Претражи Живе Речи Утехе

Други дан мирне посете Његовог Блаженства Патријарха антиохијског и свега Истока г. Јoвана X Српскoj Православнoj Цркви отпочео је званичним пријемом који је за високог госта уприличио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј у двору Патријаршије српске у Београду (фотогалерија). Званичим разговорима првојерараха Српске Православне Цркве и Антиохијске Патријаршије присуствовали су високопреосвећени митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и преосвећена господа епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, као и главни секретар Светог Синода протојереј-ставрофо др Саво Јовић. У име Антиохијске Патријаршије разговорима су присуствовали вископреосвећена господа митрополити Акре Василије и Њујорка и Северне Америке Јосиф, архимандрити Прокопије, Партеније и Алексије, као и ђакон Георгије Јаков и јерођакон Јован. После двочасовног разговора, свештено посланство Антиохијске Цркве посетило је, у пратњи Патријарха српског г. Иринеја, Патријаршијску капелу Светог Симеона Мироточивог и Музеј Српске Православне Цркве. СПЦ View full Странице

Помаже Бог! Желео би прво да се извиним што сам умјесто да се прво представим, одмах отворио нову тему. Али доста ме већ дуго мучи једна дилема а коју сам одлучио подијелити са вама. Дакле, Словенац сам и живим у Словенији, крштен сам у римокатоличкој Цркви. Долазим из бројне (шестеро дјеце) и веома побожне породице - брат ми је био свештеник (касније иступио и оженио се) а сестра живи као часна сестра у једном манастиру затвореног типа. Увек се код нас сматрало, а у том су ме духу и одгајали, како су православци наша истинска браћа што су одржали Закраменте (Свете Тајне) док је са протестантима друга прича. Но има сад неколико година кад сам се почео мало деталјније бавити и проучавати православлје и осјећати како ту можда има нешто више, у успоредби са римокатоличком Црквом. Једна од првих ствари која ми почела сметати јесте институција римског папе (притом посебно догма о непогрешивости, коју сматрам богохулном), а после тога почео сам проучавати и остале разлике - филиокве (извор Светог Духа), догма о безгрешном зачећу Богородице,...и схватио како се у суштини са свим православним стајалиштима - потпуно слажем! Све је скупа прешло на неку интензивнију разину кад сам у децембру прошле године заједно са мојим најболјим пријателјем посјетио манастир Острог, где смо преспавали двије ноћи, присуствовали молебну и благослову Светог Василија те Светој Литургији. Послије тога посјетисмо манастир Прасквица те се особно упознали и поразговарали са оцем Димитријем, још смо успут посјетили и манастир Цетинје гдје је сачувана рука св. Јована Крстителја а на путу натраг према Словенији и родни град Св.Василија Мрконјићи и тамошнју малу црквицу. Теком боравка у православном свету и духовности осјећао сам нешто невјероватно, као да сам стигао кући (у духовном смислу, "духовни дом"), као да сам пронашао парче нечег изгублјеног, стародавног, а прије свега ИСКОНСКОГ. Стигавши кући за неколико дана случајно сам на Јутјубу пронашао предаванја оца Арсенија Јовановића (тек сам том приликом сазнао како је он сабрат манастира Острог, нисам га тамо имао могућност сусрести, а нисам тада ни знао ни чуо за нјега). Слушајући, дакле, оба предаванја и Беседе, почела ми се увлачити све јаче и јаче мисао да треба да пређем у православлје те да и званично постанем члан те Цркве. Е сад овако, мој став јесте овакав да успркос грешкама и самоволјним промјенама неких догмата и слично, "обе" наше Цркве и далје остају ЈЕДНА Црква јер није је подијелио Бог него човјек, а човјек није јачи од Бога! Осим тога, ту гдје ја живим има недалеко и православна парохија али кад сам покушао замислити како би то изгледало кад би се ја ту приклјучио, јер већина Срба који ту живе некако су, условно речено, "неокомунистички", југоносталгички и материјалистички усмјерени, а православлје служи им исклјучиво као некакав заштитни знак припадности, одвојености, све некако више личи на некакав клан, а и не вјерују, судећи по разговорима, јер много нјих лично знам и дружимо се, у вјерске истине и ни близу не живе крјепосно, према својој вјери, итд... И сто одсто увјерен сам да, у случају да се ја приклјучим православлју и ту сад учествујем, они би на мене почели да гледају као на улјеза, као на, у сусштини "Словенца који жели да буде Србин" јер они, као што рекох, православлје схватају исклјучиво као знак "кланске припадности", да не будем увредлјив па да употребим неку директнију али можда исправнију ријеч. Ја иначе јако, јако поштујем српску културу, историју, језик, итд...али примјећујем како је, онако генерално, велика разлика и искорак између Срба и православаца у Црној Гори или Републици Српској (још нисам био у Србији) и овдје у Словенији. Због вјере у валјаност Закрамената у нашој Цркви ја и далје учествујем и причешћујем се на нашим мисама а с друге стране нешто ме и далје вуче у православну Цркву, молим се испред реплике једне чудотворне руске иконице Богородице са Исусом а коју ми поклонио један монах из близине Будве којег сам срео у Острогу, сјајан човјек. Набавио сам себи много ствари у Острогу и Цетинју, реплика икона, бројаницу, Акатист Св. Илији, Акатист за упокојене,...све то уклјучујем у своје молитве и осјећам како је то све у реду и исправно што то радим. Ја иначе нисам тип особе који се по питанју вјере обазире на мишлјенје других лјуди и не оптерећујем како ће ме неко гледати но у том је случају ситуација баш некако незгодна, вјерујте ми на ријеч. Једноставно морао сам то негдје подијелити, извинјавам се због дужине поста, надам се да није одвећ заморан и обрадоват ћу се сваком одговору, надам се да ће се наћи неко ко ће имати волје то прочитати до краја и коментарисати Лијеп поздрав свима, Бог вас благословио!