрашњих проблема у Византији. Тешко му је било, јер је то значило напуштање или ремећење безмолвничког живота на Светој Гори. Борбу је започео тек онда када су то од њега затражила његова духовна браћа исихасти и када се сам увјерио да је вјера у опасности да буде изопачена, што би значило скретање са пута спасења. Цјелокупна тематика у којој је спор кулминирао (којом је све почело али и завршило се), била је да се докаже постојање енергија у Богу, затим појасни природа тих енергија и наравно причасност тим енергијама, тј. заједничарење у њима. У чему је била суштина напада на исихасте и њихову умносрдачну молитву? Монаси су тврдили да виде исту ону свјетлост коју су видјели апостоли на Тавору (Мт 17, Мк 9, Лк 9). Ово се није тицало тумачења одјељка из Светог Писма већ прецизног и јасног дефинисања природе свјетлости коју су ученици видјели, а коју по ријечима исихаста виде и они који се удостојавају учествовања у божанским енергијама. Расправа је постајала сложенија, јер су исихасти имали у свијести Орос Шестог Васељенског Сабора који потврђује постојање двије воље и двије енергије у Христу – човјечанску вољу и енергију и божанску вољу и енергију. Негирање нестворености те таворске свјетлости (енергије) значило је и негирање одлука тог сабора. Ево како Палама у бесједи на Преображење, повезује и поистовјећује свјетлост коју су видили апостоли са виђењем исихаста: ”Свјетлост Господњег Преображења није свјетлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко вријеме и на самом врху горе (Тавора) била видљива тјелесним очима, или како неко каже: “Промјеном чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тијела у стање Духа.” На тај су начин они, колико им је то даровала сила Божанског Духа, видјели ту неизрециву Свјетлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумију, приписали су ту свјетлост божанског Преображења коју су видјели изабрани апостоли вешчаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту свјетлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којим се божанска јављања откривају достојнима тога.” Палама овдје говори да је давалац Дух Свети, који даје могућност, и који чини да божанску свјетлост онако како су је видјели апостоли, види и свако онај који учествује у божанском животу. Калабријски монах Варлаам је, прихвативши православље, ријешио да се као човјек са Запада позабави богословским питањима које су православни код римокатолика видјели као “погрешно” протумачене. Његови погледи по питању исхођења Светога Духа били су повод за отварање питања и духовности монаха исихаста, и живе вјере Цркве о нествореним божанским енергијама, богословља које ће Црква саборно формулисати на саборима XIV вијека. Он није могао да схвати како су апостоли могли да виде нешто што је нестворено, јер је по њему то значило видјети божанство. Палама на то објашњава да је усход у виђењу у ствари чинио Дух Свети, да је Он то чинио како би показао славу Божанства и Царства, славу која чека све људе кад Христос поново дође. Варлаам је одбацивао и није могао да прихвати разликовање божанске суштине која је непричасна, и божанских енергија које су причасне, и чак одбацивао било какву могућност заједничарења Бога и људи. Другим ријечима, Варлаам није разумијевао проблем нестворених енергија, па је сам изводио закључке који нису били у складу са учењем о нествореним енергијама. Светогорски томос је први званични или полузванични акт који је усвојен против Варлаама. Светогорским томосом Палама постаје званични представник Свете Горе у борби са Варлаамом. Светогорски томос показује велики допринос који је Света Гора својим живљењем и изражавањем откровењских истина подарила васељени, али и велики благослов савремених отаца који су духовна дјеца оних отаца који су потписали. У личности св. Григорија Паламе византијска духовност још једном добија снагу да нам привуче пажњу на мистичку основу религије. Према томе, ”исихазам” као начин мишљења и живота, је одраз богословља Цркве које се није могло помирити са релативизовањем Откривења преданог нам једном за свагда преко Исуса Христа (упор. Гал 1,12). Исихазам нас урања у озрачје интуитивног созерцања и Боговиђења. Зато, на крају да искажемо мишљење да вријеме исихазма и његове теологије тек долази као једна непролазна нада у све већем безнађу модерног света. Јеромонах Никон Кокотовић https://mitropolija.com/2022/03/20/sveti-grigorije-palama-i-teologija-obozenja-2/

Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква! Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане. Свети Григорије Палама, Извод из беседе О посту (Господе, просвети таму моју) Извор: Епархија жичка

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Светитељи Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. Пост и вера — Василије, Богословље — Григорије. Милосрђе — Златоусти, Златоусти, Медоусти! Работници једног дела; Три напосе — три ангела, Три заједно ко Бог један, Нит ко главни ни узгредан. У вечности сви се слажу. Једног вичеш — три помажу. Једног певаш, сва три чују, Једног славиш, три с" радују. Три човека — једно цело, Три Јерарха - једно дело, Три имена — једна слава, Свој тројици — Христос глава. Охридски пролог, Свети Николај Српски

Свети Григорије Ниски (335-394) је био епископ Нисе, млађи брат светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова . Био је најприје само презвитер, пошто бјеше жењен, а када му умре жена, блажена Теозва, изабраше га и посветише за епископа у Ниси. Одликовао се огромном свијетском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на II Васељенском Сабору. Мисли се да је он саставио други дио Символа Вјере. Велики бесједник, тумач Светог Писма, и богослов. Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског Прилог Радија Светигора Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Доносимо предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија, које доносимо из архиве нашег Радија. Блаженопочивши Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско – приморски г. Амфилохија говорио је на на тему “Господе просвети таму моју – Свети Григорије Палама и његово доба“. Предавање је одржао 26. фебруара 2010. године у великој сали Скупштине општине Бар. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора

„Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“. Свети Григорије Палама Извор: Епархија жичка